Душекорисни садржаји

[Иван Ивковић]

Било је речи негде о томе али мало ми је попустило памћење... Шта ћемо са онима који своје неуспехе и неоствареност(и) правдају говорећи да је све то Божја воља? Мислим да је врло важно разграничити шта је наше а шта Божје.

[Zayron]

Životni cilj Hristovog sljedbenika (hrišćanina) danas. Namlatit milijarde dolara tunelovanjem, kupit si privatni avion i porše ili jaguara, specijalno po narudžbi napravljene i ako se stigne oženit, što kasnije to bolje a možda imati i djecu ako ne bude prekasno na to.

Slika:

http://img.ihned.cz/attachment.php/920/33571920/iosu3458CEF7GKMNjkbdehprxzSTwAVn/Petr_Kellner_archiv_PPF.jpg

http://cs.wikipedia.org/wiki/Petr_Kellner

http://www.reflex.cz/clanek/zajimavosti/59924/co-ma-nejbohatsi-cech-petr-kellner-vlastne-v-cine-zde-je-jeho-menu.html

http://ekonomika.idnes.cz/kellner-deti-mi-to-mozna-vyctou-d3o-/ekonomika.aspx?c=A070531_205830_ekonomika_mad

Ovo je njegov privatni Boeing 737 BBJ:

http://ekonomika.idnes.cz/kellner-letecky-povysil-koupil-si-vlastni-boeing-f7u-/ekoakcie.aspx?c=A101011_085844_ekoakcie_spi

http://www.ahaonline.cz/clanek/musite-vedet/50421/miliardar-petr-kellner-o-svem-soukromi-jsem-prisny-tata.html

[JESSY]

Било је речи негде о томе али мало ми је попустило памћење... Шта ћемо са онима који своје неуспехе и неоствареност(и) правдају говорећи да је све то Божја воља? Мислим да је врло важно разграничити шта је наше а шта Божје.

можда си мислио на ову тему..  https://www.pouke.org/forum/topic/14137-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D1%82%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B2%D0%BE%D1%99%D0%B0/

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Mitrovdanske zadušnice

Zadušnice su dan kad se sećamo naših pokojnika, i za njihove duše se molimo. Zadušnice su dan za duše preminulih. Pravoslavna srpska crkva je  propisala posebne dane, Zadušnice, i to četiri puta godišnje.

Sada se obeležavaju jesenje, mitrovske zadušnice u subotu pred Mitrovdan. Tog dana se posećuju i uredjuju grobovi naših dragih, obavlja se parastos ili pomen, osvećuje se žito, sveštenik prekadjuje i preliva vinom grob, pale se sveće za pokoj duša, a ako su nam srodnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, onda se u crkvi služi pomen.

[JESSY]

Ostaviti trag u drugom biću

                                        

 

              

 

 

intervju: Nebojša Dugalić

Čovek istinski može biti srećan jedino ako u dubini oseća smislenost svog postojanja. Sve drugo je promašeno traganje za srećom

 

N: Aljoša pita starca Zosimu o spasenju, a Zosima kaže da će se spasti svi oni koji mogu da se sete najlepših stvari iz svog detinjstva. Kada vam je potrebna količina sreće koju treba da pokažete drugima u procesu glume, da li možete da prizovete nešto tako iz detinjstva ?

Veoma je važno razumeti kada starac Zosima govori o sećanju - šta on pod tim sećanjem misli. Jer lepih stvari se možemo setiti na razne načine. Možemo imati razne odnose prema tom sećanju. Kada Zosima govori o tome on govori kao aktivni asketa, dakle kao onaj koji takvo sećanje, kroz podvig, čini sadržajem svoga postojanja. A takav jedan trud moguće je utkati u bilo koji posao kojim se čovek bavi.

V: Š ta je najbitnije u čovekovom traganju za srećom, kao stanjem trajne ispunjenosti?

Sreća kao trajno stanje nije ni moguće, nije ni dobro, niti mislim da je to najvažnije. Sreća nije ono što je presudno, već borba za ispunjenje, borba da se celim bićem prepozna smislenost svog postojanja, da se čovek oseti celovit. Sve ostalo je samo parcijalni doživljaj sreće. Čovek može da bude srećan i zbog dobitka na lutriji, ali istinski može biti srećan jedino ako u nekoj svojoj dubini oseća smislenost svog postojanja. Sve drugo je promašeno traganje za srećom.

V: Da li je onda sreća proizvod ispravnog načina življenja i razmišljanja, a ne cilj kome iznad svega težimo?

Da, ali se uvek postavlja pitanje šta je ispravan način razmišljanja i življenja. Jedino što mene može da učini srećnim je događaj odjeka u drugom biću. Nemamo drugu potrvrdu da smo živi ako ne odjeknemo u nekom. Čak je i Niče je govorio o davanju kao jedinom pravom dobitku, darivanju kao jedinom načinu da se ono što imamo ne izgubi. Kada pokušavam da izmerim radosti, nijedna mi nije uporediva sa radošću rada sa drugima, kada ste sabrani oko istog i kada vam cela bića trepere nad istim i sa istim unosom i ulogom stojite oko nekog stvaranja - ništa drugo ne mogu porediti sa tim!

