ГМО (спојене теме)

[Crveni Baron]

[ego]

Ма јок, само им се чини. Пуј, пике, не важи док не буде сад им није ништа.

http://www.youtube.com/watch?v=5pEMgUmtMrA

[Аурор]

samo jedna grupa ljudi se bori protiv GM hrane i biometrijskih pasoša.

da ako se ikada izbore protiv svih nemani Novog sveCkog poretka.

[DYNABLASTER]

biometrijski pasosi su bezazleni stim sto mogu biti samo uvertira, a GMO je, da ti ne kazem sta je, jer ce biti obrisano... jel citas ti uopste sta smo sve pisali o GMO ili preskaces postove? ajde manje vise sto se tice "kvaliteta" takve hrane, nego je glavna stavka sta sve u paketu ide uz to

[миомира]

Revealed: Monsanto GM corn caused tumors in rats

http://rt.com/news/monsanto-rats-tumor-france-531/

[ego]

Купујте од оних којима верујете и који једу оно што вама продају!

Велики интервју професора Миладина Шеварлића

ИМА ЛИ ГМО У СРБИЈИ?

Интервју који је професор београдског пољопривредног факултета Миладин Шеварлић дао недељнику Сведок почетком овог месеца.

Проф. Миладин Шеварлић

ИНТЕРВЈУ: Др Миладин М. Шеварлћ, професор на Пољопривредном факултету у Београду о присуству генетски модификоване хране у Србији

“Џепни уговори” трују Србију

Пише: Милан Динић

Београд – Генетски модификована храна, или скраћено ГМ, једно је од главних тема када је реч о опстанку света и човечанства данас.

Док произвођачи ове хране и заговорници генетског инжењеринга истичу корисност оваквих производа, добар део научне јавности се овоме противи и упозорава на несагледиве последице „изигравања Бога“.

Светску, али и домаћу јавност шокирали су недавно објављени резултати француских истраживача према којима су пацови, који су храњени генетски модификованим кукурузом, много брже оболевали и имали великих здравствених проблема.

Тим поводом, домаћа јавност имала је прилике да чује и професора Миладина М. Шеварлића са Пољопривредног факултета у Београду, који је веома оштро говорио о присуству ГМ хране у Србији преко светског гиганта „Монсанто„, али и о веома јаком утицају ГМ лобија у нашој земљи.

У жељи да ова тема не остане само на нивоу једног телевизијског обраћања, већ да буде продубљена, а са намером да сазнамо каква је заиста опасност од ГМ хране и колико је она продрла у наше животе, „Сведок“ је разговарао управо са професором Шеварлићем.

Шта је проблем са генетски модификованом храном?

Проблем је што имамо укрштање гена једне врсте са генима биљке и животиње друге врсте, а можда већ сада а у будућности врло извесно и са човеком. То може да буде врло лоше јер се у природи тако нешто никада не дешава и не знамо куда то води.

Резултати експерименталних истраживања исхране експерименталних животиња са генетски модификованим производима показују изузетно лоше резултате по здравље тих животиња. Немогуће је одржати прехрамбену безбедност човечанства само на бази једне генетски модификоване биљке из једне врсте биљака. Природа има богатство и ниједна лабораторија то богатство не може да замени.

Шта може да крене по злу када је реч о коришћењу генетски модификоване хране?

У другој генерацији експерименталних животиња запажају се проблеми у органима. У трећој генерацији, јављају се тумори. У четвртој генерацији јавља се велика смртност и бесплодност. Ако бисмо то пројектовали на људе, то значи да ова генерација која сада једе генетски модификовану храну, знајући да то једе или не, кроз 75 година би имала катастрофалне последице.

То су доказали многи научници и у Русији, али и на Западу. Енглески истраживач мађарског порекла, доктор Пустаји, због јавног саопштавања тих резултата без дозвола мултинационалних компанија практично је изопштен из научног света и његова каријера је уништена. ДЖон Фаган је 2009. радио анализу 136 до сада јавности доступних студија и научних радова који говоре о аргументима за и против генетски модификованих организама. У том раду побио је све аргументе које су мултинационалне компаније истицале у својим маркетиншким кампањама „за ГМО„.

Други проблем који се јавља јесте што мултинационалне компаније не дозвољавају да на декларацијама производа који садрже сировине од генетски модификованих биљака и животиња стоји упозорење потрошачима да тај производ садржи генетски модификоване сировине.

Зашто би неко ко производи нешто што тврди да је добро избегавао да истакне то што је наводно добро и себи направи позитиван маркетинг?!

Зашто? Ради се о томе да су мултинационалним компанијама познате штетне чињенице о генетски модификованој храни и они, прикривајући те податке, покушавају да избегну да наредним генерацијама људске цивилизације плаћају енормне одштете због могућих штетних последица по основу конзумирања тих производа.

Када је генетски модификована храна ушла у широку употребу?

Генетски модификоване биљке су у широку употебу ушле почетком 1990-их. Данас су оне доживеле експанзију захваљујући монополу мултинационалних компанија и политичком утицају владе најјаче државе на свету која стоји иза њих. Те биљке сада заузимају око 150 милиона хектара, са образложењем да је њихова производња рентабилнија и безбедна, што научно није доказано.

Недавно су француски научници објавили резултате свог двогодишњег истраживања које су спроводили у тајности?

Њихови налази су потпуно супротни од тврдњи мултинационалних компанија. Зао дух је пуштен из боце. Ми сада, осим прехрамбено-безбедносних последица, не знамо ни какве ће последице бити по различите врсте мутација које могу да настану у природи. Мултинационалне компаније једино интересује профит, а тиме се реализује друго Кисинџерово начело да „ко влада храном, влада људима“.

Да ли би Србија требало да се отвори за генетски модификоване биљке и животиње?

Не видим зашто би Србија са пет милиона хектара пољопривредних површина односно четири милиона хектара обрадивих површина, и са седам милиона становника себи дозволила те уцене да гаји генетски модификоване организме. Ту је прво здравствено-безбедоносни проблем који они више не могу да прикривају.

Други, агроекономски проблем је да, према мојим прорачунима, за милион и 200 хиљада хектара површина под кукурузом, а Србија је 10. извозник кукуруза у свету, ми бисмо морали годишње да дајемо 100 милиона евра само за набавку семена генетски модификованог кукуруза. То би био трошак сваке године, будуће да генетски модификовано семе кукуруза има у себи такозвани терминатор ген који онемогућава да се семе користи и наредне године.

Какве би то последице имало по наше пољопривредне институте и факултете?

Наши институти немају такву технологију. Дакле, та семена би морала да се увозе. Реч је о потпуно монополском положају страних компанија. Реч је о једној, и још три са њом директно или индиректно повезане компаније, чијим се генетски модификованим семеном засејава око 150 милиона хектара и планирају да заузму милијарду хектара у свету са ГМ биљкама.

Шта би за Србију значило и колико би је коштало да производи ГМ храну?

То би била и агроекономска катастрофа. Изгубили бисмо најпрофитабилнији део агропривреде – производњу семена и садног материјала, а наша семена се извозе у иностранство. Ако бисмо то овде дозволили не бисмо имали никакав морални аргумент другима да нудимо своје семе и саднице, а да га не користимо код нас. На тај начин бисмо директно изгубили 5.000 радних места у индустрији семена и садног материјала у Србији, а индиректно 50.000 радних места, односно без извора прихода за живот остало би око 150 хиљада становника.

Од када је и колико ГМ храна присутна у Србији?

ГМ храна је у Србији присутна после 2000. године. Одлуком тадашње савезне владе СРЈ прихваћен је „тројански коњ“ у виду донација САД од 50.000 тона сојине сачме за производњу концентроване сточне хране, од генетски модификоване соје. Практично је тада тај генетски модификовани производ ушао у ланац исхране стоке у Србији.

Друго, због отворености граница имали смо увоз генетски модификоване соје без терминатор гена, која се и у наредним циклусима може репродуковати.

Да ли се у српским радњама налазе производи са ГМ организмима? Да ли су они јасно декларисани?

Неодговорно би било да тврдим да је имамо, нити да је немамо. Али знам да сигурно није декларисана ако је има на нашем тржишту – чиме обесмишљавамо основно људско право да потрошач зна шта једе и да има могућност избора. Ипак, као аграрни економиста не могу да се отмем утиску да је килограм живе мере кока носиља, после периода експлоатације у производњи јаја, дакле најлошија категорија живине, скупља него килограм неких пилећих производа.

Поставља се питање шта садрже ти пилећи производи ако су они јефтинији у продавници него килограм живе мере најлошије категорије живине?!

Највише критика упућено је на рачун компаније „Монсанто„. Она послује и у Србији. Са киме послује и од када?

Та највећа и најпрепознатљивија мултинационална компанија за генетски модификоване производе, овде је присутна по основу представништва које има. На свака три месеца, као вид маркетинга, преко медија објављују огласе у којима траже регионалне менаџере, а да притом можда уопште не примају нове људе. Друго, присутна је преко агробизнис система са којима пословно сарађује. Притом, треба имати на уму да та највећа компанија има производе и који нису генетски модификовани.

Помало, као „светска завера“?

Када се ради о тим моћним компанијама у области хране у свету, оне су практично објединиле „свето тројство“: генетски модификоване организме, средства за заштиту биља укључујући и тоталне хербициде и фармацију која од свега тога треба да лечи потрошаче. Тако да имају три нивоа зараде.

Како то „Монсанто“ утиче на српску Владу?

Имају веома јак лоби.

Ко чини тај лоби у Србији?

Поједини политичари, новинари и научници. Образложење појединих научника је да Србија не би требало да остане у такозваном технолошком мраку. Подсетио бих на болест лудих крава. Тако су нам пре 30 година говорили да нема никаквих проблема да се користе конфискати из кланичне индустрије у производњи сточне хране. Када је дошло до проблема и преношења те болести на људе, онда је настао хаос у свету. Да ли нам је трагедија са јапанском атомском централом после цунамија довољна опомена да се и у државама које су изезетно добро уређене и високоразвијене може десити трагедија која изазива последице сличне трагедији после бацања атомских бомби!?

Колико земље су покуповали странци у Србији и да ли преко њих долази генетски модификована храна у Србију?

За сада не толико директно, али индиректно вероватно јесу. Одговор се крије у такозваним џепним уговорима. За такве уговоре сам први пут пре 20 година чуо од колега из Пољске. То су уговори склопљени у адвокатским канцеларијама. Физичка особа или правно лице добије новац да под својим именом купи одређену земљу. Особа која је купила ту земљу је позајмила новац и мора да га врати. После протока одређеног времена, пошто та особа не врати новац, по уговорној обавези долази до преузимања те имовине и тада се појављује онај који заправо јесте прави купац.

Када све то узмемо у обзир, прети ли Србији могућност да остане без сопствене хране?

Удара се на последње остатке система који може да гарантује елементарну самосталност и одрживи опстанак једног народа. Ми се хвалимо да извозимо кукуруз као сировину, а не „хвалимо се“ да увозимо замрзнуто месо из других земља којима извозимо кукуруз.

Али, како се испоставило, месо није једино што увозимо. Ту је и кромпир, јабука…

У условима глобализације производње и тржишта то се не може апсолутно спречити. Али, ми не радимо ништа да спроводимо кампање какве се спроводе у Хрватској и Словенији а које гласе: купујмо наше. Је’л мислите да ће Швеђани или Норвежани пре да купе страни производ него свој, без обзира на цену?!

Ми смо уништили предфармерски сектор. Хемијска и машинска индустрија су разорене НАТО бомбардовањем, а онда је то докрајчено приватизацијом. Уместо да производимо комбајне, ми смо потпуно уређен плац „Змаја“ који је производио комбајне раскрчмили великим светским ланцима који данас увозе 90 одсто производа. На тај начин извршена је окупација српског тржишта страним производима.

Дужина транспорта једног комерцијалног паковања неког производа у међународним ланцима хипермаркета у просеку је 2400 километара. А дужина транспорта неког нашег производа који купујемо са зелене пијаце, укључујући и транспорт сировина и прерађевина, јесте 80 километара. Дакле, плаћамо тридесет пута веће трошкове транспорта производа у међународним ланцима.

Како онда често видимо да је јабука из Србије скупља него јабука из иностранства?

Зато што смо урушили задругарство. У земљи која има ситну сопственичку аграрну структуру без задругарства које може да обједињује велики број малих произвођача, не можете очекивати више. Зато од српских пољопривредника највише користи имају накупци и прекупци. Захваљујући томе, ми имамо међу накупцима оне који примају помоћ из центара за социјални рад, а возе се у БМВ-у који су зарадили на грбачи српског сељака.

Постоји ли у Србији стратегија пољопривреде и какве су мере које држава предузима у овој области?

Влада је 2005. донела Стратегију развоја пољопривреде, а носилац је била тадашња министарка из Г17 Ивана Дулић Марковић. Политиком Г17 око распарчавања уређених земљишних комплекса бивших великих друштвених пољопривредних комбината начињен је катастрофалан промашај, јер су уређени земљишни комплекси тих комбината били највећа конкурентска предност српске пољопривреде у односу на фармерски сектор ЕУ.

Оспоравате и начин на који се поступало са земљиштем у државној својини.

Не могу да заборавим незаинтересовано држање политичара око распрачавања пољопривредног земљишта у државној својини.

Рецимо, комплекс од 1244 хектара уређеног државног земљишта у општини Србобран који је користио ПИК „Бечеј“, након измена Закона о пољопривредном земљиштву, расподељен је тројици паора. Дакле, нису они постали закупци до 50 или сто хектара већ десетоструко више. Е сада је питање, да ли неко може да обрађује три или четири хиљаде хектара, а нема ниједног запосленог радника?! А у време транзиције отпуштено је преко 50.000 радника из сектора пољопривреде. Деценијама су држава и пољопривредни комбинати улагали у процес арондације и комасације земљишта, у системе за наводњавање, ветрозаштитне појасеве… То смо све девастирали распарчавањем државног пољопривредног земљишта.

Када би наши произвођачи добијали субвенције као амерички фармери, наш кукуруз бисмо производили не по цени од 27 већ по цени од 15 динара. А овогодишња суша у свету, укључујући и САД, показала је да све оне маркетиншке приче о отпорности на сушу генетски модификованих семена не пију воду.

А шта је са биодизел горивом? Да ли је оправдана бојазан да ће, ако се користе житарице у производњи бензина, са друге стране нестати хране?!

Око тога постоји велика полемика и у свету. Ту није реч само о коришћењу пољопривредних производа, већ и о води. Хиљаду кубних метара воде искоришћених у пољопривредној производњи доносе вредност од 500 долара, а хиљаду кубних метара воде у индустрији доносе приход од 10.000 или 12.000 долара. Где ће онда вода отићи?!

На јесен ће бити спроведен попис пољопривредних газдинстава. Ово ће бити први такав попис од 1960. Шта очекујете да попис покаже?

Молим све пољопривреднике да дају што прецизније податке. У противном, то ће нам се вратити као бумеранг у случају придруживања ЕУ. Јер, све што будемо умањили, за толико ће нам бити ниже базе за одређивање националних квота за производњу и извоз пољопривредних производа. Овај попис одлучује судбину српске самодовољности у производњи хране.

Како је у региону када је реч о ГМО?

Бугарска је донела закон којим је дозволила узгој генетски модификоване хране, па је под притиском јавности од тога одустала. У Румунији има око сто хиљада хектера генетски модификованих пољопривредних култура. У Мађарској тога нема. Хрватска је такође то забранила. Где год је правно неуређен и економски несамосталан систем, ту постоји могућност утицаја и заобилажења воље народа.

Јел’ имате ви проблема због овога што говорите?

Директно не, али индиректно да, у виду сугестија… Ипак, износим аргументе и са свима сам спреман да сучелим ставове „за“ и „против“.

Шта саветујете обичним људима како би били сигурни да једу здраву храну?

Купујте од оних којима верујете и који једу оно што вама продају. Довољно је да једна зграда од 20 станова ангажује три сељака да за станаре те зграде плански производе. Из те зграде седмично може да иде један ауто код тих сељака и да испоручује свеже производе породицама. Важно је да се избаце посредници. У Србији је много паразита између пољопривредника и потрошача па најгоре последице трпе управо те две стране. Мора се поново уздићи кредитно задругарство у Србији како би финансирали пољопривредну производњу са средствима по нижим каматама него што су камате пословних банака. Али морамо имати и потрошачке задруге да би избацили бројне посреднике између произвођача и потрошача.

Генетски модификована соја у Србији!

Ми данас имамо неколико хиљада хектара под генетски модификованом сојом у Србији, иако инспекција тврди супротно. На откупним местима за соју, преко узорковања, врло лако може да се утврди да ли има генетски модификоване соје.

