Odnos prema duhovniku...

[Аљонка]

Otac Ugrin je OBJASNIO!

ODLICAN post!

[Guest O.Ugrin]

Генерално имамо проблем са мањком мирјанског свештенства, и са мањком искусних и оптиних свешетника, а много је народа и искушења под којима су људи, велика су, што захтева добро руковођење. Мислим да нам поред искусних и ревносних свештеника хвали пракса парохијских домова јер место окупљања није само литургија, него и после ње где се остварује и гради лични однос па тако и духовништво парохијског свештеника према мирајнину. Но овако нешто се управо може наћи у неким манастирима, окупљање после службе, пригодне агапије и то је рецимо један од разлога због чега неки хрле у манастире, јер има је напросто тамо лепо после службе.

Od svega sto ste napisali, izdvojio bih ovaj pasus posto on sumira celokupni vas post i na najjasniji nacin ukazuje na realnu manjkavost u operativno-misionarskom smislu. To jeste tako! I, sta sada? Hocemo li pisati kilometarske postove u kojima cemo to registrovati, kojima cemo na to ukazivati onima koji imaju vremena da nas cuju ili... ili cemo uraditi nesto. A, pretpostavka bilo kog delovanja jeste pre svega svest o tome da Crkva jesmo mi. Tako da, nemojmo se pitati sta ce Crkva ili klir uraditi po tom pitanju, nego sta cemo uraditi mi po tom pitanju, sto nas ponovo vraca parohijskoj jedinici, osnovnoj zajednici i primenjenoj/delatnoj Crkvi. Na Banovom brdu se, nakon Liturgije, okupljaju u kafani i, kako mi rece jedna poznanica veoma uzornog zivota i retke lucidnosti, nikada i nigde nije osetila tu vrstu Liturgijske pripadnosti kao tamo, u kafani!?!? Poenta je u tome, da se jedino tamo neko zainteresovao za nju i njoj pruzio sansu da se zainteresuje za nekoga a to i jeste poenta Liturgijskog - Ljubimo jedni druge da bismo jednodusno ispovedali... - srcem a ne samo usnama. Covek koji je potegao celokupnu pricu i ideju Agapa sproveo u delo jeste jedan mladi djakon, koji je svoje neiskustvo refundirao svojim interesovanjem i svojom empatijom... Podseticu vas da vi verujete u Boga koji je, po ljudskim merilima, mnogo mladji od nekih a od drugih nekih malo a od trecih nekih stariji i od cetvrtih tih nekih je egal po godinama. Zar u hriscanstvu se staz stice referencama palog postojanja, zar cemo vecnost dosegnuti godinama? To je apsurdno i, konacno, sasvim irelevantno jer neko moze biti svestenik i sa svojih devetnaest i neko moze umreti sa svojih sto trideset i nikada ne biti svestenik, isto vazi i za fakultet, pulicerovu nagradu kao i za nobelovu nagradu. Godine nisu nesto cime se preporucujemo jedni drugima, jos manje Bogu... one nas samo mogu demantovati. No, vratimo se poenti - STA CEMO URADITI, NE PISATI, PO TOM PITANJU?!?! Odgovorite sebi na to pitanje i videcete da sto god zelite ili mozete uraditi da to pocinje i zavrsava u vasoj parohiji i sa vasim komsijama i ako tu napravite zajednicu ljubavi, ako do tada niste imali nacalstvujuceg, ili je bio nezainteresovan, lenj ili nezanimljiv... tada cete ga dobiti jer cete ga sobom promeniti. Hriscanstvo, Liturgija, nije nesto o cemu se govori ili pise, mrtvim slovima izrazava vec je ono dozivljaj, zivot, model ophodjenja kojim se u vremenom izrazavamo da bismo u Vecnosti ziveli ljubeci jedni druge i ispovedajuci Hrista ucestvujuci u Njemu. To pocinje sad i ovde, shvatite li to ranije Novi Jerusalim i okus Novog vina nece biti tako daleko niti tako strano jer cete u bratu svome videti i Boga svoga ako li Ga najpre u sebi osvestite sto je, opet, nemoguce mimo zajednice i mimo Liturgije. Zato pocnite od sebe, jednostavnim pitanjima odgovorite sebi i, ako budete iskreni prema sebi, shvaticete i uzrok drustvene apatije; pitanja su - Koliko cesto idem na Liturgiju; koliko ljudi poznajem sa kojima u Njoj ucestvujem; kada sam se poslednji put pricestio i gde; da li sam nekome koga znam iz vidjenja sa sluzbe rekao dobar dan u mimohodu nakon sluzbe; kada sam poslednji put kritikovao druge; kada sam poslednji put osudjivao druge; kada sam poslednji put razmislio o sebi, drugima, Hristu i Vecnosti... nakon ovih pitanja druga ce dolaziti sama od sebe jer cete ovim otvoriti Pandorinu kutiju vase podsvesti... ne brinite, iz nje poslednja izlazi nada ako li vi imate vere/poverenja u Boga lakse cete upoznati i sebe, samim tim i druge. Mislite o tome.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Андрееј]

Намеће ми се питање: да ли је исправно да духовник каже делај на овај или онај начин...