Kada čovek stoji pred Bogom, stoji kao onaj koji je u odnosu sa živim Bogom, licem k licu. I to je jedan odnos, i sam taj odnos je jedini dobitak, nema drugog. Saznanje da me u molitvi Bog čuje i da mu stojim pred licem - to je sav dobitak, nema drugog. Ili da stojim pred bližnjim i da me on ceo čuje i da ceo u njemu odjekujem, šta nam drugo treba? To naravno nije lako, jer da bi se to desilo čovek treba mnogo toga u sebi da promeni i da se odrekne svega onoga što ga osujećuje u takvom naporu da se stane pred lice. I Bogu i bližnjem.

V:Žorž Sand kaže da je voleti i biti voljen jedina sreća u životu.

Ljubav je istovremen događaj sa ovim o čemu sam pričao. Jedini kriterijum istine je događaj ljubavi. Svaki događaj ljubavi ima jedinstvenu strukturu. Niko se ne voli na isti način. Ljubav je moguća samo ako postoji obostrana celovitost u susretanju. Ako postoji bilo kakav uzmak u tom ulaganju da se dogodi ljubav, onda to okrnjuje punoću. A stati ceo pred nekog celog, posao je teži od svih.

V: Ljudi slabo vole i prihvataju jedni druge. Teško je ogoleti se i stati takav kakav si pred nekog drugug.

Kada kažemo da bismo voleli da nas ljudi prihvate onakve kakvi smo, šta mi pri tom mislimo o sebi da jesmo? I drugo, da li je za voljenje sve to što mislim da jesam? Ili bi trebalo da zahtevam od sebe da ono što u meni nije ulog za ljubav, menjam, da to pokušam da stavim van odnosa, da ga sklonim kao višak? Problem je kada ono što je najbolje u čoveku ne nailazi na odjek kod drugoga onako kako bi on hteo. Odgovornost ljubavi je da naučimo da volimo ono što je najbolje u drugome i da umemo tome da se radujemo kao nečem svom. Ali da bi se to naučilo, moramo zaista razumeti važnost toga što ta druga osoba smatra za sebe da jeste da bismo to umeli da volimo.

Bog nas prihvata takve kakvi smo, ali je do nas da li ćemo da to prihvatimo ili ne, da li ćemo da se pričešćujemo tom ljubavlju koju nam pruža. Na ljubav možemo da gledamo kao na mogućnost beskrajne lične gradnje, koja pre svega podrazumeva zahtev da se uzraste do drugoga, da se do drugoga dospe tako što ćemo umeti da ga čujemo, prepoznamo ono što je u njemu važno.

 

odlomak sa http://vox-magazin.com/index.php/clanci?layout=edit&id=69

[JESSY]

O uzrocima nesreća

 

Zdravstvujte oče Aleksandre!

Ponovo se kod nas desila nesreća: užasna eksplozija u metrou. Mislim da nema potrebe da ovde navodim detalje onoga što se dogodilo pred očima svih. Kada se desi tako nešto, oprostite, ali život se ogadi. Dolazi na um pitanje: zašto živeti?

U "Novostima" rasuđuju o uzrocima tragedije: izbori, Čečeni, terorizam... A zar je u tome stvar ? Ponovo se pitamo: kakav je viši smisao onog što se desilo, jer Crkva govori da Bog ništa ne dopušta što nam nije na korist. I najteže pitanje kao i uvek: šta činiti? Da, šta činiti kada čovek obamire i nema snage ni da vidi ono što ce dogodilo?

 

Zubarjeva T. K, g. Moskva

 

Odgovor: Ponovo je sva Rusija potrešena strašnim vestima - ovoga puta desetine nedužnih ljudi u centru naše prestonice. Tela nekih od njih bila su razneta u komade. Ovo je sve u kontekstu onog procesa terorizma koji se odvija u našoj zemlji - opšte propasti, rušenja, zamrzavanja gradova i izumiranja sela. Nema vlasti koja bi zaštitila narod od moralnog i fizičkog uništenja. Kada bi vlast htela da okonča sa terorizmom, ona bi to učinila isto kao što bi za jedan dan mogla da zaustavi reku lažnih lekova. Svi shvataju da treba primenjivati surove mere - neophodno je obnoviti smrtnu kaznu. Moratorijum na smrtnu kaznu je ravan zabrani streljanja u ratno doba. Ovde je reč ne samo o ratnim zločincima u Čečeniji, nego i o onima koji predaju na smrtnu kaznu sav naš narod. No, oni su se već postarali da obezbede sebi sigurnu zaštitu. Kao da sve specijalne službe samo zbog toga postoje.

Postoji u ovome događaju još jedan, nesumnjivo najvažniji aspekt: dok u zemlji ne bude na snazi zakon koji štiti elementarnu moralnost - većim delom prava dece svi će se osećati apsolutno nezaštićenim.

