Душекорисни садржаји

[Дијана.]

Da, mislim da je to Bichevskaya, ja imam ovo predivno i dirljivo pojanje  na nekoj prethodnoj strani, ali traje 5 min - iznova i iznova, da ispravitsja..... https://www.pouke.org/forum/topic/14976-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D0%B0%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D0%BA%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8/page-2#entry1013159

Ali sa ovim prizorima iz Tvrdjave.... :0442_feel:   (mozda da neko napravi sa ovim isjeccima na toj duzoj verziji?!)

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[Mini Mi]

[Bokisha]

ово је дивно Џес....колико љубави у сваком од  стараца....просто извире и преноси се ...

[JESSY]

ово је дивно Џес....колико љубави у сваком од стараца....просто извире и преноси се ...

драго ми је да ти се допада....мислим да ти је сада тако нешто изузетно потребно....

[JESSY]

О односу према ближњима

 

Свети Филарет Московски

 Пријатељ Божији

 

Не бих имао смелости да кажем ближњем: желим да ме волиш, а опет, чини ми се да не бих ни рекао: не желим да ме волиш. У томе има нечега што одбија, нечега што отуђује и што срцу другог човека може нанети тежак ударац. Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда будемо опрезни.

Готово да и нема потребе да критикујемо човека од своје воље, једино ако он сам не да повод да му се каже истина. Тешко је осуђивати јер се у то веома лако умеша и самооправдавање. Поред тога, осуда можеда начини непријатност другоме, који је пренео ту осуду, и зато би најбоље било да се помолимо Богу да Он научи свакога од нас да се на поступке ближњих гледа чистих очију, без осуде и без подозрења. Ако други човек не показује хгељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада.

Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења.

Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом. Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне.

Зашто човек сам себе узнемирава тескобним размишљањима о некој ништавној непријатности? Зашто би наш мир и наша спокојност требала да зависи од људског размишљања? Ако смо исправно поступили, нека је слава Богу, а људско мишљење нам то не може одузети.

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их мирно посматрамо, као што посматрамо како ветар њише гране дрвећа, или како тече река. Међутим, очевидно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта радити? Треба се постепено учити томе да најпре осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, потом да се уздржавамо од осуде речима онда када се покрене помисао на то, а затим да зауставимо и саму помисао на осуду другога. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.

Немојте упорно избегавати људе јер међу њима има и Божјих људи. Требало би да се трудимо да и добра дела чинимо са дозом опрезности, да не би испред њих претходило неко наше мудровање и наша воља. Када смо у контакту са људима различитих вероисповести, требало би да слободно и смело изражавамо убеђеност у исправност православне вере. Али, када критикујемо заблуде и заблуделе, требало би да показујемо кротост, мир, снисходљивост и обазривост: ово су особине које су потребне исто колико и ревност.

Не претварај у буру поветарац људских лакомислених речи. Има клевета које одводе човека у прогонство, које бацају у беду, тамницу, и то није лако. А зар није лакше да клевета, попут ветра, прохуји поред ваших ушију? Уђи у дом свој, и не слушај хук ветра.

У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни.

Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир.

Онај који гледа са подозрењем, тај лако може доћи до мржње према човеку. Онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно. Треба избегавати срџбу. Гњев не приближава човека правди Божјој. Гњевом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити. Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога.

Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако ца не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Поред тога, потребно је да знамо људе и догађаје, да се не би догодило да уместо истине кажемо укор и да уместо мира и кротости, начинимо непријатељство и штету.

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који исцељује.

Не судите, да вам се не суди, па и ако вам се чини да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак Господу може да стоји или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они казују о ономе шта је души на корист и о томе како да се чини добро. Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. Трудите се да срце и намере ближњих позитивно прихватате. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. Како рече древни философ, не треба са узбуђивати ако вас магарац удари.

[JESSY]

Уза сва зла овога свијета која нас сналазе, једно зло, горе од горега, сами себи глупаво призивамо. Дијеле нас сви са свију страна, парчају и комадају наше народно биће, а да несрећа буде још већа, и ми смо се навезли на те таљиге па се сами дијелимо и јазове продубљујемо. Сад нас, на нашу несрећу, има „оводринских“ и „онодринских“, „савских“ и „прекосавских“; са ове стране потока и с оне његове стране; под брдом и преко брда. И да не набрајам све мамце и раздоре на које се, у несрећи својој, ухватити можемо.

Заиста смо јединствен народ. У несрећама људи се зближују и збијају а нама само још и несрећа треба да нас још више распарча и раздроби. Упиремо прсте једни у друге и на све стране кривце нашој злој судбини тражимо. Пребројавамо непребројиво, мјеримо немјерљиво. Па велимо, да нам је дато и помогнуто а могло је и више: примљени смо а могло је и боље, и све тим редом.

Имали смо вазда, од најдубље прошлости и све до данашњих дана, много раздора и раскола. Сад их имамо више но икада, и стално их множимо и прибројавамо. Само нам ови, најновији, покрајински, сеоски и засеоски требају; таман толико да сви наши душмани мирно спавати могу. Својим дијељењем и цјепкањем боље можемо обавити њихов посао него што би нам они, у свом злу свом, пожељети могли.

И овај наш минули, и хвала Богу, преминули, „црквени“ раскол, како су га лукаво назвали, и сви расколи које имадосмо и имамо, у нашој нељубави и невјери свог заједничког оца имају.

Док нам је свима исти Бог над главама био, док смо Га оцем својим молитвено звали и призивали, док су нам свеци наши заједнички били, и ми смо између себе могли бити браћа. Безбожници, „национални“ и интернационални, и како год да су се звали, посијали су сјеме свих наших несрећа које, ево, до и у данашње дане своје горке и опоре плодове рађа. Убивши бога у народу, убили су и братску љубав и окренули брата на брата, сина на оца, племе против племена. Само је безбожном и демонском духу могло пасти на ум да нас и сада разбројава и разврстава на „веће“ Србе и „мање“ Србе; на „праве“, „националне“ и друге, не знам ни ја какве; на Босанце и Србијанце, и тим редом тја до посљедњег засеока пржогрначког, среза не знам којег. И ако те преграде прихватимо и у њихове се оквире ушанчимо, таман добро њима, да се никад к њима не окренемо, да им нека питања поставимо.

Да бисмо преживјели и опстали, морамо се својим коријенима вратити; оном нашем старом и освештаном осјећају братства и припадности једном широком и разгранатом стаблу српском.

Ја сам поникао уза саму обалу Дрине. Још као дијете, пентрајући се за овцама по брдима мајевичким, гледао сам у Србију, докле ме је вид у њене измаглице носио, као у највећу светињу. Идући у Србију, Дрину смо скелом бродили и ступали на ту земљу са страхопоштовањем, као да у храм улазимо. Изгубио сам много што шта, и многе своје наде успут затурио, а ту љубав и дивљење у Мајку Србију још увијек чувам као своју драгу светињу. Црква манастира у којем сам одрастао, са једне своје стране, сва је поплочана споменима на заједничко војевање и потпомагање браће са обје стране Дрине.

Слијепи – а видовити – гуслар Филип Вишњић, пророкујући о слободи Србије пјева о слободи Српства. На крају своје пјесме „Почетак буне на дахије“, он доводи Великога Вожда на мутну и плаховиту Дрину па кроз њега збори да, и кад је Србија слободна, посао још увијек није завршен док се и задње парче српске земље не ослободи.
„Кад је Ђорђе Србијом завладо
и Србију крстом закрилио
од Видина пак до воде Дрине,
од Косова те до Београда,
‘вако Ђорђе Дрини говорио:
„Дрино водо, племенита међо,
измеђ Босне и измеђ Србије,
наскоро ће и то време доћи
када ћу ја и тебека прећи
и честиту Босну полазити“.

Ни пјесник а ни Вожд нису могли замислити да би могло доћи вријеме да, нико други до ли сама браћа, границе између себе утврђују и трошарину једни другима наплаћују. Никада нам плаха Дрина дубља није била!

Није нам то добро.

Наш мудри народ сковао је причу о оцу, на самрти, који је сазвао своје синове да се са њима опрости и аманет им свој подари. Сваки му је син морао донијети по једну шибу. Стари отац уплео је све њихове шибе и дао сваком да то преломи. Ни један није успио. Онда је раставио прутове и растављене, сваки појединачно, са лакоћом преломио. Наравоученије нам је очигледно. То је у народно казивање преточена Божија мудрост из Књиге пророка Језекиља, (37, 15-17) кад му је Бог наредио да састави два дрвета раздвојених племена израиљевих и да им тако обзнани да само сложни и уједињени могу опстати.

„Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно“, (Пс. 133, 1) узвикује цар Давид. Он ту братску слогу пореди са највећим благословом Божијим. Гдје су браћа заједно, ондје је „утврдио Господ благослов и живот довијека“. (Пс. 133, 3) Давидову мудрост Премудри Соломон своди у најпрактичније оквире, па вели: „Боље је двојици него једному, јер имају добру добит од свога труда. Јер ако један падне, други ће подигнути друга својега; а тешко једному; ако падне нема другога да га подигне. Јоште ако двојица спавају заједно, грије један другога; а један како ће се згријати? И ако би ко надјачао једнога, двојица ће му одољети; и трострука врвца не кида се лако“. (Проп. 4, 9-12)

Ако ни због чега другог, и ако никада прије, сада, када се на нас сав свијет обрушио, морамо, као народ, да уплетемо своју снагу да бисмо се одбранили. Ако никада до сада, оно бар сада, одбацимо своје, давних и несрећних дана, ископане, и зарђале, ратничке сјекире да бисмо отклонили бритку сабљу са врата народа нашег. И зато, ни у причи и беспослици не насједајмо на мамце које нам пружају, не дјелимо се. И попут апостола, и ја вас, браћо, молим „именом Господа нашега Исуса Христа, да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1. Кор. 1, 10).

„Свакога поштујте, братство љубите, Бога се бојте.“ (1. Петр. 2, 17)

 

Василије ПpoтaТомић

[JESSY]

Тајна животног успеха

        

 

        

 

”Али ко проникне у савршени закон слободе и остане у њему, и не постане заборавни слушалац него творац дела, тај ће бити БЛАЖЕН У ДЕЛАЊУ СВОЈЕМУ.” (посланица Јаковљева 1, 25)

 

Ако хоћеш благослове у свом животу, ако хоћеш да искусиш Божију силу у свом животу, ако хоћеш да имаш изванредан напредак и успех не само у духовном већ и у сваком другом смислу, онда почни ЧИНИТИ ОНО ШТО БОГ КАЖЕ. ”Што год вам рече, учините.” (Јеванђеље по Јовану 2, 5)

 

Када смо послушни Богу, онда смо непрекидно обасути Његовим благословима.

 

Бог благосиља људе, који осећају потребу за Њим. Што год имају већу потребу, глад и жеђ за Богом, то су већи и Божији благослови.

 

Да бисмо били срећни, потребно је испунити ум Божијом Речју – Библијом. Многи људи свакодневно читају новине од почетка до краја, а никада нису прочитали Свето Писмо. Не требају нам речи овог света, зла дешавања по целој планети. Требало би да смо жељни Добре Вести, Христових Заповести и Божије Речи, која је записана у Библији.

 

Ево рецепта за радост; ”Али ко проникне у савршени закон слободе и остане у њему, и не постане заборавни слушалац него творац дела, тај ће бити БЛАЖЕН У ДЕЛАЊУ СВОЈЕМУ.” 

 

Објашњење рецепта за срећу  је;

- слушати Божију Реч,

- изучавати Божију Реч,

- испуњавати Реч Божију,

- не заборављати Реч Божију

 

Можда вам се не чини да је ово истинито. Ипак, овај свет је Божији, Он Га је створио и Он Га одржава; ”Господња је земља и све што је год у њој, васељена и све што живи у њој.” (Псалам 43, 7). Цео створени свет је препун мудрости и савршенства Онога, који га је створио; ”Небеса казују славу Божију и дела руку Његових гласе свод небески.” (Псалам 19, 1)

 

У овом свету владају Божија правила, па ако желимо радост, испуњеност, животни успех и благослове, неопходно је да будемо у складу са Божијом Правдом, Мудрошћу и Љубављу, тако што ћемо поштовати Његове законе.

 

Када испуњавамо Божије Законе онда искуствено спознајемо да се у њима крије животна радост; ”И дадох им уредбе Своје и објавих им законе Своје, које ко врши ЖИВ ЋЕ БИТИ.” (књига пророка Језекиља 20, 11)

 

Света Тројица, Ротердам

[Олимп]

 

"Мироточење иконе Цара Мученика Николаја у Чачку, октобар 2014;

Пошла је козачка литија кроз Србију до Свете Горе, и довела нам у Чачак, почетком октобра 2014., у госте великог христољупца и србољупца, Цара Николаја Мироточивога. У дому једне побожне породице у Чачку, јеромонах Рус чита молитву Цару Мученику за спасење Русије и Србије, и обнову престола православних држава наших… А из Царске Иконе тече миро."

[JESSY]

О малим стварима у животу

 

Многи људи сматрају да је веома тешко живјети у складу са вјером и испуњавати вољу Божију. У ствари – то је веома лако. Само треба обратити пажњу на детаље, ситнице, и покушати избјегавати зло у најмањим и свакидашњим стварима. Ово је најједноставнији и најсигурнији начин да се уђе у свијет духовног и да се приближи Богу. Човјек често мисли да Творац од њега захтијева чињење великих ствари, да Јеванђеље инсистира на потпуном самопожртвовању, укидању властите личности као условима за вјеру. Човјек је често преплашен овим па почиње да се плаши упознавања са Богом, плаши се приближавања Богу и почиње се скривати од Бога не пожеливши чак ни да погледа у Ријеч Божију. “Ако не могу ништа важно учинити за Бога, онда је боље да се склоним од духовних ствари, престанем мислити о вјечности и живим ‘на нормалан начин’.”

Постоји начин уласка у духовно царство “чињењем великих дјела”: мора се или учинити нешто заиста велико или не учинити ништа. И тако људи ништа не чине за Бога нити за своје душе! То је веома чудно – што је човјек више посвећен малим стварима у животу, он мање жели бити искрен или чист или вјеран Богу у тим истим малим стварима. Чак штавише, свако мора усвојити исправан став према малим стварима уколико се жели приближити царству небеском.

“Жеља за приближавањем”… У овом су сажете све тешкоће вјерског живота. Често неко жели да уђе у царство небеско потпуно неочекивано, на неки чудесан и магичан начин, или, са правом – преко неког великог подвига. Међутим, нити један од ових начина није прави начин за проналажење вишег свијета. Нико не доживљава Божије присуство на неки чудесан начин остајући незаинтересован у земљаском животу према потребама за царство Божије и за вјечност, нити ико може купити блага царства Божијег некаквим изузетним подвигом без обзира како он велик био. Па ипак, добра дјела, света дјела неопходна су за свакога који израста у духовном животу, чиста воља, добра жеља, небеска психологија, срце које је и чисто и вјерно…

“…И ако неко напоји једног од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти“ (Мат. 10:42). У овим ријечима Господњим исказан је највећи израз уситњености добра. “Чаша воде” – ово заиста није много…

…У свакој комуникацији између људи неизоставно мора постојати добар дух. Тај дух је Христос, који се отворено огледа или скривено.

“У име ученичко” – ово је први корак у комуникацији са другом особом у име самога Исуса Христа. Многи људи, још увијек не познајући Господа и чудесно заједништво у име Његово, и даље међу собом имају несебично, чисто и људско заједништво које их приближава Духу Христовом…

…Заправо, мање добро је потребније човјечанству него веће. Људи могу живјети своје животе без већег добра, али без мањег не би постојали. Човјечанство неће нестати од недостатка великог добра, већ од недостатка ових мањих добара. Велико добро није ништа друго но кров подигнут на циглама мањих добара.

Мање, лакше добро је остављено на земљи човјеку од самог Творца, који је преузео на себе сва већа добра. Свако онај ко чини мање, подједнако ствара – јер кроз њега сам Творац ствара – велико добро. Од нашег малог добра Творац ствара Његово велико добро. Јер, као што је наш Господ Творац који је све створио из ничега, тако Он може да створи веће добро из мањег…

Кроз такво мање, лакше дјело, учињено на најједноставнији начин, човјек се навикава на добро и почиње му служити цијелим својим срцем, искрено, и на тај начин улази у дух добра, пуштајући коријене свог живота у нову земљу, земљу добра. Коријен људског живота брзо се привикава на ову добру земљу и ускоро без ње не може живјети… Такав човјек је спашен: од малог долази на велико. “Вјеран у малим стварима” преокреће се у “вјеран у великим стварима.”

Оставите по страни сва теоријска разматрања којим је забрањено убијати милионе жена, дјеце и стараца; будите задовољни испољавањем вашег моралног начела тако што нећете убијати људско достојанство вашег ближњег, нити ријечју, нити знаком, нити гестом.

Не гњевите се због ситница „на брата свога ни за што“ (Мат. 5:22) и у свакодневним контактима не говорите неистину својим ближњима. То су ситнице, мале промјене, без рачуна; али само покушајте то чинити и видјећете шта ће из тога произаћи.

Тешко је молити се ноћу. Али покушајте ујутру. Ако не можете да се молите кући онда бар покушајте, док се возите према свом послу, разбистрити мисли са „Оче наш“ и пустите ријечи ове кратке молитве да одјекну у вашем срцу. А ноћу се, потпуно искрено, препустите у руке Небеског Оца. Ово је заиста веома лако.

И дајте, дајте чашу воде свакоме коме је потребна. Дајте чашу напуњену до врха једноставним људским заједништвом свима којима недостаје, најједноставније дружење…

О чудесни путу малих ствари, химну ти пјевам! Предајте се, о људи, опасајте се чињењем малих добара – ланцем малих, једноставних, лаких и добрих осјећања која нас ништа не коштају, ланцем добрих мисли, ријечи и дјела. Напустимо велико и тешко. То је за оне који то воле, а не за нас који још увијек нисмо научили да волимо веће, и за које је Господ, својом неисказаном милошћу, свуда усуо љубав, бесплатну као ваздух и вода.

 

Св. Јован Шангајски

 

http://ortodoksiapravoslavlje.blogspot.com

[JESSY]

Нека Господ Исус Христос постане наше срце и наш живот

 

Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, свака се сила свагда налази у средисту и одатле она се шири, попут таласа, свуда и делује на све оно на шта на том путу наиђе. И онај који је, највероватније због лењости своје, лишио себе овако великог дара Божијег, тај много тога ускраћује и себи и другима због тога сто Христос није у њему, у његовом животу и у његовом срцу. Помолимо се Господу да Он постане срце за свакога човека и да Он буде Живот онима који су умрли за жеље овога света, а да буде смрт за оне у којима још увек живи стари, греху окренут човек. Помолимо се да ти, грехом опхрвани људи, не шире око себе лажни живот ако већ не желе да живе у истини.

Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узводе у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на ближњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни. 

Ниста се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божји. И често се чује питање засшо је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Бозија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која стити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улаже у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскосним погребом.

Неможе се оповргнути истина да се и у току дана могу видети звезде, али то је могуће из дубине која мора бити уска и окомита, недоступна за светлост сунца. Исто се дешава и са сваким од нас јер што је човек дубље у своме смирењу, то је њему лакше да види Небо.

Свакоме ономе ко се труди зарад свога спасења, могло би се и требало би му се рећи: Нема потребе да сазнајеш неднебеске тајне, не трагај за тиме да сазнаш оно што је скривено, или оно ста се односи на будућност. За спасење је неопходно да верујеш, да испуњаваш заповести и да свагда очишћујеш своје срце, а не да будеш радознао. Опасно је желети да се сазна оно ста је скривено, а још је опасније настојати да се те тајне и открију. По промислу Божијем нама се открива оно шта нам је потребно и увек у мери у којој то можемо да схватимо.

Нека је слава Христу, Који нам се јавио у смирењу насе природе, да би нам показао узор смирења. Он се родио у пећини, да ми не бисмо тежили лепоти своје собе или своје келије, лежао је у јаслама да ми не би тражили меку постељу, био је повијен у пелене да бисмо волели просту одећу, досао је као дете које још није умело да говори да бисмо ми били једноставни као деца, незлобиви и да свој језик не бисмо покретали на празнословље. Нека вас ове истине осене и нека осене и мене,за шта молим и васе молитве.

Оно сто је горко не мозе се горким осладити, него само оним што је слатко. Тако се и горки коментари не могу осладити горким речима. Кротост, трпљење и љубав не могу само да осладе оно шта извире из горког источника, него и сам горки извор могу да промене у слатки.

Ако је наса душа подвргнута неком лишавању, Бог тражи стрпљење и наду да би се душа искушала и очистила.

 

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ

This post has been promoted to an article

[Тања1]

О уметности живљења и животу у Духу

 

У црквено-народном дому Светог Василија острошког у Никшићу, у петак 29. јуна предавање под називом “Умјетност живљења“ одржао је јеромонах Арсеније Јовановић, сабрат манастира Острог. Разговор оца Арсенија о овој теми изазвао је велику пажњу публике, те у тексту који слиједи доносимо изводе из овог веома интересантног, животног и, надасве, душекорисног излагања.

 

 

“У многим некадашњим религијама и философским системима човек се често упоређивао са сликом реке. Човек је, значи, као река, наизглед он је увек исти, али он је, у ствари, у сваком тренутку другачији. Време пролази, ми се мењамо, како духовно тако и телесно. Ако погледамо водени ток, замислимо да је то наша душа, а оно корито је наше тело, и једно и друго се мења, тако да у овом животу човек може ићи у два тока – духовни и световни ток. Световни ток је ток којим се пуштамо низ матицу и то је пут онечишћења, поробљења и остарења, старости, старења... Како река тече она је све мутнија, шира, спорија, тромија, а корито све више еродирано, проширено, оно губи свој облик и форму и, на крају, та мутна, спора река се улива у неко море и нестаје. Духовни пут је пут очишћења, ослобођења и омладошћења. Потпуно је супротан световном току и то је пут којим би требали да путују хришћани, а он је узводан ток, то је пут борбе, пут ка нашем Извору. Ми се не утапамо у неко врховно Једно, у неко бесловесно божанство, као што многе религије говоре, не, ми се враћамо нашем Извору, враћамо се Господу Богу Који нас је створио, враћамо се нашем Творцу и нашем једином Родитељу“.

 

“Изложивши себе зрачењу Божије благодати ми, хришћани поништавамо дејство злог зрачења овог света, очишћујемо се, ослобађамо, постајемо све млађи и млађи тако да наша смрт представља наше рођење. Ми умиремо чисти, очишћени младенци као на оној дивној фресци Успенија мајке Божије, где тело мајке Божије лежи на одру, а Господ Исус Христос, њен син држи одојче повијено у пеленама, а то је душа Пресвете Богородице. То је парадигма и идеалан пример свима нама како би требали да завршимо овај живот“.

 

“Ако уопште постоји појам уметности живљења онда значи да би требали да постоје и уметници живљења, требали би да постоје људи који ће свој живот водити као уметност. Ако је то тако онда би такви људи, сигурно, морали волети свој живот, јер сваки уметник, сваки стваралац воли своје уметничко дело до те мере да све жртвује ради свог уметничког дела. Да ли ми, мислим на нас хришћане, посматрамо живот као своје уметничко дело, односно, шта је наш живот? То је наша душа. И да ли ми радимо на својој души као на нашем врховном и, првенствено, важном уметничком делу или нам то промиче од свакодневних обавеза и послова? Ми морамо заволети свој живот, односно, морамо превасходно заволети Онога Који је рекао “Ја сам пут, истина и живот“, али како заволети нешто уколико не осетимо сласт тога? Уколико неко није пољубио своју вољену, нити је упознао, он неће чезнути за њом. Ако неко није пробао укус меда неће моћи да се нада да га поново окуси. Ми морамо да окусимо, пре свега, сладост живота. Како окусити сладост живота и која је то медена нит златне жице живота, која нам пружа ту сласт и која нам даје радост животну, која нам даје ону моћ и ону жељу да очекујемо радост сутрашњег дана“.

 

“Та сладост живота, та златна нит, златна жица животна јесте, у ствари, Божија благодат. Божија благодат је та која одржава цео универзум у овом складу, у овом савршеном функционисању, у овом савршеном постојању. Божија благодат је та која одржава електрон око језгра, одржава атом око молекула, сателит око планете, планету око сунчевог система, сунчев систем око галаксије и галаксију око свих хорова галаксије у свемиру. То је та Божија благодат, то је та Божија љубав. Када се једном окуси Божија благодат онда се све мења, онда човек, заиста, спознаје сву лепоту живота и сву суштину живота и онда му више нису потребна много ни оваква предавања, ни многе књиге, онда га сама Божија благодат учи животу, како да се понаша, како да је стиче све више и како да је не губи, јер духовни живот је врло озбиљна борба, а она се састоји баш у томе, у борби за законитост стицања Божије благодати и како је задржати, како је не изгубити“.

 

“Није лако бити хришћанин, али зар је ишта лако у овом свету ако нешто желимо озбиљно да постигнемо. Људи не схватају да је то борба на живот и смрт и да постоје силе које се, из све снаге, противе борби за стицање Божије благодати“.

 

“Првих десет година живота, а нарочито оних првих пет, су изузетно важне и битне у животу сваког човека. Уколико хоћемо да будемо уметници живљења ми морамо, надасве, да радимо на својој деци. Уколико је за нас, релативно, касно да будемо савршени, да будемо свељуди, да не будемо надљуди, уколико нисмо успели да будемо подигнути, васпитани, обожени од наших родитеља, наших предака, наш је задатак да нашу децу, ако не наше дете а онда дете нашег детета, упутимо да постане не натчовек, него, како је Достојевски рекао, свечовек, јер ми нити смо постали од мајмуна, нити идемо ка неком супер човеку, већ смо створени по слици и прилици самог Бога и ми само треба да пронађемо ту слику и прилику Бога у нама, морамо само да постанемо комплетни људи, свељуди, свечовек или свет човек.

 

“Наша је дужност да стварамо свете људе, целе људе, исцељене људе, светог човека, целог човека и то нам је дато. Наравно, то није лако зато што целокупна ова цивилизација иде ка уништењу породице, иде ка одвајању мужа од жене, одвајању родитеља од деце. Млади родитељи нису свесни да дете неће бити срећно куповином нових фармерки, бицикла, мерцедеса, можда хоће тренутно, јер ни оно не зна, али душа тог детета се неће развити онако како треба. То ће бити фелеричан човек, јер детету није потребно, нити неопходно ништа од тога, детету је потребно присуство и додир његових родитеља. Дете се храни присуством својих родитеља, њиховом слогом, хармонијом у дому, љубављу својих родитеља. Свађа, груба и повишена реч између родитеља пред дететом је огроман криминал, а развод то је детеубиство“.

 

“Божија благодат је као нежни прозрачни лептир који слеће на нашу душу кад хоће и одлази кад хоће. Један мој пријатељ монах, брат у Христу који ми, повремено, открива духовне тајне његовог живота, љубави Божије ради, причао ми је да је, док је живео у једној планини, зеленој пустињи, сав свој живот и све своје дане посветио управо томе – спознаји тих тајанствених законитости када Божија благодат долази у људску душу, колико ту остаје, када и зашто одлази. Једном приликом, негде баш у ово неко доба године, када је на тој висоравни, само са јастребовима и орловима, једна ливада процветала и експлодирала свим могућим небеским бојама и најдивнијим мирисом планинског цвећа и брујом инсеката, а он се, иначе, бави уметношћу, волео је да слика и у тим тренуцима био је дубоко свестан ко је, заправо, врховни Уметник и како се Син Божији предивно играо док је стварао овај свет, док је сликао по крилима тих предивних лептирова и нежних вилинкоњица“.

 

“Док се, каже, шетао кроз ту ливаду, слушајући ту нестварну песму и, будући ганут том љубављу, умео је повремено, чак, и да пусти покоју сузу од радости, у једном тренутку је међу свим тим лептировима видео једног посебно крупног, предивног и умирио се не би ли му што ближе пришао и погледао га. Када му се примакао на метар-два, стао је да га не би преплашио и, на његово изненађење, у том тренутку, тај лептир полеће, креће према њему и слеће му на руку потпуно неочекивано и ту се задржи неколико минута. У тој пустињи, где ни човека није дуго видео, то мало биће му је огромну радост унело у срце и мисао му је рекла “Ето, таква је Божија благодат“, долази кад се најмање надаш, али, исто тако, и одлази када се најмање надаш. Али, постоје многи предуслови који су нам дати, који нам помажу да знамо како да призовемо Божију благодат и како да од овог живота направимо једно весеље, радост, празник, а то је све оно што нам говори наша Света Православна Црква“.

 

“Љубав се једино жртвом исказује, а наша љубав према Богу може се показати нашом жртвом, да би Бог видео да ми, заиста, чезнемо за Њим, јер једино оно срце које чезне за Богом добија тај божанствени, предивни дар, ту танану струју тог недодирљивог, нествореног енергетског тока који кружи целокупним универзумом, како кроз све галаксије, тако и кроз наше срце и даје нам снагу да идемо кроз овај живот. Шта је и како се манифестује Божија благодат? Она има различите пројаве код људи који су у свету. Божија благодат је та која цивилима, мирјанима у браку, даје снаге да пролазе радосно кроз овај живот, да се радују животу, да кроз муке и искушење пролазе радосно, јер у себи осећају дејство, откуцаје Божије благодати. Код оних хришћана који су делатнији, иако живе у свету, Божија благодат помаже да спремно погледају у очи сваком животном проблему“.

 

“Божија благодат има другачију пројаву код монаха, јер су монаси принели мало већу жртву. Она у монашком животу има другу врсту пројаве. Божија благодат монаху даје снагу, даје радост, осећање љубави и испуњености, осећање да није сам. Монах беседи са Богом, осећа Његово присуство, испуњава своју душу љубављу и осећањем присуства. Божија благодат код монаха који живе у келијама и пустињама бива још интензивнија, још снажнија. Она им открива тајанствене скривнице овог света, открива им сву лепоту и сву страхоту овог живота. Њима Божија благодат открива, можда чак и више од људи у свету, свеколико страдање људског рода и они, осетивши у дубини свог бића љубав, још више састрадавају. Можда се само на молитвама тих џинова и дивова духовних овај свет и одржава“.

 

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

http://www.spc.rs/sr/o_umetnosti_zhivljenja_zhivotu_u_duhu

[JESSY]

Животни циљ Христовог следбеника

 

 

 

Значајно сазнање је спознаја да све што је икада ико постигао у животу није његово постигнуће и успех. Јер буквално све што имамо дато нам је рођењем као дар од Бога. 

Без обзира шта сте открили, шта сте осмислили, колико новца сте зарадили – све се своди на просту чињеницу да вам је Бог дао живот и таленте које имате.

- Откуцаји срца, који вас држе у животу су дар од Бога.

- Интелектуални капацитет којим располажете и који сте употребили да бисте успели и створили много тога у животу је дар од Бога.

Како се ико од нас може усудити рећи; ”Види колико сам успешан! Види како сам паметан!” Заустави се кад тако помислиш и буди врло опрезан са таквим изјавама. Сети се да је све од Бога. Сети се да тај откуцај срца, који те држи у животу, није у твојој власти, већ је дар од Бога, који ти је предат на одређено време и може ти бити сваког момента одузет.

Ево опомене, коју нам је Бог оставио у Светом Писму; ”Нити говори у срцу својем; моја снага и сила моје руке добавила ми је ово благо. Него се опомињи Господа Бога својега; јер ти Он даје снагу да добављаш благо, да би потврдио завет свој, за који се заклео оцима твојим…” (5. књига Мојсијева 8, 17 – 18)

Ми некад верујемо да смо на врху свету, да је моћ у нашим рукама, али не варајмо се, јер није тако. Бој се Бога и поштуј Га. Подсећај се да Бог има завршну реч у свакој могућој животној области.

Ако ти се чини да је нечему крај или да не може бити промене компликовано тешким околностима, схвати да Бог има завршну реч.

Сетите се, у старом Риму је било 10 покушаја од стране страховито моћних и злих царева да потпуно униште све хришћане и само хришћанство. Хришћани су стављани пред гладне дивље животиње, растрзавани у ужасним мукама, живи паљени. Цар Диоклецијан је био тако чврсто уверен да ће уништити хришћанство и убити све хришћане, да је производио новчиће на којима је писало; ”Хришћанска вера је уништена, а вера римских богова је обновљена.”

Сви знамо какав крај је дочекао многобожачки Рим – рушевине моћног царства су туристичка атракција, а хришћанска вера је опстала и раширена је по целом свету.

Свако од нас има обавезу да Христово учење преноси и на друге, првенствено на чланове своје породице и на децу. ”Како ће дакле призвати Онога у кога не повероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без ПРОПОВЕДНИКА (онога који говори о вери)?” (посланица Римљанима 10, 14)

Циљ нашег живота на земљи је да умножавамо Божију славу, да научимо да Му служимо. Ако пропустите прилику да славите Бога још током овог живота, све у нашем животу ће  полако почети да вам се распада, у ваш живот ће се полако увлачити разарајући грехови и изопаченост, које ће вас сатрети.

Како ви живте? Да ли жудите за тим да славите Бога својим живљењем или само јурите за сопственом срећом, угађањем и успехом. Ако сте сасвим сконцентрисани на себе и своје циљеве, онда јурите у самоуништење.

Не одбацујте драгоцени дар овог живота, немојте траћити драгоцени дар времена. Употребите их добро, употребите их за Бога, а Он ће вам дати све што вам је потребно.

А кад дође време излажења из овог смртног тела, Бог ће вам рећи; ”Хајде, верни слуго, сада идеш кући”, а ви ћете бити спремни за то и нећете имати никаквих туробних жаљења у души, већ ћете отићи у радости.

 

http://svetatrojica.wordpress.com/?app-download=nokia