Српски језик и latinica?

[Милан Меденица :)]

Ја сам једино сигуран да када би смо изгубили ћирилицу, да то не би значило никакву катастрофу, никакво затирање идентитета, никакву неспособност читања старих споменика и књижевне заоставштине. И овако нико не разумје шта је написано на старим споменицима, осим лингвиста и оних који се баве историјом књижевности. 

 

Одличан примјер је Турска која је до ататуркове нове Турске, у оквиру османског царства турски језик писала на арапској скрипти. Напросто преко ноћи су увели латиницу у модерни турски језик, и ево данас им ништа не фали, а споменике културе и књижевне заоставштине читају и онако они који се тиме баве. 

 

зависи како је изгубиш - дал наметањем као у ататурковој турској или природним процесом еволуирања писма

 

[Милан Меденица :)]

не подржавам деретићијанство, ал је ово ударило печат на историју србије.

 

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2006/07/27/srpski/T06072602.shtml

[Anti Palma Crew]

[Number15648]

ПИСМО И ИДЕНТИТЕТ

Навика је, кажу, једна мука, а одвика пет. Запрепашћујуће је колико је човек у стању да своје поступке правда навиком, а поготово колико људи сматрају да се таквим оправдањем може објаснити и решити све.

О погубности олаког прихватања навике и мирења са њом можда најбоље сведочи број оних око нас који нису у стању да изговоре реченицу без хуле на Бога или неку светињу. Можете их ви опомињати колико хоћете, можете им до миле воље објашњавати да вам није свеједно када се у вашем присуству хули и грди оно што вам је најсветије, не вреди.  Све и да својим очима гледају, све и да се на свом примеру уверавају у стравичну истинитост речи Светог Владике Николаја: „Богохулни народ - богаљасти пород“ и „Ко Бога псује, кућу истребљује“, они ће, на све опомене, слегнути раменима и рећи: „Шта да радим, навика...“. Толико је јака моћ навике.

По Божјем допуштењу, данашњи нараштаји српског народа се на бројним сопственим примерима уверавају у пуну веродостојност Господњих, апостолских и светоотачких опомена. Баш као и у наведеном примеру псовача-робова навике, све је више Срба који не умеју да пишу писмом свог матерњег језика, ћирилицом. Ако би се, неким случајем, међу таквима организовала анкета са циљем да се утврде разлози таквог стања, многи би сигурно одговорили: „Шта ћу, навика“. Понижавајуће је како смо, од народа који је знао како му се зове језик и које му је писмо, за непун век успели да се преобратимо у народ који не зна ни једно, ни друго. Може ли бити нормално да човек, који је завршио свој радни век и, по свим критеријумима, зашао у године достојне поштовања, није у стању да ћирилицом срочи ни најобичнију поруку на цедуљици, док колико јуче његовом оцу није било ни на крај памети да латиница уопште може имати било какве везе са српским језиком? А таквих примера има тушта и тма. Оправдања се може наћи безброј: глобализација, англиканизација, интернет, СМС поруке, лакше учење страних језика; „ја сам лекар“, „ја сам телеграфиста“, „живим дуго у иностранству“... Али, погледамо ли како ствари стоје код других народа (јер све набројано постоји у читавом свету, а не само код нас), видећемо да код њих нема таквих радикалних промена у језику и писму, или барем ни издалека у мери у којој се то нама дешава. Једном Русу, Грку, Бугарину... сасвим је нормално да на страним језицима пише латиницом, а на свом језику својим писмом.

Новак Ђоковић
 

До пре једва нешто више од деценије било је утопија тражити у продавницама ћириличну писаћу машину. Данас смо дошли до тога да, ако нпр. код гравера наручујете исписивање неке фирме или плочице за кућна врата, морате нагласити да текст треба да буде на ћирилици, јер се, у супротном, подразумева да ћете то што сте тражили добити исписано латиницом. Статистика је неумољива: огромна већина српских књига и новина данас се штампа латиницом; латиница је преплавила ТВ канале, продревши и на „Велику телевизију“ (дојучерашњи РТС, данас Јавни сервис); мање од 30% фирми у српској престоници исписано је ћирилицом. Штавише, и на овом примеру потврђује се тужно правило да је свест о народном идентитету развијенија код појединаца него код јавних и државних институција: није редак случај да, врата уз врата, стоје приватна радња са ћириличним и установа од јавног значаја са латиничним натписом.

