Шта је то ИСТИНА?

[Гост]

Istina nije cilj,istina je način postojanja

[Александар Милојков]

Да, ово си добро рекао: чињеница не мора значити истину. Ако ти није тешко, појасни мало ово:

Istina nije cilj,istina je način postojanja

[Oglo]

Život nije "predviđen" da se kreće ka istini,već je istinit sam po sebi

Ne može se kretati od ničega ka nečemu ,može samo obratno tj od nečega

Žvot ,cjelokupan i u svojoj punoti,jeste istina,i zbog toga i jeste put,zato što je istinit.

Život ne kao hronologija promjenljivih događaja koji sami po sebi ne znače ništa,

već život kao postojanje.

(Za vjerne caps lock na istina,put,život)

[Александар Милојков]

Али живот, космос, има почетак. То и наука каже. "Живот" није вечан, није одувек. То значи да је покренут од нечега/неког (нећу ништа да прејудицирам, да бисмо били максимално објективни) што/ко није он сам, од нечега/неког што је/ко је потпуно нешто/неко друго/други.

Друго, шта је то "живот у својој пуноти"? О ком постојању говоримо ако имамо смрт? Не само нашу, људску смрт, већ имамо свеукупну нестабилнсот - покрет, промену, материје у енергију, енергије у материју, настајање и нестајање свега што се појављује. Шта онда постоји, али у смислу истине, не у смислу феномена?

[Oglo]

Upravo,

i kosmos ima svoj početak,zato i nije istinit

pa upravo svi mi činimo mikrokosmos zar ne?Dakle sav taj kosmos smo mi sami,

obzirom da smo rođeni slijedi nam smrt,međutim nismo zato prizvani.

Prizvani smo na besmrtnost

[horatio]

Шта мислите да ли бисмо могли на истину да гледамо ка на пут духа (=свест, свесност у свим својим сферама: митологија, философија, теологија, наука, уметност, итд), како то Хегел тврди? Шта то значи? Да ли бисмо могли тврдити да је пројава нашг духа, заправо један пут где се истина појављује кроз разне форме? Теза-антитеза-синтеза. Тај пут има свој циљ. Хегел је мислио да је тај циљ остварен у његовој философији, у држави где је живео и у религији којој је припадао. Наравно, та његова тврдња се погазала као нетачна, јер је "дух" ипак наставио да се креће и после Хегела и његовог доба (баш ме занима шта би данас он говорио после светских ратова и свега онога што се за време њих и после збило).

Ипак, иако је Хегел, по мом мишљењу, омашио сам довршетак "путовања диха", неке ствари у његовом философском систему су веома интересантне. Шта то? Управо та феноменологија духа - путовања и појављивање истине. Тиме се објашњава веза између свесности једне епохе и свесности друге епохе (без обзира о којем се облику свести ради: религија, наука, философија,...). Истина у конкретном појављивању, конкретном феномену, је незамислива без онога што јој претходи. Једну тезу негира антитеза, али на такав начин да је свест на крају обухвата, да врши синтезу. Та синтеза сада представља нову тезу којој ће у току кретања духа наићи нова антитеза, па ћемо опет имати синтезу, и тако редом. Све ово на исторју људске свесности говори као о једном узрастању, у остварењу пуноће свесности, пуноће духа. Самим тим падају у воду оне радикалне поделе између "глупих у прошлости" и "паметних у садашњости". Свест се гледа у целини, као организам - истина је ту, свагда и увек, показана онолико колико то допуштају форме одређене епохе. Затим, падају у воду и веровања у монопол над истином - нико нема право да каже: ја знам истину (у смислу да је она досегла свој тоталитет, да је лишена даљег покрета и јављања у неким будућим формама). Ово нас учи да је правилно рећи: ја сагледавам истину, сагледавам пут духа (то значи да вреднујем све њене бивше и садашње феномене: без бивших теза не би било ни потоњих антитеза, а самим тим ни синеттисања нове тезе, дух би стао и изгубили бисмо се у незнању), видим да је истина у ПОКРЕТУ, да се појављује, да не стаје укочена у научни или било који други догматизам. Ово позива на отворени ум и срце, на отворено целокупно биће, на поглед у правцу путовања духа. Остаје питање: може ли путовање стићи до свог циља у оквиру историје, односно у оквиру створеног? Хегел је мислио, изгледа, да може. Време је показало да није у праву. Дакле, хоће ли се "дух" заиставити, доћи до апсолута унутар тварне онтологије или је испуњење нашег знања, ипак, у трансцеденцији? Волео бих да у овом смеру крене наша расправа. Да о истини и знању не расправљамо као фрагментима (наука, религија, философија, уметност, итд.), већ о истини и знању као о целости духа, целости наше свести. Где ћемо се као такви зауставити? Хоћемо ли стићи до апсолута и шта би тај апсолут могао бити?