јер... искуство ми говори другачије... наиме, од свог духовника никада нисам наишла на такав одговор (ма колико то понекад желела да чујем... ваљда, не би ли ми олакшао да се изборим са изазовом који пред нас поставља дар слободне воље) на своју упитаност... Његово усмеравање, мајчинско саветовање никада није угожавало простор у којем слобода поставља своје границе... па макар и унапред знајући да ће након моје пројаве (читај, одлуке) уследити пад...

[Tanja]

Намеће ми се питање: да ли је исправно да духовник каже делај на овај или онај начин...

јер... искуство ми говори другачије... наиме, од свог духовника никада нисам наишла на такав одговор (ма колико то понекад желела да чујем... ваљда, не би ли ми олакшао да се изборим са изазовом који пред нас поставља дар слободне воље) на своју упитаност... Његово усмеравање, мајчинско саветовање никада није угожавало простор у којем слобода поставља своје границе... па макар и унапред знајући да ће након моје пројаве (читај, одлуке) уследити пад...

Тај начин би, чини ми се био угрожавање слободе. Зар то није као добра намера којој се зна циљ. Искрено, надам се да и нема таквих, мислим можда и има, али ми то некако звучи неприродно. Чији је то онда пут, ко му је циљ?

[Милан Меденица :)]

зашто да ми не угрози слободу?

па што смо тражили духовника ако нећемо да послушамо савет или чак да прихватимо најгору ствар за православца - епитимију, што се УВЕК коси са слободном вољом, пошто смо се крстили да живимо.

духовник треба и да врло оштро опомене човека, а не да га пусти да се утотали од сопственог виђења живота.

добар родитељ и мази и кара своје дете, а воли га као живот свој.

наравно, причамо о здравом духовништву, а не патологији.

[Тавита]

Имам тако дивног духовника... да сваког дана цмокнем Христа и захвалим Му за то!!

Да.

и није то затвор.

Добила сам толико слободе да сам птица на куполи.

Да, јесам!!

[Искушеник]

добар родитељ и мази и кара своје дете, а воли га као живот свој.

наравно, причамо о здравом духовништву, а не патологији.

[Justin Waters]

Хоће ли се слушати или не духовник зависи од односа који је изграђен, а најпре да ли духовник учи исправно и јеванђеоски. Друго, није исти однос монаха и њиховог духовника, у односу на мирјане и оне који су њима духовници, а данас је то углавном побркано. Онај који је добар духовник иначе за себе ће рећи не да је духовник него саветник једном мирјанину, јер мирјанин се није заклињао ни на какву послушност, за разлику од монаха који треба да прима све од свог духовника као заповест до најмањих детаља. Мирјанин није обавезан, али већ ако је бирао себи некога ко ће му бити духовна водиља, нема разлога да не слуша савете.

Иначе било би можда још корисније одговорити на питање "треба ли или не треба гњавити свог духовника", а нажлост данас је то постала честа пракса. Многи мирјани су се везали за своје духовнике од којих су неки јеромонаси са великим духовним стажом, па онда ти мирјани обично мисле како је њихов духовник свемогућ, прозорљив, који има одговор на сва питања. Па тако није ретко да се духовницима упућују питања попут, је ли добро возити кола, смем ли путовати у другу земљу, могу ли ићи на студије у иностранство, смем ли бити запослен где се ради црвеним словом, има ли шестица на личним картама и још много сличних одговора који немају безе са духовним животом којим требамо градити Христа у себи, а у чему на духовник помаже, већ спадају у домен ствари које ми једноставно требамо да извагамо јел и нам користи или није. 

[Андрееј]

зашто да ми не угрози слободу?

Мишљења сам да није у питању угрожавање слободне воље... Мало је рогобатан термин... Пре би се могло рећи учење (= вежбање, аскеза) да употребљаваш а не злоупотребљаваш даровану слободну вољу...

