Kritika Mit. Zizjulasa po pitanju shvatanja svetosti

[Milan Nikolic]

Да ли митрополит под светошћу подразумева механичко причешћивање? Или за њега (а требало би да буде и за сваког хришћанина) Евхаристија значи живот? Када постојање схватиш као дар од Бога, онда се живот претвара у Благодарење (грчки: Евхаристија) а то, наставиће даље митрополит, значи:

"сасвим посебан квалитет нашем животу. Прихватње да је твоје постојање дар, чини да твоје срце бива преплављено благодарношћу свакога трена док си свестан свога постојања... То повлачи за собом један животни став, један конкретан етос, једну врсту човека који ништа од онога што има не сматра својим, који све то узводи неком другом, који је за све благодаран, који не мисли да ишта „заслужује“, повлачи један етос и један живот благодати, односно превазилажења свога „ја“, индивидуализма... један етос човека који је готов „да дарује“, да дâ своје целокупно постојање, да се одмери са самом смрћу и да принесе себе једној делатној пројави слободе, аналогно оној која је његово постојање привела у битије... То је етос мученика и преподобних, етос Цркве..".

Из које је конкретно књиге овај цитат?

[Александар Милојков]

Ми се кајемо и уздржавамо од сваког греха, али врхунац греха је та саможивост и себичност - та индивидуалност и брига о самоме себи.

Управо то. Митрополит наглашава да је самољубље корен свих наших страсти, те да борба против страсти значи борбу против самољубља, против индивидуализма. Отуда митрополит позива на подвиг кроз поруку да треба да умре наше сопство. То није рат против наше природе на уштрб личности, како му је Лудовикос спочитао. То је борба против индивидуализма. А индивидуализам је друго име за прародитељски грех.

Скоро је на Симпосиону у Београду митрополит јасно објаснио тај однос личности и (њене) природе, речима: "Ми не требамо да се ослободимо од природе, већ да ослободимо саму природу." Ваљда ће после овако јасних речи и о.Лудовикос да се покаје за своје клевете.

[Александар Милојков]

Из које је конкретно књиге овај цитат?

Јован Зизијулас, Христологија и постојање, Нови Сад: Беседа 3-4 (1992), стр. 173-183.

[feeble]

НЕ! Мораш да припадаш Евхаристији и да живиш евхаристијски етос. Митрополит не говори против подвига (јер нема Евхаристије без подвига), већ против индивидуализма. Шта мислите зашто, у "Заједници и другости", о самољубљу говори као о корену сваког греха, а о борби против страсти као о борби против самољубља? Јесте ли чули за његов аскетски израз "смрт сопства"?

Може мало објашњење индивидуализма из ове реченице горе. Шта се дешава код нас, људи долазе на литургију, причешћују се али нема неке истинске заједнице. Хоћу да кажем, сви се причестимо и након литургије сви куд који мили моји. Чак се и не јављамо једни другима на улици. Је ли то онда индивидуализам иако се сви причешћујемо из исте чаше?

Извините ако вам скрећем тему, али ето ово ме занима.

[N.Petrovic]

Управо то. Митрополит наглашава да је самољубље корен свих наших страсти, те да борба против страсти значи борбу против самољубља, против индивидуализма. Отуда митрополит позива на подвиг кроз поруку да треба да умре наше сопство. То није рат против наше природе на уштрб личности, како му је Лудовикос спочитао. То је борба против индивидуализма. А индивидуализам је друго име за прародитељски грех.

Скоро је на Симпосиону у Београду митрополит јасно објаснио тај однос личности и (њене) природе, речима: "Ми не требамо да се ослободимо од природе, већ да ослободимо саму природу." Ваљда ће после овако јасних речи и о.Лудовикос да се покаје за своје клевете.

Da ne citiram sve one postove u kojima si mi odgovarao, zajednicko im je da me nisi razumeo. Citanje Zitija Svetih mi je " dnevno rukodelje" ali to da pamtim imena svetitelja koji se tamo pominju, a koji su ziveli usamljeni u Bog zna kakvim zabitima bez dodira sa ljudima, ne mogu. Kada sledeci put naidjem na njihova imena postavicu ih.

Reci mi samo, da li je odvajanje monaha na bezmolvnicki zivot individualizam?

[Александар Милојков]

Може мало објашњење индивидуализма из ове реченице горе. Шта се дешава код нас, људи долазе на литургију, причешћују се али нема неке истинске заједнице. Хоћу да кажем, сви се причестимо и након литургије сви куд који мили моји. Чак се и не јављамо једни другима на улици. Је ли то онда индивидуализам иако се сви причешћујемо из исте чаше?

Извините ако вам скрећем тему, али ето ово ме занима.

Јесте. Ако не у потпуности, оно сигурно постоје остаци озбиљног индивидуализма. Литургија се мора претворити у живот, односно, живот се мора претворити у Литургију.

