Otvaranje granica - spas ili krah?

[Grizzly Adams]

Beograd -- Srbija će od Brisela, do kraja ovog meseca, zatražiti odlaganje primene postojećeg plana liberalizacije uvoza poljoprivrednih proizvoda iz EU.

Naša zemlja će tako zaštiti domaću proizvodnju, kaže za Novosti Danilo Golubović, državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede.

Pokušaji da se kod određenih prehrambenih proizvoda odloži ukidanje carina, najvarovatnije će, priznaje i sam Golubović, biti uzaludni.

Evropa, naime, u ovim slučajevima traži detaljnu analizu o mogućim štetnim posledicama po domaću proizvodnju. Takve podrobne analize Srbija nema.

Prema njegovim rečima, vrlo je teško napraviti preciznu analizu moguće štete svih tarifnih stavki, kojih ima više od 400.

Međutim, do kraja januara, kada će se održati sastanak sa predstavnicima Evropske komisije, napravićemo listu poljoprivrednih proizvoda za koje ćemo tražiti produžavanje carinske zaštite nakon 2014. godine. Na tom spisku će se naći određeni proizvodi iz voćarstva i klanične industrije, za koje ćemo statistički da utvrdimo da imaju problem u "okršaju“ sa konkurencijom iz EU.

U tim pregovorima, smatra Golubović, moramo biti jako obazrivi, jer ovakav ustupak, sigurno će izazvati i određene uslove od strane Evropske unije.

"Već smo puno vremena i para, u prethodnom periodu, potrošili na podizanje konkurentnosti naše poljoprivrede, a rezultati nisu dobri. U svakom slučaju, moramo da radimo na povećanju izvoza naših poljoprivrednih proizvoda, jer će nam to biti jedini spas", napominje državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede.

Stručnjaci upozoravaju da će otvaranje granica uništiti veliki broj proizvođača. Pod naletom jeftinijih proizvoda, koje se očekuje zbog jeftinijeg uvoza, stradaće najpre mali, a ubrzo i veći proizvođači hrane. Pitanje da li će 50 miliona evra, koliko bi srpski agrar trebalo da dobije iz Evrope, zajedno sa datumum za početak pregovora o priključenju Uniji, biti dovoljno da reši te probleme i pokrije minuse domaće proizvodnje.

 

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2013&mm=01&dd=08&nav_id=675761

 

 

 

Извин`те, а шта је са купцима? Хоће ли и они "страдати" због јефтинијих производа?

[Благовесник]

Kažu da to ništa ne znači, cene će ostati iste.

[Grizzly Adams]

Ако увоз буде слободан не могу да остану исте јер ће конкуренција обарати цене.

[Dugousko]

Да ли би овим споразумом бесцаринска размена била обострана? Тј. да ли би и ми у том случају извозили храну на тржиште ЕУ без царине ?

[Grizzly Adams]

Ми већ извозимо на тржиште ЕУ без царине. Тренутно је то једнострано с` наше стране.

[Dugousko]

Право збориш :

 

http://www.tehnologijahrane.com/standardi/uslovi-za-izvoz-na-trziste-eu

 

  Цене ће пасти. Уселиће се гомила увозника. Домаћи ће углавном пропасти, постати продавци иностране хране или постати део неког већег страног произвођача ако им/нам се посрећи и то је то.

 

  Ово је уско повезано и са увозом ГМО хране. Мораће да се дозволи промет ГМО хране пре евентуалног потписивања ових уговора, зато се толико и труби о томе.   

[Aquilius Cratus]

Право збориш :

 

http://www.tehnologijahrane.com/standardi/uslovi-za-izvoz-na-trziste-eu

 

  Цене ће пасти. Уселиће се гомила увозника. Домаћи ће углавном пропасти, постати продавци иностране хране или постати део неког већег страног произвођача ако им/нам се посрећи и то је то.

 

  Ово је уско повезано и са увозом ГМО хране. Мораће да се дозволи промет ГМО хране пре евентуалног потписивања ових уговора, зато се толико и труби о томе.   

 

 Od domacih ce mahom propasti lenstine i nepsosobnjakovici prvog reda koji ne zele da svoju proizvodnju i znanja oblikuju prema potrebama trzista.

[Grizzly Adams]

Ако неко пропадне, то значи да ће на његово место други који ће морати да ради боље да не би и он пропао.

[Milan Nikolic]

И ако неко пропадне, то значи да треба да ради нешто друго.

[Milan Nikolic]

У овој земљи држава третира своје људе као особе са посебним потребама, а то није тако (у великој већини). Због таквог третмана људи постају стварно неспособни.

 

Истина је да држава не жели искрено да помогне народу него је циљ да се појединци - у оквиру политике - енормно обогате. Код нас још не постоји ни наговештај да ће конкретно нешто бити боље.

[Crveni Baron]

Znaci u Hrvatskoj su cene nize nego u Srbiji? Posto su oni odavno skinuli carine.

[Ignjatije]

Ukidanje koristi onome ko ima sta da izveze. A sta mi imamo za izvoz ? Samo cinimo uslugu drugima i ostajemo uskraceni za carinu. Nista drugo.

