Писмо упућено Алојзију Степинцу 1942, његов одговор и кајкавска песма

[kordun]

Zato što bi trebalo. Ne mislim da si debil, da mislim da si debil ne bi diskutovao sa tobom, ali mislim da tvoje shvatanje nije dobro i da bi trebalo da pitaš nekog učenijeg da ti razjasni.

ako nije tvoja osuda kad za nekog pomisliš ili kažeš oprosti mu bože ne zna šta čini, šta onda bog treba da prašta ? mislim nisi logičan, pa ako možeš da mi pojasniš, za mene je to osuda nekog zla u suštini.

[DrNeoCortex]

Мислим да врло добро знаш о чему причам, али си изгледа још један члан форума, који када нема аргументован одговор, онда почиње са "дидактичким играма" и оним што народ каже "да се прави тошав". Овим смо што се мене тиче, завршили расправу по овом питању, осим ако не пожелиш озбиљно да разговараш.

 

Mislim da optužuješ naše arhijereje za nešto što oni ne rade, odnosno da povezuješ babe i žabe. I da bi na ovoj temi trebalo da pišeš o stepincu i kako uticati na to da se spreči njegovo proglašenje za svetitelja nego što mlatiš po našim arhijerejima.

 

Kordum: već sam ti reko moraš da nađeš nekog ko je učeniji od mene, idealno bi bilo nekog duhovnika.

[Volim_Sina_Bozjeg]

To stanje se zove: Oprosti im oče, ne znaju šta čine.

O ovi vrlo dobro znaju šta čine za razliku od Hristovog stradanja  !

[Danijela]

„Свети Алојзије” и Срби

 

Најављену беатификацију Алојзија Степинца можемо посматрати као симболичку потврду повратка римокатоличке акције на Балкан.

 

Недавно најављена беатификација Алојзија Степинца изнова је показала неке од системских слабости и запуштености српске државе и друштва. У реакцијама неколицине појединаца и организација захтјеван је протест српске државе и цркве.

Стиче се утисак да су Степинчева дјелатност у НДХ, његова мржња према „иновјернима”, али и систем који је извршио холокауст и геноциде над Србима и Ромима, у нашим медијима посматрани као историјски инцидент. Међутим, уколико тек овлаш бацимо поглед на објављене фрагменте Степинчевих дневника видјећемо да није тако.

У јануару 1940, поводом посјете кнеза Павла Загребу, Степинац је у дневник записао:

Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца, тј. да пригну главу пред намјесником Кристовим Св. Оцем. Онда бисмо и ми коначно могли одахнути у овом дијелу Европе, јер бизантизам је одиграо страшну улогу у повијести овог дијела свијета у вези са Турцима.

На вијест о демонстрацијама у Београду 27. марта 1941. загребачки надбискуп је реаговао сљедећим дневничким записом:

Све у свему Хрвати и Срби два су свијета, сјеверни и јужни пол који се никад неће приближити осим чудом Божјим. Схизма, највеће је проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема правде, нема поштења.

Након разговора са Мачеком, у вријеме преговора који су резултовали оснивањем Хрватске бановине, записао је:

Надбискуп је ставио Мачеку на срце планску колонизацију сјеверозападне Босне. Ако се буде добро проводила, бит ће Босна брзо наша.

Ово је дио Босне у којем су Срби чинило готово двотрћинску већину. Како видимо из цитираних записа, Степинчева мржња према Србима није проста људска емоција изазвана каквом неправдом већ дуго грађена културолошка слика, поглед на свијет и начин вриједновања свог и положаја другог у том свијету. Степинац мрзи „бизантизам” и све њему припадајуће. Ова чињеница га смијешта у континуитет дјеловања Римокатоличке цркве на Балкану чији циљ је „заорати источну њиву” и на њој живуће „шизматике”, милом или силом, привести „Истини”. Период постојања НДХ је уједно и период кулминације ове политике. Већ у другој ратној години Степинац је јављао папи да је Римокатоличка црква у НДХ богатија за четврт милиона новопридошлих вјерника.

 

 

Превођење православног становништва у римокатоличку вјеру у Миклеушу код Кутине 1941.

