Homeopatija

[Golub]

Владета Јеротић

ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ

ШТА ЈЕ ХОМЕОПАТИЈА?

Године 1980. навршило се 225 година од рођења Ханемана (Samuel Hahnemann, 1755-1843), оснивача хомеопатије. Жестоко нападана у медицинским круговима и у оно време, као и данас, хомеопатија је прокрчила себи пут, иако још није увршћена у строго научне методе лечења. Нема данас, ипак, нити једног већег града у Америци, Европи или Русији у коме се поред тзв. алопатских апотека, са званично признатим лековима, не продају у тим истим или посебним апотекама и хомеопатски лекови. Број хомеопатских лекара, чак и клиника, у порасту је.

На каквим се принципима заснива овај метод и чему он има да захвали за свој успех постојања и ширења? Значајно је рећи да је идеја аналогија и сличности постојала још у најстаријим цивилизацијама, а да је први пут научно разрађена у хипократским текстовима. Осим ових идеја, коегзистенција закона сличности и закона контраста, јасно формулисана у Хипократовим предавањима, било је лекција о којој су медитирали лекари свих епоха. Сам Хипократ имао је узоре у научном постављању својих закона у вавилонским магима, египатским свештеницима, јонској и италској филозофској школи, у Питагори и Емпедоклу. Хипократово дело, најпре привидно обамрло у земљама Европе, дискретно сачувано на Истоку, ризници свих старих мудрости, доживело је дуг пут -да би се преко Арабљана вратило у Француску, затим у Италију и прихватили га алхемичари који су припремали медицинску ренесансу. Велики лекар тога доба, мали Леонардо свих скупљених идеја ранијих векова, са генијалном интуитивношћу практичара, Парацелзус, остварио је ову ренесансу. Снажно нападајући искључивост тада владајућих идеја Галена, он се вратио Хипократу, спајајући филозофију и медицину у такво јединство какво више никада после њега није остварено, а чему ће несумњиво поново да тежи медицина сутрашњице. Осим неколицине познатих лекара и проналазача, Зајденхама (Sydeham), ван Хелмонта, Хофмана (Hofmann), који су прихватили основне идеје Парацелзуса, овакав покушај све до Ханемана није прихватила већина ортодоксно оријентисаних медицинара.

Шта је био болесник а шта болест за ове прве хомеопате историје? Болесника, најпре, не би смели одвајати од његове физиолошке и космичке средине, јер он подлеже низу утицаја: метеоролошком, расном, социјалном, афективном, који сви заједно одређују различите реакције према старости и конституцији организма. Болест није никаква изолована појава коју болесник пасивно подноси. Она представља захват у читаву супстанцију пацијента, она је физиолошко кретање читавог организма, чији прави почетак није лако увек препознати. Брижљиво посматрање и поређење сличности и различитости човекових болесних реакција са његовим стањима здравља, студија конституције, темперамента, одбрамбених фактора, одводе лекара правој дијагнози и прогнози. Тек је онда приступ терапији отворен. У њој, пак најважнији принцип јесте остваривање јединства болесника, болести и лека. индивидуација болести кроз препознату индивидуалност болесника реализује клиничку синтезу и успех у лечењу. Ова револуционарна Хипократова мисао пала ми је на памет када сам недавно прочитао да је неко у свету рекао: "Читава данашња наука о човеку највише што је у стању јесте то да препозна типично, још никако и индивидуално".; Сваком болеснику одговара, међутим, она терапија;; која је својствена његовим реакцијама. Најзад, последњи закон у хомеопатији гласи: similia similibus curantur (слично се сличним лечи).

Сада бисмо могли поставити и дефиницију хомеопатије, речи грчког порекла чије значење долази од : две речи: сличан и болест. То би био метод лечења малим дозама оних средстава против неке болести која би код здравог човека изазвала ту исту болест. Ханеман, који је 1796. године поставио темеље савремене хомеопатије, писао је: "Медикамент који делује на здраве људе тако да производи већину симптома сличних болести а који се препоручује у лечењу, ако се употреби у довољно ублаженим дозама, стварно поседује способност да уништи ову болест."

