Писмо упућено Алојзију Степинцу 1942, његов одговор и кајкавска песма

[Ромејац]

Писмо упућено Алојзију Степинцу 1942, његов одговор и кајкавска песма

 

 

 

Један истакнути далматинско-хрватски првак у писму из Земуна, упућеном 8. фебруара 1942. године хрватском надбискупу др. Алојзију Степинцу, који са бискупске столице у Загребу ни једном јавном речју, а још мање пастирским прогласом није осудио варварства вршена над српским живљем.

 

Пуних десет мјесеци кољу се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби и уништавају се милијарде њиховог иметка, а црвенило стида и гњева облива лице сваког поштеног Хрвата. Покољ Срба почео је првих дана јадне „Независне државе Хрватске“ (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина и др.) и траје без прекидања и без предаха и ових дана.

Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце. У убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе набијали су на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама живе, поливали их кључаном водом и тако поливено мјесто дерали и солили, копали живима очи, резали уши, нос, језик, свећеницима резали ножевима браде и бркове скупа са кожом и месом, одсјецали им споловила и затицали у уста, везивали их за камионе одострага и онда са њима јурили, пребијали су људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим ћускијама главе, дјецу су бацали у ватру и врелу воду, у кречане, растрзавали дјецу на ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, какова нормални људи не могу ни замислити.

Хиљаде и хиљаде људских лешева носила је Сава, Драва и Дунав, као и притоке ових ријека. Била је лешина са натписом: „Правац Београд!“, „Путуј Краљу Петру!“ и сличних. У једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава са једном женском главом (може бити глава мајке те дјеце) са натписом: „Месо за Јованову пијацу у Београду!“ Страховит је случај Милеве Божинић из Стебанџе, из које су на нож извадили дијете! Па грозни случај нађених печених глава у Босни, нађене судове пуне српске крви, па случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су најбројније жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред ћеркама и ћерке пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одвођене су у логоре усташима за блуднице. Чак су силовања вршена у олтарима православних цркава. У котару петрињском натјеран је син да силује рођену матер! Покољ 3.000 Срба у глинској православној цркви (наша примедба: Овде се пребацио за ништа мање од 10.000) и убијање на стотине Срба у олтару цркве у Кладуши, све гвозденим чекићима у главу, стоји без премца у повијести. За сва ова страховита и нечувена недјела постоје детаљни и вјеродостојни записници.

Ужас ових недјела запрепастио је Нијемце и Италијане. Они су фотографисали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемци говоре, да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да је од тога доба у Њемачкој остала изрека: „Сачувај ме Боже од куге, глади и Хрвата!“ И сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографисали посуду са три и по килограма српских очију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом од нанизаних српских очију, и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана одрезаних српских језика.

Страховити логори у којима су побијене тисуће Срба или су пуштени да помру од злостављања, глади и зиме, ужасни су. Нијемци приповједају о једном логору у Лици, у којем је било на тисуће Срба, али кад су дошли тамо, нашли су га празног, натопљеног крвљу и крвавим хрпама рубља и одјеће. Ту је, кажу, изгубио живот један српски владика. У јасеновачком логору и данас се муче и пропадају тисуће Срба, који су тамо по овој страшној зими смјештени у подеране цигларске бараке без довољно сламе и покривача, добијајући за храну дневно по два крумпира.

У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Тамерлана или Џингискана, или у Африку, у црначке државе и њихових крволочних владара, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим је хрватско име осрамоћено за вјекове. Ништа нас више не може опрати. Ни посљедњем Циганину на Балкану нећемо више смјети споменути нашу тисућгодишњу културу јер ни ти Цигани нијесу оваких звјерстава радили.

У свима овим беспримјерним дивљачким злочинима, који су више него безбожни. судјеловала је и наша католичка црква на два начина. Велики број свећеника, клерика, фратара и организиране католичке младежи, судјеловао је у свему овоме активно. Догодила се страхота, да су католички свећеници постали усташки логорници и таборници, па су као такви наређивали и одобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је један католички свећеник лично заклао једног православног свећеника! Они то нијесу смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили, онда су морали изгубити службу и доћи пред суд. Будући се то није десило, значи да су бискупи дали своје дозволе.

