Manastir Ilinje - otac Isaija

[DYNABLASTER]

dzaba tolka prica, kad nema odgovora na to zasto se ne desavaju suprotnosti, po nekoj logici bi trebalo da je 50%-50%, jer ovde pricamo o krajnostima, i kako to da onda ima samo te jedne krajnosti, jer mozak je u pitanju a ne fizicka/telesna sposobnost tj spremnost

a opet, ako kazemo degradacija, uzimamo za osnovu dobrotu i ispravnost, kako smo i stvoreni, a ko sve upropastava to se zna

ako cemo da pricamo na visem nivou, onda se moze reci da su sve bolesti zlo, i da je epilepsija posednutost koja moze da se leci Verom, jer kako slepi mogu da progledaju i hromi da prohodaju?

[Душко Дугоушко]

Да, ту си у праву. Урадили су јој биопсију горње вилице тако да више није могла да носи протезу и нормално једе. Предложили да јој изваде једно око, пола горње вилице и носне кости, после раде хемотерапију, и да јој ставе пластичну протезу онако споља-кад не би имала пола лица. И кад су већ касно открили. Није пристала. Упокојила се гладна, после годину дана мука са отвореним ранама на лицу које су стално крвариле и великим боловима, али без осуде, са молитвом на уснама, причешћујући се сваке недеље, и примајући све то као дар на отпуштење сагрешења... Она им није замерила-нећу ни ја. Помогли су јој да се целим бићем потпуно приближи Богу. Да ли ће за шта одговарати-не знам. Са моје и њене стране-Бог да прости, ми већ јесмо. Ето, вероватно не може да се пореди...Не бих даље о посвеноћним детаљима...

Не знам шта си желео да постигнеш с уплитањем болних појединости свог живота у ову расправу - ја сам указивао на опасност од прелести и псевдо-верског фанатизма. Шта да ти кажем, а да те не увредим? Ето није ми намера да те увредим, али не верујем да су ти лекари планирали да ти убију мајку, већ да је излече. Ето, то је посао који захтева велику одговорност, и једна грешка може некога да кошта живота, а тек више грешака...

У оном Малом Требнику где је в. Атанасије био рецезент.

Молитве Василија Великог, 175. страна.

Хвала.

[draganzzz]

Vladika Lavrentije bi svakako trebao da posalje nekakvu eparhijsku inspekciju da ispita sta se i kako se tamo radi u tom manastiru!

[Јанко]

Не знам шта си желео да постигнеш с уплитањем болних појединости свог живота у ову расправу - ја сам указивао на опасност од прелести и псевдо-верског фанатизма.

А ја да укажем на опасност од осуде са једне стране, и теоретисања о стварима које нисмо искусили па их лако прогласимо за лаж са друге стране. Прелест може бити како претерано приписивање утицају демона због свега и свачега, тако и одрицање од такве могућности. Ваља наћи средину.

А за Требник и некоришћење...Има више фактора. Једни свештеници су баш такви-одричу могућност демонског дејства (ако ништа друго ваља им видети молитве за здравље у сваком Требнику), једни не смеју да их користе (сматрају себе духовно слабима да би се са тим "играли"-а на то су позвани рукоположењем), док су трећи дубоко свесни да им је то обавеза (е тих је најмање, к`о што се да приметити), поготово што је ту брдо разних искушења, те треба добро бити утемељен у смирењу и молитви (није то само ај` прочитај па шта буде-то је супротстављање лукавом који има много начина да прави најразличитија искушења).

[cloudking]

Mistifikujete nesto sto je psiholoski vrlo objasnjivo... sugestivno slabe osobe su sklone padanju u stanje transa ukoliko znate kako da ih do njega dovedete.

tada se takvi ljudi tresu, vicu, pevaju, vristee ili rade razne druge stvari koje se koncipiraju kao opsednutost. Pogotovu je vazan podatak da to padanje u trans nije vezano za pravoslavlje... nije cak vezano ni za hrisacanstvo uopste. Toga ima u svim religijama na svetu i u svakoj religiji postoji "svestenik" koji uspesno leci te takve ljude...

Drugim recima to sto se desava u manastiru nije nikakvo cudo a bogami ni nista neobicno ili vredno divljenja ili cudjenja...

[Јанко]

Vladika Lavrentije bi svakako trebao da posalje nekakvu eparhijsku inspekciju da ispita sta se i kako se tamo radi u tom manastiru!