Чини ми се, да разумијем интенцију куда желите да нас поведете - што можда није тачно! Царство небеско јесте циљ за сваког хришћанина, али оно што мене мучи јесте - да ли ћемо тиме препустити домен историје, времена и створеног држави земаљској у којој се, ипак, дијелом одвија наш живот? Да ли тиме онда одричемо могућност прогреса схваћеног на модеран начин? Не остављамо ли тиме простор за лошије од нас, који ће га, чини се, несумњиво искористити? Смијемо ли препустити историју и творевину и усвојити пасивистички став? Мој утисак је да смо позвани на активизам, дјелање и свједочење. Да ли сам на трагу Ваше упитаности?

[nishizawa]

odlucujes u smislu tvog odnosa prema drugima i eventualnom nametanju te istine drugima, ali za tebe samog ti Hrista ne uvodis u postojanje svojom odlukom. svakako da bez tvoje odluke on nece postojati za tebe ali moc i realnost Njegovog postojanja ne bazira na toj nasoj odluci. on jeste, mi ga samo prihvatamo.

Свакако. Међутим, и поред тога постоје људи који на основу тога што за њих Христос јесте Истина очекују да и свим другим људима то буде очигледно као што је очигледно да је вода мокра...

[Oglo]

Horatio,my friend,

za mnogo se brineš

[Благовесник]

Шта је то истина? То питање мучи човечанство од почетка.

Понтије Пилат је на суђењу ово питање поставио Господу лично.

На ово питање Божански Логос му је одговори ћутањем.

Дакле, ништа, ништа није истина, јер све је пролазно, нестаје, и што беше више није.

Питати ,,шта", ,,Шта је то истина?" односи се на створено, на ствар, смртну (створену) природу.

Требао је питати - Ко је истина? И добио би одговор: ЈАХВЕ (Господ),

јер је једини Он (Онај Који Јесте). Он се не мења.

,,Ја сам истина" :рече Господ, ,,и пут и живот!" (Јн 14,6)

Христос је истина, јер нема истине ван Бога. У овом свету, природи, изван Христа нема Бога!

Истина је оно за шта можемо да кажемо да - јесте,

оно за шта се неће констатовати да више није!

Зато слава Христу! Ономе који беше, који јесте и који долази,

Христу који је, како сведоче и св. апостоли, исти јуче, данас и сутра.

[horatio]

Horatio,my friend,

za mnogo se brineš

Ма, лоши утицаји...не брини! Све ће то покрити рузмарин, сњегови и шаш...

[dragisa]

...

Ипак, иако је Хегел, по мом мишљењу, омашио сам довршетак "путовања диха", неке ствари у његовом философском систему су веома интересантне. Шта то? Управо та феноменологија духа - путовања и појављивање истине. Тиме се објашњава веза између свесности једне епохе и свесности друге епохе (без обзира о којем се облику свести ради: религија, наука, философија,...). Истина у конкретном појављивању, конкретном феномену, је незамислива без онога што јој претходи.

Alexandre pa zar samo iskustvo Crkve evo vec vekovima ne govori upravo suprotno. Istina sveta apsolutno nije podlozna uticaju epohe, vremena, obrazovanja ili bilo cega drugog. Upravo suprotno, a to dokazuje samo iskustvo crkve odnosno Vaskrsli Hristos koji je njen temelj, to iskustvo Istine sveta se u svim epohama, vremenima i socialnim miljeima uvek projavljivalo na jedan isti nacin.

...