Друго, католичка црква је употребила све ово, да покатоличи преживјеле Србе. И док се земља пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несретника, свећеници, фратри и часне сестре, носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен летцима бискупа Акшамовића, тисканих у његовој тискарни у Ђакову, у коме се позивају Срби да спасе живот и иметке прелажењем у католичку вјеру. Наша црква као да је хтјела показати, да зна убијати душе као усташка власт тијела. А на католичку цркву пада још већа сумња зато, што су у исто вријеме срушене многобројне православне цркве, друге обрађене у католичке, отети су сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијесне драгоцјености, па чак није остала на миру ни патријаршијска црква у Сријемским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и души нанијела су још већу срамоту хрватском народу. И ако се ми Хрвати нећемо никада моћи сасвим опрати од срамоте, коју смо на себе навукли оваквим злочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свијетом и својом савјешћу ако дигнемо свој глас противу свега горе наведенога. Посљедњи је час да то учинимо. Послије свију злочинстава у повијести човјечанства, долазиле су и велике казне. Што ће бити од нас Хрвата, ако се добије утисак, да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали.

У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дижу глас у корист прогоњених Жидова, а код нас ни један бискуп није дигао свој за невине Србе кршћане, који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главе католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божју и људску, која мора снаћи хрватски народ, ако се на вријеме не покаје за овај страшни и неописиви свој гријех“.

 

У свом одговор овоме хрватском прваку, хрватски је надбискуп 31. октобра 1943. године на завршетку „покорничке процесије“ у Загребу одржао маси проповед, рекавши између осталога и ово:

 

„Један писац приповједа, како је неки сељак доносио дневно једном пекару у град пет килограма маслаца, а од пекара исто тако сваки дан односио пет килограма круха. Једнога дана је пекар измјерио маслац и зачудио се кад се увјерио, да нема пет килограма, већ само четири и пол. Зато позове сељака на ред ради преваре, али му сељак мирно одговори: „Драги пријатељу, ја нисам крив за то. Ја, додуше, имам вагу, али немам тегова, па зато увијек мећем на једну страну ваге твој крух, а на другу страну свој маслац. Колико је тежак твој крух, толико је тежак мој маслац“.

„Једни нас оптужују, да нисмо праводобно и како би требало устали против злочина, који су се збивали на појединим крајевима наше домовине. Али, ми не можемо звати на узбуну, нити било кога спријечити, да те вјечне Божје законе врши. Јер сваки човјек има слободну вољу и свако ће за своје дјело одговарати према ријечима апостоловим“.

„Зато првој групи приговаратеља одговарамо: На вама се испуњава прича о сељаку и пекару!“

 

Један Хрватски песник дао је у песми најуспелији одговор хрватском надбискупу. Ево неколико одломака из ове кајкавске песме где се, између осталога, овако одговара др. Степинцу :

 

Надбискуп причал причу је неку

О једном мужу и једном пеку!

Муж је немлих свакога јутра 

Пеку донашал по пет кил путра.

Муж је – так је погодба била,

Примал за путар круха пет кила.

Једног дана путар пек вагал,

Ал му се некак з гвихти ни слагал.

Фалило га је равно прек фунта.

„Мужек ме вара“, пек си прегрунта,

Па га позове да га зашпота,

Как преваранта и как фалота.

Мужек му рекел: „Госпон пек драги,

Нисам их Богме варал на ваги.

Как сам си гвихте купит позабил,

Ја сам как гвихт си нихов крух рабил.

Че пет кил нихов крухек не важе,

Онда се мера никак не слаже.“

Али, пречасни Метрополита,

Јел вас се некај слободно пита.

Где сте ви драги Пречасни мили,

Так дуго били?

Веч четрдесет и прво лето

Могли сте дигнут овако Вето.

Закај ни било в дани баш ву ти

Вашега гласа Пречасни чути?

Макар су в они крвави дани,

Срби как јањци недужни клани.

Кад их се тукло, клало и пекло.

Хитало в Саву, в логоре влекло,

Кад православни су свеченици

Трпели јакше нек мученици

И многи платил звање си главом,

В Београд мртев послан је Савом.

Знали и видли онда сте все то

Ал нисте баш ви подигли Вето!

Ах, ваша шутња пуно је крива

Кај многа српска глава ниј жива,

Кај многе Србе гробек сад скрива!

Јел се пречасни Метрополита,

Слободно јошће некај вас пита

Как то да Пенић чрленога паса

Усташе славил из сега гласа?