 

Може изгледати чудно да је Римокатоличкој цркви потребна овако контоверзна личност, поготово ако знамо да је она након Другог свијетског рата учинила озбиљан напор да се опере од, у најмању руку, нечасног држања у рату. Ишло се толико далеко да је чак измјењен дио догматског система.

Међутим, након рушења Берлинског зида и разбијање СФРЈ омогућен је повратак католичке акције на Балкан. Њен природни темељ је постала новонастала хрватска држава. Поново је, као и пола вијека раније, ушла у спрегу са радикалним хрватским национализмом. Добро познати резултати ове спреге су прогон око пола милиона православних Срба и помјерање западне границе српског етничког простора за неколико стотина километара на исток.

Проглашење блаженим 1998. године и сада најављену беатификацију Алојзија Степинца можемо посматрати као симболичку потврду повратка римокатоличке акције на Балкан. Циљ је увек исти, одређен културолошком сликом према којој је Дрина граница свијетова.

На овакву акцију се не реагује празним протестима и јаловим саопштењима. Беатификација ће бити извршена са или без протеста. Једина могућа дјелотворна реакција била би пажљиво, дугорочно креирање културне политике у чијем средишту би биле националне вриједности. Управо недостатк српске културне политике, који се осјећа кроз читав двадесети вијек, резултовао је поменутим слабостима.

Илустрације ради, беатификација ће највјероватније бити извршена у фебруару сљедеће године, о годишњици Степинчеве смрти. До тада има довољно времена да наше институције на свијетске језике преведу и објаве документа о држању Римокатоличке цркве и самог Степинца у НДХ. Најпозванија институција за обављање овог посла био би београдски Музеј жртава геноцида. Међутим, то је вјероватно једини музеј у Србији који нема изложбени простор. Има тек троје запослених историчара, а потребе су далеко веће. Иако истраживање теме која му је стављена у задатак није могуће без рада у свим архивима у региону, надлежно министарство му додијели исти ниво средстава за службена путовања и тоалет папир. Озбиљан труд запослених не може компензовати системску запуштеност од стране државе за коју нису криве само политичке елите.

Уколико Република Србија жели да је Срби западно од Дрине доживљавају као матицу заштитника треба да се мане протеста, извињења и саопштења. Мора почети градити и његовати своје научне и културне институције од националног значаја. Једном ријечју, мора почети да се понаша као држава.

 

http://akademskikrug.rs/sveti-alojzije-srbi/

[Дејан]

 

[Дејан]

Na mene je ostavio utisak da je bio "devojka za sve" i naivan kao francuska sobarica.

[ПиП]

Милорад Екмечић: Срби на мети Ватикана

07. новембар 2014. 11:00 | Коментара: 6

Могуће пето издање књиге „Дуго кретање између клања и орања - Историја Срба у новом веку (1492-1992)“ садржало би више допуна

 

 

 

МОГУЋЕ пето издање моје књиге „Дуго кретање између клања и орања - Историја Срба у новом веку (1492-1992)“ садржало би више допуна, које сам већ припремио. За једну ће свакако бити богатија. Реч је о податку који сам чуо у документарном филму на загребачкој телевизији, 12. октобра 2010, о Андрији Хебрангу.

 

У филму је о Хебрангу говорио и хрватски политичар Стјепан Месић. Испричао је како је 1992, када је формирана независна хрватска држава, Туђману и њему дошао један од официра у групи Лорковић-Вокић, који су на иницијативу Ватикана 1943. покушавали да збаце усташку власт у Хрватској и усташку државу преведу на страну савезника. То се, иначе, радило у свим фашистичким земљама. Председник Рузвелт је преко свог изасланика у Ватикану Мирона Тејлора, а потом и њујоршког надбискупа, захтевао да се као предуслов могућем помирењу западних савезника и фашистичких држава све фашистичке вође у тим земљама замене с новим људима. То је успело само у Италији и Мађарској.