Самим тим падају у воду оне радикалне поделе између "глупих у прошлости" и "паметних у садашњости". Свест се гледа у целини, као организам - истина је ту, свагда и увек, показана онолико колико то допуштају форме одређене епохе. Затим, падају у воду и веровања у монопол над истином - нико нема право да каже: ја знам истину (у смислу да је она досегла свој тоталитет, да је лишена даљег покрета и јављања у неким будућим формама).

Istina koja je tu svagda i uvek, pokazana je onoliko koliko to dopusta nasa vera a ne forma odredjene epohe. Licnost i iskustvo Hrista nikada nije sputana bilo kakvim egzogenim faktorima, tipa epohe, vremena itd, pa na tome se valjda zasniva celo predanje Crkve koje svedoci u raznim vremenima uvek o jednom istom.

...

Остаје питање: може ли путовање стићи до свог циља у оквиру историје, односно у оквиру створеног? Хегел је мислио, изгледа, да може. Време је показало да није у праву. Дакле, хоће ли се "дух" заиставити, доћи до апсолута унутар тварне онтологије или је испуњење нашег знања, ипак, у трансцеденцији? Волео бих да у овом смеру крене наша расправа. Да о истини и знању не расправљамо као фрагментима (наука, религија, философија, уметност, итд.), већ о истини и знању као о целости духа, целости наше свести. Где ћемо се као такви зауставити? Хоћемо ли стићи до апсолута и шта би тај апсолут могао бити?

ne da li moze? nego sasvim sigurno moze. moze "i ako ne u punoci vec ovde i sada".

[Милан М.]

Истина је оно што је непромењиво и што је сада и увек и у векове векова. Нема друге истине осим те и ничега осим и изван те истине.

У научном смислу, истина је када неки исказ има вероватноћу 1 да буде тачан. Тако да онда (научна) истина можда и постоји једино у математици. У осталим наукама истина је можда само степен ваљаности пресликавања појава у математички запис. Нем' појма, ал волем да паметујем.

[anajrim]

ne da li moze? nego sasvim sigurno moze. moze "i ako ne u punoci vec ovde i sada".

st-porfirije

[Ignjatije]

Na ovo pitanje i pred ovim pitanjem izdise i sama nauka i sama filosofija.

Nije li istina kreacija Licnosti ?

Nije li istina koju mi opazamo kreacija nase licnosti i cula.

Kada prstima dodirujem ovu tastaturu ja samo "osecam"

odbojne sile biliona i biliona elektrona - i u sustini ne dodirujem nista.

Kada "gledam" u monitor reflektovani fotoni sa njegove povrsine idu u mozak

koji se tu tumaci kao svetlost - i u sustini ne vidim nista.

Isto vazi i za Istinu.

Istina se nalazi van svih nasih cula i van svih nasih opazanja.

Istinito je ono sto je realno.

Istina je ono sto je stvarno.

Sta je realno i sta je stvarno ?

Realan je samo jedan beskonacno mali interval vremena izmedju

proslosti i buducnosti - koji je jednak Nuli - (0) - Zero.

Istina se nalazi u tom beskonacnom intervalu i "odsecku" vremena.

U beskonacnom ∞ sada.

U beskonacnom ∞ Istom.

Istina je vecnost ∞.

prst ka gore klapklap

[dragisa]

Pa to sa čudima je isto malo problem... povezan i sa ovom temom o kojoj pričamo... sujeverni ljudi i neki vernici (ne izjednačavam ih inače) veoma često ozbiljno mešaju "potpuno neverovatan dogadjaj" (tj. čudo) sa "malo verovatnim dogadjajem"... npr. neobjašnjivo izlečenje od raka nije čudo, već malo verovatan dogadjaj za pojedinca ali potpuno siguran dogadjaj ako uzmeš u obzir sve ljude obolele od raka... zapravo, bilo bi neverovatno da ni jedan čovek ne ozdravi na način koji moderna medicina ne može da objasni... ako nekom izraste odsečena ruka - to je već čudo...