Nedavno sam slučajno uključio televizor. Teklo je razmatranje je li zakonita ili nije prodaja kaseta sa dečjom pornografijom i propagandom narkotika za omladinu. Neko iz grupe za podršku vikao je besno da sve bede dolaze od cenzure. Veli, dosta je bilo trpljenja.

Ova tema više odgovara nekom kriminalnom isleđivanju, nego li TV - programu. Sa takvim zločincima može se razgovarati samo kroz rešetke, a ne voditi debate, na kojima samodovoljne, site, debele čičice navode podrobnosti nasilja nad decom.

Nedovoljno je reći da tragovi narednog terakta vode upravo u ovu kriminalnu oblast. Ovo je kazna svima nama zato što se Rusija prevraća u Sodom i Gomor.

Zato je, sve što ometa propagandu razvrata, ukrepljuje veru i priziva na moralnost, za ovu gospodu opasno. Koliko je bilo samo povike povodom udžbenika A. V. Borodine "Osnovi pravoslavne kulture". A evo sada su prekinuli i program "Ruski dom", u vreme kada se na svim kanalima emituju svirepa ubistva, prostitucija, pedofilija, kleveta na Rusku istoriju i sa uživanjima priča o polnim izopačenostima pod vidom razmatranja problema.

Zemlja je zahvaćena bezumljem. Kao lavina narasta propaganda svemogućeg razvrata. I evo odmah posle terorističkog akta - tragedija u moskovskom akvaparku, koja se dogodila u oči Sretenja, u nedelju o Strašnom Sudu. Ovo se poklopilo i sa danom koji televizija naziva "Danom zaljubljenih", provocirajući mladež na razuzdani život. Na fonu bestidnosti i đavoimanosti, gde satana organizuje bal - pojavio se adski prizor, razletelo se staklo, armatura, betonske ploče - odsecajući ljudima ruke i noge. Mnoštvo ljudi je tada živo sahranjeno.

Da, kao i uvek nastradali su nevini, zato što odgovornost počiva na svima nama, na čitavom narodu. Tako je i 1993. godine bilo odviše malo onih koji su protestovali protiv državnog prevrata i masovnih ubistava. A zatim je došla Čečenija i sve ostalo. Tako je i sada. Samo mali broj reaguje adekvatno na ono što se događa u našem društvu.

No, postoji nešto još dublje i veće o čemu Gospod hoće da nam kaže kroz ove događaje. Verovatno se svi sećaju šta je rečeno u Jevanđelju o onim "Galilejcima čiju je krv Pilat pomešao sa njihovim žrtvama" i o padu Siloamske kule koja je ubila osamnaest ljudi.

Radoznali traže od Gospoda da se on izjasni za ili protiv Pilata, i od Hrista hoće da čuju takođe zašto Bog dopušta ovakve nesreće, kako odgovoriti na sablazan nepravednosti? Gde je uzrok nesreće, koji se može odrediti jednom zauvek? Gospod daje neočekivan odgovor: "Ako se ne pokajete svi ćete tako izginuti".

Ovo je težak odgovor, zato što on postavlja sve koje pitaju pred licem njihove odgovornosti, za ono što se dešava. I kao prvo odgovornost se sastoji u tome da se shvati šta je to greh. Samo po sebi se razume, da naš greh nema neposredne veze sa dramatičnim događajima o kojima je reč. Naš greh je u drugom: u neverovanju u Boga, u zatvorenosti u sebe i narušavanju zapovesti Božjih.

A gore od svega je uninije (klonulosš), kada se od svega dižu ruke. U njemu su svi gresi zajedno uzeti. Njegov spoljašnji izraz je "plivanje niz reku događaja", tj. neprotivljenje ničemu što se dešava danas oko nas. Naš greh je pre svega u tome što mislimo da je smrt jača od života, onog života kojeg Bog predlaže čoveku od početka sveta. Verovati u smrt - znači odricati se od naše sposobnosti za život i istovremeno odbacivati ljubav u kojoj su sadržane sve zapovesti Božije.

Greh je povezan pre svega, ne prosto sa smrću kao takvom, nego sa uninijem i našim odbijanjem da živimo. O ovom govori Hristos. On nas poziva da se pokajemo, zato ono što se dešava zavisi od našeg unutrašnjeg stanja. No, najglavnije je to - da nama predstoji susret sa našim Bogom.

Po vidivom, Gospod ne daje nikakav odgovor na pitanje o nesreći tj. njeni uzroci kao da ostaju skriveni. "Mislite li vi da su ovi ljudi bili grešniji od svih? Ne, kažem vam".

Zamislimo se nad rečima Hristovim. Ne govori On o onome što je na površini i što je isuviše očigledno, niti o surovosti vladara i nesrećnom slučaju, već o tome zašto Gospod dopušta da to bude. Dakle, ne treba da mislimo o "nesreći Galilejaca" (i naših savremenika) nego da zapitamo sebe kako da nađemo put ka pokajanju. Ili ćemo u suprotnom svi tako izginuti. A strašnije od svega je poginuti bez pokajanja.

U pokajanju je duboki odgovor na to kako pomoći našem otačstvu, ljudima koji propadaju (ginu). Gospod dopušta da se dese mnoge nesreće, radi jednog - jedinog: da nas privede pokajanju.