У Загребу се радило на томе да група од седам генерала и министар спољних послова Младен Лорковић формирају језгро владе, која ће Хрватску превести на савезничку страну. Генерал који је то саопштио председнику Туђману и Стјепану Месићу предао је Туђману и неке документе о томе. Тај официр је прешао на партизанску слободну територију 1943. и са Андријом Хебрангом расправљао о могућности формирања нове хрватске владе. У њу би ушли представници опозиције усташком покрету и министри, са стране комуниста, а председник владе би био надбискуп Степинац. Усташама би било наређено да оду негде на европски запад. Ствар је пропала, јер је Хебранг том изасланику рекао да он може преговарати само са оним усташким првацима с којима је преговарао у затвору, пред 1941. Павелић је целу ту завереничку групу ликвидирао. Уместо усташких јединица, предвиђани су „крижари“, под вођством Степинца.

Месић вели да је документе које му је официр предао Туђман оставио негде у својим ладицама.

Овај податак надопуњује оно што већ постоји у књизи „Дуго кретање“, у којој сам описао страх Ватикана да Силе Осовине губе светски рат и да треба, у задњи час, учинити промене да совјетске трупе не окупирају целу Европу и без савезничке помоћи. Приликом посете Степинца Ватикану због ових ствари 1943, он је био критикован, чак осуђиван од неких кардинала, да је крив за усташка злодела од 1941. над Србима. Француски кардинал Тисеран оптужио га је у лице да је крив за насилно покрштавање 350.000 православних Срба и да су му због тога дражи Срби од Степинчевих Хрвата.

У књизи сам такође описао сву позадину ових покушаја Ватикана, за које је посебно била заинтересована Велика Британија. Рузвелт је оптуживао Хрвате да је у њиховој држави од априла 1941. до августа 1942. године убијено 744.000. Од тога су Немци убили 78.000 људи, а Хрвати 600.000. Рузвелт је наговештавао могућност да се Хрвати искључе из стварања нове југословенске државе и да се цела ствар мора предати Србима. Хрвате треба казнити, као седам америчких држава у грађанском рату 1865, да им се намеће гувернер, јер нису дозрели за вођење демократске државе. Британија је онемогућила тај Рузвелтов наум.

Ово је био разлог да се Степинац полако окретао ка хрватском комунизму као спасиоцу од ове Рузвелтове каштиге. Степинца су почели називати филокомунистом, држао је говор о добрим стварима у комунизму.

Када се данас говори о намери Ватикана да Степинца прогласи свецем, поновићу, није Степинац једини заслужан за ликвидације до милион Срба и небројеног броја Јевреја у хрватској држави 1941-1945, него католичка црква у целини, са папом Пијем ИИ на челу. У тој држави је од самог почетка предвиђана ликвидација православног становништва. Лука Пјетромарки, Мусолинијев дипломата, приликом посете Загребу био је запањен фанатизмом којим је Павелић захтевао тоталну ликвидацију православних у хрватској држави.

Кажу, Степинац није крив јер „није знао“ за злочине над Србима 1941-1945. Ко за те злочине није знао? Јевреје су протерали на први дан капитулације Југославије, пре успостављања усташке власти, из Горњег града у Загребу, јер по традицији до 1918. године то је за њих била забрањена зона. Ту је катедрала, Каптол и главне црквене установе. .

Некада филофашистичка данас филоамеричка, заједница од милијарду и 200 милиона верника у свету представља један од главних стубова у америчкој политици глобализације. Због тога је расцепкана југословенска држава, а крај цепкања српског дела још није на видику. Сметамо им због могућег нашег устанка, у случају да се криза са Русијом продуби.

 

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:518313-%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B4-%D0%95%D0%BA%D0%BC%D0%B5%D1%87%D0%B8%D1%9B-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%92%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B0

 

[Дејан]

Alojzije Stepinac je bio jedan od najužasnijih sveštenika u biskupijama pape Pija XII. Ja sam jedan od retkih koji je pročitao Stepinčev dnevnik koji, uzgred, nikada nije štampan, niti će ikada biti objavljen - kaže za "Vesti" penzionisani univerzitetski profesor iz Hrvatske dr Svetozar Livada.

 

 

Dr Svetozar Livada: Stepinac je bio vikar ustaških vojnih jedinica i postavljao je druge vikare, a za Pavelića je govorio da je Božji izaslanik

 

Zašto je Stepinčev dnevnik i danas u rukopisu?
- Zato što je Stepinac njime sam sebe osudio. I zato nikada taj dnevnik neće biti objavljen jer bi time bio srušen mit o Stepincu kao prelatu koji je stradao zbog svojih hrišćanskih uverenja i žrtvovanja za veru.