Иначе било би можда још корисније одговорити на питање "треба ли или не треба гњавити свог духовника", а нажлост данас је то постала честа пракса. Многи мирјани су се везали за своје духовнике од којих су неки јеромонаси са великим духовним стажом, па онда ти мирјани обично мисле како је њихов духовник свемогућ, прозорљив, који има одговор на сва питања. Па тако није ретко да се духовницима упућују питања попут, је ли добро возити кола, смем ли путовати у другу земљу, могу ли ићи на студије у иностранство, смем ли бити запослен где се ради црвеним словом, има ли шестица на личним картама и још много сличних одговора који немају безе са духовним животом којим требамо градити Христа у себи, а у чему на духовник помаже, већ спадају у домен ствари које ми једноставно требамо да извагамо јел и нам користи или није. 

цитирам...  bliss jeeee

[Guest ага пије млеко]

Нађох једно интересантно питање на једној ФБ групи :

Која је основна разлика између гуруа и духовника ?

 или    ?

[Guest свештеник Иван]

Разлика је велика  , но волео бих да чујем коментаре наше браће и сестара.

[Guest ага пије млеко]

Разлика је велика  klapklap , но волео бих да чујем коментаре наше браће и сестара.

Слажем се.

[andrej]

Нађох једно интересантно питање на једној ФБ групи :

Која је основна разлика између гуруа и духовника ?

 или  klapklap  ?

Заиста одлично питање - покушаћу да одговор, ради прегледности, дам компаративно:

1. Гуруу ствара следбенике, а духовник гради будуће духовнике.

2. Гуруу је "уместо" Бога, а духовник пут ка Богу.

3. Гуруу поништава сваку личност и хомогенизује заједницу у себе - духовник афирмише личност, а припада евхаристијској заједници - Цркви.

4. Гуруу је технолог, а духовник теолог.

5. Гуруу је трговац духовношћу, а духовник богаташ који од свог обиља дарује сиромашне.

6. Гуруу се стара само о себи, а духовник о онима који га поштују.

7. Гуруу је демагог који жели инфериорне адепте, а духовник је философ који се поноси када га ученици својим подвизима надмаше.

8. Гуруу има "одговоре" на сва питања, а духовник само има питања која поставља самоме себи.

9. "Љубав" гурууа према адептима је потпуно имперсонална и лажна - љубав духовника према онима који га воле и поштују, јесте лични одговор и лични, узајамни однос.

10. Гуруу је лажни отац "овога света," који брине искључиво о материјалним потребама следбеника (пошто је медитативно загледан у самога себе) - духовник брине о укупним потребама ближњих, пошто је молитвено загледан у онтолошко одредиште - "живот будућег века."

[Фарисеј]

Брате Андреј, ти као врстан сектолог, да ли мислиш да у нашој православној духовности постоје примери међу духовницима који несвесно нагињу гуруизму ?

И шта мислиш, на који начин се то може препознати и како се борити против тога ?

Хвала . 

[andrej]

Брате Андреј, ти као врстан сектолог, да ли мислиш да у нашој православној духовности постоје примери међу духовницима који несвесно нагињу гуруизму ?

И шта мислиш, на који начин се то може препознати и како се борити против тога ?

Хвала . 

Хвала на мишљењу да сам "врсни сектолог..."  :group111: Мане и недостаци се теже примећују, када је мало конкуренције...  0102_laugh

Што се овог, пак, питања тиче, мислим да је ово врло раширена појава - посебно међу монаштвом. Добар део оних критеријума могли би да применимо на оце Симеона, Венијамина, Јоила и сличне - па, на жалост, чак и на владику Артемија. Е сад, да се разумемо - од свих споменутих, лично сам упознао само владику Артемија и, врло површно, оца Венијамина (манастире и епархије намерно нећу да наводим - ко зна, зна, а ко не зна - ни не мора  girl_jumping).

Ни једног од побројаних ја овде не бих оптужио за гуруизам. Али, гуруизам је евидентан из става неких од оних људи који се позивају на ове клирике и који тврде да, по њиховим "саветима или благословима," ефективно разарају јединство наше Цркве. Дакле, изабере се нека спорна тема, о којој је беседио неки духовник (који се у то, више или мање разуме, јер многи од њих немају формално богословско образовање) - а онда су, што је још горе, речи тог и тог духовника протумачене као "позив на акцију..."

Треба ли уопшт говорити о појавама да понекад, разни духовници до апсурдних детаља задиру у приватност људи који им се обрате за савет или помоћ, који дају потпуно неканонске епитимије, који себе гордељиво сматрају вишим и паметнијим од својих епископа - све у свему, који су у правом смислу corpus separatum унутар Цркве? Поред догматских застранења (попут, надајмо се, нехотичног савелијанства оца Симеона из Рукумије) овакви гуруу-духовници показују и еклисиолошку заблуделост.