O, kada bi nesreće koje doživljava naš narod poslužile njegovom pokajanju i obraćanju Bogu! I zato mi treba kao uvek, ili tačnije kao nikad do sada, da se usrdno molimo. Kada se vidi takva strašna katastrofa, nekome se može učiniti da molitva tu više ne može pomoći. Ali kada počneš da se moliš, sve se po milosti Božjoj razrešava. U krajnjoj meri dolazi se do čvrste uverenosti da se sve u svetu dešava po volji Božijoj ili po dopuštenju Božijem.

Šta činiti? Kao i uvek, na svim nivoima iz svih snaga suprotstavljati se opštoj propasti. Ne dezertirati iz ovoga rata o kome Patrijarh kaže da se vodi organizovano i svrsishodno na uništenje našeg naroda.

Mi treba da učinimo na zemnom planu sve što od nas zavisi, ali pri tome se ne obmanjivati sa lažnim nadama ovoga sveta na spoljašni uspeh i ne zaboravljati da nam "sa mnogim nevoljama valja ući u Carstvo Božije". Čuvati sveti mir "dok su zemljotresi po svetu", za koje Gospod kaže da su početak stradanja; i znati da je Hristos već sve pobedio, i odgovornošću vere ući u Njegovu pobedu.

 

http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/Knjige/Sargunov/Lat_Sargunov35.htm

[Guest]

Краљ који није веровао

 

Један краљ који није веровао у Божју доброту, имао је роба који је увек говорио: „Мој краљу, немојте да клонете духом, то су само искушења, све што Бог чини је добро. Он не греши!“

Једног дана краљ је отишао у лов. У шуми га је напала дивља звер. Верни роб је храбро пришао подивљалој звери и успео да је убије. Спасио је краља, али његов вољени господар је у окршају са животињом изгубио прст. Љут, и без имало захвалности што му је живот спасен, краљ упита:

 

„Да ли је Бог добар? Да је добар, не би ме напала звер и не бих изгубио прст!“

 

 

Роб одговори:

„Мој краљу, упркос свему, ја вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Све што Бог чини је добро. Он никада не греши!“

Бесан због оваквог одговора, краљ је наредио да његовог верног роба баце у тамницу. Кад се опоравио, краљ је отишао у лов, али овог пута са њим није био верни роб. Налетео је на заседу. Једно дивље племе је заробило краља. Ти урођеници су били познати по томе што су приносили људске жртве својим идолима.

 

Спремали се да краља принесу на жртву, али су открили да нема један прст. У складу са њиховим обичајима, само онај ко нема никакав физички недостатак, може бити жртвован идолима. Краљ без прста био би лоша жртва, па би идоли могли да се наљуте и зато су краља истерали далеко од свог боравишта. После дугог лутања кроз џунглу, краљ се вратио у палату и наредио да одмах пусте на слободу његовог верног роба. Кад је роб дошао краљ му је радосно рекао:

„Истину си говорио, Бог је заиста милостив. За мало су ме убили дивљи људи, али на сву срећу, видели су да немам један прст, па су ме ослободили. Али, ипак ме мучи једно питање: Ако је Бог тако добар, зашто ми је допустио да те затворим у тамницу?“

 

Роб одговори:

„Мој краљу, да сам ја ишао с вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да је све што Бог чини добро. Он никада не греши. Он је допустио да ме затворите, како не бих ишао с вама у лов.“

 

 

        Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 1/2014.

 

извор: Светосавско звонце, манастир Клицина             

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

Чему нас уче рекламе?

 

Додао садржај:: Пријатељ Божији

 

На језику комерцијалне рекламе „искушење, страст и саблазан“ су нешто сјајно, док на језику Цркве ове речи имају негативно значење: искушење и страст су повезани са великом штетом за човека, па чак и са његовом духовном смрћу.

 

Људима који су далеко од црквеног живота није лако објаснити шта је то грех. Црквено учење о греху они усвајају као систем неразумних ограничења или чисто ритуалних табуа, који ограничавају слободу људског деловања. Говоре: „С црквене тачке гледишта то се не сме радити. А шта је у томе лоше? Само то што тај чин крши древне црквене забране, зар не?“ Не, није тако. А зашто није? Јер давање негативног одговора хришћанин мора да образложи. Ако човек сматра да су ставови цркве о греху неупотребљиви остаци средњовековног погледа на свет, онда би требало пронаћи новије примере на ту тему. Ма колико то чудно било, нове примере даје реклама. Њу праве људи који су веома далеко од Цркве. Пошто они сигурно не планирају да промовишу цркву и веру, тим пре је драгоценије њихово случајно сведочење у корист хришћанског учења о греху.

 

Каква је веза између рекламе и греха? Директна. Реклама представља мотор трговине. Она потрошачима намеће производе и услуге, док се творци реклама брину не само како да задовоље жеље потрошача већ и како да обликују њихове потребе, како да управљају њима, односно на који начин да их искористе. Наравно, ја овде говорим о комерцијалној реклами (тј. о њеном најразузданијем виду), а не о социјалној која постоји по посебним законима.

Комерцијална реклама покушава да игра на карту оног што за човека представља потребу. Притом, та потреба мора да се манифестује снажно, редовно и што је чешће могуће. Оглашивачи настоје на томе да се код купаца развије зависност од рекламираних производа и услуга. Они покушавају да „наваде“ потенцијалне купце на одређене производе и услуге, покушавајући да од њих направе сталне муштерије. Управо се на овом месту показује да се може управљати потребама муштерија уз помоћ страсти. Разуме се, иако је последња реч из црквеног језика који је оглашивачима стран, они се њиме ипак користе дајући црквеним појмовима свој смисао. На језику рекламе „искушење, страст и саблазан“ су нешто сјајно, док на језику Цркве ове речи имају негативно значење: искушење и страст су повезани са великом штетом за човека, па чак и са његовом духовном смрћу.

Црквена традиција сведочи о осам основних страсти које поробљавају човека. Покушаћемо укратко да испратимо како страсти учествују у реклами.

Прво наведимо стомакоугађање. Ово је слоган освежавајућих напитака: „Утоли своју жеђ!“ Шта нуде за гашење жеђи? Слатко газирано пиће! Толико слатко – да га се не можеш напити. Можеш попити и пола литра, а жеђ и даље остаје. Муштерија купује другу боцу. Иако је стомак пун воде, жеђ не пролази. Свакодневно православни хришћанин исповеда грехе, ако се прејео и опио. Наше природне потребе слатка вода из руку пак лоше задовољава. Ми се њом дословно опијамо, јер она никако не може да угаси нашу жеђ – напротив, она је још више распаљује.

Наведимо блуд као други на лествици основних страсти. Много смо пута у ситуацији да нам је пред очима полуодевена лепотица која с уживањем једе чоколаду. У позадини те слике лажне љубавне чежње искрсавају речи да је то – рајска наслада. Шта ће у реклами хране еротска сцена? Како је то повезано једно са другим? Покушавајући да привуку пажњу слаткокусаца, користе се страшћу блуда. Можемо приметити да обични прехрамбени производ претендује на „рајску насладу“. Црквеним људима је познато да су се у рају Адам и Ева наслађивали општењем са Творцем, тј. Оним Ко је створио тај рај. Творци реклама пак комуникацију са Богом не сматрају жељеном радошћу. Они пре алудирају на ванбиблијски мит о грехопаду, будући да управо он има еротску позадину.

Као трећу страст навешћемо среброљубље. Један од најтривијалнијих рекламних трикова јесте незнатно снижење цене производа. Нека људи виде да производ не кошта 500 рубаља, него 499. Какво ситничарење и каква беда! Зар нас нису учили у школи да сабирамо и одузимамо двоцифрене бројеве и да заокружујемо збир? Зар ми видимо само прву цифру 4 и не примећујемо да за њом следи цифра 9 која се заокружује на 10? Па није трговинска организација са толиком прецизношћу израчунала цену да од нас не би узела ни рубљу више, већ нас примитивно лове на лакомост. Сетимо се преварантске песме лисице Алисе и мачка Базилија из дечјег филма:

    За похлепног ти не треба нож:
    Покажеш му само грош -
    И ради са њим шта год ’ош!
    Док на свету има будала,
    Живети од превара лако је нама.

 

И људе обмањују. У ствари, човек који је заслепљен страшћу среброљубља и није такав рачунџија какав мисли да јесте . У потери за многообећавајућим попустима он често купује ствари које му реално нису потребне. Одреаговавши на примамљиву рекламу попуста, он добија жељени производ „јефтиније“, а тек онда сазнаје да на њему није било никаквог попуста од 30%. Дакле, куповина је обављена по стандардно високој цени производа.

Навешћемо гнев као четврту страст. За промену обратимо се политичкој реклами – рођеној сестри комерцијалне рекламе. На пример, у данима предизборне кампање неки политичар жели да освоји срца бирача и уверава их: „Веома сам забринут за нашу велику земљу. Људи заслужују пристојне плате и пензије. Време је да ставимо тачку на безобразлук! Не дозволите себи да направите погрешан избор, јер наш будући живот зависи од наше политичке воље. Ја ћу вам обезбедити пристојан живот“. Овде се прорачун заснива на гневу и на болном осећању неправде. Гнев замагљује наш вид. Људи верују пропаганди и не примећују да њихов омиљени политичар мисли само на себе и на своје непосредно окружење, а да се националних интереса дотиче само повремено.

На петом и шестом месту су туга и униније. Не морамо дуго тражити пример за то: „Досадно вам је? Претплатите се на 100 телевизијских канала. Са нама вам не може досадити!“ Као противтежа унинију нуди се изобиље забаве. Међутим, из неког разлога праћење забавних програма оставља за собом осећање празнине у души и неку тежину на срцу. И опет човека преплављује униније. Зашто? Као што слатко газирано пиће не може утолити жеђ, тако ни забавне емисије не могу победити тугу и униније. Индустрија забаве само користи деловање страсти како би наметнула своје услуге, а права (ефикасна) борба против унинија одвија се у области аскетизма а не забаве.

Седмо и осмо место заузимају сујета и гордост. Ми ћемо ове две страсти размотрити заједно, иако их је могуће разликовати. Како њих користе промотери? Једноставно. Потрошачима се намећу непотребно скупе ствари. Цене фирмиране робе су превисоке. Њих не купују због тога што су функционалне и висококвалитетне, већ због престижа. Или, рецимо, гледатељкама се кроз пратећи текст рекламе парфема поручује: „Ти си њега вредна!“ Зар да једна жена буде вредна бочице модерног парфема? Људско достојанство је много веће. Човек је слика Божија, а у неким сегментима и личи на Самог Бога. Управо у томе лежи суштинска, изворна вредност човека. Али то не знају и не желе да знају творци комерцијалног оглашавања. Они тврде да се људско достојанство огледа у коришћењу ароматичне течности, што је заиста понижавајуће. Међутим, сујета човеку не дозвољава да доживи то као увреду. Напротив, он је још и поносан на себе јер је по промотивној цени набавио фирмирану ствар.

Православни подвижници су се вековима борили против ових осам страсти. А шта имамо данас? У савременом језику „стомакоугађање“ и „блуд“ се сматрају застарелим речима. Страст стомакоугађања се посматра искључиво у медицинском контексту: како смршати? До којих болести доводи преједање? После сексуалне револуције и деценија активног утирања породичних вредности тема блуда је такође постала реликт прошлости. Чак ни ширење неизлечивог смртоносног АИДС-а није навело на размишљање. После тријумфалног марша АИДС-а на планети се не разматрају опасности блудног начина живота, већ начини „сигурног секса“.

Среброљубље је у позицији застареле речи. Штавише, и страст према стицању су почели сматрати нечим позитивним. Уколико њу човек поседује, онда то значи да он има мотивацију да напредује у каријери. Такође, много ће тога постићи сам у животу и његов ће дом бити испуњен топлином. Исто се ово може поновити и за гордост и сујету. Многим људима су среброљубље, гордост и сујета добри подстицаји за постизање успеха. Људска срећа се у језику потрошачког друштва схвата као успех (the success). Али, гледајући „успешне“ људе и њихову увереност да су успели у животу, тешко је поверовати да су они заиста срећни „у петом браку“. С друге стране, њихови стални осмеси на лицу су само пи-ар. Хтео не хтео – смејеш се, јер то захтева имиџ успешног човека.

Туга и униније данас постоје као проблеми који могу бити решени медицинским средствима: антидепресивима и психотерапијом. Мало мисле и нерадо говоре о нездравој зависности од антидепресива и психоаналитичара. Вероватно се само према гневу нецрквени људи односе са неким опрезом. Добро су нам познате крваве последице наступа беса, а и медији често говоре о „насиљу у породици“ или убиствима из беса. С друге стране, последњих деценија се у популарној култури – музици , филмовима и talk show емисијама негује агресивни тон, и то не само агресивани већ и депресивни тон… Однос према страстима човека хришћанина и човека који није црквен се много разликује, што уопште није занемарљиво. Ако човек не схвати какву штету наносе страсти, он не може постати прави хришћанин. Уосталом, и Христос је дошао да спасе људе од греха и страсти (уп. Мт. 1, 21).

Греси и страсти… Укратко смо се упознали са основним страстима, а као „водич кроз страсти“ послужила нам је досадна комерцијална реклама. О чему то говори? Моћна енергија страсти се користи у рекламном бизнису који је данас у процвату. Тако, дакле, у позадини појма греха и страсти стоји озбиљна реалност, а не стара измишљотина. Неко се вешто поиграва са туђим страстима, док им неко други лакомислено попушта, а неко се пак и бори са њима. Свако бира свој пут.

    Ђакон Павле Сержантов

[Bokisha]

Једанаести час


Покајање нас припрема за Небо. Оно је стање духа и душе које вапије за Боголикошћу, вапије да се човек врати у оно стање каквим га је Бог створио, да буде целовит човек, као у Рају, да буде целовито у заједници са Богом, без примеса мрака и зла у себи.
Оно је вапај љубави за изгубљеним свеобухватним обитавањем у Богу, за потпуним усиновљењем, за потпуним и свеобухватним поверењем. То је признање свог греха, свог пада, то је скрушено стајање пред Оцем Који Те Непојмљиво воли, и пред којим те боли сваки грех који си учинио, јер желиш да ничим не повредиш Његову безграничну Љубав.

Пред људима, који су и сами грешни, кајемо се и жао нам је, али смо свесни да и они имају грехе, али пред Безгрешним Богом то је вапај и бол што смо повредили Његову Љубав и Његову жељу да будемо савршени као и Он, без мане, без греха, то је бол љубави коју смо повредили пред Оним Који нас никада и ничим није ожалостио, већ нам стално Себе даје. То је огромна бол пуна љубави што смо повредили Очинство, што смо се затворили грехом, изашли из оне потпуне заједнице и Његовог Очинског загрљаја, из оног огромног, вечног покрова силе Очеве.

