Odnos prema duhovniku...

[Милан Б]

Стварно је фантастично предавање, крај ме је потпуно разгалио: "Ја вам желим да нађете проту Здравка из дома здравља који се зове Храм Божији"

[Tumaralo.]

Dakle imate li svog duhovnika? ispovedate li se, resavate li dileme?

[YOKA]

Moj najveci duhovnik je moj suprug i svekar. Ono sto oni propuste ja nadoknadim preko svetootacke literature  301

[JESSY]

Др Владета Јеротић:

 

Не изгледа ми тешко у први мах да одговорим на ово питање, ваљда зато што сам годинама говорио, а и писао о овом проблему (можда најтемељније у мојој књизи "Хришћанство и психолошки проблеми човека", Богословски факултет СПЦ, Београд, 1997.)

Сви наши психички проблеми и духовни су проблеми, они су то и када су телесне природе (проучава их психосоматска медицина). Ми смо као духовна бића одговорни за сва збивања која се одигравају и у нашој душевној и телесној сфери. Наши најчешћи психички проблеми происходе из нашег односа са људима, најчешће са оним нама најближим, у породици, а онда и на радном месту. Наши односи са блиским људима, међутим, зависе у великој мери од наших односа са самим собом. Моја жена, муж, родитељи, деца могу да ме оправдано или неоправдано љуте, изазивају у мени агресију, могу да ме плаше, изазивајући у мени препознат или непрепознат страх, могу да ме чине тужним, изазивајући с временом депресију, али сва ова афективна душевна стања могу, после краћег или дужег времена, да ме учине телесно болесним. Почетак свих душевних (психичких) проблема, у мени је. "Кад бисмо сами себи судили, не би нам се судило", поручује нам апостол Павле (у I посланици Коринћанима, 11, 31).

Да ли желим уопште да препознам стваран узрок проблема (а онда најпре у себи да га препознам), или не желим, потискујући га у несвесно, прво је значајно питање које треба да постави себи човек који је свесно препознао да има психичке проблеме. Друго је значајно питање, да човек који је препознао у себи психичке проблеме одговори, може ли или не може да их реши сам. Ако закључи да не може да их реши сам, следи треће питање: коме треба да иде, духовнику или психијатру? Уколико овај човек није хришћански верник, до одлуке се лако долази, он ће се одлучити да оде психијатру (психологу, психотерапеуту). Одлука је отежана у случају религиозног човека, односно хришћанског верника (у нашој средини, најчешће, православног). Идеално решење – оно је у многим европским земљама постало реално – била би одлука да се оде религиозном психијатру, односно психотерапеуту. Онај болесни верник, међутим (болестан услед нагомиланих психичких проблема, стварног душевног разбољевања, психосоматских тегоба) чији је степен вере виши од обичних "традиционалних" верника, највероватније да ће предност у одлуци дати духовнику (многи "практицирајући" православни верници имају свога исповедника, било у лицу калуђера или свештеника). Али онда је на духовнику, збиља добром (како сте га у питању назвали), даље одлучивање, наиме, да ли ће своје исповедајуће чедо задржати под окриљем својих молитава и савета, или ће га упутити на једнократну или вишекратну консултацију психијатру (опет добром психијатру у кога духовник има поверење), не одбијајући га од себе и од даљих разговора са собом. Када сам малочас нагласио да је реч о добром духовнику, нисам мислио само на његову несумњиву верност и оданост православљу (реч је и даље о православном вернику који има проблеме), већ и на његово релативно познавање или интуитивно препознавање тежине психичког обољења свога верника. Добро је познато да, са малим изузецима, теже душевне болести (психозе) не могу да се поправе или излече само молитвама и саветима и најбољих духовника, већ им је неопходна помоћ, мдикаментозна и психотерапеутска (некад и болничка) доброг психијатра. У случајевима хроничних духовних болести, када је у питању верник, не би требало да буде никаквог колебања – оваквом човеку неопходна је помоћ, и психијатра и духовника.

 

 

 

[Arsenija]

Ne sme da ima komplekse ili predrasude...

Duhovnik mora celog života da se usavršava i kao psiholog i kao teolog.

Ne sme da okrene glavu od ljudi kojima je pomoć potrebna i mora da oseća da je mnogima njegova pomoć neophodna.

Da sluša i teši,da savetuje i upozorava,da bude kao roditelj koji može da se pozajmi od Boga lično.