Индивидуализам је погрешно схваћена личност. Односно, схватање да си сам себи довољан, што се тиче постојања и свега везаног за постојање. Односи, када је личност поистовећена са индивидуом, су у другом плану. Насупрот томе, бити личност значи бити конкретан али само у односу са другим. Други је онај који ти даје идентитет, конкретност. На тај начин постоји Бог, као заједница Три Личности, где се свака од Њих потврђује Другом Двојицом. Зато је опднос, заједништво, када је православно хришћанство у питању, од пресудног значаја - јер то значи живот. "Љуби Бога" и "Љуби ближњег свога" су две заповести о којим "висе сав Закон и Пророци", каже Господ. Но, љубав није психолошка категорија, како то ми обично схватамо. Иза те љубави крије се личност, подвиг, Крст, смирење, свака хришаћнска врлина којој нас Свети Оци уче. Дакле, хришћанске врлине нису идеје којима треба следовати, већ пројава истинитог живота, пројава личности. Зато је индивидуализам неспојив са хришћанском аскетиком. Отуда нема ни светости без Евхаристије - без припадања Народу Бижијем, Телу Христовом. Јер, бити свет значи бити личност, истинита личност.

Потрудите се да у своју литургијску заједницу унесете овакав етос, оно без чега нема хришћанства - осећај за другог, заједништво, општење. У томе, и само у томе, подвизавајте се, "носећи бремена једни другима". То је пут ка светости.

[Александар Милојков]

Da ne citiram sve one postove u kojima si mi odgovarao, zajednicko im je da me nisi razumeo. Citanje Zitija Svetih mi je " dnevno rukodelje" ali to da pamtim imena svetitelja koji se tamo pominju, a koji su ziveli usamljeni u Bog zna kakvim zabitima bez dodira sa ljudima, ne mogu. Kada sledeci put naidjem na njihova imena postavicu ih.

Reci mi samo, da li je odvajanje monaha na bezmolvnicki zivot individualizam?

Није. Зато што монах, био он и пустињак, ПРИПАДА Цркви, Евхаристији. Прошле године сам се на Атосу срео са једним руским пустињаком. Иако сам, они ипак није сам. Такви подвижници се свакако окупљају на Светој Литургији.

Друго, сви монаси, било анахорете или коновијски монаси, су у канонском устројству Цркве. Дакле, у јединству су са својим епископом, са својом Помесном Црквом. Не постоји монах који је монах у односу на самог себе, где би он самом себи довољан, без икакве везе са евхаристијском заједницом, остваривао везу са Богом. Монах, пустињак је пустињак јер је добио БЛАГОСЛОВ Цркве (игумана, епископа) за такав подвиг. Његово пустињаштво није излазак из Цркве, из Сабрања - итекако одлази на Свете Литургије, где се причешћује.

[Александар Милојков]

Citanje Zitija Svetih mi je " dnevno rukodelje" ali to da pamtim imena svetitelja koji se tamo pominju, a koji su ziveli usamljeni u Bog zna kakvim zabitima bez dodira sa ljudima, ne mogu

Нису проблем "Житија Светих", већ твоје погрешно предразумевање. Да би разумео "Житија" мораш прво схватити ово што ти говорим о Цркви. У противном, "Житија" ћеш потпуно погрешно разумети. Ако их не поставиш тамо где им је место - у Евхаристију, Цркву - жестоко ћеш их погрешно разумети. И, бојим се, биће ти читање на штету а не на корист.

[N.Petrovic]

Jos ispadoh i " neznaven". .smesko.

Ko uopste moze postaviti Zitija izvan Efharistije i Crkve?

[Александар Милојков]

Jos ispadoh i " neznaven". .smesko.

Ko uopste moze postaviti Zitija izvan Efharistije i Crkve?

Па, ево, ти их управо постављаш, са својим схватањем светости.

Треба ли да те цитирам? Ево:

Tamo mitropolit navodi primer svete Marije Egipcanke i kaze da je preminula tek posto je primila pricesce od svetog Zosime, naglasavajuci, odvise smelo, da ako ne bi primila pricesce. ne bi bila svetiteljka.

Jeste izuzetno vazno ucesce u efharistiji, ali nije i jedini nacin osvecenja. A to da je samo Gospod " Jedin svjat....." i da od njega i u zajednici sa njim potice svetost, nije nesto sto se ovde po prvi put cuje.

И још једна мала исправка. Прво сам мислио да је грешка у куцању, али сад видим да се понавља. Дакле, није еФхаристија већ еВхаристија.

[Александар Милојков]

Jos ispadoh i " neznaven".

Ја то нисам рекао. Мада, некако је постала пракса да се углавном "незнавени" свим силама труде да критикују митрополитову теологију (Лазићев памфлет је последњи показатељ). И сви они, за дивно чудо, имају тај, као камен јак "осећај" да су у праву. И сви они, за дивно чудо, тешко показују вољу да заиста разумеју своју веру.

Верујем, ти ниси један од њих. Зато и пишем. Иначе не бих, јер са таквим људима не вреди дискутовати.