Принципи хомеопатије онако како их је Ханеман дефинисао, служећи се искуством раније поменутих старих лекара, остали су до данас непромењени. Да их поновимо: 1) Закон сличности (све супстанције које су у стању да код здравих људи произведу извесне болесне манифестације, у стању су да код болесног отклоне сличне манифестације). 2) Индивидуација болесника (води се рачуна како о егзогеним факторима, као што су: клима, социјална средина, породична средина, професија, тако и о ендогеним факторима: равнотежа неуроендокриног и неуровегетативног система). 3) Индивидуација лека (сваком болеснику дати лек који одговара његовом организму). 4) Разблаживање медикаментозне супстанције (треба рећи да су у хомеопатској медицини у питању исте основне материје из којих се добијају лекови као и у алопатској медицини).

На крају, сваког ће читаоца да занима какве успехе овакав, за данашње појмове помало чудан метод лечења, може лекар да постигне код својих пацијената. На ово питање није нимало лако да се одговори. Подаци из хомеопатске литературе, књига и часописа морали би да се примају са резервом, јер су пуни, као што је то обично случај са оваквим методама, ентузијастичких похвала. Писац је посетио, на кратко, две хомеопатске клинике, једну у Немачкој (Штутгарт), другу у Швајцарској (Арлесхајм код Базела). На њима је могао само површно да оцени да су били у питању исти болесници, и то од најтежих срчаних, па до неких менталних поремећаја, који се виђају и на обичним клиникама. Успех у лечењу било је тешко проценити за време ових кратких посета. Наравно, и њему се, као и осталим рационалистички одгајеним лекарима нашег доба, наметала сумња и питање сугестивног, односно аутосугестивног дејства оваквог начина лечења. Ово утолико више после занимљивих огледа у званичној медицини са плацебом, (неутралном супстанцијом која често производи исте оздрављујуће ефекте као и прави медикамент) код неких болесника односно болести. На страну чињеница што је неопходно разлучити праве хомеопатске лекаре од разних шарлатана, па и несавесних лекара који се иза овога имена крију! А када се ипак остане очи у очи са оним принципима какве су изградили Хипократ, Парацелзиус, Ханеман, када се негде у самом себи поново, ту и тамо, пронађе изгубљена равнотежа микро и макрокосмоса и њихових закона, научна и људска радозналост за хомеопатију опет расте.

[Aquilius Cratus]

Negde sam pročitao da u homeopatiji postoje doze okultizma pa sam hteo da pitam da li je to tačno?

[miroljub_petrovic_miki_miki_ludi] Nema to tamo nikakvog delovanja osim prizivanja demona! Ako se budes bavio time moze se desiti da te opsednu demoni pa da nocus sanjas da te jure dinosaurusi da danju da ti se prividjaju marsovci. Sklanjaj se od toga dok te ne snadje crna pogibija da ne stradas kao zec u minskom polju.[/miroljub_petrovic_miki_miki_ludi]

Totalna budalastina i sarlatastvo za neobrazovane kojim se jos vise ispira mozak i zajendo sa novcanikom.

[Aquilius Cratus]

Владета Јеротић

ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ

ШТА ЈЕ ХОМЕОПАТИЈА?

Године 1980. навршило се 225 година од рођења Ханемана (Samuel Hahnemann, 1755-1843), оснивача хомеопатије. Жестоко нападана у медицинским круговима и у оно време, као и данас, хомеопатија је прокрчила себи пут, иако још није увршћена у строго научне методе лечења. Нема данас, ипак, нити једног већег града у Америци, Европи или Русији у коме се поред тзв. алопатских апотека, са званично признатим лековима, не продају у тим истим или посебним апотекама и хомеопатски лекови. Број хомеопатских лекара, чак и клиника, у порасту је.

