Grupa đaka tukla vršnjaka, ostala deca skandirala „Ubij Ciganina!“

[Guest]

Grupa đaka tukla vršnjaka, ostala deca skandirala „Ubij Ciganina!“

Slaviša Milenković | 12. 11. 2012. - 02:00h | Foto: S. M. | Komentara: 90

Posle tri godine maltretiranja i psihičkog nasilja na nacionalnoj osnovi, desetogodišnji A. P. iz Kruševca bio je primoran da se ispiše iz OŠ “Dositej Obradović” i premesti se u drugu školu.

U školi negiraju incident: Osnovna škola „Dositej Obradović“

Njegova majka tvrdi da su ga vršnjaci zlostavljali zato što je romske nacionalnosti, a vrhunac se dogodio krajem oktobra kada su ga četvorica dečaka tukla i šutirala ispred škole dok su ostala deca skandirala “Ubij Ciganina!”.

- Mog sina deca iz odeljenja su počela da maltretiraju krajem prvog razreda, kada mu je učiteljica pregledajući domaći zadatak rekla: “Vidi se da si Ciganin. Pogledaj kako ti je neuredna sveska!”. Od tada je bio izložen torturi, fizičkom i psihičkom maltretiranju. Kada bi seo pored nekoga, to dete bi povlačilo crtu na klupi koju ne sme da pređe. Više puta je bio pretučen, ali niko nije reagovao. Pošto su mu govorili da smrdi, u napadima panike i straha je sapunom trljao lice kako bi mu koža izbledela. Dobio je i parezu zbog koje u trećem razredu nekoliko meseci nije išao u školu - priča Milica P., dečakova majka.

Žive na ivici egzistencije

Porodica maltretiranog dečaka živi u izuzetno teškim uslovima. Jedini prihod im je socijalna pomoć od 11.000 dinara i ono što majka zaradi radeći povremene poslove. Žive u opštinskom stanu u neadekvatnim uslovima, bez vode i kupatila. Pored A. P., Milica ima još dvoje starije dece.

Krajem oktobra, dok je izlazio iz škole, prišla mu je grupa od nekoliko dečaka, istrgla torbu i oborila na zemlju. Jedan dečak ga je držao za ruke, dok su ga četvorica šutirali i udarali.

- Ostali učenici su sve to gledali i skandirali: „Ubij Ciganina!“, “Nabodi ga, majku mu cigansku!“ i slično. Pošto se iz škole nije na vreme vratio, otišla sam po njega i zatekla ga prljavog, preplašenog i uplakanog, naslonjenog na zid učionice. Kada smo došli kući, pregledala sam ga i videla crvenilo na koži, licu i po nogama. Odvela sam ga u dečji dispanzer, gde je ustanovljeno vršnjačko nasilje. Nakon toga sam ga premestila u drugu školu, gde je lepo prihvaćen i sada je zadovoljan - priča majka.

U OŠ „Dositej Obradović“ negiraju incident o kojem govori Milica P.

- Ništa alarmantno i strašno se nije dogodilo. To je bilo obično dečje zadirkivanje. To što majka kaže ne stoji. Učiteljica mi je potvrdila da nije bilo ozbiljnijeg incidenta, ali je majka insistirala da se dečak premesti u drugu školu - rekao nam je direktor škole Borislav Radulac.

U ime porodice prijavu povereniku za zaštitu ravnopravnosti podnelo je Udruženje građana “Intermedijum”.

- Ni dve nedelje nakon incidenta i diskriminacije deteta na rasnoj i verskoj osnovi, niko od nadležnih u gradu se nije oglasio! Zar je moguće, da smo dozvolili da se nasilje i diskriminacija tolerišu, da nevini stradaju, a da odrasli i nadležni pred problemima stoje nemi? Što se nas tiče, mi ćemo preduzeti sve neophodne mere zaštite maloletnog deteta - rekao nam je Dušan Marković, predsednik Upravnog odbora “Intermedijuma”, dodajući da još čekaju odgovor poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

[w.a.mozart]

nema ništa dok ne bude na televiziji i obavezno lekarski izveštaj i fotke kad je tučen... uz to možda i nešto uspeju

[Ел Нињо]

Жао ми је дечка, али руку на срце, верујте ми да они то нису урадили без разлога. Имам друга који је ишао у ову школу, који је од припадника ромске популације (којих у овом крају и у овој школи има много) добио такве батине, да је на крају завршио на операцији. Ничим их није изазвао из чиста мира су га напали. Нема оправдања за ово што су урадили, али нису то урадили из чиста мира као што ови други константно раде из дана у дан. И мене је просто страх да прођем поред неког од њих, а камоли клинца који иде у основну школу, тако да их донекле и разумем. Не мрзим никог, али једноставно постоји нека огорченост у срцима свих нас који се њих плаше и није потребно много да дође до излива беса.

[zuti car]

Siledzije slati da kopaju kukuruz jedno mesec dana pa kad pukne grbina izgubice volju za nasiljem , bez obzira na starost .

