Дневник непримјетног форумаша :)

[Драган άσημος :)]

Добра воља је непроцјењиво благо.

[Драган άσημος :)]

Један дјечији осмјех и загрљај одобровољи човјека.

[Драган άσημος :)]

Жеља за ову Нову годину дана ми је да замрзим љеност и немарност и да добијем једно милионче на Бингу, већ сам га распоредио.

[Middle-earth]

Неки људи кажу несретан случај, што значи да се све десило случајно.

Неки људи кажу судбина, што значи да другачије није могло бити јер је тако одређено, тако записано и морало је да се деси.

Неки људи кажу ништа се не дешава случајно, све има свој разлог, зашто се дешава, па тако и неочекивана и изненадна дешавања која те погоде као гром из ведра неба.

Момак са својих 28. година, завршио факултет, оженио се, нашао посао, ујутро са родитељима у разговору, износећи своје планове за предстојећи период свога живота, а поподне сви у шоку.

Зар је могуће да више није са нама, да више нећемо чути његов глас...људи не могу да вјерују да им се то дешава, да се то десило, да их је задесила несрећа, страдао је син, муж, брат, пријатељ, комшија, раднии колега...и неизбјежно питање које разара, које уноси немир, које раздражује...ЗАШТО...питање које не да човјеку да се помири са оним што се десило, да то прихвати...Питањ које продубљује тугу, које изазива јаук, крик из дубине...Господе зар је твоја одлука да нам га узмеш, кад на овом свијету има више оних који не заслужују да живе, ропће немоћан човјек, немоћан да прихвати стварност...скрхани од бола, од жеље да се није десило оно што јесте, од немоћи да измјене стање.

Прво што ми је речено у лице , у гњеву и мржњи, у болу и јауку, вриштећим гласом, гдје тај Бог, да није можда на годишњем.

Читајући "Символи и сигнали" од нашег св. Николаја, схватио сам да дешавања могу да послуже као сигнали. Питам се какав им је то сигнал Бог послао?

Можда може мало ово да помогне:

 

...Сада што се тиче умирања. Веома је важно памтити да се смрт налази у Божијим рукама. Он говори: "Ја убијам и оживљујем, раним и исцељујем, и нема никога ко би избавио из моје руке" (5 Мојс. 32:39). И Христос у Апокалипси говори: "имам кључеве од смрти и од пакла" (Апок. 1:18). Кључеви у рукама Спаситеља на икони су симбол тога да Господ влада над паклом и смрти. Приметите да кључеве од Раја код Њега нема. Они се чувају код апостола и њихових наследника, то јест код свештеника, који отпуштају грехе људима...

...Видите шта представља питање зрелости у очима Божијим? Постоје понекада такви случајеви да Господ оставља већ сазрелог праведника неко време на земљи. То се чини да на тај начин човек сведочио о вечности пред очима људи. Човек је већ сазрео, он већ живи у вечном животу овде, на земљи, али Господ га чува да би кроз њега привео некога Себи. Овде видимо да Господ све чини по Својој вољи...

...постоје и такозвани "средњи људи" које Господ такође узима. То се догађа јер Бог зна: када човек сазри, може да упадне у неки тешки грех. Он га узима пре тога. Ето то су ти основни догађаји, који се догађају када наступа смрт. Нормално тај рок нам није познат. Постоје случајеви када Господ открива време смрти, али то се догађа ретко. Зашто? Зато што би човек онда рекао: "Нећу умирати још скоро, сада ћу да се забавим, а после ћу се покајати". После не би ни успео да се покајеш, јер би грех постао друга природа, и човек не би био у стању да уђе у вечност. Зато Господ скрива време смрти и на њу треба мислити увек. Код Светог Јована Лествичника постоји генијално правило, које он говори свештенику, пастиру: "Никада не пропуштај ниједан случај да напоменеш да ће човек умрети". Код нас је сада обрнута култура. Код нас све време тврде: "Трудимо се да не говоримо о смрти". Например, како су се раније носили гробови? у селу су уваженог човека носили на рукама. Јел тако? Затим су ишли колима, кроз цео град су ишли са оркестром. А сада у ауто сакрили, завесе навукли" да не би видео нико и кренули.

Често због своје службе сусрећем умируће и оне који су умрли. Интересантно је како се често људи труде да се одвоје од умрлих! То је повезано управо са тим што се човек боји да размишља о смрти. У ствари, то је потпуно неправилан прилаз. Нормалан хришћанин треба да стреми, како говори цар Соломон, да чешће "улази у кућу где је жалост него где је гозба" (Проповедник 7:2). Зато је веома корисно ићи на гробље.

Код нас су семинаристи веома волели да иду у мртвачницу. Сећам се, и ја сам ишао. Веома је отрезвљујуће осећање, долазиш брзо себи. Неки Светитељи су у својим собама имали лобању, сандуке и друга подсећања на смрт. Многи су још за живота себи копали гроб....

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ДАНИЛ СИСОЈЕВ

УПУТСТВО ЗА БЕСМРТНЕ, ИЛИ ШТА АКО СТЕ ИПАК УМРЛИ...

[Драган άσημος :)]

...Стичите тврду вјеру у Господа, иштите је од Господа, а ако ко нема такву вјеру, - даће му се. Вјерујте у Годсода не само због наше бесједе, него на основу сопственог унутрашњег искуства у истини, животворности, сладости и светости наше вјере.

