Српска поезија

[Снежана]

http://youtu.be/eYOzTHkumx4

[Снежана]

Бесмртна песма

Ако ти јаве: умро сам

а био сам ти драг,

онда ће у теби нешто посивети.

На трепавици магла.

На усни пепељасти траг.

Да ли си уопште понекад

мислио шта значи живети?

Ако ти јаве: умро сам

ево шта ће бити.

Хиљаду шарених риба

лепршаће ми кроз око.

И земља ће ме смрвити.

И коров ће ме смрвити.

А ја ћу за то време

летети високо...

Високо.

Зар мислиш да моја рука

колено,

или глава

Може да буде сутра

корен брезе или трава?

Ако ти јаве: умро сам,

не веруј

то не умем.

На ову земљу сам свратио

да ти намигнем мало.

Да за мном остане нешто

као лепршав траг.

И зато: не буди тужан.

Толико ми је стало

да останем у теби

будалат и чудно драг.

Ноћу,

кад гледаш у небо,

и ти намигни мени.

Нека то буде тајна.

Упркос данима сивим

кад видиш неку комету

да небо зарумени,

упамти, то ја још увек

шашав летим и живим.

Мика Антић

[Anti Palma Crew]

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,

Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

Јован Дучић

[Anti Palma Crew]

На Газиместану

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

 

Милан Ракић (1876 - 1938)

[албатрос]

БИТИ ТИ


Бити ти - звезда кроз коју живот се мења.
Бити ти - цвет, дивна замисао земље и корења.

Бити ти - дрво које на западу гори.
Бити ти - чудо даровано зори.

Бити ти - земља у сукобу са лепотом,
бити ти - моја једина веза са смрћу и животом.

Бити ти - спој мора и ваздуха.
Бити ти - свађа између чула вида и чула слуха.

Бити ти! - једино вредно, а немогуће!
Бити ти - водич света кроз светлост и беспуће.

Бити ти - ова песма која ће репрезентовати доба.
Бити ти - једини посетилац мога гроба.

Бити ти, тако лепа, а тако немогућа,
бити ти - моја мајка и њена бела кућа.

Бити ти.

 

      Бранислав Петровић

[Снежана]

ЧЕЖЊА

Данас ћу ти дати, када вече падне,

у светлости скромној кандила и свећа,

У чистоти душе моје, некад јадне,

читаву бујицу пролетњега цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко твоје срце

Сумрак створен да се дуго сања.

На окнима светлим забљештаће боје

У тај свежи тренут првога сазнања...

Све ће бити лепше, све драже и више,

Ноћ која се спушта, свет што мирно спава,

дуго мртво поље на коме мирише

кржљава и ретка у бусену трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами...

Пролиће се тада, као бујне кише,

стидљиви шапати у блаженој тами,

и речи из којих пролеће мирише.

Милан Ракић

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[Мара]

[JESSY]

Desanka Maksimovic                Obecala si da ces biti vecna

 

Obecala si jednom u detinjstvu

da ces biti vecna,

otkle god se vracali da cemo te zateci,

kao senku ispod kucne strehe,

kao kucni prag.

Nije bilo nijedne nase plovidbe

da je nisi, kao ribarske zene,

presedela na pucini gledajuci;

nije bilo bure ni brodoloma

da nismo posle njih

pored neba ugledali i tvoje lice.

Gde god bismo se probudili,

bila si u prozoru ti i sunce;

bila si nam uvek na dohvatu ruke

kao voda,

uvek kao vazduh

prisutna i neophodna.

Obecala si nam da ces biti vecna

kao sve sto nas na svetu docekuje

i ostaje posle nas.

I kada si umirala,

cinilo se da se osecas krivom

sto nas napustas.

 

[JESSY]

San o Mariji

Ja nisam nikada video tvoga lica
A pregršt sunca
Jedino što je palo na moj put
Bješe iz tvoje ruke

Sudbina.Snijeg i vetar i strah.
Jedna jedina radosna
Vijest,što je pala u moj kut
Biješe iz tvojih usta

Praštaju se putevi tamom i zaboravom
Jedan čas je stala uboga duša
neznajući kuda s očima
i drhtala

Tako je prošao život
I nikad nisam video tvoga lica

 

I.Andric

[Rašo]

Што те нема

    

    Кад на младо пољско цв'јеће

    Бисер ниже поноћ нијема,

    Кроз груди ми жеља л'јеће

    "Што те нема, што те нема?"

    

    Кад ми санак покој даде

    И душа се миру спрема,

    Кроз срце се гласак краде:

    "Што те нема, што те нема?"

    

    Ведри исток кад заруди

    У трепету од алема,

    И тад душа пјесму буди:

    "Што те нема, што те нема?"

    

    И у часу бујне среће

    И кад туга уздах спрема,

    Моја љубав пјесму креће:

    "Што те нема, што те нема"....

 

Алекса Шантић

[nana]

П А Д

Кад од Тебе одродим се Господе,

и таме бездан почне да зјапи,

тад јесења и бескорена, осећам да падам

да сузна ромињам, попут кишних капи.

у Теби кад Оца престанем да иштем

и молитве моје дамари заћуте,

тад душа ми отврдла на камену света,

почиње да бежи сумрачју у скуте.

Са светином вашарском грубо се тискам

да одежду царску за лицидер дам,

у кочију златну тад шарен свет примам,

док прашњавим друмом Ти пешачиш сам.

Мене, тада, грешну невоље не боле

јер свикла на грубост и похару разну,

муком изгажена, блатњава и слаба,

у њима не познајем покору и казну.

Тек кад рука Твоја на мене се спусти

и кроз њу благост небеска потече,

милости нектар, кад срце испуни,

загнојена рана почеће да пече.

Ко блудног сина, кад дочека ме љубав,

суза ће тамних тада реке потећи,

покајна молитва јецаће горама,

стење ће чути све што имам рећи.

Допузаће душа на колинима Теби

да опроштај Оца тада јој даш,

задуго нема пред тајнама Неба,

Тек окрзнута огњем којим Ти сјаш.

М. Милутиновић

[Teofanija]

Ljubavno pismo

 

Uvek sa novom svezinom

javlja se lik tvoj,

kao samo suncevo radjanje

i mesec mladi;

pre bi mi mogao

zubor vode 

nego glas tvoj da dosadi.

 

Sa istim cudjenjem uvek

dodirnem tvoju ruku,

kao kamen,zemlju i vodu.

kao vrbov rumeni prut;

po sto puta da te vidim,

cini mi se prvi je put.

 

Cini mi se da ti livade sadis,

da ti svijas gnezda,

da ti rascvetavas zbunje gloga;

ceo mi je zivot s tobom u vezi

i kretanje zvezda,

i sibljicasta ptice noga.

 

Cini mi se,rodjak je tvoj,

sve na svetu,sve sto zemljom hoda.

Sve sto cinis,

cini mi se,biti mora,

kao tok vode,klijanje zrna,

radjanje zora,

i silina nepogoda...

 

D.Maksimovic