Српски језик и latinica?

[Anti Palma Crew]

...којима је ћирилица српско, а латиница хрватско писмо. Теза да је Вук реформисао ћирилицу, а Гај латиницу само је један од фалсификата сербокроатистичке филолошке парадигме. Латиница коју данас, поред других словěнских народа, користе и Срби, идентична је латиници која се налази у Вуковом Српском буквару из 1827. године. Прецизније речено, разликује се само по начину писања слова "ђ", чије писање је касније осмислио Ђуро Даничић

[о.Небојша]

Matija Antun Reljkovic (1732-1798) bio je u svoje vreme vrlo popularan pisac, (srpski ili hrvatski) rodom iz Slavonije. Proslavio se delom "Satir iliti divlji čovek".

Nakon velikog uspeha "Satira" koji je štampan u Drezdenu 1761. godine Stefan Rajić ga je "preveo" i štampao na ćirilici "slovenskijem slovima", međutim Vuk ga je oštro iskritikovao što nije dosledno transkribovao tekst, optužujući ga za kvarenje jezika!

Kontradiktornosti u hrvatskoj sredini ne zaostaju za srpskom, ali naravno iz sasvim drugačijih motiva. U vezi Reljkovića smetaju im neke "sitnice", da navedem samo dve. Prva, Reljkovićev greh je u tome što je "poranio" sa korištenjem štokavskog narečja u svojim delima oko 60 godina pre pojave hrvatsko-ilirske zavere oko 1830. godine, čiji su organizatori bili Ljudevit Gaj, Ivan Kukuljević i grof Janko Drašković. "Kao narodni (sic!) pokret ilirizam je imao za cilj buđenje nacionalne svesti na osnovu jezičkog i kulturnog zajedništva". (F. Francev, Hrvatski ilirski preporod jest naš autohtoni pokret, Zagreb, 1935.) Druga zamerka bila bi, što je Reljković eksplicitno ukazivao na razlike između Slavonskog (za koji kaže da je nastao od Slavinskog), Hrvatskog i Dalmatinskog jezika napominjući, da ako bi iz Dalmatinskog jezika izbacili latinizme, on bi bio sličniji Slavonskom, zbog čistoće izgovora. Kao prema Dalmatinskom, Reljković ima isti odnos i prema Dubrovačkom govoru. Reljković napominje za Hrvatski jezik da ga osim običnog naroda, vlastela, moćnici, te "intelektualci" (moj izraz) uopšte ne govore. Kasnije će se to početi menjati, ali je ta činjenica nesumnjiva.

Kao ilustraciju te tvrdnje može se navesti "tajno" načertanije Draškovićevo (1770-1856) na nemačkom jeziku, koje je kasnije štampano u izmenjenom obliku: Ein Wort an Ilyriens hocherzige Tochter uber die altere Geschichte und neueste literarische Regeneration ihres Vaterlandes, Agram, 1838. Ovu godinu štampanja objašnjavam time što je Gaj osnovao štampariju u Agramu tek krajem 1837. godine, nakon odobrenja Ferdinanda. Draškovićev politički govor "Disertacija iliti razgovor darovan gospodi po­klisarom zakonskim i budućim zakonotvorcem kraljevinah naših - za buduću dietu ungarsku odaslanem, držan po jednom starom domorodcu kraljevinah ovih", Karlo­vac 1831. ili 1832. g. spornog je datuma, jer se u hrvatskoj literaturi osim ovih "predlažu" i drugi datumi. Predstavnik hrvatskog plemstva grof Drašković okupio je oko sebe obrazovanije ljude da bi pokušao povratiti nekadašnju slavu nezavisnog hrvatskog kraljevstva. U tom je smislu nagovorio i Gaja da napiše Istoriju hrvatskog kraljevstva (ime je u vezi sa sadržinom); delo je ostalo u rukopisu i nikada nije objavljeno. Da li je Gaj bio zloupotrebljen (navučen) na Draškovićevu ideju jedinstva (a da se ne sazna suština) - pitanje je. U svakom slučaju Gaj je prihvatio Draškovićev pojam "literarische Regeneration" kao kulturni i jezički preporod.