Како каже Св. Макарије Велики: „Последњи циљ и врховно благо човека јесте богоопштење. Бог је благоволео да почине у њему и човек нигде не налази покоја осим у Богу. У таквом сродству стоји човек са Богом по првобитном назначењу творевине.“

Ниједна блискост ни узајамност није већа од блискости душе са Богом и Бога са душом. Бог је створио разну твар: небо и земљу, сунце, месец, воду, плодно дрвеће, разне врсте животиња. Међутим, ни у једној од њих Он не почива. Сва твар је у Његовој власти, па ипак ни у једној није сачинио престо, нити је ступио у општење. Једино је према човеку имао благовољење, ступивши са њим у општење и у њему почивајући. Видиш ли какво је сродство Бога са човеком и човека са Богом.

Као што је Бог небо и земљу створио за станиште човеку, тако је и тело и душу човекову саздао за Своје станиште, тј. да се усели и да почине у његовом телу као у Свом дому, и да му љубљена душа, створена по Његовом образу, буде прекрасна невеста. Душа је велико и дивно дело. При стварању, Бог је њену природу створио без порока. Он ју је створио по образу врлине Духа, положивши у њу законе врлина – расуђивања, познања, благоразумности, вере, љубави.

Он је у њу положио разум, вољу, владалачки ум, и у њој зацарио и другу велику тананост, учинивши је лако покретном, лакокрилом, неуморном, дарујући јој да долази и одлази у једном трену, да му мишљу служи када то Дух усхте. Једном речју, он ју је саздао [са циљем] да му постане невеста и да има заједницу са Њим, да буде у јединству са Њим, и да са Њим постане један дух, као што је речено: А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1.Кор.6,17).

Као што човек марљиво сабира у свој дом разноврсно благо, тако и Господ у Свој дом, тј. душу и тело, сабира и полаже небеско благо Духа. Због тога су првосаздани били у Богу и поседовали велика преимућства и добра. До преступа, они су били обучени у славу Божију… Док је држао заповести, Адам је био пријатељ Божији. Са Богом је пребивао у рају. У Адаму је пребивало Слово и он је у себи имао Духа Божијег.

У почетку чист, ум је пребивао у свом поретку, сагледавајући свог Владику. И Адам је, остајући у чистоти и блаженствујући, царевао над својим помислима, покривен божанственом славом. Само Слово, које је пребивало у њему, за њега беше све: и знање, и осећање (блаженства), и наслеђе, и учење. И у сну је на првосазданима пребивала слава, тако да они не виђаху своју наготу.

Човек је био у части и чистоти, господар свега, почевши од неба, па до доле, имајући [способност да] разликује страсти, туђ демонима, чист од греха и порока, образ и подобије Божије. Међутим, то обиље благодати није поседовало ништа присилно. Човек је био слободан да пребива са Богом и благодати, или да се одели од њих. Он се одвојио и пао, као и пали духови.

“Сва словесна бића – анђеле, душе и демоне, Саздатељ је сачинио чистим и простим. Скретање, међутим, неких од њих ка злу произишло је од њихове самовласности [тј. слободе]. Наиме, они су својом вољом скренули од доличне помисли. Видљиве ствари су свезане некаквом непокретном природом. Оне не могу да изађу из стања у коме су створене, нити имају своју вољу. А ти си саздан по образу и подобију Божијем. Као што је Бог слободан и чини што хоће, тако си и ти слободан. Ти си по природи лако измењив. Наша природа је лако пријемчива и за добро и за зло; и за Божију благодат и за противничку силу. Она не може да се приморава.” (Добротољубље)

Покајање је та сила која нас враћа Оцу. Видим свој грех, кајем се, нећу зло, вапијем, избацујем зло из себе, протеравам га. Остаје чиста душа, као пре пада. Приђите, вољени, латимо се трговине док још траје дан за трговину. Приђите, стекнимо живот вечни и купимо спасење наших душа. Ухватимо се за прекрасну мисао и зажелимо Царство и рај.

Подвизавајте се у овај једанаести час. Журите да не бисте остали иза затворених врата. Вече је близу и Наградодавац иде са великом славом да свакоме да по делима његовим. Покајмо се, братијо, док још има времена. “Послушајте шта говори Господ: Бива радост пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје (Лк.15,10). Због чега се, онда, предајеш нераду, грешниче? Зашто се предајеш очајању?

Чега се плашиш кад на небу бива радост због твог покајања? Анђели се радују, а ти се предајеш немару? Арханђео објављује покајање, а ти се бојиш? Нераздељива Тројица којој се клањамо те позива, а ти уздишеш!” (Св. Јефрем Сирин, Позив на покајање)

Приђите, љубљени, и бацимо се у море милосрђа Божијег док није наступио тај Страшни дан. Сам Бог нас позива: Ходите к мени сви… и ја ћу вас одморити (Мт.11,28). Он позива све, будући да хоће да се сви спасу. Нека се нико не колеба. Јер, Он каже: Онога који долази мени нећу истерати напоље (Јн.6, 37). А ко је тај који му долази? Онај ко слуша Његово Слово и испуњава Његове заповести. Послушајмо га и повинујмо му се…

Мењамо своју логику, молитвом очишћујемо, благодаћу озарујемо да она може да созерцава Вечни Живот, да може да буде свесна и да види чему тежи. Да може стално да стоји стоји пред лицем Божијим да из дубине душе себе осуђује на пакао, а да при томе прима изливе Божије Љубави, који јој се дају сразмерно дубини самоосуђивања и спознаје њеног пада. Ти изливи се дају јер је душа покајањем безбедна од узношења .