 

Ja tebi izvezem robu bez carine za milion evra, a ti meni za pet milijarde. I to kao koristi i meni i tebi. Oce ali juce.

[Juan Valdez]

Ukidanje koristi onome ko ima sta da izveze. A sta mi imamo za izvoz ? Samo cinimo uslugu drugima i ostajemo uskraceni za carinu. Nista drugo.

 

Ja tebi izvezem robu bez carine za milion evra, a ti meni za pet milijarde. I to kao koristi i meni i tebi. Oce ali juce.

 

Који ми? Не тргује некаква апстрактна ”држава”, него појединци. А појединцима ван Србије и појединцима у Србији је у интересу потпуно иста ствар - да зараде и да купују јефтинију робу. Можда стварно баш нико од српских пољопривредника неће успети да се прилагоди новотржишним условима, али ћемо зато сви ми, па и они сами, добијати јефтинију храну. То значи уштеда, а уштеда је капитал који сви ми можемо уложити у неке нове послове (укључујући и саме те пропале пољопривреднике) у којима ћемо бити бољи него у самој пољопривреди. Тако ћемо не крају произвести нешто што можемо да извеземо (данас већ извозимо софтвер, то је један одличан модел, много је још ствари у којима можемо да будемо иззетно конкурентни). А и пропашћу неспособних пољопривредника, њихови ресурси ће доспети у руке оних који знају да раде, па ће на крају и сама храна произведена у Србији (неки производи сигурно) постати конкурентна увозној. Ако ”заштитимо” домаће лоше пољопривреднике тако што ограничимо увоз, тиме свима штетимо. Ко је неефикасан, тај треба да пропадне, то није никаква срамота, већ је за корисно за све, а за онога који пропада је отрежњење и нова шанса.

[Juan Valdez]

Uzroci deficit fobije

 

Slaviša Tasić 

 

 

Pošto strah od spoljnotrgovinskog deficita nije karakterističan samo Srbiju već se neretko može čuti i od makroekonomista u drugim zemljama, a često i MMF izrazi zabrinutost za njega, hteo sam da predložim moguće razloge iza raširenosti ove zablude. Zabluda o deficitu je dvojaka. Prvo, na spoljnotrgovinski deficit se gleda kao nešto samo sebi negativno, lošu statistiku, nešto što odslikava loše stanje ekonomije. Drugo, misli se da prisustvo deficita može dovesti do nekih još gorih posledica, da je on mogući uzrok nečega još goreg. Tako se često upozorava da je deficit "neodrživ", ili MMF izrazi zabrinutost ili pozove na oprez zbog deficita, uglavnom bez obrazloženja šta se to tačno može dogoditi ako se deficit ne smanji.

 

Prvi izvor deficit fobije je star nekoliko vekova. To je doktrina merkantilizma, po kojoj je međunarodna trgovina dobra ne zbog koristi od same razmene nego zato što zemlji donosi bogatstvo u zlatu. A pošto je tako, onda je jedino izvoz dobra stvar, a uvoz samo nužno zlo. Merkantilisti su predlagali mere za ograničenje uvoza da se zlato ne bi odlivalo iz kraljevstva. Protivnici ove škole, francuski fiziokrati ili "prirodnjaci", su primetili da se blagostanje zemlje ne ogleda u količini nagomilanog zlata nego u mogućnosti ljudi da zadovolje svoje potrebe. Razmena je sama po sebi korisna i to je svrha spoljne, kao i unutrašnje trgovine, a ne centralizovano gomilanje zlata. Adam Smith se slagao sa njima i njegovo Bogatstvo naroda je bila reakcija na rašireni merkantilizam. Ali merkantilizam nikada nije potpuno umro, ono što je nekada bio zlato sada su devizne rezerve u čvstoj valuti. Danas ga najviše ga ima kod Kine, koja izgladnjuje svoje građane, čuva kurs na nižem nivou od realnog da bi zbog nečega gomilala rezerve (ko zna šta je u glavama kineskog rukovodstva, ali politika je klasično merkantilistička.)

 

Treba dodati i da je ovakvo, merkantilno shvatanje instinktivno, prirodno, svojstveno ljudima koji ekonomiju nisu posebno izučavali i zato lako previđaju njenu važnu pouku da je korist od razmene uvek obostrana. Umesto toga, na trgovinu pogrešno gledaju kao na takmičenje, na igru sa nultim zbirom. Tako je Toma Nikolić svojevremeno tvrdio da sa Hrvatskom možemo imati slobodnu trgovinu, ali samo ako od njih uvozimo onoliko koliko njima izvozimo. Znači da je potpuno promašio poentu trgovine, kao i merkantilisti.

 

Drugi izvor zablude je mnogo skorija istorija. Bretonvudskim aranžmanom, kojim je 1946. osnovan MMF, uspostavljen je međunarodni sistem fiksnih deviznih kurseva. Sa fiksiranim kursom spoljnotrgovinski deficit stvarno može predstavljati problem i to nekoliko decenija jeste bio slučaj. Ako vam je kurs precenjen i ne odslikava tokove kapitala realno, imaćete stalne deficite. Takvi deficiti se moraju finansirati iz deviznih rezervi, kojih će onda biti sve manje jer kursnog prilagođavanja nema. A kada se rezerve tope možete ili tražiti zajmove i upadati u dalji problem, ili na kraju prilagođavanje izvršiti jednokratno, devalvacijom. U tom, i samo tom smislu, je spolnotrgovinski deficit razlog za zabrinutost. Ali, to je tako bilo nekada, uglavnom do pre nekoliko decenija, a u međuvremenu je većina zemalja, uključujući i Srbiju, prešla na fluktuirajuće kurseve. Kad je kurs fluktuirajući do ovog problema uopšte ne može doći, jer se prilagođava kurs, a ne veličina deviznih rezervi. Često, međutim, izgleda da MMF ili drugi zaborave na drugačiji kontekst, pa kad vide redovne deficite, automatski upozoravaju na opasnost koje ustvari uopšte nema. Ta anahronost je razlog zašto se na deficit i dalje gleda kao na opasnost koja može izazvati neki dalji problem. I zato retko čujemo kakav tačno je taj dalji problem -- jer njega prosto nema.

 

Treći razlog iza zablude je nerazumevanje uzročnosti. U poslednjih možda 30-ak godina, sve veći broj ne ekonomista ali raznih policy-makera, daje ogromni značaj fenomenu konkurentnosti u kontekstu spoljne trgovine. Misli se da je nacionalna konkurentnost važan faktor u tokovima međunarodne trgovine, i da je manjak izvoza u odnosu na uvoz pre svega posledica nedovoljne konkurentnosti zemlje. Ovo je pogrešno, jer deficit je, o čemu ima dosta u postu ispod, mehanička posledica priliva kapitala. Štaviše, konkurentnost je jedan potpuno promašeni koncept, koji u striktnom smislu uopšte i ne postoji. Konkurentnost na nivou zemlje nije ništa drugo nego produktivnost, što je drugi izraz za bogatstvo, razvijenost, GDP. Ali nivo produktivnosti nema nikakve veze sa trgovinom -- bogate SAD već 300 godina imaju najveće deficite, a mnoge siromašne zemlje imaju suficite. Konkurentnost, jednostavno, nije uzročno povezana sa trgovinskim tokovima, kao što je u poznatom eseju prvi primetio rani Paul Krugman. Ali zbog pogrešnog uverenja da konkurentnost utiče na tokove međunarodne trgovine, ljudi gledaju na deficit kao na posledicu slabe konkurentnosti, a onda na kurs i kretanje deviznih rezervi kao na posledice deficita. Zato se često čuje da se deficit "treba finansirati" -- kao da je on zadat nekim realnim faktorom (konkurentnošću), a mi ga onda moramo finansirati. U stvarnosti je obratno, deficit postoji bez obzira na konkurentnost, i postoji samo zato što je već nekako izfinansiran. A kad nema finansiranja, deficita neće ni biti, opet bez obzira na konkurentnost.

 

trzisnoresenje.blogspot.com

[Ignjatije]

Који ми? Не тргује некаква апстрактна ”држава”, него појединци.

 

 

Nasi pojedinci su "mi" , a strani pojedinci su "oni". A drzava se finansira od poreza, akciza....

 

 

Можда стварно баш нико од српских пољопривредника неће успети да се прилагоди новотржишним условима, али ћемо зато сви ми, па и они сами, добијати јефтинију храну. То значи уштеда, а уштеда је капитал који сви ми можемо уложити у неке нове послове

 

 

Videcemo i to cudo. Za sada je sve skuplje i skuplje.

 

 

Ако ”заштитимо” домаће лоше пољопривреднике тако што ограничимо увоз, тиме свима штетимо. Ко је неефикасан, тај треба да пропадне, то није никаква срамота, већ је за корисно за све, а за онога који пропада је отрежњење и нова шанса.

 

 

Ma ko je nesposoban ? Kada su ti troskovi preveliki zbog skupog goriva, djubriva, semena.... a otkupna cena mala, a i sam otkup nesigurann jer te ucenjuju dok ti se roba kvari.... ko je tu nesposoban ? Nas poljoprivrednik dobro zna i ume da proizvede hranu, koci ga drzava i zezaju lopovi ( oni koji otkupljuju njegove proizvode) .

 

Hrana ti je najvaznija stvar na svetu i moras uvek imati svoju pa da ti je neko i dzabe daje iz inostranstva. Pogotovu kad zivis na nestabilnom podrucju sa nestabilnom politickom situacijom.

 

Nismo mi neka sila ni ekonomska ni vojna ni bilo kakva pa da zivimo od softvera i kompjutera i da smo sigurni da nas niko nece zeznuti nekim novim ucenama, sankcijama, embargom.... Imati svoje je najsigurnije, pogotovu kad si mali i slab.

 

Sve dok puno vise uvozimo nego sto izvozimo, trebamo uzimati akcize. Kada se oporavimo mozemo razmisljati i o ukidanju. Ovako samo drugima cinimo uslugu.