Наша соја која није генетски модификована тражена је од угледних компанија у свету, попут компаније „Нестле“, и постиже изузетну цену на светском тржишту.

Три катастрофалне грешке српских власти у пољопривреди

Наша власт је „у име народа“ направила две катастрофалне грешке која ће имати катастрофалне последице по развој пољопривреде Србије. Сада смо у ситуацији да ова власт направи евентуално трећу грешку која би била забијање глоговог колца у срце српске пољопривреде.

Прва грешка је Споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ. У њему стоји да ће четири године од дана потписивања Споразума купци из ЕУ стећи право да купују пољопривредно земљиште под истим условима као и наши грађани. То је апсурд ако се упореде наше и њихове плате. У старту су домаћи купци неравноправни.

Друга грешка јесте што смо брзоплето веровали обећањима циклично променљивих људи из руководства ЕУ који обмањују земље које нису у њиховом чланству, па смо поверовали да више нема додатних услова када смо прихватили Прелазни трговински споразум са ЕУ, а по којем од 2014. код највећег броја производа неће бити никакве разлике између царинских стопа Србије и земаља Уније.

Трећа грешка је што се странцима овде дају огромне погодности и подстицаји, а нашим пољопривредницима се не пружа ни најмањи део такве подршке.

А посебно ће погубно бити уколико садашња или нека будућа власт под притиском САД, због пријема Србије у Светску трговинску организацију, измени садашњи Закон о ГМО и дозволи узгој ГМ биљака и животиња, као и увоз и пласман хране од ГМ сировина.

Сточарство у Србији трајно уништено

Више сам него уверен да смо досадашњим „ад хок“ мерама аграрне политике, од министра до министра, уништили сточарску производњу као далеко вреднији део пољопривреде. Ми смо сточарство уништили. Учешће сточарства у вредности пољопривредне производње данас је испод 30 одсто, а верујем да ће после сагледавања резултата овогодишње суше бити и испод 25 одсто. То нас ставља на дно европских земаља у овој области. Мислим да више нећемо моћи да извршимо опоравак сточарске производње, те да ће Србија постати трајно увозна земља за сточарске производе који су изузетно скупи.

У сточарству и пољопривреди мора да се ради стално, а наши „способни агробизнисмени“ који закупљују хиљаде хектара земље, живе по градовима, возе џипове и у лизинг узимају тракторе „ДЖон Дир“… Дакле, новац им не остаје у Србији већ иде даље. Тако је уништено српско сточарство.

„Монсанто„, највећи произвођач генетски модификованог семена у Србији преко Миодрага Костића и МК Групе

„Монсанто“ је мултинационална корпорација из САД која се бави пољопривредом и једна је од водећих произвођача генетски модификованог семена.

Основана 1901, до 1940. године компанија „Монсанто“ је била међу водећим произвођачима синтетичких влакана у САД. До 2002. била је међу 10 највећих хемијских гиганата у САД, да би се потом окренула биотехнологији. Како тврде научници, „Монсанто“ данас држи 90 одсто светске производње генетски модификованог семена.

Ова компанија је често била предмет напада научника широм света. Најновији ударац дошао је пре неколико дана из Француске, када је тим тамошњих научника објавио да су резултати истраживања на пацовима који су јели генетски модификовани кукуруз компаније „Монсанто„, показали да су оболели од тумора и имали тешка оштећења бубрега и јетре. Ова информација навела је француску владу да од Агенције за безбедност хране ЕУ тражи процену валидности налаза стручњака.

Иначе, „Монсанто“ се и раније сукобљавао са Французима који нису били вољни да дозволе његов продор на европско тржиште. Депеше америчких амбасада које је објављивао „Викиликс“ 2010. откриле су да је амерички амбасадор у Паризу 2007, након забране да генетски модификовани организми компаније „Монсанто“ уђу у Француску, предлагао „реципрочне мере“.

Производи компаније „Монсанто“ присутни су и у Србији од 2007. Председник Управног одбора МК Групе Миодраг Костић и директор мултинационалне компаније „Монсанто“ за Источну Европу Герхард Роса потписали су 16. маја 2007. уговор о стратешком партнерству којим је „МК Група“ постала званични увозник и дистрибутер Монсанто хибридног семена кукуруза, сунцокрета и уљане репице за тржиште Србије.

У јавности је у више наврата помињано да су САД Србији, како би постала члан Светске трговинске организације, поставиле услов да дозволи слободан увоз генетски модификоване хране. Ово питање поменуо је и потпредседник САД Џозеф Бајден приликом посете Београду 2009, када му је наводно обећано да ће то бити решено.

Американци хоће да Србија производи и ГМ шљиву

Недавно смо на Пољопривредном факултету имали предавање америчких истраживача о генетски модификованој шљиви која је отпорна на вирус шарке. Они су нам препоручили ту нову сорту, медено-слатку, уместо досадашњих, које нису отпорне на шарку.

Србија се удара у најрањивије и економски најзначајније делове пољопривреде. Ово је једини сегмент привреде Србије који је још увек одржив и који омогућава нацији било какву самобитност и самосталност. Удара се на кукуруз, соју, шљиву… На све оно што извозимо. На тај начин се елиминише самосталност српске одрживости.

Свако ко је боравио у САД уносио је у себе ГМ храну

Сви који смо били у САД по било ком основу током протеклих десетак година сигурно смо конзумирали генетски модификовану храну а да то не знамо, јер на америчком тржишту нема ознаке за генетски модификовану храну у декларацијама. Али једно је користити ту храну десетак или месец дана, а друго хранити се са њом стално. Замислите када би антибиотике користили током читавог живота, а не само у време када нам је имуни систем ослабио услед повремених инфекција.

Право је питање који су мотиви америчке администрације да дозволи да на декларацијама производа који садрже те сировине нема обавештења за купце. То такође злоупотребљавају мултинационалне компаније са маркетиншким образложењем: „па нећемо ми ваљда да трујемо наше становништво“.

Право питање је – коме је намењена та храна? Сигурно није намењена мултимилионерима.

ГМ биљке које детектују експлозив у минским пољима

Постоје и генетски модификоване биљке које мењају боју уколико их засејете на минским пољима. На тај начин оне реагују на експлозив и деминерима показују где се налазе мине. Хрватска Влада после ратних сукоба на њеној територији није дозволила да се засеју те биљке јер је њихов Национални савет за биолошку сигурност рекао да не постоји могућност да се у слободном простору контролише деловање тих генетски модификованих биљака на екосистем.

Странци могу, ја не могу?!

Не само што продајемо обрадиву земљу странцима, него и воду. Колико је до сада тога распродато и где нас то води?

Нажалост продали смо све природне ресурсе, иако сматрам да је то противуставно јер природни ресурси не би смели да буду предмет продаје. Својевремено, када је вршена приватизација „Књаза Милоша“, разговарао сам са тадашњим директором Агенције за приватизацију и он ми је рекао да се не продају водни ресурси него капитал фирме. Када сам предложио да ћу, ако је то тако, да направим конзорцијум који ће да скупи 10 милиона тадашњих марака и да поред фабрике „Књаз Милош“ направимо другу, још модернију фабрику и да са истог извора вучемо воду и плаћамо надокнаду колико и други произвођачи, речено ми је да не може.

Нису спорни само водни ресурси, већ и, рецимо, бушотине за нафту у Србији, које су такође дате по једној врло ниској цени у односу на цену која се добија у другим земљама.

У целости можете да га преузмете и читате и у ПДФ-у са овог линка

http://www.mediafire...mq711kmonw4bzf2

_____________

http://srbijabezgmo....i-gmo-u-srbiji/

[Дејан]

[Дејан]

Profesor Dimitrijević ims veoma zaniljiva predavanja.

Dobio sam 8 kod njega na ispitu,bez obzira što nisam znao pola trećeg pitanja.20 stranica mi falilo u knjizi.

Naslov klipa je stop GMO ali mislim da profesor Dimitrijević nije protiv GMO već je protiv toga da uvozimo tuđi GMO i tehnologiju

[Aquilius Cratus]

http://www.mdexplorer.rs/genetski-modifikovani-organizmi-cega-se-treba-bojati-a-cega-ne/

Vitamin A je neophodan sastojak ljudske ishrane, potreban pre svega za normalnu funkciju imunog sistema i za pravilan razvoj i rad očiju. Mada u prevelikim količinama može biti opasan, nedovoljan unos proizvodi ogromne probleme, pogotovo kod dece u razvoju. Cifre su zastrašujuće: slab imuni sistem usled nedostatka vitamina A svake godine ubija oko pola miliona dece širom sveta. Povrh toga, problemi sa razvojem očiju i vida dovode do još 250 – 500 hiljada slučajeva trajnog slepila. Otud, dodatak vitamina A ishrani u siromašnim zemljama je jedan od važnijih ciljeva Svetske Zdravstvene Organizacije.

Naučnici su ubrzo našli rešenje koje je izgledalo skoro savršeno. Uzeli su jedan gen iz genoma ljiljana, i jedan iz genoma bezopasne bakterije Erwinia uredovora; oba su ubacili u genom pirinča. Ovaj pirinač daje zrna zlatne boje – boje koja potiče od beta-karotena, supstance koju ljudsko telo samo pretvara u vitamin A. Za dete u Africi ili Aziji koje pati od nedostatka vitamina A, dovoljno je da zameni običan pirinač ovim novim zlatnim zrnima, i problem će biti rešen.

Slika 1: Zlatni pirinač (International Rice Research Institute)

Zlatni pirinač postoji, proveren je, ustanovljeno je da nema negativne posledice po zdravlje… i trenutno uglavnom sedi u laboratorijama i probnim stanicama, pošto mnoge zemlje kojima je on najpotrebniji odbijaju da ga koriste. Zašto? Zbog ogromne, internacionalne panike povodom genetski modifikovanih organizama, i zbog beskrajnih glasina koje se o njima svuda sve više šire.

Da li su genetski modifikovani organizmi zaista toliko opasni? Odakle potiču strahovi? Da li su ti strahovi opravdani? Vredi ovu temu ispitati malo detaljnije nego što se to radi u dnevnoj štampi.

I – (Pra)istorija genetskih modifikacija

Većina ljudi se strahovito iznenadi kada im naučnici kažu da genetska modifikacija nije ništa novo – ljudi se njome bave već hiljadama godina. Naime, praktično svo naše voće i povrće, sva naša stoka i živina, sve žitarice… sve što uzgajamo je predmet viševekovne ili višemilenijumske veštačke selekcije.

Jedan lep primer se može videti na Slici 2. Na levoj strani slike možete videti neobičan plod trave zvane teozint (Zea perennis). Plod ove travke je niz od desetak tvrdih, neukusnih, ali ipak hranjivih zrna.

Slika 2: Teozint i kukuruz, sa hibridom u sredini (fotografija John Doebley)

Južnoamerički Indijanci su koristili teozint kao izvor hrane vekovima. Svake godine, Indijanci bi pobrali teozint, izabrali najbolja i najmekša zrna, i njih koristili za sledeću žetvu. Povremeno, u poljima teozinta, našao bi se i poneki mutant – travka koja je imala neobično veliki broj zrna, ili neobično velika zrna, ili neobično ukusna… Uzgajivači bi te semenke sačuvali, i onda ih sejali sledeće godine, u nadi da će dobiti još travki sa tako dobrim osobinama.

Kroz generacije, skupljanje ovakvih mutacija i njihovo međusobno ukrštanje je dovelo do varijante teozinta koja nosi mnogo više zrna, na mnogo većem stablu. Zrna su mnogo ukusnija, i mnogo se lakše mogu prikupiti u većoj količini. Ova biljka nam je svima poznata: u pitanju je kukuruz (Zea mays).

Slika 3. Brassica oleracea, divlji kupus (Wikimedia)

U istoriji poljoprivrede postoje i mnogo neverovatnije promene. Recimo, jedna od biljaka u prvim baštama praistorijskih ljudi je bio divlji kupus (Brassica oleracea, slika 3). Od ove jedne biljke, uzgajivači su kroz generacije proizveli čitav niz proizvoda. Kroz izbor biljaka sa najgušćim lišćem na kraju stabljike i njihovim međusobnim ukrštanjem, proizveden je kupus. Biranjem i ukrštanjem biljaka sa najdebljim i najizraženijim lišćem, proizveden je kelj. Ukrštanjem biljaka sa najvećim brojem cvetnih pupoljaka na debelim stabljikama, proizveden je brokoli. Od biljaka sa najvećim brojem cvetnih grupa je proizveden karfiol. A izborom i ukrštanjem biljaka sa najdebljom stabljikom, proizvedena je keleraba.

Mnoge od biljaka koje koristimo u ishrani su u početku bile prilično otrovne. Divlji crveni pasulj, recimo, sadrži otrovnu supstancu fitohemaglutinin. Naši preci su mogli da taj pasulj jedu samo u malim količinama, nakon dugog kuvanja. Ali kroz vekove selekcije, uvek birajući one sojeve koji su najukusniji i koji proizvode najmanje problema kada se jedu, količina otrovne supstance je drastično smanjena. Današnji crveni pasulj je i dalje otrovan sirov, ali je dovoljno deset minuta kuvanja da se neutrališe sav prisutni otrov.

Badem je u početku još otrovniji, pošto divlja biljka proizvodi veliku količinu cijanida u plodovima. Kroz veštačku selekciju, ljudi su od ovog početnog badema razvili dva soja – slatki badem, u kome praktično uopšte više nema cijanida, i gorki badem, u kome je ostala manja količina.

Sve ove biljke su proizvedene tako što su birani mutanti – jedinke koje se povremeno rode sa nekom izraženom ili smanjenom osobinom – i tako što su ti mutanti ukrštani sa drugim mutantima, sa ciljem da se dobije organizam sa željenom kombinacijom osobina. U slučaju badema, na primer, uzgajivači su birali najmanje gorke bademe (najmanja količina cijanida) najveće veličine i najboljeg ukusa.

Isti proces je primenjen i na životinje: biranjem i ukrštanjem mutanata kroz generacije, uzgajivači su proizveli kokoške koje nose jaja tokom cele godine; krave koje daju ogromne količine mleka; svinje koje daju mnogo više mesa nego njihovi divlji rođaci; itd.

Ono što je važno uvideti je da se u svim ovim slučajevima radi o nekontrolisanim mutacijama. Genetski efekti koji su doveli do prelaza od teozinta do kukuruza su ogromne – čitavi hromozomi su duplikovani, na stotine gena se drastično promenilo. U većini slučajeva, ni danas se ne zna koje su sve promene proizvedene, kojim redom, i kako. Genetska osnova najvećeg dela naše hrane nam je potpuno nepoznata.

Ovaj proces se događa i dan danas. Seljak baci seme jabuke na zemlju, i izraste stablo sa veoma slatkim i ukusnim plodovima. Taj seljak onda grane sa tog stabla nakalemi na što više drugih stabala može. Novi soj jabuka bude popularan, i dobro se prodaje na pijacama. Ali… da li je genetska promena koja je dovela do poboljšanja ukusa jedina promena koja je važna? Da li je možda povećan i nivo neke otrovne supstance? Da li postoje nuzprodukti ove genetske promene kojih niko nije svestan?

Niko ne zna, pošto niko ne može da proveri. Praktično svako stablo jabuke je u nekoj meri genetski drugačije od svih drugih. Za svako bi bile potrebne decenije rada da se ustanovi tačno genetsko poreklo i tačan sastav ploda. Otud, svaki put kada kupujemo voće, povrće, meso ili mleko – mi se prosto kladimo da genetske promene koje je doživeo organizam koga jedemo neće na nas imati neki posebno loš uticaj.

I to je sasvim razumna opklada. Naime, same genetske promene u organizmima koje jedemo nemaju apsolutno nikakvog efekta na nas: kada pojedemo hranu, DNK u ćelijama te hrane biva razorena u našem stomaku. Bez obzira kakav bio sadržaj te DNK, bez obzira koje mutacije ona nosila, ona će biti potpuno razorena i zatim upotrebljena kao izvor energije.

Povrh toga, naše telo ima niz odbrambenih sistema kojima se bori protiv otrovnih supstanci (kojih ima na stotine u svim biljkama, uključujući tu i naše omiljene voće i povrće). Naša jetra proizvodi enzime koji ove otrove razaraju; naši bubrezi ih pumpaju iz tela što brže mogu; naši krvni sudovi sprečavaju njihov prodor u naš mozak. Zbog ovih sistema, naše telo u ogromnoj većini slučajeva može da se bez problema izbori sa bilo kakvim realno verovatnim promenama u nivou opasnih supstanci u hrani.

Naravno, uvek je moguće da se dogodi baš onakva mutacija koja je potrebna za proizvodnju neke baš opasne supstance, potpuno neočekivano. Ili mutacija koja dovede povećanja nivoa nekog toksina, možda i za faktor od više desetina hiljada. Ali moguće nije isto što i verovatno. Mada se ovakve mutacije teorijski mogu desiti, one su krajnje retke – do nivoa da je veća verovatnoća da čoveka nekoliko puta zaredom udari grom, nego da umre ili da se razboli zbog slučajne mutacije u nečemu što je pojeo.

II – Racionalna genetska modifikacija

Tradicionalna selekcija nosi sa sobom dva osnovna problema. Prvo, mi moramo da čekamo da slučajna mutacija proizvede željenu osobinu – što se može desiti sutra, sledeće godine, za pet vekova, a možda i nikada. Drugo, pošto ne možemo da kontrolišemo u kom soju će se osobina pojaviti, često završavamo sa novim sojevima koji su neupotrebljivi (recimo, pšenica koja raste odlično u peskovitom tlu, ali zahteva ogromnu količinu vode). Nove genetske tehnologije omogućavaju da se genetska lutrija zameni namernim, racionalnim dizajnom. Pogledajmo par konkretnih primera.

1) U dubokim vodama Antarktičkih okeana može da preživi samo veoma mali broj organizama. Problem je mešavina dubine i hladnoće: pod velikim pritiskom ledene vode, tečnost unutar ćelija se zamrzava u kristale leda, koji zatim kidaju ćelijske membrane i velikom brzinom razaraju okolna tkiva.

Jedna grupa ribljih vrsta, takozvane “ledene ribe” (Notothenioidei), je uspela da evoluira rešenje za ovaj problem. U njihovoj krvi, limfi, i ćelijskim tečnostima se nalazi specijalan protein. Kada voda počne da se zamrzava u led, ovaj protein se veže za mikrokristal leda, sprečavajući njegov dalji rast. Zahvaljujući ovom “prirodnom antifrizu,” ledene ribe mogu da žive na temperaturama i dubinama koje su potpuno nedostupne čak i njihovim bliskim rođacima.

Ljudi već vekovima love i jedu ledene ribe; do te mere da su mnoge vrste postale ugrožene, a nekolicini preti potpuno istrebljenje. Iz ovog viševekovnog iskustva znamo da ovaj “protein protiv zamrzavanja” nije opasan po ljudsko zdravlje, i da može da se slobodno koristi kao izvor hrane. Modernom genetskom tehnologijom, mi možemo uzeti gen za taj protein iz ledenih riba, i ubaciti ga (recimo) u paradajz. Rezultat je paradajz koji je otporan na niske temperature, i može da se uzgaja kroz celu zimu.

2) Navodnjavanje zemlje je jedan od najstarijih i najvažnijih načina za povećanje plodnosti tla. Prvi rezervoari za navodnjavanje su izgrađeni u dalekoj praistoriji, a rane Mesopotamijske civilizacije su paralelno sa prvim gradovima gradile i sisteme kanala u svojim poljima. Navodnjavanje, međutim, ima i jednu nezgodnu posledicu: soli iz dubine tla se polako rastvaraju u toj dodatnoj vodi, slana voda se polako meša sa vodom koja curi kroz zemlju od novih navodnjavanja, i time se so polako prenosi uvis prema površini. Kao dodatni problem, tragovi soli koji su prisutni u praktično svim rečnim vodama se takođe polako nakupljaju u navodnjenom tlu. Rezultat je salinizacija zemljišta: povećanje količine soli u zemlji koje polako ali sigurno čini tlo sve manje i manje plodnim.

Ogromna površina zemljišta koje mi danas koristimo za uzgajanje hrane pati od ovog problema. Sa dodatnim pritiscima rastuće populacije i sve većim problemima usled globalnog zagrevanja, salinizacija postaje sve važniji i važniji faktor u modernoj svetskoj poljoprivredi. Povrh toga, naša potreba za pijaćom vodom je u direktnom konfliktu sa potrebom za zalivanjem polja. Naši gradovi vuku sve više i više vode iz podzemnih zaliha, ostavljajući sve manje za poljoprivredne aktivnosti. Preti nam budućnost u kojoj ćemo morati da biramo između vode i hrane.

Na sreću, i ovde postoji rešenje: mnoge biljke rastu bez problema na ivicama mora, ili u slanoj vodi. Kopiranjem potrebnih gena u naše žitarice, možemo razviti sojeve koji rastu u slanom tlu bez problema – ili čak možda i sojeve koje ćemo moći da zalivamo lako dostupnom i jeftinom morskom vodom.

Oba ova cilja su vredna pažnje, i mogu drastično popraviti perspektivu prehranjivanja ljudske rase. Genetska modifikacija može rešiti i mnoge druge probleme. Recimo, razvijeni su sojevi pamuka koji proizvode protein koji je bezopasan za ljude, ali veoma otrovan za insekte; ovo omogućava mnogo manju upotrebu otrovnih pesticida, i drastično smanjuje broj bolesti i problema koji nastaju kao nuzefekt njihovog korišćenja. Upotrebom slanog ili neplodnog zemljišta, smanjuje se potreba za krčenjem šuma i oslobađanjem zemlje za poljoprivredu, što olakšava očuvanje prirode i sprečava istrebljenje divljih vrsta.

U ovom okviru, genetska modifikacija zvuči odlično. Da li to znači da nema problema, i da se ne treba brinuti oko GMO uopšte?