А Шарић се је в Босни распевал,

Док Гутић српску крв је пролевал.

Док исти рекел фамозни Гутић:

„Србов пожелел друм би и путић,

Ал Србов не бу више ту најти,

Вништили бумо све их ми кајти.“

Как то да многи з вашег клера,

Усташки посел на велико тера?

Ем логорник, прем то не патри,

Ваши су многи попи и фратри!

„Љубив“, то за њих појем је темни,

Њихов је мото: „За дом смо спремни

Ван з Срби, места овде ниј нима

Ту живет море кој Папу штима

И онај ко се Алаху клања,

А кај је српско, все се прегања.“

Все сте ви ово, Пречасни знали

Али протеста нисте ви дали!

И кад су српски рушени храми

О чем сте таки дознали сами,

Прем свака црква место је свето,

Ви нисте онда здигли свој Вето!

Ах, ваша шутња пуно је крива

Кај многа српска глава ниј жива!

Сад сте реч рекли, то очивасно

Само сте рекли све то прекасно.

Касно протест сте овај ви здигал,

Касно је Јанко Косову стигал!

Језерам жртви никај не хасни

Кај сте протестирал сад сте пречасни.

Немре протест тај да живот врне,

Србом кај раке скривају црне!

Немре он деци да з гробне таме

Вубите врне тате и маме!

Немре протест тај з раке да скопа

Нит једног мртвог српскога попа!

Тај би протест се могел пријети

да је он зречен пред двими лети.

Так ту ву срце неког не дира

Надбискуп касно че протестира!

Ал његва шутња пуно је крива,

Кај многа српска глава ниј жива!

Алзо сте касно с ветом се јавил,

Касно сте точну вагу набавил.

Док Срби ишли пут су свој крижни,

Мислили нисте да су вам ближни

И да и они верују в Криста,

Света им Дјева Марија чиста.

А з храмов да им Свети Криж блиста,

Да Светог Крижа делају знамен,

Све сте то забил Пречасни – Амен!

 

Из књиге "Хрвати у светлу историјске истине"

[marko_13]

Подсети ме на песму коју је често певао мој деда:

Мислила је Павелића Ката,

да ће бити краљица Хрвата,

није знала кукавица сиња,

да ће бити хранитељка свиња.

[Драшко]

ово писмо и ова песма треба да буду обавезни део градива из историје бар у гимназији

 

ту су две ствари јасне 

[Ђорђе Р]

Било је поштених хрвата, и то доста, које није захватило то НДХ лудило. И то су управо били прави хрвати, господа, а не бивши срби, којима је сметало то што срби постоје, да их подсећа на то шта су издали, и шта су некада били. Ти поунијаћени, бивши срби, су имали ту потребу да доказују да су чисти хрвати тиме што су истребљавали србе, и пропагирали угроженост хрватског националног бића од крволочних, дивљих и прљавих срба, што и сами некада беху (а никада не признавајући то).

[Gandalf Sivi]

Mislim da je za Vatikan velika sramota, što je dotičnog gospodina proglasio blaženikom. Činjenica jeto da je htjeo mogao spasiti veliki broj Srba od strašne smrti, a on nije ni prstom mrdnuo.

[DYNABLASTER]

kakva sramota, pa time se Vatikan ponosi, stvari su vise nego ocigledne, ko oce da zmuri neka zmuri i nek crno naziva belim...

 

ovo je jedan od "kipova" za koji nam je receno da srusimo

a negde naidjoh na istorijat biografiju svih papa, to nije za citanje...

[DYNABLASTER]

"Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u ovčijem ruhu, a iznutra su grabljivi vuci. Po plodovima njihovim poznaćete ih. Zar se grožđe bere s trnja ili smokve sa čkalja? Tako svako dobro drvo rađa dobre plodove, a rđavo drvo donosi rđave plodove. Ne može dobro drvo doneti rđave plodove, niti rđavo drvo doneti dobre plodove. Svako drvo, koje ne rađa dobra ploda, seče se i u vatru baca. Dakle po plodovima njihovim poznaćete ih."

–

Evanđelje po Mateju

, 7:15-20 (prevod Emilijana Čarnića)

http://sh.wikipedia.org/wiki/Pri%C4%8Da_o_drvetu_i_plodovima

[о.Небојша]

Који покатоличени Срби, који се пред неким морају доказивати ?