Ako se vratimo na gore navedene godine kao tačne, možemo se zapitati ko je Draškovićev govor (pismo) sa nemačkog preveo na štokavski, dok se u njemu ukazuje na pučanstvo koje govori kajkavskim. Gaj to sigurno nije, jer po njegovim rečima on počinje da prihvata štokavštinu tek 1835-1836. godine, nakon što u to vreme počinju izlaziti Narodne novine i Danica. Gaj je uz pomoć češkog grofa Franje Kolovrata, koji je tada bio ministar unutrašnjih poslova, u privatnoj audijenciji kod cara Franje I. izdejstvovao odobrenje za izdavanje novina u jeziku ilirskom 1835. g. Gaju je sigurno moralo biti poznato da su Srbi svoje prve novine počeli izdavati već od 1791. godine.

Da bi sproveo svoje ideje, Draškoviću je bila potrebna podloga u vidu masovnosti koju nije mogao da obezbedi na teritoriji od Kupe do Graca (Gradac) sve sa Slovencima (Slovinci) koje je smatrao istim narodom pozivajući se i na Stanka Vraza, Kollara &c. Po njegovom mišljenju, hrvatska politika bi trebala da se oslanja na stara istorijska prava i novu ideju velike Ilirije. Ideja je bila da se obuhvate svi narodi (čak i Bugari) jednim jezikom govorećim (sa razlikama) koji će se nazvati ilirskim. Tajno se provejavala ideja da su Hrvati Iliri. Kakva bi to bila Magna Croatia? Ispočetka su se ovoj ideji najviše suprotstavili oni najbliži: Dalmatinci, Gornja Krajina i Slavonija. Srbija je sa velikim razumevanjem pratila situaciju. Po Miklošiću i Lovrenčiću "svijest i u naroda i u inteligencije bila za narodnost gotovo nikakova" kako pišu u predgovorima svojih knjiga.

Đuro Šurmin 1898. godine idirektno ukazuje koliko je hrvatski jezik bio književni: "Koliko je ovo vrijeme promjena doneslo u život Hrvata, vidi se odatle, što je Matija Smodek (1807—1881.), jurista, god. 1832. počeo prvi put u općeno predavati hrvatski jezik u pravoslovnoj akademiji u Zagrebu. Do toga se vremena nije nikad nigdje predavao niti učio hrvatski jezik u školi."

Ivana Derkosa sa njegovim Genius patriae super dormientibus filiis seu folium patrioticum... god. 1832. na latinskom spominjem jer on ponavlja sličnu izjavu kao i Reljković 60 godina ranije, ali sa drugim motivima: »da se sva podnarječja u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji slože« »u jedan jezik, ne pučki već viši književni, kojim bi se pisala znanost, spisi periodični, u kojem bi se i pjesništvo uzgajalo«. Derkos kaže, da bi se iz dalmatinskoga narječja izbacile talijanske riječi, a iz slavonskoga turske; kajkavski govor ima zamijeniti onim govorom, što ga oni govore.

Reljković veoma nepovoljno govori o Turcima a takođe i o turcizmima u slavonskom jeziku. Reljkovićeva porodica je bila prisiljena izbeći iz Bosne. "Moderni" Turci danas pokušavaju da "objasne" takav Reljkovićev stav i da ga stave u kontekstne prilike, a sve sa ciljem svojatanja pa makar i po negativnoj liniji.

Hrvatski istoričari književnosti kažu za Reljkovića da je on najznačajniji hrvatski pisac i prosvetitelj, ali iza dokazanih hrvatskih, pa se navodi koji su. Za samo njegovo delo daju se ocene u rasponu od beznačajnog, konfuznog, do netaletovanog. Neke osnovne i srednje škole u Hrvatskoj nose njegovo ime. Hrvati su dokazali koliko ga vole prošle (2008.) godine u februaru. Nakon što je otišao u mirovinu deset godina je živeo i pisao u svojoj kući u Vinkovcima, dok nije umro. Njegov sin takođe književnik tu je živeo. Na kući je bila postavljena i spomen tabla. Tada su moćnici u Hrvatskoj zaključili da kuća tako značajnog hrvatskog pisca nema ni kulturnog ni društvenog značaja, čak ni na lokalnom nivou, pa su je srušili!