Покајање је неопходан подвиг за улазак у Царство Небеско. Оно је свлачење мрака душе. Искорак из палости. Оно је повратак.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)
(Глас са Цера)
http://www.prijateljboziji.com/_Jedanaesti-cas-/39167.html

[Bokisha]

Прича о бескрајној љубави Божијој



У Господа је све бесконачно и нама људима непојмљиво. Тако и милост и љубав Његова надилазе наше људска очекивања и поимања. Ова прича, којом свети Амфилохије Иконијски описује један догађај, сигурно ће проширити наше унутрашње доживљавање Божанске доброте, милосрђа и љубави.
Свети Амфилохије, епископ Иконијски, земљак, друг и пријатељ св. Василија Великог и св. Григорија Богослова; високо образован, велики подвижник, описује следећи потресни догађај:

Бејаше један човек којим овлада страст блуда; он је врло често падао у тај грех, али је исто тако врло често прибегавао к Богу с покајничким сузама и молитвама. После покајања, побеђиван навиком, он је опет грешио. Али је опет, после пада, одлазио у цркву, падао ничице пред иконом Господа Исуса Христа, плакао и говорио: Господе смилуј се на мене; уклони од мене страшно искушење! Заробљен чемерним уживањем, ја сам сав у ужасним ранама.

Дуго времена он је тако радио: није престајао грешити, није престајао ни кајати се. Једном он даде завет пред иконом Спаситеља: Господе, ево од овога часа Тебе призивам за јемца да никада више нећу учинити грех. Само Те молим, Благи, опрости ми оне грехе које учиних од почетка па све до сада.

Но, иако даде такав завет, он поново паде у грех. И тада, по већ укорењеној навици, он оде у цркву, баци се лицем на земљу, и стаде плакати, ридати, преклињати милостивог Господа да се сажали на њега и пружи му руку помоћи, јер нема снаге да се отргне из гадног сладострашћа.

Док се он тако мољаше и плакаше, ђаво, видећи да никако не успева да га победи, пошто све његове греховне замке овај покајник кида и уништава својом чврстом надом у милост Господњу, јави му се у видљивом облику. Ушавши у цркву у облику човека, и ставши крај врата, сатана се обрати икони Господа, Спаситеља нашег, и громко повика: Шта је то између мене и Тебе, Исусе Назарећанине? Твоје сажаљење је непојмљиво и неумесно! Зашто Ти примаш тог блудника, прљавка, који је сав од ногу до главе оскрнављен. Та он Те сваки дан обмањује, потсмева Ти се, презире Твоју власт, безочно нарушава заклетву којом Ти се заклео… Зашто га у пепео не претвориш? Шта још чекаш и попушташ му?… Због чега Те онда називају праведним судијом? Но! Ти својевољно гледаш на поједине људе! Нема правде на суду Твоме!…
Тако говораше ђаво, и из уста му од јарости сукташе пламен.

А када он умуче, од жртвеника дође глас, сличан удаљеној грмљавини.

Тај глас збораше овако:

Змијо лукава и погубна! Ти ниси заситила злоћу своју тиме што си свет прогутала, па хоћеш и оног који се привио уз милост Моју да уграбиш и прождереш. Или је у њега толико грехова да си их ти изједначио са крвљу Мојом, проливеном за њега на крсту! За блуднике, за безаконике, за грешнике Ја сам се распео и пречисте руке своје за њих раширио, да би сваки који хоће да се спасе, прибегао и спасао се. Ни од кога се Ја не одвраћам и никоме не ускраћујем Моју доброту, па макар неко хиљаду пута на дан долазио к Мени и одлазио, и опет се приближавао…

Када овај глас грмљаше, ђаво као укопан стајаше, не будући у стању ни да бежи нити да се сакрије. А покајник, како је прострт пред иконом лежао у сузама, тако је и нађен да се упокојио.
Додао садржај:: Пријатељ Божији2015-06-25
http://www.prijateljboziji.com/_Prica-o-beskrajnoj-ljubavi-Bozijoj/39164.html

[Олимп]

http://asinfo.info/zamirotocila-fotografija-blazenopocivseg-patrijarha-pavla/

AЛИЛУЈА!

[Bokisha]

http://www.prijateljboziji.com/_Ljubav,-kljuc-za-molitvu/40021.html

[Иван Ивковић]

Протојереј-ставрофор Љубивоје Радовић - "Горе имајмо срца" (збирка беседа)
 

gore-imajmo-srca-cir.pdf