Видиш да сестре кажу да је више пута био лично присутан тамо, шта ће му комисија.

[Partibrejkers]

Христос воскресе. На овој теми се стварно начитах свачега па бих да и сам напишем неколико ствари,које мисли да су битне:

1. Отац Исаија је заиста једна света и честита душа који се са огромном љубављу и жртвом даје другима,као прави монах. Лично знам људе којима је много помогао. Упоређивање њега са оним несрећним Гаврилом из ман.Прибина Глава је погрешно.

2. Отац Исаија се моли молитвама из Требника које је наша Црква одобрила-свакоме према његовој потреби.

3. Свету тајну јелоосвећења врши 7 или 3 свештеника а може и један у нужди.

4. Опседнутост и психичке болести нису исто и то наше Предање добро разликује: најлакше је проверити на тај начин што психички оболеле особе не реагују на светињу док опседнути реагују веома бурно - старац Пајсије је обично кришом сипао мало освећење воде у сок,,поремећеним ,, људима, они психички оболели не би реаговали док су ђавоимани почињали да вриште и говорили да их грло пече јако. Постоји разни ступњеви опседнутости и она се догађа као последица греха и вођења живота без Бога. Старац Пајсије је као основни лек увек налагао детаљну исповест како би се дошло до узрока а затим пост, молитву и причешће.

5. Свештеник сам и морам признати да ме брине превелика рационализација и релативизација Светога Писма и Светога Предања. Свети оци и матере су се посветили подвигом: великом љубављу,постом, непрестаном молитвом, исповешћу и честим причешћивањем. Нису осуђивали никога и нису ширили информације док их не провере јер би у супротном могли да помажу ,,ономе,, чије име значи клеветник. Живимо нашим предањем тј. живимо молитвом ако желимо да будемо прави хришћани и прави богослови

[Благовесник]

Mogli bi malo proanalizirati i reci koje izlaze iz usta opsednutih i posednutih besovima podnebesja,

u trenutku kada im se prilazi svetom vodicom, Hristovim raspecem i molitvom, npr:

"Idi od mene Pantelejmone!" (- u hramu Ruske pravoslavne crkve)

"Makarija znamo, i Antonija poznajemo, tebe ne znamo ko si? - Mesija Isus je nas Spasitelj. -Nas nije (i nakon strasnog urlika, osoba oslobodjenja, normalnog lika i pametno kaze - Slava Mesiji!)" (- otac Makarije u hramu Koptske pravoslavne crkve)...

"Zatvori dveri,pope!" (prolamaju se krici u hramu Srpske pravoslavne crkve).

Ovakvih slicnih primera ima dosta tj. kao po pravilu su takva, i to kada im se pridje kao sto rekoh svetom vodicom, Hristovim raspecem i molitvom.

[DYNABLASTER]

Христос воскресе. На овој теми се стварно начитах свачега па бих да и сам напишем неколико ствари,које мисли да су битне:

1. Отац Исаија је заиста једна света и честита душа који се са огромном љубављу и жртвом даје другима,као прави монах. Лично знам људе којима је много помогао. Упоређивање њега са оним несрећним Гаврилом из ман.Прибина Глава је погрешно.

2. Отац Исаија се моли молитвама из Требника које је наша Црква одобрила-свакоме према његовој потреби.

3. Свету тајну јелоосвећења врши 7 или 3 свештеника а може и један у нужди.

4. Опседнутост и психичке болести нису исто и то наше Предање добро разликује: најлакше је проверити на тај начин што психички оболеле особе не реагују на светињу док опседнути реагују веома бурно - старац Пајсије је обично кришом сипао мало освећење воде у сок,,поремећеним ,, људима, они психички оболели не би реаговали док су ђавоимани почињали да вриште и говорили да их грло пече јако. Постоји разни ступњеви опседнутости и она се догађа као последица греха и вођења живота без Бога. Старац Пајсије је као основни лек увек налагао детаљну исповест како би се дошло до узрока а затим пост, молитву и причешће.

5. Свештеник сам и морам признати да ме брине превелика рационализација и релативизација Светога Писма и Светога Предања. Свети оци и матере су се посветили подвигом: великом љубављу,постом, непрестаном молитвом, исповешћу и честим причешћивањем. Нису осуђивали никога и нису ширили информације док их не провере јер би у супротном могли да помажу ,,ономе,, чије име значи клеветник. Живимо нашим предањем тј. живимо молитвом ако желимо да будемо прави хришћани и прави богослови

jel sveta vodica uvek ima to dejstvo na djavoimane ili samo kada je daje neki duhovnik?

[Баба]

Постоје молитве у требнику за истеривање демона .

То се чини и при крштењу.

Међутим дешава се и крштеним људима да постану огреховљени. Али то још увек није опседнутост. Опседнутост настаје онда када огреховљеност по људском избору пређе сваку меру , тада демони користе човека као своје станиште јер у потпуности поробе његову вољу.

Опседнутост је реална и историја Цркве сведочи о томе .

Постоји и опседнутост опседнутошћу.

То је психолошки феномен.

То је онда када Хришћанин ( све једно да ли лаик или клирик) у свему види демоне и практично их на неки начин у свему и тражи , уместо да у свему тражи Христа.

Тада и лакшу прехладу лечи истеривањем злих духова.

Хришћанин пре свега треба да буде опседнут Христом, да му је вазда у мислима и у срцу, тада демонима ту нема места.

Скептичан сам према сваком оном Хришћанину који прво почиње да прича о демонима па тек онда о посту , молитви или литургији.

Демонологијом се баве озбиљни људи и то није тема за свакога, чак и најдуховнији избегавају ову тему.

Лично сам видео више примерака опседнутости. А по неким од њихових сведочанстава сам се уверио да су они у потпуној(или делимичној) власти нечистих сила. Сами су ми то посведочили .То је једно измењено стање свести , изобличеност телесна, поробљеност духовна и душевна, и вољна.

Велика је унутрашња борба ових напаћених људи.Често се дешава да губе свест и тону у неку унутрашњост док њиховим телом и умом господаре демони.После се враћају себи и осећају неописиву срамоту што им се то све дешава а нису у стању да промене били шта.

Постоје јасне разлике између демонизованих људи и неких психичких обољења, симптоми често могу бити слични.

Суштинска разлика је у односу према светињи.

Демонизовани просто не могу да поднесу присуство светиње.

[RYLAH]

Pitam jedno a ti mi odgovras koa da sam pitao nesto trece.

Evo sta sam ja pitao

Dakle oni uopste niti priznaju niti konceptualno poznaju Hrista a taman posla da se sluze sa Njegovima imenom pri takvim ritualima. Ali uprkos svemu tome jednako uspesno oslobadjaju te unsrecene od opsednutosti kao pri molitvama pravoslavnih svestenika. Znaci i Muslimani, Budisti, Hidnuisti, Zlatna Zora, Voodoo vesticija sestrinstva svi oni prijavljuju uspesne slucajeve oslobadjanja od tih negativnih entiteta sa veom slicnim simptomima.

Не, дао сам уопштен одговор, који се примењује како на оне који себе сматрају хришћанима, тако и на ове друге.

Фазон мог одговора је био у томе да је сам Господ предвидео да се такве појаве, као што ј исцељење од демона, јављају, али да они нису пројава нити доказ праве вере, већ милост Божија. Нешто као што и баба може неким травкама да излечи или залечи по коју болест, али баба не може бити замена за лекара, нити се може сматрати лекаром.

[Andre Williams]

нећу да је именујем,можда неко и зна од вас из Београда ту сестру.

Да. Знам о њој.

[Pai Mei]

у неколико наврата био сам у ман.Илиње.учествовао сам у тајни јелеосвећења , али сам се непрестано питао зашто то свет доводи у везу са егзорцизмом.Постоји требник , на српском језику и све је лепо објашњено.Више мислим да се људи овде хватају за сламку , него што то има везе са неком црквеношћу.Постоји један "маг" у селу надомак Шапца,који такође има "пацијената".Е сад то је лоше , а ово је добро .И он истерује демоне.Заиста има непријатних сцена,арлаукања , скакања ...али сматрам да то не треба одмах довиодити у везу са поседнутошћу и егзорцизмом.Егзорцизам се врши у тајни крштења,а постоје и молитве у требнику за оне који пате од злих духова , а то није тајна јелеосвећења . Мислим да људи који оду тамо ,мало више са истрипују , ваљда због филмова , подсвест је чудо . ево леп текст о св.тајни јелеосвећења.

Света Тајна Јелеосвећења: неке пастирске претпоставке

Пол Мајендорф

Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека пјева Богу. Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га у име Господње.И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се.

( Јак.5, 13-16).

Значење овог пасуса је јасно; исцељивање је део мисије апостолске Цркве. Ову чињеницу налазимо у Јеванђељима, и она представља Христову мисију као испуњење пророчанства: “Слијепи прогледавају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповиједа јеванђеље” (Мт.11,2-5; Ис.35:5-6). У вршењу ових дела, Христос проузноси долазак Царства Небеског, појашњава нам какво ће Царство Божије бити и фактички га уводи. Циљ ових исцељења није да нам онa улију страхопоштовање, него да означе присуство Господа, и да назначе долазак Царства Божијег. Господ Исус Христос је одредио своје ученике да то исто чине. Они дакле морају да исцељују и да проповедају Царство.

И он дозва Дванаесторицу, и поче их слати два и два, и даваше им власт над духовима нечистим... И отишавши проповиједаху да се покају. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху. (Мк. 6, 7-13).

Пажљиво ишчитавање ова два пасуса нам објављују изнад свега да је служба исцељeња дата Цркви, прецизније да је то функција Цркве. Зато су “презвитери” (овде морамо назначити плурал) били позивани, када се неко од чланова Цркве разболео. То је одговорност целог Тела Цркве, да се брине о њеним болесним члановима. Када неко од чланова пати, цело Тело пати, као што нас на то подсећа Св.Апост.Павле у 1Кор.12,26. Старање о болеснима, се не може препустити само лекарима. “Презвитери” који се помињу у Јак.5, нису лекари, већ су практично лидери, представници локалне евхаристијске заједнице Хришћана. Ово такође није само задатак епископа, тачније оног који председава целом заједницом. Св.Апост.Јаков наглашава да је цела заједница позвана да се окупи око болесних чланова и да се моли над њима и да узме учешћа у њиховом помазивању. Овај заједнички карактер Тајне Исцељења је изражен и кроз касније правило, које предлаже да мноштво презвитера буде присутно да би употпунило обред. То ћемо наћи у раним документима, који описују ову Свету Тајну. Тако рецимо епископ Орлеана Теодулф (+821) описује обред Св.Тајне Јелеосвећења који се вршио у Цариграду у касном осмом веку: три презвитера врше обред, и свако од њих помаже болесника са уљем крстоносно, од главе ка пети, и од десне ка левој руци. До једанаестог века, број свештеника је ограничен на седам - као симбол који означава савршеност и пуноћу. Опис обреда Јелеосвећења који ми налазимо у манускрипту из једанаестог века, Paris Coislin 213 је вредан спомена. Он не само да препоручује седам презвитера, него се овај обред мора вршити у току седам узастопних дана и он се врши у склопу Евхаристије.

Богослужбени устав у овом манускрипту је овакав:

1.У Проскомидији се користи седам просфора.

2.Благосиљање уља, врши сваки свештеник у круг и за време тога иде :

- Пс. 50;

- лампа која се напуни са уљем;

- молитва благосиљања ( Господе који милошћу и милосрђем...)

- лампа у којој је уље је упаљена.

3.У Светој Литургији, имамо специјалне прокимене, апостол, алелују, изабрани псалам и Јеванђеље (може исто да се чита и Јеванђеље дана), и сви презвитери активно учествују.

4. Помазивање, иде пре молитве амвона:

- сваки презвитер узима уље;

- пева се тропар Светитеља Бесребреника;

- сваки презвитер изговара молитву помазивања ( Оче Свети, лекару душа и тела...);

- сваки презвитер након тога помазује са јелејем сваког члана у том домаћинству и то по: челу, ушима, грудима, и рукама;

- када се отпева тропар светим бесребреницима, презвитери прођу кроз целу кућу, помазујући врата, прозоре и зидове.

5. Крај Службе (врши се у главној соби)

- допунски тропари;

- кађење;

- Јеванђеље о Добром Самарјанину (Лк.10)

- сугуба јектенија

- отпуст; (у цркви)

- Пс. 33;

- дељење антидора;

- отпуст.

Ако је домаћинство богато, овај манускрипт налаже да свештеници требају остати на обеду. Цео овај обред се понавља у седам различитих дана, али у којима није исти председатељ. Током Великог Поста, Литургија Пређеосвећених Дарова замењује регуларну Литургију.

Овај текст такође захтева постојање цркава које се налазе у приватним домовима (тачније капела-прим.прев.), и неко се може запитати да ли је ова Света Тајна уобичајено вршена баш на овај начин? Ако се базирамо на другим изворима, они нам такође сведоче да је исти обред вршен и у регуларним црквама. Мало комплекснији обред ћемо наћи у манускрипту из дванаестог века, Sinai gr. 973. Овде опет, исти обред се врши у току седам наизменичних дана, и такође се тражи присуство седморице презвитера, мада ову Св.Тајну могу обављати три, па чак и два свештеника, ако је то потребно. Обред се овако одвија:

1. Сви презвитери заједно служе ове богослужбене часове:

- Вечерња;

- Панихида, са специјалним каноном,

- Јутрењe, са специјалним каноном.

2. Св.Eвхаристија се врши од стране сваког свештеника, али у другој цркви.

3. Врши се благосиљање јелеја на овај начин:

- Сви су окупљени у једној цркви;

- јелеј је припремљен по једном специјалном обреду. Уље, вино и света вода (која је претходно освећена на Богојављењу) су заједно помешани;

- Велика јектенија

- молитва ( Јер си Ти Бог велики и диван...)

- Сугуба јектенија

- молитва ( Боже велики и вишњи...)

- сваки од презвитера врши благосиљање уља

[Први презвитер]

- Трисвете молитве; пс.50; први антифон; покајни тропари

- Велика јектенија

- Прва молитва (Боже, који обитаваш(седиш) на Херувимима);

- Затим пали лампу у којој се налази јелеј.

[ Други презвитер]

- Трисвете молитве; пс. 50; други антифон; покајни тропари;

- Друга молитва (Господе који милошћу и милосрђем ...)

- пали другу лампу.

[Трећи презвитер]

- Трисвете молитве; пс.50; трећи антифон; покајни тропари;

- Трећа молитва (Пошаљи Господе, у изобиљу Твоју милост)

- Пали трећу лампу.

[Четврти презвитер]

- Трисвете молитве; пс.50; четврти антифон, покајни тропари;

- Четврта молитва (Молимо ти се Господе, подари нам Твоју милост)

- Пали четврту лампу.

[Пети презвитер]

- Трисвете молитве; пс.50; пети антифон; покајни тропари;

- Пета молитва, ( Боже велики у милости и изобилан у доброти),

- Пали пету лампу.

[Шеста молитва]

- Трисвете молитве; пс.50; шести антифон, покајни тропари;

- Шеста молитва (Господе који милошћу и милосрђем...)

- Пали шесту лампу.

[Седми презвитер]

- Трисвете молитве; пс.50; седми антифон, покајни тропари;

- Седма молитва (Христе Боже наш, који си добар и многомилосрдан...)

- Пали седму лампу.

4. Света Евхаристија се служи по овом Богослужбеном уставу:

- уобичајени антифони (Пс.102,145 и Блаженства)

- тропари и читања која се врше у склопу вршења ове Свете Тајне

- посебне прозбе током Сугубе Јектеније;

- на великом ходу, болесник лежи у средини брода цркве

5. Помазивање са јелејем, следи пре молитве амвона:

- први свештеник: 50 псалам, прва молитва (Господе који милошћу и милосрђем ...) и гаси прву лампу

- други свештеник: 50 пс, друга молитва (Оче свети лекару душа и тела...), и гаси другу лампу

- трећи презвитер: 50 псалам, трећа молитва ( Свемогући Господе, Пресвети Владару) и гаси трећу лампу.

- Четврти презвитер: 50.пс, четврта молитва ( Господе Боже, Владару све творевине …) , и гаси четврту лампу.

- Пети презвитер: 50.пс, пета молитва (Лекару душа и тела наших…) и гаси пету лампу.

- Шести презвитер: 50.пс, шеста молитва (Господе који си Бог нашег спасења …) и гаси шесту лампу.

- седми презвитер: 50 пс, седма молитва (Оче свети лекару душа и тела...) и гаси седму лампу.

-Молитва Светог Јована Богослова (Господе који си невидљив, и недостижан...)

-Тропар Св.Архангелу Михајлу и Св.Бесребреницима;

- тада сваки од свештеника у круг, прво држи руку болесника и изговара молитву, “ Оче свети лекару душа и тела... ” и помазује болесника по челу, ноздрвама, бради, врату, ушима, и рукама;

- током помазивања, се певају тропари Св.Бесребреницима;

- након тога се помазује сав присутни народ.

6. Отпуст

7. Болесници се одводе кући са антифонским певањем 50. псалма и са тропарима,

- болесников дом, кревет и врата се помазују;

- чита се одељак о Закеју из Јеванђеља (Лк.19, 1-10).

Овај устав, се завршава упутством да болесници морају бити припремљени за ову Свету Тајну тако што ће исповедити своје грехове и тако што ће бити телесно чисти пре вршења (тј. морају се окупати пре вршења овог обреда). Другим речима, они се не смеју прати у току тих седам дана, баш као и новокрштени неофити.

Модерни обред је скраћена форма ових обреда. До тринаестог века, је Св Тајна Јелеосвећења имала литургијски контекст, и цео обред се вршио у склопу једног дана. Постепено су елементи из Литургије и богослужбених часова отпали и обред је доживео данашњу форму. Једино што нас подсећа на обимну природу овог обреда, је присуство у садашњој форми седам богослужбених поглавља (прокимен, посланица, алелуја, Јеванђеље), који су се некад вршили током седмодневног одвијања ове Тајне. Свакако, чак и у модерном вршењу, оне су гломазне, и скраћене верзије се користе када није могуће обавити целокупни обред.

Рани манускрипти нам пружају обилне форме вршења ове Свете Тајне, и једини постојани елементи су две главне молитве: “ Господе који милошћу и милосрђем ..., ” и “Оче свети лекару душа и тела.” Ове две молитве такође налазимо и у најранијем Византијском Требнику, Barberini 336 (795 год.), и у још неколико критичких издања.

Какве закључке можемо извести у вези са описом овог обреда?

1) То је еклисијални обред

Ово је можда најочигледнији и најзначајнији закључак. Ова еклисијална структура је већ евидентна у Јак.5,14: “Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене.” Ово изражава реалност, по којој је цела црква окупљена око њених болесних чланова. У каснијем обреду, ово је изражено чињеницом, да је помазање са јелејом вршено у цркви, у контексту Евхаристије и да то претпоставља присуство седморице презвитера, чији број изражава пуноћу. Тако да овде имамо то да цела Црква учествује и дела у овој Светој Тајни, као и у свима Светим Тајнама.

Цела Црква мора да буде укључена у вршењу ове Свете Тајне, пошто болест појединца, баш као и грех било ког члана укључује целу Цркву. Такође, требамо нагласити, да Тело Цркве пати, када се неко од њених чланова разболи или кад упадне у грех. Ово нам помаже да појаснимо, зашто у првим текстовима рубрике наглашавају да сви који присуствују вршењу ове Свете Тајне требају бити помазани са јелејем. Овај смисао заједничарења, нам недостаје у нашем парохијском животу. То је једна криза која утиче на наше друштво и на наше парохије: ми често себе видимо као индивидуе које долазе у цркву да задовоље своје индивидуалне потребе, и имамо слаб контакт са нашим ближњим који стоји до нас у цркви. Када неко од верника престаје да долази или се разболи, то као и да не примећујемо. Оно што је и најпроблематичније је чињеница да је ова Света Тајна готово испала из употребе, или што је још уобичајеније, она је постала приватна церемонија, која се врши у изолацији болничке собе и то једино у присуству парохијског свештеника и можда још неких чланова породице. Ако ми поново стекнемо неки смисао заједничарења у нашим парохијама, посебно у погледу са старим особама или онима који су хронично или пак озбиљно болесни, Света Тајна Јелеосвећења као Тајна исцељења ће бити тумачена као могућност и као модел заједничарења. Обред се мора вршити у цркви у присуству верника и ако је то могуће у што већем броју. Улога парохијана није само да помогну у преносу болесника, што је такође неопходно, већ и да се моле за њих као Црква. Ово значење налазимо и у упуству Св. Апост.Јакова по коме се “презвитери” морају окупити том приликом у Цркви. Касније, ћемо такав приступ овој Светој Тајни наћи и у каснијој препоруци да седам презвитера морају бити присутни. Али, морамо и подвући, да је цео обред ове Свете Тајне, уобличен у контексту катедралне Литургије Велике Цркве, Свете Софије у Цариграду. Ова црква је имала огромни клир, и он је бројао најмање шездесет, па и више презвитера. Према томе, наћи седам презвитера у таквој једној цркви, није било уопште тешко. У том контексту, они представљају пуноћу Цркве и чињеницу да се цела Црква моли над болесником. У апостолском периоду, када су локалне црквене заједнице биле предвођене од стране једног епископа, презвитери су представљали епископов Сабор, који је помагао у саветовању епископа. У модерном добу, то би требало укључивати и црквени одбор, или одређену групу парохијана, а не само парохијско свештенство. У наше доба, црквени одбор се стара само о материјалном постојању, док је “духовни” аспект парохије попут њихове лаичке службе у Св.Литургији и у молитви данас занемарен и додељен је искључиво свештенику. Дајући еклисијални карактер овој Светој Тајни и одговорност целој заједници за старање о њеним болесним члановима, најпожељније би било да чланови црквеног одбора буду присутни током вршења ове Свете Тајне, па и парохијани те локалне Цркве, јер на тај начин они преузимају њихов витални циљ – a то је посетa болесникa и учествовање у молитви и у чину “полагања руку” над њим.

2) То је обред повратка у заједницу

Када Хришћанин сагреши, он због тог поступка бива отсечен од цркве. Св.Тајна Покајања се појавила као Тајна да би грешнике вратила у Цркву, и да би им обезбедила повратак у евхаристијску заједницу од које су они били одлучени. Када су се Хришћани разбољевали, они су такође били отсечени из живота Цркве, из тог разлога што нису више могли узети активно учешће у црквеном животу. У Тајни исцељења, они се враћају у црквену заједницу: Црква се сабира због њих, брине о њима, помаже им у путу ка вечном животу, што је и циљ сваког хришћанина. У том смислу, Св.Тајна Јелеосвећења је повезана са Св. Тајном Покајања, и Православна Црква болесника позива да се он исповеди пре примања Св.Тајне Јелеосвећења. Није уопште случајно да је овај обред од самог почетка вршен у склопу Св.Евхаристије, која је и најпотпунији израз Цркве као заједнице и као њеног Тела.

Болесне особе имају потребу да се врате у људску заједницу, пошто болест баш као и грех води ка отуђености.

Као прво, отуђеност води ка отуђености од самог себе, и она потиче од ремећења физичког и емоционалног интегритета. Болесно тело, постаје најистакнутији део људске свести. Пре него што је постало субјекат сам по себи, тело је утамничено од стране патолошке силе. Тело постаје фактор контроле. Ово су резултати ремећења емоционалне хармоније: анксиозност због даље будућности, анксиозност према онима који се старају о болеснику.

Такође, болест води ка отуђености од осталих. Ово је физичко издвајање болесника од људског друштва, било да је он у кревету у свом дому или у некој институцији. Чак и кад је у нечијем друштву, он се осећа издвојеним од осталих. “Пуна људска и емоционална енергија га може напустити са још неким способностима које се односе на њих, а које су потребне за опстанак и адаптацију услед болести.” Болесник осећа да је он биће мање вредности у односу на здравствено стање осталих људи, и да више не води нормалан живот. Болест такође води ка промени животних улога; било какав да је социјални статус или функција коју је болесник водио пре своје болести, он сада постаје завистан од осталих људи. Практично у случају да његова болест има дужи временски интервал, пацијент емоцијално иде уназад – “путем одбијања да доноси одлуке, или пак он почиње да тражи потребну материјалну и очинску пажњу од оних који му пружају негу.”

Болесник је често пута сведен на статус зависног детета. Он почиње да сумња да некако може допринети животима осталих, посебно према онима према којима је раније био затворен. То често пута води ка осећају кривице, пошто је мера нашег друштва продуктивност. Такође, он може осећати своју кривицу због задобијене болести (посебно у случају болести као што су: срчане болести, рак и сида.)

Болесник је деперсонализован:

Он може себе доживљавати као објекат на много нивоа: на личном нивоу, он постаје објекат, а не субјекат свог тела; на нивоу заједнице, постаје објекат бриге и старања; а по питању медицинске неге, постаје објекат дијагнозе и третмана.