Докле ћемо себе оптуживати за злочине над нама ?

Ватикан је вијековима радио на томе да православне побије или потчини себи и папа је благосиљао крсташке војске које су ишле на православне народе. Тако да је ово са усташама само једна епизода.

Ти фини Хрвати господа, су пустили оне простије да обаве прљави део како 19194. тако и 1995.

И онда ће неко за оправдање томе наћи неку причу како је православни владика тужио кадији добре фрањевце......

[Ромејац]

15. априла, по доласку Анте Павелића у град, надбискуп Степинац не крије одушевљење и упућује дирљиву добродошлицу:

Велики човек је дошао да оствари највећи задатак свога постојања.

 

 

 

У једном писму адресованом на надбискупа Степинца, од 7. новембра 1941, бискуп мостарски, Алојз Мишић, пише:

 

Талијани су се вратили и преузели су цивилну и војну власт. Шизматичке цркве су оживеле, а православни свештеници, раније сакривени, сада су се поново појавили. Талијани показују наклоност према Србима, а строгост према католицима.

 

Чим је добио ово писмо, монсињор Степинац одмах се ангажује и упућује протестно писмо "каваљеру Рафаелу Казертану, италијанском изасланику у Хрватској", у којем пише:

 

Да такво стање ствари има верско, а не само политичко и национално обележје, очито је.

Осим тога мора се приметити да је талијански народ веома католички и да има срећу да у свом главном граду има Кристовог намесника, поглавара Католичке цркве, што чини осетљивијим сваки скандал који направе припадници племенитог талијанског народа, када вређају право становништва које живи на анектираним и окупираним хрватским територијима. Тако се десило да се на хрватским територијима које је анектирала Италија запажа стална декаденција верског живота,као и извесна тежња преласка са католицизма на шизму. Кривица и одговорност пред Богом и повешћу припашће католичкој Италији ако ће овај најкатоличкији део Хрватске то престати бити у будућности. Верско обележје проблема о којем говорим намеће ми верску дужност да Вам кажем јасно и отворено горе поменуто, будући да сам ја одговоран за духовно добро Хрватске.

[antics]

Нека опросте католици (или и нека не опросте), али док год се буду скривали иза папске наводне непогрешивости и не буду имали покајничку потребу да ревидирају своје спискове светих - то ће бити још једна у низу историјских потврда да они у суштили (или у бити) не желе никакво јединство, већ желе да доминирају. 

[Дејан]

Tajni dokumenti CIA-e otkrivaju pravu istinu o Stepincu i njegovu pogrebu

FOTOEKSKLUZIV: NIKAD VIĐENE FOTOGRAFIJE

 

 

U zapečaćenom arhivu Nedjeljni je pronašao dokumente CIA-e koji otkrivaju dosad nepoznate detalje iz Stepinčeva života, kao i tajno snimljenu i strogo čuvanu fotografiju njegova sprovoda

 

Iz cenzuriranih i zapečaćenih arhiva bivše Jugoslavije i njezinih tajnih službi Jutarnji je pronašao foto ekskluziv, snimku datiranu 13. veljače 1960. godina na kojoj se obitelj oprašta od kardinala Alojzija Stepinca. Kardinalovo tijelo položeno je na odru, a oko njega su u crno zamotane žene, za koje ispod fotografije piše da su članovi njegove obitelji.

Stepinac je iz velike obitelji, bio je peto od osmero djece Josipa Stepinca i njegove druge žene Barbare, a Stepinčev je otac još imao i četvero preživjele djece iz svoga prvoga braka. Pogrebni je obred završen pjevanjem pjesme “Evo kako umire pravednik” - Ecce quomodo moritur iustus.

Kontroverze o uzrocima smrti blaženog Alojzija Stepinca i danas su aktualne; je li trovan u pritvoru radioaktivnim tvarima, je li mu zbog toga naglo narušeno zdravlje te zbog čega je obolio od policitemije, rijetke bolesti krvi koja nastaje zbog prevelikog broja crvenih krvnih zrnaca, a koju je mu 1953. godine dijagnosticirao dr. Ludwig Heilmeyer, hematolog iz Njemačke. Stepinac je uvjetno pušten iz zatvora dvije godine ranije, 1951. godine.