[Желе Зека]

Nasilje u školama je veliki i stvarni problem,ne samo prema manjinama,što znam iz sopstvenog iskustva.Ali bi trebalo imati na umu da postoje i instrumentalizacije te priče,s ciljem ostvarivanja interesa određenih grupacija što nema veze s borbom protiv nasilja i pravdom.

[Juan Valdez]

Kad sam bio garav

U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.

Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.

Uvek ga je tako mnogo želeo.

Mika Antić

[Ленка*]

Моја старија ћеркица (4 год.) иде у вртић који се налази одмах до насеља где живе Роми. Тачно је да њихова деца долазе у двориште вртића, задиркују дечицу, буду по некад безобразна... Али запрепастила сам се када је моја ћеркица више пута код куће причала: "Мама, знас, они глупи, рузни, Цигани, поломили нам љуљаску... Они прљави Цигани нам данас лупали на прозор и пласили нас..." Питам је од кога је чула да тако прича, а она каже од васпитачице :229229229: Једном ми је рекла и да им је васпитачица претила да ко не буде добар доћи ће Цигани да их "боцкају иглицама" (појма немам шта је ово значило). Мој муж је и својим ушима чуо када је васпитачица, пред нашим дететом и њим, бесно опсовала: "П..а им материна циганска, све поломише!" (док је мој тата столар .smesko. поправљао поломљену клацкалицу)

Тако да ме ово од учитељице уопште не чуди... Апсолутно СВИ родитељи у мојој околини (и старији и млађи...) плаше децу Циганима, коментаришу их испред деце на најружнији могући начин, па шта онда можемо да очекујемо? Лепо је речено да се васпитање од куће доноси.

[Ел Нињо]

@Хелена

Али реално, руку на срце, зар се не понашају као хулигани? Зар не прете редом деци батинама? Зар не пљачкају? Није прошло месец дана од како сам дошао у Београд да студирам, а прилази ми циганин, прети ножем и тражи паре. Зашто баш циганин? Је л' лаже неко кад каже да су прљави и неуредни можда? Част изузецима. Знам НЕКОЛИКО њих који заслужују сваку похвалу са свачије стране, али тужно је што их је само неколико. Нека ми Бог опрости што судим, и знам да није добро што овако причам, али реалност је реалност. Људи су једноставно огорчени због свега и реагују како реагују јер је многима прешло преко главе социјално понашање дотичних.

[Ел Нињо]

У питању је већина те мањине и то је оно што је тужно.

[Ленка*]

@ Ел Нињо

У праву си потпуно! Ја од малена, такође, носим страх од њих, а да ме нико није учио. Путовала сам до школе (и основне и средње) аутобусом, јер сам живела 5 км од града. Станица ми је била у близини њиговог насеља. Ужасно је кад по мрклом мраку чекаш бус а они само вребају око зграда, плаше те, пљују, отимају ранац, траже паре... Ма свашта је било... А било је таквих и међу другом децом, него... Само ми је криво што моје дете тако мало већ прича такве ствари а чује их онде где би најмање требало. Мислим, зар они нису тамо да их лепо васпитају? Без обзира на све, не желим да јој нико усађује мржњу ни према коме и ни према чему.

[Juan Valdez]

У питању је већина те мањине и то је оно што је тужно.

Ја мислим да их све треба побити, брате. Скупи екипу, брате. Нећемо дозволити да нам смрде по улицама, брате! Смрт циганима, Србе на врб... Упс!

[Ел Нињо]

Знао сам да ће ме неко погрешно разумети gringrin Не желим ја ником ништа лоше, напротив, њима желим боље него "Србима" јер кад би они били бољи (и ми такође) овакве тужне ствари се не би дешавале брате. Једноставно ми је криво зато што долази до оваквих ствари. Не кажем да су они у потпуности криви, али јесу већим делом. Ел Нињо испаде нео-нациста gringrin Хаос

[Juan Valdez]

Знао сам да ће ме неко погрешно разумети Не желим ја ником ништа лоше, напротив, њима желим боље него "Србима" јер кад би они били бољи (и ми такође) овакве тужне ствари се не би дешавале брате. Једноставно ми је криво зато што долази до оваквих ствари. Не кажем да су они у потпуности криви, али јесу већим делом. Ел Нињо испаде нео-нациста Хаос

Разумем и знам ја тебе и теби сличне одлично, нажалост.

[Crveni Baron]

Pa dobro, to je to, ne valjaju nam Cigani, ne valjaju nam Vlasi, ovi, oni.. Možda da smo hrabriji ne bi tako razmišljali? Što kaže Švaba: Nach oben ducken, nach unten drucken, tj. gore, prema jačima, se klanjaj, a dole, slabije, gazi...

... dok ne nagaze na Srbe ...

[Ел Нињо]

Хвала Богу што ми је дао родитеље који су ме одувек учили да никога не мрзим и ја Роме не мрзим, нити бих икад ишта урадио да им нашкодим. Ни њима, ни Србима, ни Власима, ни Црнцима, ни Кинезима, никоме. А ти ме брате Ивице разуми како ти је год драго