Дакле, не треба кривити народ (мада од савремених мисионара добре воље и толеранције недавно сазнадосмо да, ето, постоји и та категорија: кривица читавог једног народа), већ узроке треба тражити међу онима који народ воде. У водећим слојевима друштва, међу онима који припадају елити (или се, барем, не буне превише када их неко сврста међу елиту), није занемарљив број оних који се на речима представљају као поштоваоци закона, а на делу ноншалантно крше уставну одредбу по којој је званични језик у држави српски, а службено писмо ћирилица. Од друштвених чинилаца, једино Црква у пракси постојано поштује ову уредбу, али тај усамљени пример је очигледно недовољан, јер језик и писмо нису превасходна мисија Цркве, него научних, културних и просветних посленика (надамо се да међу њима самима има оних који су у стању да отворено проговоре о ангажовању своје бранше поводом пошасти латинизације српског језика).

Милорад Чавић

Па када се тако понашају они на које би народ требало да се угледа, шта онда очекивати од народа? Ништа друго, сем оног што се управо дешава: препуштен самоме себи, и он се препустио утицајима са стране, па су тако српски језик и ћирилица остали незаштићени као кућа без ограде и крова. У свести и подсвести поколења одраслих на утопији братства-јединства у свему, па и у језику и писму, остала је дубоко уврежена ирационална потреба да се не замере „браћи“, чак и сада, када се то јединство, на најбруталнији могући начин, преселило међу мучне детаље и наше и „братских“ историја. Латинизација српског језика је само једна од логичних последица извитопереног система елементарних вредности, у овом случају поремећаја у идентитету, личном и народном. Ако мислимо да макар мало ублажимо трњење које ће наша деца осећати у зубима због киселог грожђа које смо јели наши оци и ми, морамо васпоставити елементарни редослед ствари: прво треба, и као свако од нас понаособ, и као читав народ, да потражимо одговор на питање: „Ко сам ја?“, па тек онда на питање „Какав је мој однос према окружењу?“. Ни човеку ни народу који није у стању да дефинише самога себе, у томе не могу (све и да хоће) да помогну други.

Што пре то схватимо, пре ћемо моћи да се ухватимо у коштац са свим апсурдима који су нам остали као наслеђе из периода наопаких уређења кроз који смо прошли. Утолико ће нам бити лакше и да схватимо сву апсурдност и погубност шизофреног „двоазбучног“ система који данас влада над српским језиком, те да рационално и аргументовано, без позивања на некакве завере и квази-патриотске маштарије, подигнемо глас против болесног стања у коме се налазе српски језик и ћирилица, витално важни елементи народног идентитета. Ако нам је већ толико стало да се пред светом представимо у лепом светлу, то сигурно нећемо постићи представљајући се као народ који је толико наиван да му се шизофренија може потурити као богатство.


Миодраг М.Поповић

 

[Млађони]

хвала богу па знам латиницу, али чувамо  ћирилицу. 

 

Иначе не бих волео да ускратим и једном детету привилегију да зна два писма. ДА може сутра дан без проблема да учи и енглески и руски, без да мора да савладава нека нова писма. Да може да протумачи таблу свуд скоро... сем у Кини и Јапану...

[Avocado]

У водећим слојевима друштва, међу онима који припадају елити (или се, барем, не буне превише када их неко сврста међу елиту), није занемарљив број оних који се на речима представљају као поштоваоци закона, а на делу ноншалантно крше уставну одредбу по којој је званични језик у држави српски, а службено писмо ћирилица. Од друштвених чинилаца, једино Црква у пракси постојано поштује ову уредбу, али тај усамљени пример је очигледно недовољан, јер језик и писмо нису превасходна мисија Цркве, него научних, културних и просветних посленика (надамо се да међу њима самима има оних који су у стању да отворено проговоре о ангажовању своје бранше поводом пошасти латинизације српског језика).

 

Ustav propisuje službenu upotrebu ćirilice... i sve državne službe postojano poštuju ovu odredbu... ali ona nema nikakve veze sa ostalim fizičkim i pravnim licima...