[Anti Palma Crew]

Uporno se neguje predrasuda da je Vuk uzimao samo ćirilicu kao srpsko pismo. Ta predrasuda nema osnova ni u Vukovom delu, niti u njegovom načinu mišljenja. Vuk je, razumljivo, znao za Kopitarev stav iz teksta Patriotske fantazije jednog Slovena da Srbi pravoslavne vere pišu ćirilicom, a Srbi katoličke vere pišu latinicom i glagoljicom. On je kao aktuelna srpska pisma smatrao i ćirilicu i latinicu.

 

 

 

Iz ove tabele se bělodano vidi da je latinicu kojom se danas Srbi služe sačinio Vuk Karadžić i da je ona rezultat njegovog reformskog poduhvata. Pitanje na koje srpska filologija danas treba da da odgovor je slědeće: zašto se priznavalo da je Vuk reformator ćirilice, a prećutkivalo da je on reformator i latinice koju danas upotrebljavamo. Drugim riěčima, zašto su sistematski više decenija falsifikovane očigledne činjenice.

 

 

 

Значи ипак има нечег у ономе што ми је супруга објашњавала...  Имате пост на некој претходној страни, али ево да га поновим:

 

 

 

 

Ја сам био један од оних који су заступали варијанту да је латиница "усташко" писмо (ова "наша", не алфабет) док ми супруга није појаснила неке ствари...  Пробаћу овде то да изнесем, али можда и погрешим нешто па ће ме она у току дана исправити, а ја овде...

 

Латиницу коју ми имамо, је нама прилагодио Вук тако да не можемо да кажемо да је нечија друга (пре то може друга страна да каже, мада ми жена рече да је они зову Гајева лаитница)

 

Пошто смо имали три наречја (као и сада): штокавско, кајкавско и чакавско која су добила имена по упитној заменици која се користи у овим наречјима...

 

И да скратим када су пали неки договори око писма и језика (ко којим наречјем говори) први предлог је био следећи (нисам сигуран ко је предложио, чини ми се Вук): Сви Срби говоре штокавским, Хрвати чакавским и Словенци кајкавским...  Е, колико сам ја скапирао то није одговарало Хрватима јер би их онда било веома мало па се зарад мира међу браћом прихватило да дође на неки начин до "религијске" поделе, где смо ми као Срби направили компромис...  МОжда сам негде погрешио, па ће "стручни консултант" током дана да ме исправи... (преко овог профила )

 

Самим тим се после дошло да варијанте да је наша латиница католичко, а ћирилица православно писмо...

 

 

 

 

 

[о.Небојша]

»Nauk karstianski bogoljubnog bogoslovca fra Matia Divkovića izielasak Reda Svetoga Franceska iz provincie Bosne Argentine. Ovi nauk receni fra Matie izvadi iziezika diačkoga, privede; i složi u iezik Slovinski kakose u Bosni govori. U ovomuse nauku zdarže mnoge stvari liepe, i korisne svakomu karstianinu koi hoće poznati pravu vieru, i zakon Isukarstov.

Fra Matija Divković rodio se u Jelaškama kod Olova 1563, a umro 1631. u Olovu. Školovao se u Italiji, a bio župnikom u Sarajevu i Kreševu. Utemeljitelj je franjevačkog književnog rada i općenito književnosti na narodnom jeziku u Bosni.

И он писао ћирилицом, јер није било народне књижевности на латиници, нити је обични народ разумио.

 

[Иван Недић]

Био сам скоро у Македонији. НИГДЕ нисам видео натпис на македонском језику, а да није на ћирилици.

 

Миле, лоше си гледао. Супруга и ја две године летујемо у Охриду и путујемо кроз остале делове Македоније. Има их кол'ко 'оћеш. Додуше, мање него код нас, али има, има...

[Grizzly Adams]

Шта је онда Свето Писмо (Библија) ?