Umro je u 14 sati i 15 minuta 10. veljače 1960. godine. Prošaptao je: Budi volja tvoja, bolno uzdisao i potom umro. Zagrebački nadbiskup Franjo Šeper naredio je da zvone sva zagrebačka crkvena zvona, a da na zvonike stave crne zastave. Iako su vlasti to isprva odbile, Šeper je uspio u traženju da se Stepinčevo tijelo doveze u Zagreb i sahrani u kripti prvostolnice. Stepinac, proglašen blaženim 1998. godine, sahranjen je u zagrebačkoj katedrali, ispod glavnog oltara, pokraj lijesa biskupa Maksimilijana Vrhovca.

Ekskluzive snimke sprovoda Alojzija Stepinca 13. veljače 1960. u zagrebačkoj katedrali. Kardinalovo tijelo položeno je na odru

Zapisnici savezničkih ispitivanja nakon Drugog svjetskog rata, vođeni u kolovozu i listopadu 1945. s trojicom ispitanika otkrivaju stavove u Hrvatskoj o Titu, Stepincu, HSS-u, Mačeku, Paveliću. Kurt von Kamphoevener iz njemačkog ministarstva vanjskih poslova bio je 1941. godine na čelu komisije koja je utvrđivala granice unutar Jugoslavije, 1943. godine bio u je u Vrnjačkoj banji u Srbiji, onda na ruskoj fronti i potom od 1945. godine ponovno u Jugoslaviji kao časnik za vezu za Vojnu grupu Istok u Zagrebu.

Conrad von Schubert, drugi njemački ispitanik, također je dolazio iz diplomacije i bio je od 1943. do 1945. godine tajnik njemačkog veleposlanstva u Zagrebu. I konačno, Milan pl. Desović, hrvatski vojni ataše u Njemačkoj i Slovačkoj, bio je profesionalni vojnik, služio je u austrougarskoj, zatim jugoslavenskoj vojsci i konačno hrvatskoj. Od 1941. godine borio se prvo na Istočnoj fronti te potom protiv partizana u Bosni i Hercegovini. Od 1943. godine bio je vojni ataše. Bio je protivnik Tita i za nezavisnu Hrvatsku, “dobrih procjena i objektivan”, kako su zapisali saveznički stručnjaci. No, smatrajući da je njemački utjecaj više koristio Hrvatskoj nego li štetio, bio je “vrlo prijateljski nastrojen prema nacističkom režimu”.

 

Jedna od tema ispitivanja bio je i nadbiskup Alojzije Stepinac . Kurt von Kamphoevener kaže da ga nikada nije osobno susreo, ali načelno tvrdi da je Crkva surađivala s Talijanima i Nijemcima. Conrad von Schubert ga je dobro poznavao i ovako opisao: “Stepinac me podsjećao na katoličke fanatike iz srednjeg vijeka. On možda nije mentalno izvanredan, ali je bio izuzetno energičan. Od početka do kraja hrvatski nacionalist. Bio je jako antisrpski nastrojen i premda je ideološki bio protiv nacionalsocijalizma i ustaša, surađivao je s oboma kako bi ojačao svoje nacionalističke ciljeve i borio se protiv Tita i boljševizma. Bio je vrlo politički aktivan, i iako je odabrao da ne bude javno isturen, njegove su veze s Vatikanom i Švicarskom bile poznate i korištene.

(...)

Članak u cijelosti pročitajte u tiskanom izdanju Nedjeljnog Jutarnjeg

[marko_13]

Ништа ново... "Блажени" који је мрзео ближње своје.

[Дејан]

Najbolje je stvar definisao vladika Irinej Bulović,blaženi je jednostavno precenjen...daje mu se uloga koja mu ne pripada

[Јаков.]

Na žalost jedini razlog zašto se ne zna istina o Stepincu (za koju ja niti bilo ko drugi zna kakva je), jeste ono zbog čega se ne zna istina ni o Draži, ni o Titu, ili bilo kojem drugom iz tog perioda 2.Sv.Rata.. A to su komunisti. Uspeli su čak više nego krstaši u Srednjem veku, da razore narode, da izvitopere istinu.. Potpuna destrukcija i samodestrukcija.

[Ромејац]

Данас у Јасеновцу хрватске вође поносно држе говоре о хрватском антифашизму!!!

Замислите Ангелу Меркел која у Аушвицу велича немачки антифашизам!