Naravno i duhovnik mora da ima duhovnika,njemu je duhovnik najpotrebniji..... :0104_cheesy:

Mora da se pazi da ne doživi transfer emocija,što se često javlja u psihijatriji,mada mislim da su duhovnici po tom pitanju znatno manje ugrožena kategorija...

P.s.Dobra je tema...sada je neki trend imati duhovnika

Toliko od mene,ne znam ni šta sam napisala,nepovezano i nabacano.... i  to je zato što me boli glava.

Ali duhovnik,i da ga boli glava ne sme da ostavi taj utisak... :0104_cheesy:

[Guest]

КАКО САМ НАШЛА ДУХОВНОГ ОЦА

A+ A-

 

 

 

Раифски Богородичин мушки манастир

Вероватно се у животу сваког човека догађају судбоносни сусрети. Истина, то не схватамо одмах, већ тек после неког времена. Када сам пришла вери, с 18 година, тражила сам одговоре на многа питања, мучила су ме мноштва сумњи. И Господ ми је послао дивног човека, познанство с којим је одредило мој животни пут.

 

Била сам студент филозофског факултета и трудила сам се да посећујем храмове по територијалном признаку - близу куће, факултета, или тамо где су били моји познаници. Колико сам пута само постављала питања баћушки и добијала одговоре, скоро као у познатој анегдоти: "Оче, а шта ви мислите о дванаестој глави Томе Аквинског..." - "Да се удаш, лудо, хитно да се удаш!". Питања су се гомилала, упорност у тражењу одговора је слабила, а брак, који би ме принудио да скренем мисли од тражења смисла живота на конкретан круг обавеза и брига, није био ни на видику.

 

У том периоду сам посетила и Раифски Богородичин манастир код Казања. Ходочасник нисам постала својевољно. Продужени пубертет и конфликти с родитељима, у позадини тог тражења смисла живота, подстакли су маму да, са мном, пође у манастир и тамо боравимо неколико дана. Она сама, је тада још увек само повремено посећивала храмове, али Раифски манастир је за њу већ постао духовна домовина и нешто ју је "вукло" управо тамо. Раифа је било једино место које је, по мамином мишљењу, могло да ме излечи од дуготрајне потраге за смислом живота.

 

Допутовала сам у манастир, уселила се у келију заједно с још неколико жена и почео је кратки период мог послушништва. Долазили смо у храм пре почетка службе и у тишини, с дубоким поштовањем, чекали њен почетак. Било је дивно видети, како су се сви монаси манастира (било их је више од десет) поређали окренути лицем према истоку и неко време просто стајали у тишини. Због тога сам имала утисак да сам доспела у некакву другу реалност. После службе смо скупљали восак с пода, који је накапао од свећа, бринули о манастирској башти и цветњаку. Сусетка из келије ми је рекла: "Знаш, мени се чини да се мој живот већ завршио... Имам тек педесет година, али имам осећај, да је то све, крај, већ ми је време да умрем". "Ја имам 23 године, али имам исто такав осећај", - одговорила сам.

 

Ко зна докле би ме довела моја духовна истраживања, да нисам, у једном од мојих последњих дана боравка у манастиру, наишла на таблицу с натписом: "Јеромонах Филарет (Златоустов)". Тада сам већ имала прилике да, "крајичком уха", чујем од својих казанских познаница, да је једна од "знаменитости" манастира - јеромонах Филарет, који је 25 година био шеф катедре за приборе и аутомате летећих апарата Казанског авијационог института, и који је отишао у манастир после тога, како је преживео клиничку смрт. Била сам толико очајна, да сам чак престала да се стидим и некако с лакоћом отворила врата, не размишљајући о томе да ли је умесна таква касна посета баћушки, без најаве. Сусетка из келије се потом чудила мојој смелости: "Како си се усудила да тако, без куцања, без позива, уђеш у келију чувеног старца?". А мени је већ тада било јасно, да у Божијем свету није све тако као у светској хијерархији надређених и подређених. Нека је он и познат, али је познат пре свега по својој смирености и љубави. Зар се може бојати таквог човека?

