Kritika Mit. Zizjulasa po pitanju shvatanja svetosti

[Guest - . . .-]

Činjenjem dobrih dela ne možemo opravdati svoje robovanje strastima. Takva je ljubav licemerna i sebično kauzalistička. Takvom se ljubavlju samo prikrivamo i lažno predstavljamo nanoseći sablazan bližnjima.

Ово је жива истина. Антологијска мисао.

[Александар Милојков]

Ono što mitropolit pokušava da kritikuje je nada u spasenje i osvećivanje sopstvenim silama i podvizima, ali, takve pojave u pravoslavlju nema i upravo zbog toga, njegove su reči pomalo neumesne i nabeđujuće.

Има, има, итекако има. Распитајте се мало како људи, верници схватају смисао поста, рецимо, па ће вам се многе ствари открити.

[Milan Nikolic]

Каква је то врлина када клеветамо епископа? Џаба нам сви постови и сва уздржања.

Није тешко видети да опасност прети од две крајности.

[Bistrik]

Има, има, итекако има. Распитајте се мало како људи, верници схватају смисао поста, рецимо, па ће вам се многе ствари открити.

Nema i neće nikada biti! Mitropolitov diskurs je oduvek bio isuviše pretenciozno aksiološki da bi se njegove kritike primile u tako banalnom sotiriološkom smislu kojim pokušavate da ga opravdate. Jednostavno, On je blizu stava da se do svetosti može dospeti bez očišćenja podvigom. A to nije istina.

[Bistrik]

Mitropolit pita:

Уколико се светост састоји углавном у држању моралних начела, зашто је онда фарисеј осуђен од Господа а цариник оправдан, у свима нам познатој јеванђелској параболи? Уобичајавамо да фарисеја називамо лицемером, али у стварности он није лагао кад је тврдио да је верно испуњавао закон, да је давао десетак свог имања сиромасима и све што год је Господ тражио од њега, као верног Јеврејина, није избегавао да изврши. Као што, такође, није говорио лаж кад је цариника карактерисао као грешника и кад је цариник самог себе тако карактерисао. Јер, заиста, цариник је био неправедан и кршитељ моралних правила.

Odgovor je jednostavan većini pravoslavnih laika i glasi:

Zato jer se farisej trudio samo radi sopstvenog opravdivanja kojim je hranio svoju nadmenost koja je najveći od svih grehova, a carinik je samog sebe pred Bogom već osuđivao, iskreno kajući se za svoje grehe, suštinski duhovno neznatne u odnosu na fariseja.

U tome je pravoslavni smisao vrlina da posluže vernima kako bi pobedili greh i njegovu vlast nad dušom kojom stiču svetost, prema čemu, pravoslavno tumačenje ove jevanđeljske povesti je afirmativno u odnosu na podvižništvo i moralno uzrastanje na svetoj lestvici božanske ljubavi.

[Bistrik]

Velika je zabluda da se svetost daje bez mere upravo moralnih hrišćanskih vrlina. Sva se ostala svetinja koju primamo prosipa na bunjištu gibeljne duše koja svetinji nemarno i bez podviga pristupa. Ne osvećuje se bilo koji plod, već, jedino dostojni plodovi pokajanja naše ljudskosti, od hleba i vina našom dušom uzgojenih, prinošeni i izabrani.

[Иван Недић]

Овај чланак је неопходна антитеза појединим митрополитовим (оправданим!) претеривањима. Синтеза нам тек предстоји.

Што се тиче оправданости, увек се сетим речи свог наставника хармонике: "Да би скакач са мотком прескочио одређену висину, увек мора да скочи више". Тако и митрополит.

Хришћанство без моралности је бљутаво до одвратности

[Иван Недић]

Основни проблем митр. Зизјуласа је чињеница да на основу његовог богословског опуса многи неодољиво стичу утисак да он негира морал, иако то њему није ни на крај памети

[Дејан]

Hriscanin koji je izvor morala a ne moral da nas definise kao hriscane.

[Желе Зека]

Морал је нужан али не и довољан "услов" да бисмо били хришћани.Једноставно,требало би живети јеванђељски.

[Milan Nikolic]

Лично нисам наишао код Зизјуласа да негира морал. Експлицитно тога нема.

Могуће је да неко то уочава зато што жели то да чује. Чистима је све чисто, а нечистима све нечисто.

Зизјулас је по мени сведок Јеванђеља, који је веома сличан светом Јустину Ћелијском. Дакле, врлине су неопходне за светост али не и апсолутне - зато се наглашава првенство светих тајни.

Ко је ишчитавао светог Јустина, јасно му је о чему говорим. На безброј места увек стоји неопходност ових двоје - по градацији првенства - ,,светих тајни и светих врлина''.