На каквим се принципима заснива овај метод и чему он има да захвали за свој успех постојања и ширења? Значајно је рећи да је идеја аналогија и сличности постојала још у најстаријим цивилизацијама, а да је први пут научно разрађена у хипократским текстовима. Осим ових идеја, коегзистенција закона сличности и закона контраста, јасно формулисана у Хипократовим предавањима, било је лекција о којој су медитирали лекари свих епоха. Сам Хипократ имао је узоре у научном постављању својих закона у вавилонским магима, египатским свештеницима, јонској и италској филозофској школи, у Питагори и Емпедоклу. Хипократово дело, најпре привидно обамрло у земљама Европе, дискретно сачувано на Истоку, ризници свих старих мудрости, доживело је дуг пут -да би се преко Арабљана вратило у Француску, затим у Италију и прихватили га алхемичари који су припремали медицинску ренесансу. Велики лекар тога доба, мали Леонардо свих скупљених идеја ранијих векова, са генијалном интуитивношћу практичара, Парацелзус, остварио је ову ренесансу. Снажно нападајући искључивост тада владајућих идеја Галена, он се вратио Хипократу, спајајући филозофију и медицину у такво јединство какво више никада после њега није остварено, а чему ће несумњиво поново да тежи медицина сутрашњице. Осим неколицине познатих лекара и проналазача, Зајденхама (Sydeham), ван Хелмонта, Хофмана (Hofmann), који су прихватили основне идеје Парацелзуса, овакав покушај све до Ханемана није прихватила већина ортодоксно оријентисаних медицинара.

Шта је био болесник а шта болест за ове прве хомеопате историје? Болесника, најпре, не би смели одвајати од његове физиолошке и космичке средине, јер он подлеже низу утицаја: метеоролошком, расном, социјалном, афективном, који сви заједно одређују различите реакције према старости и конституцији организма. Болест није никаква изолована појава коју болесник пасивно подноси. Она представља захват у читаву супстанцију пацијента, она је физиолошко кретање читавог организма, чији прави почетак није лако увек препознати. Брижљиво посматрање и поређење сличности и различитости човекових болесних реакција са његовим стањима здравља, студија конституције, темперамента, одбрамбених фактора, одводе лекара правој дијагнози и прогнози. Тек је онда приступ терапији отворен. У њој, пак најважнији принцип јесте остваривање јединства болесника, болести и лека. индивидуација болести кроз препознату индивидуалност болесника реализује клиничку синтезу и успех у лечењу. Ова револуционарна Хипократова мисао пала ми је на памет када сам недавно прочитао да је неко у свету рекао: "Читава данашња наука о човеку највише што је у стању јесте то да препозна типично, још никако и индивидуално".; Сваком болеснику одговара, међутим, она терапија;; која је својствена његовим реакцијама. Најзад, последњи закон у хомеопатији гласи: similia similibus curantur (слично се сличним лечи).

Сада бисмо могли поставити и дефиницију хомеопатије, речи грчког порекла чије значење долази од : две речи: сличан и болест. То би био метод лечења малим дозама оних средстава против неке болести која би код здравог човека изазвала ту исту болест. Ханеман, који је 1796. године поставио темеље савремене хомеопатије, писао је: "Медикамент који делује на здраве људе тако да производи већину симптома сличних болести а који се препоручује у лечењу, ако се употреби у довољно ублаженим дозама, стварно поседује способност да уништи ову болест."