 

[Јаков.]

Ljudi koji pišu naumicom (koju zovu i ćirilicom) svakako da drže do nje, ne samo zbog izražavanja, već i zbog identiteta.

Ja svakodnevno na poslu koristim naumicu, ali zbog rada sa brojnim pravnim licima, koja svoja preduzeća nazivaju engleskim imenima, moram da mešam ta dva pisma, tako da se na istoj stranic papira nalaze izmešana i latinica i naumica.

 

To bi otprilike izgledalo ovako "Господин Миле Петровић, власник С.З.Р. "The Haunting  Paradise", поднео је захтев за пререгистрацију предузећа "Bowling Magic" и при том приложио поднесак f/12/z-15 од 15.марта 2012. године."

 

Да ли је вама нешто боло очи у овом кратком пасусу? Мени не. Мом шефу да, али он је из Пирота па настављам да га нервирам.

 

Иначе имам заиста велики "respect" према глагољици, као према оригиналу оригинала, и скидам капу браћи хрватима што су успели да је очувају и до данас, у својим црквеним књигама. Данашња редакција црквенословенског која је у употреби у Чешкој и Хрватској, пише се и даље глагољицом.

 

 

А данашњу ћирилицу би ако је по бабу и по стричевима, требало звати бугарица. Хвала цару Борису. Још један respect.

[Душан Силни]

Но-но, латиница није српски језик. Ја је нигде не користим.

[Kolega2357]

Srpski jezik ima i ćirilicu i latinicu. Danas se u Srbiji ćirilica zloupotrebljava u političke svrhe. Svako ima pravo da piše kojim god hoće pismom. Zato bez naklapanja da srpski jezik ima samo ćirilicu.

[Ненад Р.]

Да , наравно да има право свако да користи писмо које хоће , мени латиница не смета , али ми смета да се код нас далеко више користи латиница од ћирилице . Немогу да разумем једну ствар а то је да се далеко више чува то писмо у земљама које су га прихватиле за своје писмо , него код нас где је то писмо настало.

Латиница је код нас прихваћена 1915 године , а наше писмо је старо десет векова .

[Kolega2357]

Да , наравно да има право свако да користи писмо које хоће , мени латиница не смета , али ми смета да се код нас далеко више користи латиница од ћирилице . Немогу да разумем једну ствар а то је да се далеко више чува то писмо у земљама које су га прихватиле за своје писмо , него код нас где је то писмо настало.

Латиница је код нас прихваћена 1915 године , а наше писмо је старо десет векова .

Delimično se slažem sa tobom ali kada pogledam neke stvari non stop se forsira ćirilica u školama kako učenici moraju pisati njom.

[Ненад Р.]

Свако дете само одабира са којим писмом треба да пише , сад ако се мало више сугерише ћирилица . Ја ту не видим ништа лоше јер је по мени нормално да се тежи да деца више пишу својим ћириличним писмом.

[Raymond Red Reddington]

ако смо духовно мртви, политички разједињени...окупирани на 50% територије...нестајемо физички због пада наталитета и абортуса..геноцид који спроводе мајке Српкиње над сопственом децом...

шта нам је ћирилица?

има да пишем и на пакистанском..ако ово све решимо до ње...

[Megas Doux]

Ono što sam primetio bilo mi je zanimljivo, ja sam iz NS, sad ne znam kako je u Bg i dole, ljudi stvarno koriste ćirilicu ali samo pisana slova, dok zanimljivo štampana samo latinična..sad...da li je istina da im je jednostavnije ili je nešto drugo ne znam, uglavnom oba pisma su naša, ćirilica je No.1 ali oba su naša. Ništa sporno  u svetu po nekim zemljama jedan narod govori i više jezika..dobro dijalekata ali teško se razumeju, a o pismima je onda suvišno i pričati. To je bogatstvo znači da smo mi samo pametniji od recimo okolnih naroda koje koriste samo jedno pismo 

[Караконџула]

Ja mislim da se samo u Srba može javiti ovakvo pitanje . Siguran sam da je ogroman broj ljudi već komentarisao ovu temu na sličan način kao i ja , jer pročitah tek stranicu il' dv'je , pa nisam najsigurniji . 