[Bistrik]

Ako se u prvom primeru pogrešnog (pravoslavnog) shvaćanja svetosti mitropolit sasvim neumesno poziva na priču (jevanđeljska o cariniku i fariseju) u kojoj se uopšte i ne govori o svetosti, već samo o opravdanju, u drugom karakterističnom primeru koji navodi, potpuno promašuje sa poslanicom Galatima, u kojoj ih božanstveni apostol, uprkos proizvoljnih tvrdnji mitropolita, nijedanput ne naziva svetima!

Odlomak iz studije mitropolita glasi:

2) Слично питање искрсава и из употребе термина „Свет" и „светитељи" од стране Апостола Павла у његовим Посланицама. Обраћајући се хришћанима Коринта, Солуна, Галатије итд., Павле их назива Светима. Међутим, у наставку ових Посланица, изобличава хиљаде моралних пропуста истих ових хришћана, за које их и најжешће осуђује. А у Посланици Галатима изгледа да је морално стање тамошњих светих било толико разочаравајуће да је Павле био принуђен да им напише: „Ако ли један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите" (Гал. 5, 15; значи: ако, дакле, толико једете један другог, пазите да се на крају не истребите, јер - нећете постојати). Како се то десило да се први хришћани називају „Светима", кад је сигурно да њихов свакодневни живот није био сагласан са моралним налозима саме њихове вере? Да ли би се усудио дакле неко у наше дане да „Светим" назове неког од ових хришћана?

[Bistrik]

U trećoj paradigmi o pogrešnom (pravoslavnom) shvatanju svetosti, mitropolit Jovan iznosi svoj radikalno profani (posvetovnjačen) i sekularistički (ograničen) stav o svetosti, lažnim tvrdnjama da oboženi svetitelji nisu analogno (sledstveno) pričasni i nemaju obavezno iskustvo natprirodnog postojanja, pa, samim tim nisu ni po pravilu punomoćni zastupnici i izmolitelji natprirodnih moći čudotvorstva.

Ono što mitropolita sablažnjava je sama upotreba ovog iskustva od strane svetitelja, koje je uvek u slavu Boga i u korist spasenja.

3) Ако је светост повезана са натприродним даровима, тада би се она могла потражити и наћи и изван Цркве. Познато је да и зли дуси чине натприродне ствари. Светитељи нису мађионичари и факири. Нити се њихова светост процењује на основу поседовања таквих „харизми". Постоје Свети у нашој Цркви којима се не приписују чуда. А постојали су и чудотворци који никада нису признати и проглашени светима. С тим у вези веома је занимљиво оно што пише Апостол Павле у својој 1. Посланици Коринћанима који су се, као и многи у данашње дане, одушевљавали натприродним стварима. Он пише: „Ако имам веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам" (13, 2). Наредити једној гори да се премести, рекао је Господ, могуће је, ако имаш вере колико зрно горушично. Али није то показатељ светости. То је ништа, „ништа", ако не постоји предуслов љубави, дакле нешто што било који човек без чудотворних способности може да има. Чудотворство и светост се не поистовећују нити неопходно иду заједно.

[Александар Милојков]

Nema i neće nikada biti! Mitropolitov diskurs je oduvek bio isuviše pretenciozno aksiološki da bi se njegove kritike primile u tako banalnom sotiriološkom smislu kojim pokušavate da ga opravdate. Jednostavno, On je blizu stava da se do svetosti može dospeti bez očišćenja podvigom. A to nije istina.

Немој само да дижеш револуцију, молим те. Прочитај његову књигу "Заједница и другост", па се увери шта каже о хришћанској аскези. Не причај напамет.

[Александар Милојков]

U trećoj paradigmi o pogrešnom (pravoslavnom) shvatanju svetosti, mitropolit Jovan iznosi svoj radikalno profani (posvetovnjačen) i sekularistički (ograničen) stav o svetosti, lažnim tvrdnjama da oboženi svetitelji nisu analogno (sledstveno) pričasni i nemaju obavezno iskustvo natprirodnog postojanja, pa, samim tim nisu ni po pravilu punomoćni zastupnici i izmolitelji natprirodnih moći čudotvorstva. Ono što mitropolita sablažnjava je sama upotreba ovog iskustva od strane svetitelja, koje je uvek u slavu Boga i u korist spasenja.

Потпуно погрешно разумеваш и постављаш ствари. Митрополит нигде не каже да Светитељи немају поменута искуства (натприродног, мистичног), већ да такве ствари, по себи, нису гарант светости. Евхаристија је корен светости. Врлине и све ово остало што помињеш (мистична искуства, дарови, итд.) јесу светитељски и јесу показатељ светости само ако је личност утемељена на Евхаристији. То је суштина онога што митрополит жели да објасни. То што појединци закључују да то значи да за светост није потребан подвиг, то је већ њихов проблем. Када би разумели Евхаристију онда би знали да је подвиг предуслов припадања истој, те не би "критиковали" митрополитово писање без разлога. Понављам, прочитај "Заједницу и другост".