 

Navedite neke zanimljive detalje iz tog rukopisa?
- Čuvena je njegova izjava o Srbima: "Kada bi Srbina i Hrvata skuhali u istom loncu i juha bi se razdvojila" ili "Što se tiče pravoslavlja, tu nema čoveka, nema istine, nema morala." To je drastična i kompletna negacija druge hrišćanske vere. Stepinac je sproveo prekrštavanje 240.000 Srba, što je samo po sebi genocidna radnja.

 

 

To mu nisu jedini gresi?
- Stepinac je bio vikar ustaških vojnih jedinica i postavljao je druge vikare, za Pavelića je govorio da je Božji izaslanik i odazivao se na sve poglavnikove proslave i prijeme, redovno je hodočastio kod njega i sve to pedantno beležio u svojim dnevničkim zapisima.
 

Svetac svih hrišćana?!

Da li će Stepinac biti svetac svih hrišćana, pa i pravoslavnih?
- Hoće, to je dogovor ekumenista. Papa ga time proglašava mučenikom, što prihvataju i druge crkve. Čiji je Stepinac bio mučenik? On je blagoslovio ubijanje i mučenje drugih. Katoličkoj crkvi trebalo je 700 godina da papa osudi Krstaške ratove ili nasilno pokrštavanje u Latinskoj Americi, a za proglašenje svetih i takvih gadova, kakav je Stepinac, ne treba mu ni pola stoleća.

Vatikan će ga ipak proglasiti svecem?
- Blagoslovio je ubistvo i poslednjeg Jevreja u NDH-a. Nadaleko je čuven njegov "protest" kod Pavelića zbog "nehumanih uslova u stočnim vagonima kojima transportuju Jevreje u Jasenovac i Aušvic".

 

Njegovi apologete tvrde da je on spasavao Jevreje?
- Ma to je smešno. Nikoga on nije spasavao ko nije bio poklonik ustaške ideologije i države. On je, ne baš energično, tražio od Pavelića da poštedi Jevreje koji su primili katoličanstvo, što znači da je ubijanje preostalih odobravao.
Stepinac je bio najdragoceniji stub Pavelićevog ustaškog režima.

 

Zbog najave proglašenja Stepinca svetim kontaktirali ste i ambasadu Izraela u Zagrebu?
- Nazvao sam ambasadora i, manje više, mu ponovio ove činjenice, što je on "primio k znanju".

 

Koji su motivi Vatikana za tu kontroverznu beatifikaciju?
- Vatikan je kroz istoriju uvek težio potpunoj moći i uticaju. Pa, pogledajte samo ovaj poslednji skandal sa pedofilima među sveštenicima i biskupima. Katolička crkva uporno i danas izbegava UN da dostavi podatke o tim gadovima u svojim redovima. Čemu se onda čuditi da svecima proglašavaju i takve kao što je Alojzije Stepinac.

 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/381994/Stepincev-dnevnik-kipti-od-mrznje

[Јадранка-Дервента]

Жалосно али истинито!!!

[Дејан]

Много смо ми неактивни по питању Степинца, неактивни смо по питању својих жртава, нереално је очекивати да ћемо бити активни по питању Степинца.

[Никола Поповић]

ма људи док је то као - постоји дневник, а он не сме да се прикаже јавности - све пада под рекла-казала. Када би се документовало, онда би се покренула читава машинерија и причало би се о томе нашироко. Овако делује све неозбиљно. 

[Караконџула]

Nije moguće! Jednog sveca ovako da blate, pa kakvi su to ljudi!?

[feeble]

Ma ovaj gospodin Livada je Srbin, rekao bih, tako da nista od ovoga dok Hrvati sami ne izdaju ovaj dnevnik.

[Дејан-Марковић]

nista od ovoga dok Hrvati sami ne izdaju ovaj dnevnik.

 

И избаце компромитујуће детаље. 

[zuti car]

Stepinac treba da bude svetac i to najvise zbog Srba