Знам да људе интересује пример црноречких монаха. Заиста ми је тешко и мучно да о томе причам, пошто сам увек ценио игумана Николаја и сматрао сам да је врло разуман и присебан. Знам да баш и није био претерано наклоњен методама Перановићевог центра за "лечење" наркомана пре избијања оне афере. Али, отац Николај је, на жалост, изгледа поверовао у ону теорију завере да је афера с Пењановићем заправо била почетак кампање против владике Артемија. Тешко ми је да поверујем да отац Николај није знао за разне скупе поклоне којима је владика обасипао монаштво своје епархије (дакле њих лично, а не манастире). Да ли се на то гледало као на "компензацију" због ризичног подручја - не знам, али, како год, не личи превише на "вековни поредак" православља, које је вазда било и мученичко и подвижничко. Није ми јасно због чега је игуман Николај занемаривао овакве појаве, за које верујем да су му биле добро познате - изгледа да је ипак мало више уживао у фактичкој "аутономији" у односу на епископа, а не треба ни занемарити њихов лични пријатељски однос. Уосталом, мислим да су отац Николај и садашњи епископ Теодосије вероватно били међу најзаслужнијима за процват монаштва у РП епархији - такође, познато је и да је владика Артемије манастирима давао неуобичајено велики степен слободе, тражећи за узврат једино непоколебив став према екуменизму.

Мени је потпуно јасна цела ова ситуација око умировљења владике Артемија и мислим да је СА САБОР донео одлуку која је, колико год била болна, ипак била неопходна. Али, морам да признам да ми баш и није најјаснија одлука да се владици Артемију укине статус духовника за оне монахе којима је то био. Да ли је таква одлука заиста донета, ко је донео ту одлуку и да ли постоји преседан да архијереј не буде свргнут и лишен епископског достојанства, а да му се не допусти да задржи духовну децу? Ако сам добро разумео, то је заправо изговор који су црноречки монаси искористили да одбију послушност Цркви и да самовољно напусте свој манастир и епархију?

Такав став заправо, показује да нешто у духовном и еклисиолошком смислу није у реду. Чак и ако су игуман Николај и остала братија у праву (а не кажем да по овом питању можда и нису), њихов поступак је еклисиолошки немогуће разумети и оправдати. Наиме, као монаси, сви они су дали бар четири основна завета: послушност, сиромаштво, девственост и молитва - они међу њима који носе схиму, имају још већи степен духовне одговорности. Завет послушности јесте дат пред епископом који их је у монаштво уводио (а за барем неке од њих је то био потоњи свјатејши патријарх српски блажене успомене Павле), али тај завет НИЈЕ ДАТ АРХИЈЕРЕЈУ НЕГО ХРИСТУ И ЊЕГОВОЈ ЦРКВИ. И сам владика Артемије, као и сами монаси, показали су да су свесни да овај чудни поступак нема оправдања нити преседана у православном предању - осим уколико у Цркви привремену превагу не однесе нека јерес. Зато се, за све ове чудне поступке, изговор тражи у тзв. "свејереси екуменизма" о којој је писао и беседио свети авва Јустин - али, сви они који су читали или слушали авву (а владика Артемије је, као духовно чедо, свакако један од тих), добро знају да је свети авва оптужбу за свејерес упутио синкретистичким а не дијалошким диманзијама екуменизма. Ако је ово јасно, остаје само борба за моћ - а то, у сваком случају, јесте гуруу принцип.

Коначно, мислим да најштетнију улогу у целој овој расправи имају заправо лаици (нарочито они који нису присебни у вери ни утврђени у знању) - многи од њих су, не умејући да разликују ни финесе ни духове, а у одсуству познавања и црквеног поретка али и црквених прилика, почели "борбу за веру," дубоко уверени да бране Цркву од свејереси. Грех за овакво стање носе на души сви они духовници који врло добро познају комплексност ситуације, али злоупотребљавају народну простодушност, заборављајући на Христове речи:

6. А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску.

Мт. 18, 6

Зато је свјатејши владика Данило будимски толико говорио против појаве да монаси узимају духовну децу из света. С правом је сматрао да мирјани и монаси не деле исте проблеме и да безбрачници немају основа да дају духовне савете онима који су у браку. А сви ми који макар мало познајемо реалност наших манастира, знамо и ону другу страну о којој не треба причати детаљније, баш да се неко не би саблазнио. У сваком случају, ако су манастири превасходно заједнице подређене икономији спасења, онда треба да се што мање мешају са токовима света - али, неки манастири и духовници упадљиво покушавају управо да се наметну свету - уместо да се из њега повуку. Они, који попут сестара из Стјеника, оду предалеко, заиста се претварају у секту. Они, који свој монашки завет послушности са Цркве преносе на личног духовника, такође показују еклисиолошку заблуду, које су, на жалост, по свој прилици и сами свесни.  :cheesy2: