О нашим монахињама...нешто и лично...али свакако лепо и поучно...

[Искушеник]

ОДЛАЗАК У МАНАСТИР ЈЕ ЧУДО БОЖИЈЕ

Разговор са мати Јеленом, игуманијом манастира Жича

м. Амфилохија: Не треба Вас посебно представљати, нити Ваш манастир, но реците нам ипак нешто о себи - како сте заволели Господа и одлучили се за монашки позив?

м. Јелена: Јасно је да је за сваког човека најважнија темељна религиозна породица. Веома сам Богу захвална што сам рођена у таквој породици. Нарочити утицај на мене је имала мајка која је врло често говорила о лепоти монашког живота и тиме однеговала у мени љубав према монаштву и жељу да дођем у манастир. И она је сама касније постала монахиња, Јелисавета.

м. Амфилохија: Живели сте са три генерације монашке и били им игуманија. Како помирити и премостити разлике?

м. Јелена: Постепено, уз веома, веома много разумевања и стрпљења. Потребно је разумети сваког, услове у којима је свако живео и у којима се формирао. У нашем манастиру живи више од четрдесет особа сасвим различитог карактера, доба, образовања. Први, неопходан предуслов за опстанак монашке заједнице јесте послушност и поверење према игуманији, искрена и нелицемерна. Када то поверење постоји, када постоји темељ, грађевина лако напредује.

Када смото поверење и послушност изградили, формирали смо манастирски поредак који је створио све предуслове за монашки живот, окренут ка келијном правилу, исправном богослужбеном поретку и редовном причешћивању. Сестринство је тај поредак прихватило и свима је јасна неопходност поштовања и испуњавања овог поретка.

Највеће промене код нас су се десиле онда када су сестре схватиле значај честог причешћивања, уз, наравно, живо учешће у богослужењу и ваљану припрему, онако како то Свети Оци захтевају. Жива реч Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла нам је тада много значила. Сам Господ тако уједињује сестре.

м. Амфилохија: Који је смисао истинског послушања игуманији?

м. Јелена: Послушањем игуманији монахиња показује послушност Христу. По светом Василију Великом и светом Симеону Новом Богослову, игуманија је спона монахиња с Богом, она која лик Спаситељев носи. Монахиња, гледајући њу сматра да гледа Самога Христа и верује да је заједно са Њим и да Му сигурно следује. Ако монахиња верује да оно што игуманија тражи од ње, не тражи она сама већ Христос, биће јој послушна нелицемерно, не као да служи човеку, већ Богу. Како каже старац Емилијан симонопетритски - путеводитељ је видљив, а Путеводитељ путеводитеља је невидљив!

Нажалост, понекада се игуманија сматра просто неким економом који се стара о материјалним потребама сестринства, а задатак игуманије је много комплекснији и одговорнији.

м. Амфилохија: Како упутити савременог младог човека, васпитаног у друштву које негује индивидуалистички приступ свету и људима, а који ступа у манастир, на животу заједници?

м. Јелена: Данас се деца заиста васпитавају у духу егоцентризма, у средини која подстиче егоизам, потребу за истицањем себе и угађањем себи на сваки начин и у свакој прилици. Поремећен систем вредности намеће се детету као исправан. У породици, у школи, на медијима, у свакој области друштвеног живота фаворизују се вредности супротне хришћанским врлинама. Тако формирана особа долази у манастир и одмах се суочава са средином у којој владају сасвим другачија мерила вредности. Зато је добро да свако ко жели да ступи у манастир једно време долази у манастир и тамо, као гост, проводи неко време. Тако постепено упознаје живот у заједници и постепено усваја начин живљења. Егоизам није лако сломити.

Када почетник схвати да полако почиње да се руши кула коју су у њему градили родитељи, пријатељи, тј. када схвати да је погрешно васпитан и има погрешна мерила у животу, тада мора да буде храбар, спреман да се суочи са собом и призна своје недостатке. Ако то уради, ако је још и стрпљив и има наду и веру да ће се променити на боље - остало је брига игуманије и заједнице.

м. Амфилохија: Основни принцип савремене педагогије је да дете стекне самопоуздање. Како га научити да се, када порасте и дође у манастир, поузда само у Господа?

м. Јелена: Пре свега нашим примером. Ако својим примером сведочимо постојање било које врлине, ту врлину и други усвајају. Потребно је и много говорити, како каже изрека - понављање је мајка знања, а онда и ми сами морамо све да Господу. Господ сам посећује човека, па га кроз разна искушења некако примора да призна, да каже: Господе, па ја без Тебе не могу ништа. Не могу никуда. Све од Тебе зависи. Мој је само грех и промашај.

Иначе, у манастиру се ослањање на Бога и препуштање Њему вежба и послушањем и одрицањем од своје воље и потпуним препуштањем игуманији. Све бриге, проблеми, недоумице, немоћи, поверавају се игуманији и она их узима на себе и молитвом олакшава бреме монахиње. Тако код монахиње временом узраста поверење у Бога, неизрецива радост због Његове близине, препуштање Његовој благој вољи и бескрајна лакоћа, мир савести и радост које од тога потичу.