 

Отац Филарет ме је дочекао пријатељски и с пажњом, позвао ме је на чај и чоколадне бомбоне. Био је постан дан, али је он вероватно видео да ми није до поста. Од почетка сам се осећала врло пријатно у његовој келији, и још с прага сам почела да му се жалим на своју душевну узнемиреност, на то, да ми се православна вера чини недоступном, њени канони недостижни. Рекла сам му да студирам филозофију и да се бојим да ћу да полудим, јер не могу да се снађем међу многим концепцијама и погледима на живот, зато што верујем свакој књизи коју отворим. Није ми давао мира избор, који сам морала да направим у свом личном животу: да одем у манастир или да чекам "доброг човека", како су ме саветовали рођаци и баћушка из храма близу куће. Сва та питања су ми изгледала веома важна и хитна. Отац Филарет ме је с пажњом саслушао, а затим је са полице узео фото-албум и показао ми фотографију, на којој он стоји окружен насмејаним младим људима. Показао ми је милу девојку, приближно мојих година. "То је моја унука. Моја најомиљенија, рођака. Недавно смо направили ту слику. Затим се она упознала с момком и заљубила се у њега. Неко време су се забављали, а после тога је отишла код њега у госте и од тада се није враћала. Испоставило се да је он манијак. Убио је, тело исекао на неколико делова и покушао да их сакрије. Међутим, на време су га ухватили".

 

Моја питања одједном више нису била важна. Занемела сам од ужаса и нисам знала шта да кажем. Вероватно, ни није било потребе да кажем нешто. Оцу Филарету није била потребна утеха, напротив, он је видео да сам ја вршњакиња његове унуке, да ми је потребна подршка и био је спреман да ми помогне.

 

Кроз пар дана сам отпутовала из манастира, а ускоро је отац Филарет сам нашао мене. Позвао је наше заједничке познанике и молио их да ми пренесу да ме чека да га посетим. "Сада ћеш ти бити моја унука", - рекао је он кроз неко време. Тако сам ја нашла нову сродну душу. Док сам живела у Москви, дописивали смо се и на крају његових писама увек је стајао потпис "деда Филарет". Мени је то веома пријало.

 

Од апстрактних филозофских питања, отац Филарет ме је мало по мало преводио у реалан живот: организовао ми је преко лета да радим у манастирском цветњаку, упознавао ме је са осталом својом духовном децом. Видела сам како се с истом дружељубивошћу обраћао и са професорима и са месним бакицама и са недавно ослобођеним затвореницима (које су му понекад слали у келију). Избегавао је било какав наговештај за поклањање њему као "старцу". Тог, ко је долазио за савет, трудио се да сам подстакне на тражење решења. Учио нас је да не гледамо мистично на просте свакодневне проблеме, који се лако решавају здравим разумом и жељом да се он примени.

 

По питањима, везаним за технику, био то фотоапарат, компјутер или штампач, ја сам се, такође, често обраћала свом духовнику. Још како! Јер је он професор, специјалист за приборе и аутомате. Својевремено је баш он помагао директорима школа Татарстана да уведу нови предмет - информатику.

 

2006. године је отац Филарет примио постриг у велику схиму с именом Сергије. 2011. је преживео мождани удар, који га је приковао за инвалидска колица. Али он је наставио да комуницира с људима и скоро сваке недеље је држао проповед. У почетку ми је то изгледало чудно: схимник треба да живи изоловано. А мој духовник остаје увек тако разговорљив и весео. Наставља преписку, телефонске разговоре с друговима и духовном децом у разним градовима и државама, прима госте. "У древности су великосхимници заиста давали додатну заклетву - да живе затворено, да се затворе у усамљену пећину, као у гроб, и тиме у потпуности умру за свет, остајући сами с Богом, - објаснио ми је отац Сергије. - Касније, изолованост више није била обавезна за схимнике. У Свето-Троицкој Сергијевој лаври сам више пута сретао људе, који су при покушају разговора с њима, одговарали да њима није дозвољено да разговарају. Имали су управо такво послушање, и за њихову душу је то корисно. А ја, напротив, тежим да разговарам с онима, који долазе у манастир и имају потребу за подршком, просвећењем и утехом".

 

Једна од најјаркијих успомена на мог духовног оца: идем к манастиру и одједном ми у сусрет иде бела Волга, за чијим воланом је седи старац&хеллип; Невероватно личи на старца Сергија... Не може бити... Прилазим к његовој келији - нема никог! У својих 85 година отац Сергије је решио да се сети прошлости, купио је половни ауто и поново сео за волан. Сада, будући прикован за инвалидска колица, он је ипак сачувао покретљивост, често га можете срести на територији манастира окруженог ходочасницима. На његовим коленима мијауче риђи мачак - љубимац схиигумана - с оковратником, на коме је написано: "Мачак Раифски. Телефон власника 8919..."

 

Прошло је неколико година после упознавања с баћушком. Постепено ми се живот осмишљавао, запослила сам се, положила испите на постдипломским студијама, а кроз неко време сам се и удала за дипломца семинарије и постала мајка. Ако би ми неко тада, када сам дошла са сумњама и у очају у манастир, рекао какав ме живот чека у будућности, ја му никако не бих поверовала. Тек сада схватам: те вечери, када сам без куцања, са сузним очима ушла у келију баћушке, почео је пут мог душевног и духовног оздрављења.

 

Фотографија са сајта фотки.ру

Лилија ЈЕГОРОВА

Превод на српски: С.М.

05.10.2013.

[JESSY]

                                            

 

Духовник је свештеник или монах који човеку помаже и руководи га у његовом духовном животу, али и хришћанском начину живљења у најширем смислу. Он за човека представља духовног оца, будући да очински брине о узрастању душе човека у Христу, у Цркви. Овај однос, као и сваки други коме је темељ у вери и Цркви, има смисла само уколико је заснован на љубави и уколико је његова крајња сврха љубав. У духовнику човек налази, по мери својих духовних, емоционалних и психолошких потреба, ослонац, путоказ, молитвеника, саветодавца, а на известан начин и лекара, с обзиром на то да човеково здравље представља духовно, емоционално, телесно и психичко јединство. Овај однос се не заснива на принуди и обавези, већ на слободном избору верника коме ће поверити свој духовно-душевни живот, првенствено кроз Свету Тајну исповести и покајања. Не постоје правила колико често треба одлазити на духовне разговоре и какав треба да буде духовнички однос, то је питање договора духовника и његовог духовног чеда.

Ипак, оно што јесте веома важно у том односу је послушање духовнику, тј. извршавање оних духовних савета које човек добије од духовника, сматрајући да се тиме показује послушност и самом Господу. По речима из Светог Писма, послушање је веће и од поста и молитве. Тиме се човек чисти и ослобађа од гордости (егоизма, самољубља, самовоље), учећи да не ставља своју вољу у први план, већ да, из љубави према Богу, поштује и туђу вољу и личност, задобијајући тако смирење, поверење у Божију вољу и сагласје кроз заједницу са духовником, а затим и осталим ближњима. Наравно, ово не значи одбацивање сопствене одговорности у поступцима, мишљењу и осећањима, не сме се отићи у крајност и пасивно очекивати да духовник решава све наше проблеме или се задовољавати самим чином разговора, без делатног односа према стварности и ближњима. Овај однос је активан, међусобно допуњујући и захтева да човек постаје и постане личност.

Поред послушања, најважнији моменат духовничког односа је Света Тајна исповести.

Постоје подељена мишљења о томе да ли је човеку, у случају дубљих емоционалних и психолошких проблема, довољан само духовник или је неопходна и помоћ психотерапеута. У већини случајева, ако је избор духовника адекватан, биће довољно само његово духовно руковођење. Ипак, постоје и одређене животне ситуације у којима је пожељна сарадња и садејство духовника и лекара, или духовника и психотерапеута, што је опет питање процене самог духовника, које је решење најбоље за човека.

Избор духовника није једноставан, понекад су потребне године и различити нивои искустава са неколиким духовницима, док човек не пронађе духовника који је одговор на његова унутрашња стремљења и степен духовне пробуђености. За почетак је довољно у цркви затражити исповедника, будући да без исповести, покајања и очишћења душе верник не може да се причешћује.

 

Св владика Николај

 

 

 

[Ljubičasta]

Ja imam pitanje: da li vjernik moze imati vise duhovnika? Recimo imamo jednog u nasoj parohiji, jednog kad idemo u posjetu jednom manastiru, treceg kad idemo u posjetu drugom manastiru. Ili sam ja pojam duhovnika pomijesala sa pojmom ispovijednika?!

[JESSY]

Ja imam pitanje: da li vjernik moze imati vise duhovnika? Recimo imamo jednog u nasoj parohiji, jednog kad idemo u posjetu jednom manastiru, treceg kad idemo u posjetu drugom manastiru. Ili sam ja pojam duhovnika pomijesala sa pojmom ispovijednika?!

 

ово је моје мишљење.....

треба имати једног духовника који те води, које те добро познаје који увек ту када ти је потребан....