Od svih ljudi koji su 100% sigurni da dobijaju sedmicu na lotou sledeće nedelje... neko će nekada sigurno dobiti... i s obzirom na to, meni je neprihvatljivo da smatram kao istinitu tvrdnju da je taj čovek zaista znao da će dobiti sedmicu... "znali" su i ostali, pa je nisu dobili... e, sad, kako se smanjuje verovatnoća (recimo dve sedmice za redom) to se više približavamo pravom čudu...

Najjednostavnije rečeno, mislim da kod tzv. "verske istine" kriterijumi za razlikovanje istine od neistine, stvarnosti od nestvarnosti, postojanja od nepostojanja i sl. nisu dovoljno rigorozni tj. nisu pouzdani...

dve stvari:

prvo, mislim da ako vec govorimo o temi "cuda" (koja je vrlo nezahvalna za diskusiju ali dobro kad si je vec spomenuo...) da bi neki dogadjaj za neku osobu bio neka vrsta cuda tj. potvrde Bozijeg promisla i njegovog oslanjanja na Boga, taj dogadjaj uopste ne mora biti "potpuno ne verovatan tip dogadjaja" koji se eto ipak dogodio.

cudo nema tu "merljivu" i "analiticku" svrhu. cudo je uvek funkcija Licne vere. cudo nikad ne postoji samo za sebe niti je ona eto neko sazaljenje Boga na nas, ono je uvek funkciji vere i ima samo taj smisao uzrastanja u veri, u suprotnom bi se moglo slobodno tvrditi da je Bog ne pravedan i nekome ispunjava zelje a nekome ne ispunjava. zato je vrlo ne zahvalno posmatrati pitanje postojanja Boga sa pozicije "i ja sam se molio pa nista nije bilo". to jednostavno ne funkcionise tako.

"cudo" moze biti i slabo verovatan dogadjaj koji se eto ipak odigrao, i tu je od apsolutno nikakve vaznosti dali govorimo o potpuno neverovatnom dogadjaju ili o malo verovatnom dogadjaju. od vaznosti je odnos koji ta osoba ima sa Bogom i koji u jednom trenutku svog razvoja pocine da dobija i elemente onoga sto mi karakterisemo kao cudo.

stvar je u tome sto ateisti smatraju da iza te statisticke price, po zakonu verovatnoce, ne stoji nikakav dalji smisao, vec se sve svodi na statisticku slucajnost (kao sto sam vec i rekao u predhodnom postu).

ja ne sporim postojanje i statisticke slucajnosti da ce se to "cudo" (npr neko izlecenje koje nema veze sa verom u Boga) nekad nekome desiti ali odakle nekom pravo da zbog postojanja i takvih sasvim slucjnih dogadjdja tvrdi da su svi takvi dogadjaji obavezno slucajni odnosno po toj logici obavezno iskljucuju Boga? hocu da kazem da kao sto postojanje statisticke slucajnosti vi koristite kao nekakav dokaz za ne postojanja Boga isto tako se ta statisticka slucajnost apsolutno moze koristiti kao dokaz da tvrdnja da Bog ne postoji nije nikakav dokaz. zasto? pa zato sto se postojanje Boga ne meri fakticitetom podataka vec Licnim odnosom i verom, a to polje nikada nemoze biti podobno za metodologiju "naucnih istina".

drugo, smanjenje verovatnoce imas opisano u raznim zitijama. uzmi recimo Dela Apostolska pa vidi sta se sve ispodesavalo npr Apostolu Pavlu, oslobodjenje iz zatvora zemljotresom, najava brodoloma i prezivljavanje istog, i jos mnoga druga cudna javljanja koja su mu se kasnije i obistinila...

bez uvrede ali ovo zaista mislim: problem kod ateista nije sto oni ne veruju u postojanje Boga. to bi cak rekao da je normalna stvar, ni ja nisam verovao, veci je problem sto ateisti ne veruju ljudima koji svedoce Boga da su im se stvari koje su iskusili zaista i desile. jednostavno, cinimi se da zbog manjka sopstvenog iskustva nikako ne mogu da poveruju drugim ljudima koje to iskustvo imaju i uvek pokusavaju da nadju drugo objasnjenje (koje naravno uvek postoji jer Bog kao sto smo rekli "voli da se krije" odnosno ne zeli da bude dokazan cinjenicam vec licnim iskustvom u slobodi Licnosti)