м. Амфилохија: Жички манастир је наш први манастир који је прешао на светогорски типик, по узору на манастир Ормилију. Како се сестре сналазе, да ли су га у потпуности прихватиле и постоје ли тешкоће?

м. Јелена: Веома много смо радили на успотављању светогорског поретка, који омогућава правилан развој сваког монаха или монахиње. Када је у питању наш постепени прелазак на светогорски богослужбени поредак, основни мотив јесте велика љубав према древном литургијском и монашком предању. У ствари, тачније је говорити о повратку, него о преласку на светогорски богослужбени поредак (управо је хиљадугодишња непрекидна традиција Свете Горе Атонске гарант те вредности).

Манастир Ормилију смо упознали пре више од једне деценије. У почетку је, наравно, било проблема јер је у природи човековој да реагује на промене. Међутим, постепено су проблеми нестали и садашња манастирска атмосфера је за нас непроцењиво благо. Манастир Симонопетра на Светој Гори и манастир Ормилија, као његов метох, су места на којима је очувано исправно монашко живљење које човеку омогућава да води истински духовни живот и доноси му радост неизрециву. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да пијемо са овако богатог извора! Тешкоће на које Ви мислите - сада не постоје.

м. Амфилохија: Позната је Ваша љубав према иконопису. Како сте је стекли? Шта препоручујете младим људима који желе њиме да се баве?

м. Јелена: Још док сам била у манастиру Клисури, мати игуманија је приметила моју наклоност према сликању, па ме је послала у манастир Ћелије да учим иконопис. Када је 1978. године у манастиру Жичи отворена иконописачка радионица, премештена сам у Жичу где сам добила послушање иконописца.

За бављење иконописом, потребан је, наравно, дар, али у манастиру се све ради уз помоћ благодати Божије која се даје човеку због његове послушности вољи Божијој. Бављење иконописом је одговоран задатак и од иконописца се тражи да живи оно што слика.

Икона је, по речима једног познатог иконопица, молитва, те стога и иконописац мора бити човек Цркве. Свој дар треба да схвати као дар Божији, ради приказивања Христа и Светитеља, а не ради похвала и самоистицања.

м. Амфилохија: Да ли је интересовање за монашки живот у последњих десет година у порасту?

м. Јелена: Да, и то веома приметно. Када је вера оживела у самом народу, одмах су нам и манастири постали бројнији. У време комунизма, када је моја генерација дошла у манастир, било је незамисливо јавно говорити о вери, појавити се у мантији на улици, у било којој државној установи. Божије чудо је био свачији одлазак у манастир. Данас је све другачије. Живи се слободно, веронаука је уведена у школе, много је младих, деце на Литургијама. До пре десетак година било је веома мало православне литературе, а данас је она доступна свима, тако да је лако упознати се са православном вером и монашким животом.

м. Амфилохија: Реците за крај неку поуку младим девојкама које желе да ступе у манастир, како и да остану у њему и младим монахињама како да преброде искушења и остану у манастиру свог покајања.

м. Јелена: Они који желе да се посвете монашком животу, нека најпре изаберу манастир који им по духу одговара. Нека пронађу игуманију према којој могу да имају поверења, а онда нека извесно време, као што смо већ рекли, гостују у том манастиру и пре коначне одлуке се добро упознају са типиком, сестрама итд. Када реше да у том манастиру остану, главно је да сачувају искреност и поверење према игуманији и да њихов ум непрестано буде усмерен ка Господу. Младе монахиње, такође. Без ове искрености, исповести и послушности не можемо ништа да постигнемо. Ако искушења постоје независно од нас самих, остаје нам да се сетимо Светих Отаца и њихових подвига. Можда нам је, с обзиром на недавно време у коме је живео, добар пример старац Јаков Цаликис. Живео је у веома проблематичној средини, али су његова љубав према Богу, његово поверење у Бога, његова жеља да трчи за Господом, преобратили читав манастир!

разговор водила: монахиња Амфилохија

Светигора, бр. 192/193

http://www.pravoslovo.net/tekstovi/blog/11.html

[мирођија]

Драге сестре и драга браћо.

Ова тема је вероватно више везана за подфорум о нашој Светој Православној Цркви, али

молим вас не замерите што сам је овде у женском кутку поставила. Јер много тога дугујемо нашим монахињама, које су како и овај прилог који следи показује,много тога изнеле на својим женским плећима.

Па вас молим да износите соје личне утиске, лична искуства и приче које сте чули од других,да се не заборави и бар мало захвали за све што су чиниле и даље чине за нас када

им предајемо своје бриге, молбе за разним молитвама, када од њих тражимо утеху и помоћ.

Нека нас Господ све утеши и сачува!