а може се разговарати са различитим духовницима о разним питањима....што да не...као на разним духовним трибинама...увек се постављају питања....људи увек желе да чују и друго мишљење ако га има....

 

сам чин исповести је нешто друго....знам доста људи који исповедају своје грехове кад год осете потребу и то код различитих свештеника....не због тога што се крију од својих, већ , једноставно се нађу у другој цркви а желе да исповеде свој грех...

 

то су нека искуства људи које познајем....

[JESSY]

''Jedna stvar je – duhovnik, a druga – parohijski sveštenik. Ne može svaki parohijski sveštenik da bude duhovnik. Duhovnik je duhovni otac, to je čovek kome je vaše srce otvoreno, koji vas poznaje, koji se neprekidno moli za vas i sastradava u vašim bolestima. On vas zastupa pred Bogom. On preuzima odgovornost na sebe za vas, on vam ne kaže samo: «Tako se ne sme raditi», već mukotrpno traži pravilan put za vas. A parohijski sveštenik može da bude i nezainteresovan za vas. To su različite stvari. I zato, kod koga je bolje ići? Bolje je ići kod toga ko se vama ozbiljnije bavi.''

 

ceo tekst na http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4415

[Arsenija]

Одговор пре 3 минута ''Jedna stvar je – duhovnik, a druga – parohijski sveštenik. Ne može svaki parohijski sveštenik da bude duhovnik. Duhovnik je duhovni otac, to je čovek kome je vaše srce otvoreno, koji vas poznaje, koji se neprekidno moli za vas i sastradava u vašim bolestima. On vas zastupa pred Bogom. On preuzima odgovornost na sebe za vas, on vam ne kaže samo: «Tako se ne sme raditi», već mukotrpno traži pravilan put za vas. A parohijski sveštenik može da bude i nezainteresovan za vas. To su različite stvari. I zato, kod koga je bolje ići? Bolje je ići kod toga ko se vama ozbiljnije bavi.''

I duhovnik može da bude nezainteresovan,kao što parohijski sveštenik može da bude zainteresovan. ...no Bog ne mari za sveštenika,ustvari mari Bog za sve ljude,zato što želi da se i taj sveštenik spase,ali nas ne treba da zanima njegovo stanje.

Neko može da ima nekoliko parohijskih sveštenika,jednog na selu  kod babe i dede,drugog kod majke,trećeg kod oca(ako su roditelji razvedeni),četvrtog kad se uda ili preseli u sopstveni stan....ili vikendicu,ili ako ode u inostranstvo .A neko može da ima samo jednog parohijskig sveštenika i da baš on bude njegov duhovnik.

[Драшко]

ово је моје мишљење.....

треба имати једног духовника који те води, које те добро познаје који увек ту када ти је потребан....

а може се разговарати са различитим духовницима о разним питањима....што да не...као на разним духовним трибинама...увек се постављају питања....људи увек желе да чују и друго мишљење ако га има....

 

сам чин исповести је нешто друго....знам доста људи који исповедају своје грехове кад год осете потребу и то код различитих свештеника....не због тога што се крију од својих, већ , једноставно се нађу у другој цркви а желе да исповеде свој грех...

 

то су нека искуства људи које познајем....

Eво и ја да будем мирођија у супи

До скоро сам се исповедао код различитих свештеника, зависно од храм агде се налазим, али су то били углавном свештеници које већ познајем, тј. код којих сам већ ишао на исповест и имам поверења у њихову љубав...морам тако да кажем

Наш парохијски свештеник је диван човек, и диван исповедник али сам потражио, и по савету једне сестре са форума отишао код једног дивног духовника, пре свега зато што је то била препорука,и што је тај свештеник много више временски слободан од других, а и најискреније зато што ми тај облик исповести највише лежи (седнемо један поред другога и полако) нема журбе.

Занимљиве су поруке које добијемо од духовника, исповедника, сад кад се сетим неких наизглед обичних, мислим и надам се да у њима су уствари поруке од Господа

[Srdasce]

A da li recimo možda , na primer postoji molitva, da nas dragi Gospod recimo uputi, na takvog čoveka? Koji će biti duhovnik baš po našoj meri duha? Onakav kakav nam je u datom trenutku, potreban?