Принципи хомеопатије онако како их је Ханеман дефинисао, служећи се искуством раније поменутих старих лекара, остали су до данас непромењени. Да их поновимо: 1) Закон сличности (све супстанције које су у стању да код здравих људи произведу извесне болесне манифестације, у стању су да код болесног отклоне сличне манифестације). 2) Индивидуација болесника (води се рачуна како о егзогеним факторима, као што су: клима, социјална средина, породична средина, професија, тако и о ендогеним факторима: равнотежа неуроендокриног и неуровегетативног система). 3) Индивидуација лека (сваком болеснику дати лек који одговара његовом организму). 4) Разблаживање медикаментозне супстанције (треба рећи да су у хомеопатској медицини у питању исте основне материје из којих се добијају лекови као и у алопатској медицини).

На крају, сваког ће читаоца да занима какве успехе овакав, за данашње појмове помало чудан метод лечења, може лекар да постигне код својих пацијената. На ово питање није нимало лако да се одговори. Подаци из хомеопатске литературе, књига и часописа морали би да се примају са резервом, јер су пуни, као што је то обично случај са оваквим методама, ентузијастичких похвала. Писац је посетио, на кратко, две хомеопатске клинике, једну у Немачкој (Штутгарт), другу у Швајцарској (Арлесхајм код Базела). На њима је могао само површно да оцени да су били у питању исти болесници, и то од најтежих срчаних, па до неких менталних поремећаја, који се виђају и на обичним клиникама. Успех у лечењу било је тешко проценити за време ових кратких посета. Наравно, и њему се, као и осталим рационалистички одгајеним лекарима нашег доба, наметала сумња и питање сугестивног, односно аутосугестивног дејства оваквог начина лечења. Ово утолико више после занимљивих огледа у званичној медицини са плацебом, (неутралном супстанцијом која често производи исте оздрављујуће ефекте као и прави медикамент) код неких болесника односно болести. На страну чињеница што је неопходно разлучити праве хомеопатске лекаре од разних шарлатана, па и несавесних лекара који се иза овога имена крију! А када се ипак остане очи у очи са оним принципима какве су изградили Хипократ, Парацелзиус, Ханеман, када се негде у самом себи поново, ту и тамо, пронађе изгубљена равнотежа микро и макрокосмоса и њихових закона, научна и људска радозналост за хомеопатију опет расте.

Kakvo je to cudo sto Vladeta Jungovic veruje magiju? Nikakvo. Naprotiv bas zbog toga sto sledi tog gnostickog praktikanta visoke magije trebao bi da u najmanju ruku ignoriuse ovakvo narodno vrecarstvo i vesticarstvo.

Evo kako je Dzejms Rendi razoblicio ovo sarlatanstvo

http://www.youtube.com/watch?v=BWE1tH93G9U

[drvce]

Negde sam pročitao da u homeopatiji postoje doze okultizma pa sam hteo da pitam da li je to tačno?

Nista ne brini, okultizam je toliko rastvoren u vodi da ga prakticno i nema...

[Golub]

Џејмс Ренди разобличио... хм?

Чудна му чуда: Шарлатан Џејмс разобличава шарлатанство! на типично шарлатански начин...

На личном примеру сам искусио да хомеопски лек, наравно, ако је прави, ради врло ефикасно (само да напоменем, да има мишљања попут Дрвецетовог, да заправо лека практично и немам, и да је то само вода...)

Док се нисам лично уверио и ја сам био ВЕЛИКИ скептик!

[Aquilius Cratus]

Џејмс Ренди разобличио... хм?

Чудна му чуда: Шарлатан Џејмс разобличава шарлатанство! на типично шарлатански начин...

На личном примеру сам искусио да хомеопски лек, наравно, ако је прави, ради врло ефикасно (само да напоменем, да има мишљања попут Дрвецетовог, да заправо лека практично и немам, и да је то само вода...)

Док се нисам лично уверио и ја сам био ВЕЛИКИ скептик!

Dzejms Rendi sarlatan? Mozes malo da elaboriras na tu temu? Cak i kad bi bio to uopste ne bi mogao da bude argument da

ovde nije u pravu.