To što mi "imamo" dva pisma za nas može da bude samo plus . Mislim da ne treba previše dramiti po tom pitanju u kojem procentu se koristi latinica , a u kojem ćirilica u Srbiji (i uopšte u državama u kojima Srbi žive) . Što se mene lično tiče , mnogo bi nam važnije bilo da se baziramo na to da se rode oni koji će moći koristiti i čuvati ćirilicu , jer se naše siromaštvo (i ne samo naše , srpsko , nego uopšte u hrišćanskom svijetu) prvenstveno ogleda u pojavi "bijele kuge" , a ne korišćenju pisma . 

Vidim ovdje da neki članovi povlače paralelu između Srba i latinice , te Hrvata i ćirilice , u smislu "Zašto mi da koristimo latinicu , kada se oni tako odnose prema ćirličnom pismu ?!"  (prvenstveno treba istaći da latinica i nije nešto što su Hrvati izmislili , niti je to nešto njihovo što niko drugi na svijetu ne koristi)

Jasno je da se takvo pitanje postavlja sa jasnom podlogom , jer ono što oni rade sa ćirilicom u Vukovaru , mislim da ne bi radili čak ni sa arapskim pismom . Međutim , tu postoji hiljade i hiljade razloga i načina da se oni interpretiraju , ali to je isključivo njihov (hrvatski) problem . Ja da sam Hrvat , jasno je da bih prihvatio i korištenje ćirilice , glagoljice (pa na koncu i arapskog , kineskog ili gruzijskog pisma) , jednostavno je shvatiti da znanje nikada nije minus , doduše ja sam pomalo i manijak kada je učenje (stranih) jezika u pitanju . 

Za razliku od Hrvata , koji iz određenih razloga (koje bih ja , uz svo dužno poštovanje prema tom narodu , a posebno prema objektivnim izuzecima  , nazvao kompleksima prema svemu srpskom) odbijaju i srpsko slovo u "Lijepoj njihovoj domovini" , a kamoli cijelo pismo , mi , Srbi , ne samo da prihvatamo sve i svašta , nego svoje pomalo i polako zapostavljamo (što je jedini minus , ali prihvatanje onoga što i nije naše i dalje govori o našoj duhovnoj širini) .

 Uostalom , šta se dešava sa još jednim narodom na krajnjem istoku Azije ? Japanci polako , ali sigurno prelaze sa svog jezika , sa simbola na latinicu , čisto da bi sebi olakšali (bez ikakvih kompleksa i pretjerivanja , jer svi znamo šta je Japan, narod sa itekako dugom tradicijom , kulturom , istorijom koje su ispisane baš na tom njihovom znakovnom pismu, jedina mrlja im je 2. svjetski rat) .

Ista je stvar sa Turcima , koji danas koriste (rekao bih) isključivo latinično pismo (ne vidim da su u nekom velikom problemu) , moram istaći da i njih izuzetno cijenim (ako gledam objektivno , a ne samo to šta su nam radili u istoriji) gotovo kao i Japance , jer imaju sve ono što čini jedan narod (jedino su me počeli nervirati sa ovim svojim serijama , ali valjda će i to da prođe) .

Latinica je jednostavno suviše globalna i svi će je prije ili poslije početi sve masovnije upotrebljavati , pri tome nikako ne mislim da mi trebamo potisnuti i zaboraviti naše pismo . Naravno , mojoj sreći ne bi bilo kraja kada bi ćirilično pismo prešlo u ogromnu upotrebu , ali suviše smo daleko od takvog čega . Do tada nama ostaje da se pokušamo prilagoditi novoj situaciji u svijetu i sačuvati svoje pismo ! 

 

I da , umalo da zaboravim da je pokretač teme , Aleksandar Milojkov , postavio i pitanje , u smislu "Zašto se latinicom piše na časovima srpskog jezika?" 

Ja ne vidim bolji čas za učenje pisanja nekog pisma. Mislim da je to čak i najprikladnije . Uostalom , kako bi naš narod reagovao kada bi djeci u škole uveli još jedan poseban predmet koji bi bio posvećen izučavanju tog pisma ?! Siguran sam da ni tada ne bi bili najsrećniji .