 

Baš to što kaže Draško, da je to neko jednostavno, ko će imati vremena za nas, kao čoveka, a ne ono nešto, daj na brzake ili da osetiš da ga nekako,kako kažem "smaraš" , nego da on sam oseti koliko se ti mučiš, kopniš a ipak u tom mutilu i dalje tražiš spas, tragaš jer osećaš i dalje da to nije to - to, jer ne dovodi do potrebnog smiraja u duši. Jer ja an jedno pitanje, imam pet, an dva, imam trideset. A valjda ne bi smelo da ostane nista nejasno,a  ko ce danas meni, molim Vas ja da odgovori na sve sto me interesuje, da ima vremena i da ne oseti da ga "davim", jer meni zaista ne, nije dosadno, nego me zaista to sve duboko muči  - godinama. Znači, nije da nemam sta pametnije da radim. Ili da sma od lenjivica, koje kao na fask, nisu ni procitale gradivo a prve su u glas da kritikuju. Pa ja sma kucala na razna vrata, citala, borila se sama, jela, na kraju i razbolela, lupila glavom o zid, pokuavala levim, desnim, dizala ruke, opet ustajala..znači, nije da nisma nista radila i kao evo stigla ja, pomagajte.   Neko jednostavno ko ti neće reći samo: "E, pa to en može tako, ili oni su takvi pa su takvi, nemoj da tebe to menja, itd, primera radi" , nego ko će da ti daje neke zadatke, savete, ko će reći, e recimo radi Srdašce to i to, taj vremenski period, čitaj to i to, moli to i to, i lupam, ajde sestro draga, dođi ne znam, za pola godine, da vidim kako napreduješ, a ne da ja sada kada mi je najpotrebnija reč, uteha, savet, ne znam...bilo šta...da bude ono, rekao sam ti, ispovedila si, sta si mislila da grešiš i to je to?!

 

Možda ja ne znam kako to sve ide, ali zar to en bi trebalo to tako da ide? Ne kažem da on sada ne treba da spava, zbog mene, jer ja ne spavam noćima, godinama, jer se koprcam...ali zar je to - sve?

 

Ne znam, da li razumete sta pitam. I uopšte kako saznati za dobre duhovnike? Koji će da te pravilno usmere. Ja njih doživlajavm kao nastavnike u školi - svi su oni nas učili, ali od nekih nismo poneli nista a za neke kažeš, blago meni, ko mi je predavao. na kraju krajeva i oni su samo ljudi, ali ja njih dožovljavam kao svemoguće i sveznajuće kroz koje se proteže vrhovnost Onoga na nebencetu i zato tako puno očekujem od njih, da su recimo  -drugačiji.

 

Ili...grešim?

[JESSY]

A da li recimo možda , na primer postoji molitva, da nas dragi Gospod recimo uputi, na takvog čoveka?

колико ја знам , таква молитва не постоји, али сигурно можемо да се молимо Господу да нам помогне да га нађемо...

kako saznati za dobre duhovnike?

па овако...у међусобним разговорима....добар глас, далеко се чује...

[Srdasce]

колико ја знам , таква молитва не постоји, али сигурно можемо да се молимо Господу да нам помогне да га нађемо...

 

па овако...у међусобним разговорима....добар глас, далеко се чује...

 

 

Pa, dobro. Možda i tako, što ti kažeš  - neka univerzalna, da me uputi na nekoga, koji bi mogao da bude najviše odgovarajući u datom momentu. Ja sam potpuni laik, zato i pitam. Bez obzira kako deluje smešno i ako kada nešto pitam, ja to zaista pitam iz srca, i zato što ne znam a želim da (sa) znam.

 

U međusobnim razgovorima s kim, Džesi? Pa, evo ja recimo i tu pitam. I logično bi bilo onda recimo, ako neko zna za nekog dobrog, da bi rekao taksativno imenom i prezimenom. kao kada pitaš ljude, za dobrog ortodonta, pa neko kaže dr taj i tak. Slažem se ja, da sve to ide drugačijim tokovima, ali ako ja nisam u toj branši, u toj struci, koja je ralna šansa, da naiđem na takvog? Ili samo ide kako reče, Draško od gore, na preporuku, preporuku itd, a da rečimo svaki smrtnik ne može da sazna, recimo to. Možda to jeste glas, i dobar, ali čim pitam...znači da taj glasić nije dopreo do mene ili moram da proverim sluhić. Šalu na stranu, kao laik, teško je to saznati, tek tako i lako. I kada i saznaš, verujem ne može, e ono, ja stigla...Znači, da i nije tako lako, kao što izgleda, zar ne?