[мирођија]

Србија има више монахиња него монаха

• 02.09.2011.
  

Међународни симпозијум у Жичи о обнови женског монаштва

• После Другог светског рата, наше манастире су сачувале и очувале монахиње и све што је преживело, преживело је захваљујући напорима жена и девојака
  

КРАЉЕВО, (ФоНет) - Дочеком његове светости, патријарха српског господина Иринеја, у манастиру Жича јепочео четвородневни научно-духовни симпозијум о православном женском монаштву, који ће окупити 30 еминентних предавача и више од 300 готију из земље И света.

"Сва земља је света и благословена, али Жича је наша света земља. Она је свето место којим је ходао највећи син српског рода, свети Сава. Овим местом су ходале и највеће личности наше историје, почевши од Стевана Првовенчаног и других светих Немањића, али не само њих", рекао је благословивши скуп патријарх Иринеј.

На Симпозијуму учествују предавачи, епископи, митрополити и професори Богословских факултета из Србије, Грчке, Сирије, Грузије, Румуније и Русије.

Идеја о одржавању симпозијума потекла је пре неколико година из потребе да се на једном месту окупе људи великог теолошког знања и духовног искуства, а како Жича обележава осам векова постојања, ово је била иделана прилика да манастир достојанствено обележи јубилеј.

Жича

"Долазак у Жичу је дар Божији, њена неисцрпна благодет нас освећују и просвећује. Благословени су сви коју у њу улазе и кад изађу више нису исти, јер су оваплоћени духом светим", поручио је Иринеј.

Симопзијумом председава епископ Порфирије, који је рекао да је управо Жича била место почетка монашког општежитељног живота, због чега је било природно да се баш у овом манастиру поводом јубилеја организује овакав скуп.

"Духовна обнова српског народа траје неколико деценија. Показатељ те обнове је чињеница да наши манастири оживљавају и да у њих долазе махом млади људи", рекао је Порфирије.

Он је појаснио да нема суштинске разлике између мушког и женског монаштва, осим организационе. Женски манастири, наиме, поред игуманије имају и духовника који руководи женском духовном заједницом.

На почетку Симпозијума оцењено је да женско монаштво, такође, доживљава обнову, па је данас у Србији више монахиња, него монаха.

После Другог светског рата, наше манастире су сачувале и очувале монахиње и све што је преживело, преживело је захваљујући напорима жена и девојака које су, како је речено, биле запаљене љубављу према Христу и тако очувале светиње до наших дана.

http://fakti.org/ser...nja-nego-monaha

[Anette]

Kako si se setila! Svaka cast! Imam sta da pisem ovde..

[Guest - . . .-]

Предивна тема, само напред! Ја уживам у оваквим темама и релаксирам се после тешких разговора са атеистима...

[Guest]

Да допринесем овој лепој теми ...

Пошто споменут Симпсион ево да убацим ову тему у целости.

Симпосион о женском монаштву у манастиру Жича

[Бојан]

Oва слика је усликана у Пећкој патријаришији, мати Варнава:

[Желе Зека]

Зна ли неко колико у Српској Цркви има монахиња а колико монаха?

[Guest]

Има овде статистика што сам обрадио пре годину дана око ,

имамо око1500 све заједно.

Ако вам одговара могу овде да је убацим , да има.

[Guest]

Зна ли неко колико у Српској Цркви има монахиња а колико монаха?

Ево шта каже моја статистика :

монаха - 578

монахиња - 1053

искушеника - 188

искушенице - 237

Али то су подаци пре више од једнe ипо годинe ,

ево ти остатак података само листај до краја!

https://www.pouke.org...a-pravoslavnih/

[Guest]

http://svetigora.wordpress.com/2011/04/28/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%BB%D1%83%D0%B6%D0%B8%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81-30/

[Guest]

http://www.spc.rs/sr/episkop_joanikije_u_svakom_monaskom_zavjetu_krije_se_tajna_krsta

[Anette]

http://www.youtube.com/watch?v=BPY3n2hIJa0

[Желе Зека]

Можда питам превише али...како се објашњава та значајна разлика у бројности мушког и женског монаштва?

[Anette]

Evo jedne anegdote od letos iz manastira Tuman:

Stigla je jedna baka u manastir i sada je red je l da je zamonase posto je tu dugo i radi, predana je tome, a nema kud, sta ce. Jako je dobra i zanimljiva.

Seli mi posle vecernje sluzbe da odmorimo malo i u razgovoru njoj mati Ksenija (igumanija) kaze: Bako, koje cemo mi tebi ime dati? Je l moze po svestenomuceniku Foki ili mozda Haralampija, to su lepa imena.

Na to ce baka: Jao mati, gde iskopa ta imena! Pa sta cu ja ovako stara, sa mnom ste nasli da zbijate sale. Sta da kazem ljudima kad dodju kako se zovem? KOKA? KAVAMPIRA? Nemooooj mati, nadji neko bolje ime. 0110_hahaha