Библија је света због своје садржине, а не због писма којим је писана. Подједнако је света Библија на латиници, на ћирилици или на било којем другом писму или језику. Псовка на ћирилици није ништа мање ружна од псовке на латиници. Битно је шта пишеш, а не којим писмом пишеш. Садржина, порука.

 

Цитат је из књиге Сабрана Дела Св. Николаја Велимировића, црквеног издања. Зашто сумњаш ?

 

Па не делује ми као најмудрија мисао, можда је св. Николај био револтиран нечим па писао мало емотивније у неком тренутку (а знамо да је било пуно разлога за то). С` обзиром да је студирао на Западу и знао неколико језика не верујем да је током целог живота имао такав став.

 

Јер "писмо" то су само шаре које је неки човек смислио да означи гласове. Нема ту ништа мистично и ванземаљско. Напротив. Ја сам имао своје писмо још у првом основне, само није ушло у ширу употребу...

[Zayron]

 Напротив. Ја сам имао своје писмо још у првом основне, само није ушло у ширу употребу...

 

Ti si također izmišljao svoje pismo? Zvonkovicu? Odlično, nađosmo znači novog, modernog svetog Ćirila! Sljedeće godine ideš u Prag, tamo ćeš sjedit obučen kao sveti Ćiril na placu, trgu, parku itd. za laptopom i pisat, prevodit sveto pismo. diktiraće ti ga sveti Metodije, još samo da nađemo njega. Dječica iz škola i turisti će dolazit gledat šta vi to radite a naši saradnici će im to objašnjavat da prevodite sveto Pismo Slovenima. Takvi moderni Ćiril i Metodije ćete biti a djeca će biti ti stari Sloveni, nekoliko ćemo ih obući tamo u te haljinice i košuljice da pjevaju i igraji slovanske tance okolo. Biće to posred Praga svaki dan negdje drugdje: u parkovima, na trgovima, na onom Karlovom mostu u Pragu itd. pivo besplatno plus honorar, ali ne smijete prertjerat s tim pivom pa se napit tamo pred djecom i turistima, to možete ostavit za poslije kad završite, navečer u pivnici. Kad bude padala kiša, Ćiril i Metodije imaće zatvoreno,  onda ćete radit nepta drugo, najvjerovatnije dijelit letke obučeni ko Mozart i Betoven.

[Number15648]

Библија је света због своје садржине, а не због писма којим је писана. Подједнако је света Библија на латиници, на ћирилици или на било којем другом писму или језику. Псовка на ћирилици није ништа мање ружна од псовке на латиници. Битно је шта пишеш, а не којим писмом пишеш. Садржина, порука.

 

О томе се не ради. Ти си навео да ceм човекa ништа не може бити свето:

[...] Свет може да буде само човек, не могу шаре на папиру.

Реко, шта је онда Свето Писмо, јел оно није свето ? Могао сам навести и Свету Водицу. Али свакако ти не разумијем изјаву, сам Бог је свет.

[Grizzly Adams]

О томе се не ради. Ти си навео да ceм човекa ништа не може бити свето:

Реко, шта је онда Свето Писмо, јел оно није свето ? Могао сам навести и Свету Водицу. Али свакако ти не разумијем изјаву, сам Бог је свет.

 

Библија је "света књига" само зато што говори о Исусу Христу, осим тога је најобичнија књига као и свака друга. Значи није свет папир од кога је направљена, нити мастило, нити писмо, нити језик, свет је Бог о коме говори. Исто тако "света водица" је света због своје улоге у Цркви, иначе вода сама по себи није ништа светија од песка и ваздуха.

 

Зато кажем да не треба мистификовати обичне куке и кваке на папиру. Ћирилично "б" није ништа светије од латиничног "b", грчког "γ", кинеског "官" или неког египатског хијероглифа. Све су то само произвољне шаре на папиру које је неко смислио за лакшу комуникацију.

 

А посебан проблем је што се то код нас користи у неком национално-традиционалном контексту. Да подсетим на једну важну ствар - и Библија на хрватском или албанском језику је "Свето Писмо". Апостол Павле је - пренесено на данашње време - био амерички држављанин и није користио ћирилицу, већ латиницу и писао на енглеском. Ако смо прави хришћани онда ћемо и ми бити у стању да превазиђемо и имамо шири поглед од пролазних овосветских проблема, јер како рече мудри апостол - "све су трице само да Христа задобијем".