Iskusio si licno homeopatski lek?? Pa nije moguce. Daj smuckaj na brzinu jos jedan sto leci od loseg zakljucivanja.

[drvce]

Sida, besnilo, ebola, rak, zanoktice... to homeopatija leci na keca, nemoj niko da vas laze! Velika je zavera na delu, pazite! To se ovi kokakolicari iz raznoraznih lodja poje homeopatskim lekicima da bi ziveli po sto i kusur godina jer su nezasiti, a nama satro prodaju fore kako to ne radi...

[Млађони]

Vladeta Jungovic

Брате, ти си мој идол.

Јунговићи и Фројдовићи - да ли ће икад бити превазиђени.

[Gaša]

Није тачно!

Dobro je,znači homeopatija nije protiv hrišćanskih učenja.

Владета Јеротић

ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ

ШТА ЈЕ ХОМЕОПАТИЈА?

Године 1980. навршило се 225 година од рођења Ханемана (Samuel Hahnemann, 1755-1843), оснивача хомеопатије. Жестоко нападана у медицинским круговима и у оно време, као и данас, хомеопатија је прокрчила себи пут, иако још није увршћена у строго научне методе лечења. Нема данас, ипак, нити једног већег града у Америци, Европи или Русији у коме се поред тзв. алопатских апотека, са званично признатим лековима, не продају у тим истим или посебним апотекама и хомеопатски лекови. Број хомеопатских лекара, чак и клиника, у порасту је.

На каквим се принципима заснива овај метод и чему он има да захвали за свој успех постојања и ширења? Значајно је рећи да је идеја аналогија и сличности постојала још у најстаријим цивилизацијама, а да је први пут научно разрађена у хипократским текстовима. Осим ових идеја, коегзистенција закона сличности и закона контраста, јасно формулисана у Хипократовим предавањима, било је лекција о којој су медитирали лекари свих епоха. Сам Хипократ имао је узоре у научном постављању својих закона у вавилонским магима, египатским свештеницима, јонској и италској филозофској школи, у Питагори и Емпедоклу. Хипократово дело, најпре привидно обамрло у земљама Европе, дискретно сачувано на Истоку, ризници свих старих мудрости, доживело је дуг пут -да би се преко Арабљана вратило у Француску, затим у Италију и прихватили га алхемичари који су припремали медицинску ренесансу. Велики лекар тога доба, мали Леонардо свих скупљених идеја ранијих векова, са генијалном интуитивношћу практичара, Парацелзус, остварио је ову ренесансу. Снажно нападајући искључивост тада владајућих идеја Галена, он се вратио Хипократу, спајајући филозофију и медицину у такво јединство какво више никада после њега није остварено, а чему ће несумњиво поново да тежи медицина сутрашњице. Осим неколицине познатих лекара и проналазача, Зајденхама (Sydeham), ван Хелмонта, Хофмана (Hofmann), који су прихватили основне идеје Парацелзуса, овакав покушај све до Ханемана није прихватила већина ортодоксно оријентисаних медицинара.

Шта је био болесник а шта болест за ове прве хомеопате историје? Болесника, најпре, не би смели одвајати од његове физиолошке и космичке средине, јер он подлеже низу утицаја: метеоролошком, расном, социјалном, афективном, који сви заједно одређују различите реакције према старости и конституцији организма. Болест није никаква изолована појава коју болесник пасивно подноси. Она представља захват у читаву супстанцију пацијента, она је физиолошко кретање читавог организма, чији прави почетак није лако увек препознати. Брижљиво посматрање и поређење сличности и различитости човекових болесних реакција са његовим стањима здравља, студија конституције, темперамента, одбрамбених фактора, одводе лекара правој дијагнози и прогнози. Тек је онда приступ терапији отворен. У њој, пак најважнији принцип јесте остваривање јединства болесника, болести и лека. индивидуација болести кроз препознату индивидуалност болесника реализује клиничку синтезу и успех у лечењу. Ова револуционарна Хипократова мисао пала ми је на памет када сам недавно прочитао да је неко у свету рекао: "Читава данашња наука о човеку највише што је у стању јесте то да препозна типично, још никако и индивидуално".; Сваком болеснику одговара, међутим, она терапија;; која је својствена његовим реакцијама. Најзад, последњи закон у хомеопатији гласи: similia similibus curantur (слично се сличним лечи).