 

Свети Јован Кронштатски

[Драган άσημος :)]

Да ли ћемо осјетити благодатно дејство крви и тјела Христовог, мислим да зависи од Божијег виђења да ли нам је на корист или није.

[Драган άσημος :)]

о Пресветој Деви Богородици....Она је видела себе јасно у Божјем плану људског спасења; она је читала у пророцима о себи; она је разговарала с ангелима — весницима Божјим. Зато све што је долазило на њу, радост или мука, она је знала да од Бога долази, те нити је клицала у радости нити роптала у муци. Него је ћутала и све слагала у срцу своме.

 

Охридски пролог

[Драган άσημος :)]

Од ватре се не може одвојити својство да греје, нити од светлости да светли. И од Духа је неодвојиво својство да освећује и оживотворује, те да је благост и правост........Озарујући тела која му на различите начине бивају причесна, сунце се не умањује због њих. Ни Дух се не умањује и не раздељује, премда свима даје од своје благодати. Он свакога просвећује за схватање Бога, надахњује пророке, умудрује законодавце, усавршава свештенике, укрепљује цареве, ствара праведнике, велича целомудрене, пружа исцељење, оживљује мртве, ослобађа заточене, усиновљује отуђене........Уколико узме верујућег цариника, Он га показује јеванђелистом. Уколико се настани у рибару, чини га богословом (Мт. 4,1819). Уколико нађе покајаног прогонитеља, сачиња га апостолом незнабожаца, проповедником вере и изабраним сасудом (Дап.9,15). Њиме слаби постају јаки, убоги богати, а неуки мудрији од мудраца. Павле је био слаб, али су присуством Духа знојави убруси од његовог тела исцељивали оне који су их примали (Дап.19,12). И Петар је био обавијен слабим телом, алије благодат Духа, обитавајући у њему, чинила да сенка која је падала од њега прогони болест од страдалника (Дап.5,15). Убоги су били и Петар и Јован, будући да нису имали „ни сребра ни злата" (Дап.3, 6). Па ипак, они су даривали здравље које је драгоценије од златника. Иако је од многих добијао златнике, хроми је и даље остајао сиромашан. Међутим, када је од Петра примио благодат, престао је да проси. Скачући као јелен, он је прославио Бога (Дап.5,68). Јован није познавао световну мудрост, али је силом Духа изговорио речи у које никаква мудрост не може да проникне.

 

 

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ
БЕСЕДА О ВЕРИ  (дио бесједе)

[Драган άσημος :)]

Ко буде читао нека чита што брже може, јер ће тек тако стећи прави утисак о ситуацији.

 

Дошао сам с посла прије сат времена, и реко `ајд да на брзину убацим униформу у веш машину. Држ-не дај, окрени-обрни, све ја то некако на брзину и укључим. Након 10-ак минута затреба ми мобилни. Узмем фиксни, зовем, звони ал` нигдје се не чује, враћам филм кад сам га задњи пут употрбљавао и сјетим се, да га нисам извадио из џепа, тј. да сам га убацио у машину.

Шта сад?!!!

Искључим машину али да не би направио поплаву, пошто је пустила воду, одлучим се на центрифугу, 7 минута траје.

Кад стварно, телефон у џепу и то ради, вода није дошла до њега.

Уууухххххххххххххх, одахнем.

 

Брзоплетост ђаволска, мррррррррррррзим ју, али изгледа не довољно, чим сам себи допустио исту. 

[Драган άσημος :)]

....кад кажемо да смо нерасположени, а у ствари смо се одвојили од благодатне заштите Очеве, и евхаристијског-благодарственог постојања....

 

свештеник Срђан

[Драган άσημος :)]

Живимо тако да смо у сваком тренутку свога живота спремни да дамо добар одговор на страшном суду Христовом.

 

свештеник Срђан (данас на проповједи)

[Драган άσημος :)]

...Ево васпитача васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге... 

 

Преподобни Антоније Велики

 

из Охридског пролога

[Драган άσημος :)]

Љубазност је мјера побожности.

 

о. Саво Недељковић - Крупа на Врбасу

[Драган άσημος :)]

Љубазност је заиста силна, али не она пословна, у неку руку извјештачена.

Неколико пута у животу био сам на удару истинске љубазности (бар сам ја то тако доживио).

С једне стране, љубазност другог ме окрепљује, орасположи, одобровољи, поништи негативу, а с друге стране осјећам нелагоду зато што постајем свјестан своје нељубазности и дрскости и безобзирности у односу према другом.

[Драган άσημος :)]

...Ево васпитача васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге... 

 

Преподобни Антоније Велики

 

из Охридског пролога

 

Мука је жива поправљати себе!

Прво, морам себи да признам да сам покварен и да треба да се поправљам.

Друго, да појмим да не могу сам да се поправим, такође да неће поправка сама од себе да се деси, без мог учешћа.

Треће, да сам свјестан ко може да ме поправи и шта и колико је до мене.

 

Е то што је до мене, то је проблем, није проблем у Оном што може и хоће да ме поправи, већ у томе како и колико ја учествујем.

Мучно је поправљати себе, признати да си покварен, а вјера је потребна као разлог, као темељ, поправке и преправке себе.

Вјера као мотив, вјера као смисао тог мучног и тешког унутрашњег прерађивања, тј. враћања на оно почетно стање, што некад бјеше природно.