О нашим монахињама...нешто и лично...али свакако лепо и поучно...

[Anika]

Мати Ана!

Провела сам неко време код ње у Никољу. Једна племенита, добра душа, увек насмејана... Вечан спомен!

[Рапсоди]

Све похвале мати Порфирији / гркињи / настојатељици манастира Каћ, близу Ковиља, као и сестри Марији / задуженој за иконопис / и осталом сестринству манастира. Топла добродошлица и обилазак  манастирске уметничке радионице као и разговор са игуманијом. Ишли смо са једним монахом добрицом из Ковиља, који их наравно познаје тако да смо имали приступа ум.радионици и осталим просторијама манастира. Дивна игуманија и дивно сестринство. Нешто сам им и отпевала са братовом малом, чини ми се да је било ОЈ Ружице румена ....баш су се одушевиле....и баш....баш нам је било лепо....  и топло...     

[PredragVId]

Ех, баш лепа тема.

[мирођија]

02. јул 2016.

Упокојила се мати Марија од Астена, Холандија

 

   Јуна 24, 2016, ова веома уважена игуманија и оснивач женског манастира Рођења Пресвете Богородице у Астену, близу Ајндховена, упокојила се у Господу после дуже болести. Опело је одслужено у уторак, 28. јуна.

   Мати Марија је рођена у Хагу 1944, прешла је у Православље из холандске Реформатске цркве 1961. и постала искушеница у манастиру Св. Јована Претече у Хагу 1965. После неколико година проведених у српском манастиру Ћелије, где је била духовно чадо Св. Јустина Поповића, мати Марија се придружила једном грчком манастиру где је провела 10 година и примила монашки образ. Након што је завршила Богословски факултет у Солуну, позвана је назад у Холандију да ојача православни монашки живот, па се 1986. и вратила и ускоро основала споменути манастир на југу Холандије. За собом је оставила 7 сестара у манастиру.
   Мати Марија је била позната широм Холандије, и то не само међу православнима. Не може се довољно проценити њен допринос Православљу у Западној Европи, посебно у Холандији и Белгији.

  

   Извор: ОСР
   www.spc.rs
   1.7.2016.

 

Објавио Манастир Вазнесење у 15.05  

 

[Лидија Миленковић]

Bog da joj dusu prosti i uznese je u Carstvo Svoje !

[мирођија]

http://www.politika.rs/scc/clanak/358231/Ekoloski-manastir-koji-su-gradile-monahinje

 

 

Еколошки манастир који су градиле монахиње

Код Хање на Криту, сестринство манастира Хрисопиги двадесет година радило је на подизању нове светиње, а њихових руку дело су и подни и зидни мозаици. – Монахиње воде еколошку школу по програму које су саме осмислиле, узгајају органско воће и поврће, а читав комплекс искључиво користи обновљиве изворе енергије

Аутор: Јелена Чалијапетак, 01.07.2016. у 10:15

Манастирско имање простире се на око 50 хектара, на којима гаје маслине, мандарине, авокадо, поморанџе... (Фото Ј. Чалија)

Крит, Хања – Реткост је видети на истом месту, на литургији у цркви, десет патријараха колико их је прошле недеље било окупљено на заседању Светог и Великог сабора на Православној академији на Криту. Осим њих, у својству делегата, учесника седница, на заседању је учествовало укупно 240 архијереја, архиепископа, митрополита, владика, и 60 саветника. Међу овим последњима, што је такође права реткост, било је и неколико жена, угледних теолога. Једна од њих је мати Теоксенија, игуманија велике критске светиње, манастира Хрисопиги посвећеног Богородици Живоносном Источнику. За саветника на сабору именовао је васељенски патријарх Вартоломеј, председавајући заседања, и она је била члан званичне делегације Васељенске патријаршије. Мати Теоксенија цењени је теолог,

 

Критски сабор и еколошка питања

Еколошка криза, климатске промене и глобално загревање била су питања која су разматрана и на заседању Светог и Великог сабора на Криту, који је завршен у недељу, 26. јуна. У документу „Мисија цркве у савременом свету” истиче се да похлепа и потреба за поседовањем материјалних добара доводе не само до духовног сиромашења, већ и до уништења животне средине. Православна црква позива на очување природе која је Божја творевина неговањем одговорног односа према њој и промовисањем врлина штедљивости и уздржавања. Такође, у овом документу се подсећа да право да уживају у природним добрима имају не само садашње, већ и будуће генерације.

студирала је социјални рад и пастирску теологију на Универзитету у Атини. Између осталог, бави се и питањима екологије и заштите животне средине сагледавајући их кроз православно учење, посматрајући природу и човека као творевине Божје.

Њено сестринство срдачно нас је угостило у Хрисопигију, манастиру смештеном на брду изнад града Хање. Испричале су нам све што нас је занимало о овој критској светињи, али уз молбу да их не фотографишемо.

Када успињући се ка Хрисопигију, савладате серпентине које воде поред маслињака и воћњака са у ово доба године већ зрелим лимуновима и поморанџама, место на којем је подигнута критска светиња натераће вас да застанете. У пуном кругу који поглед одатле може да обухвати, видећете некадашњу венецијанску луку Хању, велике отворе пећина у којима су се подвизавали ранохришћански пустињаци и остатке древних античких тврђава, зараслих у медитеранско растиње.

Баш ту где се радозналом погледу откривају споменици античких и ранохришћанских времена и модерне зграде Хање, одлучио је старац Порфирије Кавсокаливит (1906–1991), један од најугледнијих грчких духовника, да буде подигнут нови манастир.

Кажу да је имао визију и како ће изгледати: где ће бити конаци за сестринство, где манастирска црква, од којег ће камена бити саграђени, како ће бити украшени... Следећи та његова упутства, монахиње су започеле градњу која је трајала двадесетак година. Прва литургија одслужена је 2007. Монахиње су директно учествовале у радовима. Све украсе, мозаике на зидовима цркве или оне подне, испред манастирске цркве, од шарених каменчића, радиле су искључиво оне.

Данас, обрађују око 50 хектара земље, посвећене су органској пољопривреди, гаје воће и поврће, маслине, мандарине, авокадо, поморанџе... Уз своју духовну мисију, сестринство које броји педесетак монахиња окренуто је и мисији очувања животне средине. Имају програм обучавања младих о еколошкој заштити, који су саме осмислиле. И светиња у којој живе користи искључиво обновљиве изворе енергије. Као што су се приликом градње манастира руководиле речима свог духовника, старца Порфирија, тако данас у посвећености органској производњи и очувању животне средине следе првојерарха под чијом је јурисдикцијом манастир – васељенског патријарха Вартоломеја. Он је у јавности популарно прозван „зелени патријарх” баш због залагања за очување животне средине. Још 1989. године патријарх Вартоломеј установио је 1. септембар као дан очувања животне средине, а од прошле године овај дан обележава и Римокатоличка црква.

 

 

Део подног мозаика (Фото Ј. Чалија)

Ипак, оне који долазе у Хрисопиги на тај пут не покреће само жеља да виде градитељску умешност и органску производњу сестринства. Манастир и његове монахиње су жива духовна заоставштина старца Порфирија Кавсокаливита, изузетно цењеног духовника у православном свету, којег је Васељенска патријаршија 2013. године уврстила у ред светих. Не чуди зато да хиљаде поклоника сваке године походе Хрисопиги да ту потраже мир, утеху и духовни савет.

 

Како је Хрисопиги постао женски манастир

Старији манастир Хрисопиги, подигнут у другој половини 16. века налази се у самом граду Хањи. Рушен је три пута. Млечани су га разорили 1692. године, затим су га 1821. током Грчке револуције, опустошили Турци и побили све монахе. У време Другог светског рата, претворен је у административни центар окупационих снага, братство је протерано а манастир тешко оштећен. До 1976. Хрисопиги је био пуст. Од те године, он постаје женски манастир и почиње да расте. Сестринство су на почетку чиниле три монахиње. Једна од њих била је и садашња игуманија Теоксенија.

Како се манастир обнављао, умножавало се и сестринство.

Видевши да број монахиња расте, духовник Хрисопигија, старац Порфирије рекао им је да треба саградити нову светињу, на брду изнад Хање. У старом манастиру је остала икона Богородице, за коју се верује да има чудотворне моћи. Она је украшена сребрним и златним плочицама верника које су те драгоцености остављали у знак захвалности за своје излечење.

[ines]

 

[ines]

 

[мирођија]

https://www.facebook.com/arhimandrit.sava

 

 

 

   Само један прави осмех, говори више од хиљаду речи.

[мирођија]

 

[JESSY]

Живот раваничких монахиња

 

 

Данас у њему живе и раде монахиње. Има их укупно 30, али у самој Раваници тренутно их борави 12. Остале живе у тридесетак километара удаљеном манастиру Света Петка, који припада Раваници, где се налази и дом за ментално оболеле. О 92 тешко болесне душе, уз медицинске стручњаке, брину монахиње. И сваке године се смењују – њих 12 се враћа у Раваницу одакле у Свету Петку одлази исто толико монахиња да се старају о болеснима.

Живот у Раваници, која се налази у Епархији браничевској и од 1946. је женски манастир, углавном се одвија у тишини. Није то завет ћутања, већ само потреба да се одвоје од света да би се предале Богу, каже игуманија.

Монахиње рано устају, пре зоре. Од пола пет су већ на ногама. Некада су устајале сат раније, али сада покушавају да буду у складу са временом и трендовима, па су помериле дневне активности, како би мало касније, око 11 увече, ишле на спавање. До шест часова су у келијама, свака у својим мислима, молитвеним правилима и јутарњим обавезама. У шест сати је јутрење у цркви, а четвртком и суботом – литургија.

 

                    Мати игуманија Марија 

 

– На јутрењу смо до осам, затим следи скромни доручак, а онда одлазак на послушање: свако има свој посао, као у прaвом домаћинству. Неке монахиње су задужене за спремање јела, друге одлазе у радионицу да шију и везу, поједине брину о винограду, хране стоку... – прича мати Марија.

Затим следи ручак, најчешће од намирница које саме праве. Месо никад не једу, а у данима после поста на јеловнику могу да се нађу млеко и млечни производи, као и јаја.

У великом конаку смештене су трпезарија, келије монахиња, канцеларија, библиотека и радионице. Вештим рукама жене посвећене Богу ту везу завесе, постељину, одећу... Рукотворине продају и тако се, делом, издржавају. Од пре неколико година помоћу биљака, уља, вина или ракије праве и природне лекове. По томе су постале чувене: сваке суботе и недеље Раваница је пуна народа који тражи помоћ и савете од монахиње Зиновије.

– То није био наш план, већ план Божји. Мати Зиновија има дар за прављење лекова од биљака које је прво давала оболелима у дому. Ефикасност ових препарата брзо се прочула и почели су да нам их траже многи људи. Зато данас имамо радионицу у којој производимо разне чајеве и лекове, као и продавницу – објашњава игуманија.

Питамо је како усклађују монашки, повучени живот које су саме изабрале, са радозналим посетиоцима који, баш као и ми, стално нешто запиткују.  

– То доживљавамо као послушање, обавезу, ту смо да дежурамо у цркви, али не и да се зближавамо са онима који долазе – објашњава она.

Ипак, туристи могу само донекле: улаз у конак и други део огромног манастирског имања које се простире на око 30 хектара, за њих је забрањен. Ова правила нам се чине строгим.

Није то строгост, одговара мати, већ само ред.

Монахиње се труде да држе „корак” са осталим светом – о догађајима ван манастирских зидова сазнају из штампе или са друштвених мрежа. Претплаћене су на „Политику”, а имају и два компјутера, за млађи свет, као и мобилне телефоне.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/324387/Zivot-ravanickih-monahinja

 

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

монахиње манастира Прохор Пчињски

[мирођија]

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:656060-ISPOVEST-MONAHINjE-SPC-Niko-me-nije-ni-popreko-pogledao-iako-je-moj-deda-bombardovao-Srbe#.WNJMDe1uJ_A.facebook

 

 

 

IAKO svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandra Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja, nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost. Niko me nije ni popreko pogledao niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže: Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo!

 

Tako svoju uzbudljivu i čudesnu životnu priču, ekskluzivno za "Novosti", započinje Sibila Ler (62), potomak generala Aleksandra Lera. Rođena u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, sada je smerna monahinja Jovana u manastiru Soko kod Ljubovije, u Eparhiji šabačkoj

- Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine: Nemačka je fizička, a Srbija moja duhovna otadžbina - kaže monahinja Jovana. - Kao što je po istinitim rečima Gospodnjim: "Duša pretežnija od tela", tako je mome srcu bliža moja duhovna otadžbina Srbija.

Podeljana osećanja o poreklu dugo su je, kaže, pritiskala i saplitala. Sve dok u besedi patrijarha Pavla u Manastiru Svetog Nikole na Sokolu nije čula, za njenu dušu lekovite, reči: "Čovek ne može da bira vreme i mesto u kojem će se roditi i živeti.

 

ZAVEŠTANjE U "NOVOSTIMA" RAZGOVOR s monahinjom Jovanom dugo je pripreman. Odlučila se da, ekskluzivno, govori za naš list, "za najomiljene narodne srpske novine", uz napomenu da je ovo jedna vrsta njene ispovesti i duhovnog zaveštanja. Jovana kaže da je ovde izrekla sve što je smatrala važnim i potrebnim i da više neće govoriti za medije zbog poštovanja monaške skromnosti i zaveta.

Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi. Ali od njega zavisi kako će u životu postupati: da li kao čovek ili kao nečovek. Ma gde bio i ma gde živeo."

- Tada sam razumela da čovek kroz život i vreme putuje putevima Božjeg promisla. Rodi se u jednom mestu a celoga života traga za nekim svojim predodređenim mestom. Ne smiri se dok ga ne pronađe, ili dok ono ne prizove njega - priča nam mati Jovana. - Rođena sam u staroj i uglednoj nemačkoj aristokratskoj porodici Ler, koja pripada protestantskoj evangelističkoj crkvi. Moj nadležni sveštenik i prvi veroučitelj bio je učenik i poštovalac čuvenog pastora Fridriha Giznedorfa iz Evenburga kod Osnabrika, koji je, neposredno posle rata, u maju 1945. godine, izgovorio čuvenu besedu o Srbima.

Od njega sam slušala o jednom narodu koji je u Drugom svetskom ratu izvojevao najveću pobedu: "Pobedu duše, pobedu srca i poštovanja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi." Jer, kad je rat završen i kad su pukle logorske žice, na nemačkoj zemlji se našlo 5.000 živih srpskih kostura. Svi su očekivali njihov opravdani gnev i osvetu, jer su nemački vojnici u njihovoj zemlji ubijali sto Srba za jednog nemačkog vojnika.

To se nije desilo. Naprotiv, oni su milovali nemačku decu, davali im bombone, razgovarali sa Nemcima kao sa svojom braćom...

Tek tada je, kaže mati Jovana, svima postalo jasno zašto je veliki Gete učio srpski jezik, zašto je s tolikom ljubavlju i poštovanjem primao i podržavao Vuka Karadžića, i zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtničkoj postelji bila: "Srbija".

- Naš pastor nam je govorio o srpskim junačkim epskim pesmama kao najvećem kulturnom blagu Evrope i sveta - priča naša sagovornica. - Više ih je prepričavao i skretao pažnju na to da su one neprevodive i da se jedino mogu razumeti na srpskom jeziku. Savetovao nam je da učimo srpski jezik, kako bismo se uverili u tu svojevrsnu čaroliju umetnosti pred čijom lepotom se do zemlje poklonio vajmarski genije.

 

Mati Jovana mir pronašla u manastiru

 

Mati Jovana kaže da je to u njoj rodilo želju da upozna "taj mali veliki narod i da se približi njegovom duhu i kulturi". U manastiru Himelstiru kod Hildeshajma prvi put je ušla u pravoslavnu crkvu i prisustvovala svetoj liturgiji, koju je tada služio vladika Lavrentije, tadašnji srpski episkop za Zapadnu Evropu i Australiju.

- To je bio neopisiv i nezaboravan događaj - seća se mati Jovana. - To je bilo moje duhovno začeće. Moje pravoslavne blagovesti. Tada sam našle sebe i svoj novi dom. Na zemlji i na nebu. I ukoliko bi trebalo da označim najvažnija ili, laički rečeno, najsrećnija tri dana u svom životu, to bi bili: prvi, kad sam prihvatila pravoslavlje kao svoju veru. Drugi: kad sam posle više godina iskušeničkog života primila monaški čin i svoje svetovno ime Sibila promenila u monaško Jovana. I treće: kad sam dobila srpsko državljanstvo.

Nikad neću zaboraviti dan kada se, posle uobičajenih dugih birokratskih procedura, u mojim rukama našla draga srpska lična karta. To mi je bilo uzvišenije nego da sam dobila diplomu Oksforda ili Sorbone. I gle paradoksa! To je bilo u ono vreme kada su mnogi u ovoj zemlji sanjali o tome da dobiju nemačku vizu ili pasoš i da odu odavde.

Mnogi je, kaže, pitaju šta ju je tako snažno privuklo pravoslavlju.

- Na prvom mestu, lepota pravoslavne svete liturgije i ostalih svetih bogosluženja - kaže naša sagovornica. - Zatim pravoslavni smisao monaškog postriga, posta i vrlinskog podviga u hrišćanskom životu, ali i pravoslavna umetnost, ikonopis, drevne freske i pravoslavna duhovna muzika, a iznad svega, lepota srpske svetosavske duše i lepih srpskih narodnih običaja. Naročito harizma krsne slave. Ja sam izabrala za svoju krsnu slavu praznik Sveta tri jerarha, 12. februara. Slavim svečano i toržnstveno kao prava Srpkinja.

Foto V.Mitrić

Njena neobična životna sudbina podstakla ju je da se pozabavi odnosima Srba i Nemaca kroz istoriju. U Srbiji se, priča nam mohaninja, spominje da je Stefan Nemanja u Nišu dočekao Fridriha Barbarosu na trećem krstaškom pohodu, i da je nemački vojskovođa za trpezom jeo prstima a Nemanja zlatnim escajgom.

- I to je činjenica - kaže mati Jovanina. - Međutim, malo je poznato ono važnije, da je Barbarosa oboleo na tom putu od teške bolesti i da ga je Sveti Sava, tada princ Rastko, iscelio od bolesti svojom usrdnom molitvom. Veliki srpski vojskovođa Pavle Jurišić Šturm bio je nemačkog porekla, a slavni srpski komandant Živojin Mišić bio je oženjen Nemicom Lujzom. Nikada, razume se, ne zaboravljam onu drugu, tamnu stranu medalje, velike zločine i krvoprolića koje su nemački okupatorski vojnici u više navrata činili po Srbiji. Stidim se i lijem gorke pokajničke suze i prinosim Gospodu molitve za moje sunarodnike zbog njihovih teških zločina i nedela.

Gospod ju je, nastavlja mati Jovana, doveo ovde u ovu mučeničku i svetu zemlju, po kojoj je vojska njenih predaka rušila gradove i sela, pljačkala i ubijala, počinila nezapamćene zločine nad srpskom nejači, sejala strah i smrt, žarila i palila...

- Od tog plamena ostao je sada samo jedan slabačak plamičak, ja, smerna monahinja Jovana, koja gorim kao kandilo pred ikonom Srbije i prinosim suzne molitve u znak pokajanja za sva sagrešenja nemačkog naroda, koji mi je podario fizičko trošno ljudsko telo, a za napredak, sreću i blagoslov mog divnog srpskog naroda u kome sam se duhovno rodila, koji mi je podario večna i neprolazna nebeska blaga - govori mati Jovana.

- Svakodnevno blagodarim Gospodu na tom velikom daru, i srpskim svetiteljima i prosvetiteljima - Svetom Savi i Svetom vladici Nikolaju, čiji me svetli primeri i dela vode i rukovode u mome duhovnom životu u pravoslavlju.

 

GENERAL ALEKSANDAR LER PO OCU NEMAC, PO MAJCI PRAVOSLAVAC

STRELjAN 1947. U BEOGRADU

Foto Bundes arhiv

ALEKSANDAR Ler, koga su zvali Saša, rođen je 20. maja 1885. u mestu Turn Severin. Po ocu je bio Nemac, a po majci pravoslavac. Odlično je govorio ruski, srpski, rumunski i mađarski jezik. Srednju školu pohađao je u Pančevu.

U Prvom svetskom ratu učestvuje na strani Austrije i komanduje austrougarskim bataljonom u borbama protiv Srba. Ranjavan je dva puta. Jedno vreme je bio komandant 85. pešadijskog puka stacioniranog u Višegradu. Čin majora je dobio na kraju Prvog svetskog rata.

Nakon rata, aktivno usavršava svoja vojnička znanja. U čin potpukovnika je unapređen 1921, a u čin pukovnika 1928. General-major postaje 1934. Jedan je od trojice bivših austrijskih oficira (pored Erharda Rausa i Lotara Rendulića) koji su unapređeni u čin general-pukovnika nemačkog Vermahta. Tokom Drugog svetskog rata je bio komandant 4. vazduhoplovne flote koja je bombardovala Varšavu i Beograd. Učestvovao je u borbama za Krit i na Istočnom frontu, pre nego što je 1942. postavljen za komandanta Jugoistoka. Tvorac je planova operacija "Vajs" i "Švarc". Komandovao je Grupom armija E pri povlačenju od Grčke kroz Jugoslaviju. Zarobljen je maja 1945. Za ratne zločine osuđen je 1947. na smrt.

Streljan je 26. februara iste godine u Beogradu.

 

VLADIKA LAVRENTIJE

Foto V.Mitrić

Već tridesetak godina živim u Srbiji, u svojoj duhovnoj otadžbini u srpskom manastiru Soko - kaže mati Jovana. - Služim Gospodu i prislužujem, u okviru svojih fizičkih i duhovnih moći, svom duhovnom ocu vladici Lavrentiju (na slici). Srela sam veliki broj sveštenika i duhovnih pastira širom sveta. Želim da posvedočim da je vladika po svojoj dobroti i plemenitosti svoje hrišćanske duše neuporediv. Uverena sam da je on najugledniji i najomiljeniji vladika u celom hrišćanskom svetu.

 

NEMCI CENE SRBE, ALI IH NE VOLE

JOVANA, kako kaže, želi da podseti njene drage Srbe na jednu osobinu nemačkog naroda kada su u pitanju odnosi prema Srbima i ostalim narodima, koju je tačno uočio Sveti vladika Nikolaj, koji je dobro poznavao duh germanskog plemena.

- Nemci cene Srbe, ali ih ne vole. Nemci ne vole one narode kojima se dive. Tu su, pored Srba, Francuzi i Englezi. A one koje vole, njih preziru. U tu grupu spadaju Hrvati, Bugari, Italijani... Potomci starih tevtonskih ratnika preziru podanički mentalitet fukare. Rusa i Amerikanaca se plaše. Svaka ptica ima svoga kopca.

[JESSY]

Када је ћерка отишла у манастир била сам пуна туге и бола

Ову причу ми је испричала мајка једне од монахиња из манастира: " Када ми је ћерка отишла у Манастир била сам, најблаже речено, збуњена. До тада нисам ништа знала о животу у манастиру па нисам приметила да се кћи припрема за тај подвижнички живот. За мене је она била премлада и нисам размишљала о томе да ће доћи време њеног одласка из куће.
Најава да одлази у манастир дошла је некако ненадано. Прво ме је обузела неверица, затим туга. Нисам била спремна за њен самосталан узлет у живот. Требало ми је времена да се навикнем на ту помисао, а било га је веома мало. Све припреме око одласка треало је да буду завршене за седам дана. Тако је одлучила.

Била сам пуна туге и бола. Болело ме је одвајање. Као да ми се кидало и комадало живо месо. Чудно, и поред патње, негде у дну срца постојало је зрнце нечега лепог што је наговештавало радост. Знала сам да креће честитим путем и то ме успокојавало. Више сам осећала него наслућивала да је моје птиче одрасло, да су му крила ојачала и да му је гнездо отешњало. Очито, дошло време да полети.
Отац и ја смо је испратили на аутобус којим је путовала у свој нови дом и благословили је. Пожелели смо јој да нађе себе на путу који је изабрала, да се ојача љубављу Божијом како би изржала искушења и тешкоће које је неминовно очекују. Када смо се вратили кући дочекала нас је празнина и тешка тишина. Око нас је текао уобичајени живот, а нама је требало много времена да се навикнемо да она није ту поред нас. 

Није прошло много времена, а једна од њених сестара је путовала кроз наше место. Сачекала сам је, понудила доручком који сам понела и кафом коју је волела. Остало је времена и за разговор. Нисам приметила да сам цело време причала о кћери. Сузе су се саме сливале низ образе. Покшавала сам да објасним да су то сузе ганућа и моје борбе да својој будем ослонац и подршка на тегобном путу који је изабрала. Из топлих очију саговорнице читала сам сапатњу и жељу да ми на било који начин помогне, утеши и олакша терет који сам носила у души.

Време за разговор је истекло. Упутиле смо се ка аутобусу који је већ стајао на перону. Поздравиле смо се и сестра је пошла ка вратима. Већ сам се спремала да пођем када сам у жамору који је био око мене препознала њен мио и звонак глас. Допирао је са степеница аутобуса у који је улазила: "Мама, мама" тако ме је ословљавала, "кажи ми које јело твоја кћи највише воли да једе, ја ћу јој то спремити".

Кући сам се вратила са великим олакшањем у срцу. Сазнала сам да моје чедо живи у обиљу међусобне брижности и искрене сестринске љубави".

Из Бисерна зрнца,  Приче из манастирског живота

http://manastirglogovac.blogspot.rs/2017/06/blog-post_12.html