Сада бисмо могли поставити и дефиницију хомеопатије, речи грчког порекла чије значење долази од : две речи: сличан и болест. То би био метод лечења малим дозама оних средстава против неке болести која би код здравог човека изазвала ту исту болест. Ханеман, који је 1796. године поставио темеље савремене хомеопатије, писао је: "Медикамент који делује на здраве људе тако да производи већину симптома сличних болести а који се препоручује у лечењу, ако се употреби у довољно ублаженим дозама, стварно поседује способност да уништи ову болест."

Принципи хомеопатије онако како их је Ханеман дефинисао, служећи се искуством раније поменутих старих лекара, остали су до данас непромењени. Да их поновимо: 1) Закон сличности (све супстанције које су у стању да код здравих људи произведу извесне болесне манифестације, у стању су да код болесног отклоне сличне манифестације). 2) Индивидуација болесника (води се рачуна како о егзогеним факторима, као што су: клима, социјална средина, породична средина, професија, тако и о ендогеним факторима: равнотежа неуроендокриног и неуровегетативног система). 3) Индивидуација лека (сваком болеснику дати лек који одговара његовом организму). 4) Разблаживање медикаментозне супстанције (треба рећи да су у хомеопатској медицини у питању исте основне материје из којих се добијају лекови као и у алопатској медицини).

На крају, сваког ће читаоца да занима какве успехе овакав, за данашње појмове помало чудан метод лечења, може лекар да постигне код својих пацијената. На ово питање није нимало лако да се одговори. Подаци из хомеопатске литературе, књига и часописа морали би да се примају са резервом, јер су пуни, као што је то обично случај са оваквим методама, ентузијастичких похвала. Писац је посетио, на кратко, две хомеопатске клинике, једну у Немачкој (Штутгарт), другу у Швајцарској (Арлесхајм код Базела). На њима је могао само површно да оцени да су били у питању исти болесници, и то од најтежих срчаних, па до неких менталних поремећаја, који се виђају и на обичним клиникама. Успех у лечењу било је тешко проценити за време ових кратких посета. Наравно, и њему се, као и осталим рационалистички одгајеним лекарима нашег доба, наметала сумња и питање сугестивног, односно аутосугестивног дејства оваквог начина лечења. Ово утолико више после занимљивих огледа у званичној медицини са плацебом, (неутралном супстанцијом која често производи исте оздрављујуће ефекте као и прави медикамент) код неких болесника односно болести. На страну чињеница што је неопходно разлучити праве хомеопатске лекаре од разних шарлатана, па и несавесних лекара који се иза овога имена крију! А када се ипак остане очи у очи са оним принципима какве су изградили Хипократ, Парацелзиус, Ханеман, када се негде у самом себи поново, ту и тамо, пронађе изгубљена равнотежа микро и макрокосмоса и њихових закона, научна и људска радозналост за хомеопатију опет расте.

Samo me malo zbunjuju ovi vavilonski magi...

[Aquilius Cratus]

Dobro je,znači homeopatija nije protiv hrišćanskih učenja.

Samo me malo zbunjuju ovi vavilonski magi...

Naravno da je protiv hriscanskog ucenja isto kao i astrologija i bilo koja druga magija. Nemoj da te neko farba. Ta homeopatije

jer prvo glupost i mazanje ociju naivnina a drugo ne mozes biti hriscanin i uzdati se u dejstvo tkavih stvari cak i kad bi funkcionisale.