Он постаје третиран као механизам који је покварен и који тражи поправку (или да нема наде у поправку). У модерној медицини “квалитет живота” често пута није нешто што утиче на здравље – већ се сматра да телесни механизам мора бити одржан у својој функцији што је дуже могуће. Сваки напредак у медицини има дуговечну норму у индустријским друштвима, али се мало размишља о духовној импликацији болести. Модерна медицина лечи једино тело, а у задњих неколико година су медицински научници постали свесни духовне димензије здравља и болести. Ово је нешто што је Црква дуго време знала. Прве болнице су биле основане у четвртом веку од Источних епископа и монаха. Црква је кроз векове била главни донатор болница, а такође то имамо и данас.

Када се узме у разматрање питање данашње здравствене неге, није уопште чудно што се ту појављује отуђивање од Бога. Болесник је често онемогућен да иде у цркву. Он често пута окривљује Бога за своју болест. Смисао његовог живота је изгубљен, и ово често пута води ка духовном колапсу. Од саме појаве болести, он постаје свестан своје смртности.

Света Тајна Јелеосвећења, која се врши у цркви, (кад је то наравно могуће) и од стране Цркве (са учешћем њених чланова који изражавају пуно присуство Цркве), је усмерена на чињеницу да се болесна особа врати у заједницу са Христом и људима. То је један од разлога зашто је овај обред тако дуг - у неким временима је он заузимао читаву недељу, а данас неколико сати. Реалност овог заједничког израза љубави, може бити празно, ако се то сведе на петнаестоминутну посету од стране свештеника. Сам обред разбија ту болесникову изолацију, јер Христос и Црква стоје поред болесника у његовим критичним тренуцима – са којим ће се свака особа једног дана суочити. Обред поново успоставља будућност, јер са Христом нема смрти. Смрт није више некаква тамница, већ је то праг новог живота. Ова Св.Тајна болесника враћа у заједницу и ослобађа га од кривице. Отац Шмеман стога каже:

Исцељење је Тајна зато што њен смисао није само пуко излечење, већ улазак човека у живот Царства, у “радост и мир” Светога Духа. У Христу све што је од овог света, а овде се мисли на здравље или болест, срећу или патњу, треба да нас уведе у нови живот, кроз ишчекивање и наду.

Света Тајна Јелеосвећења даје смисао животу. Патња означава приближавање Тајни Крста. Патња постаје неки вид мучеништва (martyria), и она даје допринос животу заједнице, и начин на који ћемо поднети нашу болест и умрети ће рећи нешто више о нашој вери, него било која друга дела. Помазивање у овој Св.Тајни ће више индентификовати појединца са Христом - као краља, свештеника, и пророка, као што је то већ учињено у Св.Тајни Крштења. Ово је уствари и крајњи циљ исцељења, ка чему и ова Тајна тежи. Ако се деси физичко исцељење, за што се такође у овој Тајни и моли, то се прихвата са захвалношћу. Али ово није примарни циљ: сви они који бивају исцељени ће једног дана умрети, баш као што су и они који су од Христа били исцељени, па чак и они који су од Њега били васкрнути морали једног дана да умру. Циљ исцељења је повратак пале, болесне и смртне људске природе у заједницу са Христом и са Црквом, која изображава Царство Божије.

[о.Небојша]

Да напишем и ја нешто као први комшија 301

Пар пута сам био у ман.Илиње и учествовао у св.тајни јелеосвећења и видео сам света са свих страна који је дошао из разних повода. Прво се служи бденије, па некима буде дуго па изађу из црквве и уђу кад је помазивање, док неки издрже све време да буду у цркви. Има свакаквих случајева, од људи који имају видљиве психичке и физичке недостатке, до оних који су дошли из радозналости, дружења, досаде... Поред аута са регистрацијама из Србије и Српске , увек се нађе и понеки аутобус од агенције која преко викенда организује ходочашћа по светињама, па људи буду на молитви и конаку у Илињу, посете успут и Чокешину, Петковицу, Радовашницу, Троношу.....

Нема класичне наплате обреда, али људи дају разне износе, неки јавно, неки у коверти, да би манастир наставио са мисијом, јер после сваког богослужења, сав тај свет седне да вечера, и да руча после Литургије. Такође треба обезбедити потребе за оне који стално и повремено живе у манастиру, граде се конаци, сале, одржава фарма пилића и око 15 хектара земље ....

И сутра имамо епархијски састанак тамо па ћу да поставим неку слику zru

[Partibrejkers]

Не треба заборавити и то да је текст обајвљен у Блицу, које су изразито антицрквене новине. Сваку реч у тексту треба узети са резервом