[Пајко]

Простор Старе Европе и винчанског писма, према италијанском Институту “Euro Innovanet”

 

 

http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/antic_staraevropa.html

 

[Милан Меденица :)]

Не двојезичне, већ нема двописамских натписа на македонском језику (као код нас на српском, латиница и ћирилица). Ако је македонски - онда ле ћирилица. Тако би требало да буде и са српским.

 

да, лапсус

слажем се да не треба да буду двописамски, ал мора да буду двојезични тамо где је туризам развијен и где постоји транзит јер се не може очекивати да свако учи локални језик да би се сналазио на путу.

[Милан Меденица :)]

Ispravi me ako grešim, ali makedonski jezik koristi samo jedno pismo, makedonsku verziju ćirilice. Ne koriste dva pisma kao mi. Samim tim, svi natpisi na makedonskom moraju da budu na ćirilici, jer druga opcija i ne postoji, kao što sve natpisi na, recimo, ruskom moraju da budu na njihovoj ćirilici jer ne postoji ruska latinica. Mi imamo dva pisma, a zašto koristimo više latinicu, to je posebno pitanje; verovatno zbog dominacije engleskog, nemačkog i još nekih jezika koji koriste samo latinicu, ne znam...

 

A latinica je ponekad i praktičnija. Recimo ja uvek u rukopisu pišem ćirilicom, ali na kompu koristim latinicu jer se bolje snalazim sa njom u kucanju 

 

ма која црна два писма ми, као народ, држава и образовне установе, користимо?

само ћирилицу, тако и стоји у уставу.

и срби немају два писма, нема везе што се српска латиница зове тако

 

латиница се користи највише због тога јер су се наметнули енглески латинични називи и покондиреност да је европскије користити латиницу него сопствено писмо.

 

пошто сам ја научен оба писма од малена, користим латиницу руком јер ми се више свиђа како је повезано пишем а на компу користим ћирилицу јер ми се више свиђа фонт

 

дакле, постоји ЛИЧАН избор, ал зна се шта је шта и где се које писмо кад и зашто употребљава.

[brana]

Мислим да је ћирилица или Св.Писмо Ћирилово део баштине сваког Србина, и да би морао у складу са тим

и корисити то писмо. Ја нисам никада живјела у Србији, али кад год ми то прилика допусти, ја користим Ћирилицу.

Тад с еосећам културнија и образованија. Тако и дјеца, од малена смо их муж и ја научили Ћирлицу, и те ствари нисмо

препустили случају, Ћирилица је део наше породичне културе и наслеђа, напомињем да ни муж није никад живио у Србији,

а опет његујемо наше писмо.

Често се питам, зашто појединци у Србији инсистирају на латиници?

У чему је фора?

Зашто се одричу свога културнога наслеђа?

 

[Милан Меденица :)]

Medo, latinica je srpsko pismo isto kao što je Kosovo srpsko.

 

па пази, ако поновиш то једно пар хиљада пута, можда и индоктринираш неког да ти поверује

сви они који су имало пазили на часовима историје знају да није

[Милан Меденица :)]

Мислим да је ћирилица или Св.Писмо Ћирилово део баштине сваког Србина, и да би морао у складу са тим

и корисити то писмо. Ја нисам никада живјела у Србији, али кад год ми то прилика допусти, ја користим Ћирилицу.

Тад с еосећам културнија и образованија. Тако и дјеца, од малена смо их муж и ја научили Ћирлицу, и те ствари нисмо

препустили случају, Ћирилица је део наше породичне културе и наслеђа, напомињем да ни муж није никад живио у Србији,

а опет његујемо наше писмо.

 

пре свега, ћирилицу није измислио свети Кирил (и свети Методије него се зове глагољица), нити је свето.

друго,  реч ћирилица се пише мало сем кад је на почекту реченице, поштуј и граматику кад већ волиш писмо и његова правила  и сматраш се културном и образованом