[Gaša]

Naravno da je protiv hriscanskog ucenja isto kao i astrologija i bilo koja druga magija. Nemoj da te neko farba. Ta homeopatije

jer prvo glupost i mazanje ociju naivnina a drugo ne mozes biti hriscanin i uzdati se u dejstvo tkavih stvari cak i kad bi funkcionisale.

Ali brate šta raditi kad ni tradicionalna medicina a ni molitva ne pomažu?

[Golub]

Наравно, Џејмс је типичан шарлатан, бара-бара са Мириљубом, а у овом видеу о хомеопатији је шарлатан на куб... ни Мирољуб му ту није раван.

Хомеопатија је врло ефикасна грана медицине, нарочито у Индији, а ево човека који је мени помогао:

Он је за, полу-образованог и надобудног шарлатана Џејмса, научник над научницима!

[Aquilius Cratus]

Ali brate šta raditi kad ni tradicionalna medicina a ni molitva ne pomažu?

Istite prvo Carstva nebeskog a sve ostalo dace vam se, kaze Pismo. Ne treba se moliti, prevashodno, za fizicko izlecenje

nego za licni preobrazaj. A u tom licnom preobrazaju covek je smiren i stalozen bio on zdrav ko bik ili gledao smrti u oci. To je prava volja svakog coveka koja se nalazi u Umu Boga (ili logosi bica svakog oda nas). Mi molitnvom treba da kroz nas sadasnje stanje

projavimo tu pravu volju a fizicko zdravlje je sa apsketa duhovnosti sekundarna stvar. Molitva nije za lecenje tela vec duse tacnije

licnosti i ako se veoma cesto zna desiti da nakon izlecenja duse sledi i izlecenje tela. Ali kako god hriscanin se uzda u svoju pravu volju koju stice u zajednci isa Hristom a ne u neke okutlne moci. To ce ti svaki ozbiljni teolog reci i to imas kod otaca veoma detaljno obrazlozeno. A em uopste ne funkcionise.

[Aquilius Cratus]

Наравно, Џејмс је типичан шарлатан, бара-бара са Мириљубом, а у овом видеу о хомеопатији је шарлатан на куб... ни Мирољуб му ту није раван.

Prazna tvrdnje bez i jednog dokaza/ukaza.

Хомеопатија је врло ефикасна грана медицине, нарочито у Индији, а ево човека који је мени помогао:

Prazna tvrdnja bez bilo kakvog dokaza/ukaza.

Он је за, полу-образованог и надобудног шарлатана Џејмса, научник над научницима!

Prazna tvrdnja bez bilo kakvog dokaza/ukaza.

Cak tri potpuno prazna tvrdnje samo u jednom postu. Ovo je onako da sarlatanski bas sa tvoje strane.

[Gaša]

Istite prvo Carstva nebeskog a sve ostalo dace vam se, kaze Pismo. Ne treba se moliti, prevashodno, za fizicko izlecenje

nego za licni preobrazaj. A u tom licnom preobrazaju covek je smiren i stalozen bio on zdrav ko bik ili gledao smrti u oci. To je prava volja svakog coveka koja se nalazi u Umu Boga (ili logosi bica svakog oda nas). Mi molitnvom treba da kroz nas sadasnje stanje

projavimo tu pravu volju a fizicko zdravlje je sa apsketa duhovnosti sekundarna stvar. Molitva nije za lecenje tela vec duse tacnije

licnosti i ako se veoma cesto zna desiti da nakon izlecenja duse sledi i izlecenje tela. Ali kako god hriscanin se uzda u svoju pravu volju koju stice u zajednci isa Hristom a ne u neke okutlne moci. To ce ti svaki ozbiljni teolog reci i to imas kod otaca veoma detaljno obrazlozeno. A em uopste ne funkcionise.

Ova tvoja poslednja rečenica daje mi sumnju da se malko šegačiš zar ne? .smesko.