[Bistrik]

Па зар не постоје такви Светитељи? Ево, Свети Владика Николај Велимировић, на пример? Ава Јустин? Свети Милутин? Има их колико хоћеш, а да се не зна за њихова чуда. Светитељство заиста не мора да значи и имање чудотворних моћи. Светитељи су, у првом реду, исповедници и проповедници Божији. Свети Максим, рецимо, није чинио никаква чуда. Јел то значи да није свет? Са друге стране, Симон маг је чинио чуда, да ли то значи да је свет?

У православљу не постоје светитељи који оскудевају у духовној моћи. Свима њима, па, ништа мање и горепоменутим, заједнички је Свети Дух чија су оруђа, својим подвигом љубави у Телу Христовом које је Православна Црква, они постали. Све што Он чини ради спасења људи у Цркви, може и преко њих учинити, јер су сви они понаособно удови Једног Тела и њихова је светост у потпуној посвећености стечена ради Православне Цркве и у Православној Цркви, изван које нема ни спасења, а камоли светости.

Према томе, све што Црква признаје за своје дело је чудо светости, а они преподобни Христу који су били благодаћу изабрани да у томе делу узму учешће, прослављамо за свете. Такви су подобни, погодни и способни за било какву светост и чуда која су делу људског спасења у њиховом времену и окружењу сврсисходно преко потребни, али они ништа не раде од себе и ради себеславља, као што није и њихов Господ, будући искушаван од ђавола, творио вољу себичну, него у слави Свога Оца.

[Александар Милојков]

У православљу не постоје светитељи који оскудевају у духовној моћи. Свима њима, па, ништа мање и горепоменутим, заједнички је Свети Дух чија су оруђа, својим подвигом љубави у Телу Христовом које је Православна Црква, они постали. Све што Он чини ради спасења људи у Цркви, може и преко њих учинити, јер су сви они понаособно удови Једног Тела и њихова је светост у потпуној посвећености стечена ради Православне Цркве и у Православној Цркви, изван које нема ни спасења, а камоли светост.

Према томе, све што Црква признаје за своје дело је чудо светости, а они преподобни Христу који су били благодаћу изабрани да у томе делу узму учешће, прослављамо за свете. Такви су подобни, погодни и способни за било какву светост и чуда која су делу људског спасења у у њиховом времену и окружењу сврсисходно преко потребни, али они ништа не раде од себе и ради себеславља, као што није и њихов Господ, будући искушаван од ђавола, творио вољу себичну, него у слави Свога Оца.

Човече, како ти изврћеш речено и замењујеш тезе!? Па ко се уопште у нашој расправи бавио овим о чему ти пишеш? Ово је сасвим друга тема - питање светитељских чуда, односно њихово порекло у Богу (Бог чини чуда кроз своје Светитеље). Но, ми не причамо о томе. Причамо да пројава чуда није conditio sine qua non за светост. Има Светитеља који нису чудотворили. То не значи да нису могли, односно да Бог није могао да чудотвори кроз њих (не замењуј тезе), већ да се светост не поистовећује са чудотврством. Јер, да се поистовећује, онда би и Дејвид Коперфилд био светац, и Симон маг, и Луцифер....

[Aquilius Cratus]

Човече, како ти изврћеш речено и замењујеш тезе!? Па ко се уопште у нашој расправи бавио овим о чему ти пишеш? Ово је сасвим друга тема - питање светитељских чуда, односно њихово порекло у Богу (Бог чини чуда кроз своје Светитеље). Но, ми не причамо о томе. Причамо да пројава чуда није conditio sine qua non за светост. Има Светитеља који нису чудотворили. То не значи да нису могли, односно да Бог није могао да чудотвори кроз њих (не замењуј тезе), већ да се светост не поистовећује са чудотврством. Јер, да се поистовећује, онда би и Дејвид Коперфилд био светац, и Симон маг, и Луцифер....

Ako se secas jedno vreme je kruzila ta prica da je on zapravo antihrist. A onda je i Miroljub poceo sa pricom da doticni trikove izovid pomocu demona.

[N.Petrovic]

Ne kritikujem mitropolitovu teologiju, za to bi morao imati malo vece znanje, nego sam izuzetno oprezan u susretu sa njegovim stavovima. Zato sto sam se odavno upoznao sa ozbiljnim kritikama upucenim njegoj teologiji slicniim onima iz teme koju si zakljucao. Zato primam sa rezervom njegove stavove.

Nadam se samo da ce neko ozbiljno prevesti te tekstove pa da pogledamo u stvari sta se zamera mitropolitu. Ovako ispada da je nepravedno gonjen, pa ga neki i sa mucenicima uporedjuju. Boze svasta. Koji bi, iole normalan, akademski teolog, kritikovao drugog, ako nema dobre argumente? Ali reci da su svi koji ga kritikuju neznaveni, je malo nezgodno.

Jer ako citiramo Oce, trebali bi navesti odakle citiramo zar ne? A ako pored njihovih reci dodajemo i svoje. onda moramo biti spremni i na kritiku, bas tih svojih reci jer se jasno raspoznaju.