III – Osnovni problemi sa genetski modifikovanim organizmima

Mada je potencijal genetske modifikacije ogroman, on nosi sa sobom i značajne probleme. Tri osnovna problema, koji slede iz same prirode genetske modifikacije, su sledeći:

- Unakrsna polinacija. Efektivno je nemoguće sprečiti da polen genetski modifikovanih biljaka ne “procuri” u prirodu. Sama genetski modifikovana biljka može zaista biti bezopasna, ali širenje modifikacije u neku drugu srodnu vrstu može proizvesti ogromne probleme.

Na primer, zamislimo da neka kompanija razvije pšenicu koja nosi u sebi prirodni pesticid – protein otrovan za insekte, ali bezopasan za ljude. Ova pšenica može biti sasvim dobra za ljude, i može da se koristi bez problema. Ali, pšenica je vrsta trave, i njen polen može – teorijski – u retkim slučajevima da se ukrsti sa drugim vrstama trave. Ako se to desi, odjednom ćemo imati na sve strane razne vrste trava koje proizvode prirodne pesticide!

Dok je bio u pšenici, naš toksin je imao ograničeno dejstvo, ubijajući samo štetočine koje napadaju pšenicu; ako se proširi na druge trave, ovaj gen bi masovno poubijao ogromne populacije divljh insekata, uključujući tu i mnoge korisne vrste. Ovo bi zatim dovelo do izgladnjivanja i kolapsa populacije svih insektivora (životinja koje se hrane insektima), što zatim kolapsira populaciju životinja koje se hrane insektivorama… dok na kraju ceo ekosistem ne propadne.

Ovo nije besmislen strah, i možemo zamisliti situaciju u kojoj ovo proizvede veliki problem. Međutim, opet dolazimo do razlike između mogućeg i verovatnog: mada je ovako nešto moguće, uz korišćenje veoma osnovnih mera opreza, uopšte nije verovatno. Pre svega, kod mnogih vrsta su ovakva ukrštanja krajnje retka, i genetske modifikacije takvih vrsta su realno bezopasne (bar što se ovog problema tiče). U slučajevima vrsta koje se lako ukrštaju sa divljim, problem se može efikasno sprečiti dodatnim genetskim promenama koje sprečavaju plodnost rezultujućih hibrida.

- Osetljivost monokultura. Banane postoje u više stotina sojeva. Svaki soj je različitog ukusa, različitog nivoa slatkosti, različite čvrstoće ploda… neki imaju seme, neki nemaju, neki brzo trunu u prevozu, dok se drugi mogu lako prevoziti bez problema. Svi ovi faktori su uzeti u obzir kada su pravljene prve velike plantaže. Većina proizvođača je ubrzo počela da uzgaja jednu popularnu varijantu: takozvane Gros Mišel banane, koje su bile slatke, dobre teksture, i lako su se prevozile.

Zašto kažemo “bile su?” Zato što ih više nema. Sredinom dvadesetog veka je počela da se širi Panamska Bolest – gljivična infekcija na koju je Gros Mišel bio strahovito osetljiv. Na stotine kompanija je bankrotiralo, milioni hektara su propali, i cela industrija je dovedena u pitanje. Na sreću, uzgajivači su uskoro uspeli da proizvedu alternativni soj, otporan na Panamsku Bolest. Ovaj novi soj, takozvana Kavendiš banana, je danas najpopularniji soj na svetu (iako mnogi ljudi koji se sećaju vremena pre 1950-te tvrde da je Gros Mišel bio mnogo ukusniji). Kada kupujete banane u samoposluzi, šanse su da kupujete Kavendiš varijantu.

Ali nećete još dugo – novi soj Panamske Bolesti, takozvana Rasa 4, trenutno uništava Kavendiš plantaže širom sveta. Očekuje se da će ovaj soj biti potpuno istrebljen u roku od par decenija, i uzgajivači već rade na razvijanju novih sojeva.

Slična opasnost preti i drugim biljkama koje se uzgajaju u monokulturi – isti soj svuda u svetu. Danas se, recimo, u svetu uzgaja više stotina različitih sojeva žita. Ako ovo zamenimo sa dve ili tri genetski inžinjerisane vrste, naši izvori hrane će postati veoma ranjivi. Jedna gljivica, jedan virus, ili jedna štetočina veoma specijalizovana za napad na naš omiljeni soj… i odjednom cela žetva propada. Istovremeno, svuda u svetu.

Odgovor na ovaj problem je očigledan: na ovo treba paziti, i ne treba dozvoliti da naši izvori hrane postanu monokulture. Pažljivim ukrštanjem i uzgajanjem je potrebno diverzifikovati sojeve što je više moguće, čineći našu poljoprivredu što stabilnijom.

- Neočekivani efekti na ekosisteme. Ogroman deo naše industrije zavisi od pčela. Ne toliko zbog meda koliko zbog oprašivanja naših voćki i drugih industrijskih biljaka. Pošto su pčele toliko važne, veliki je i strah koji se pojavio među naučnicima tokom zadnjih nekoliko godina: pčele su počele masovno da umiru širom sveta.

Ovo odumiranje nema nikakve veze sa genetski modifikovanim organizmima; smrt pčela je posledica nekoliko različitih uzroka, ali centralni je grupa novih pesticida poznatih kao neonikotinoidi. Međutim, ovo nam ukazuje na veoma važan problem: isto kao što smo mislili da su neonikotinoidi dobra ideja, mi mislimo da su genetski modifikovani organizmi dobri. Šta ako se ispostavi da GMO imaju slične neočekivane posledice na prirodu koja nas okružuje?

Ovo je sasvim realan strah – ali je problem veoma lako rešiti. Sve što je potrebno je period detaljnog testiranja u izolovanim mestima. Ekološki kolapsi najčešće zahtevaju duge vremenske periode; teško je zamisliti scenario kojim bi neki GMO velikom brzinom proizveo zaista katastrofalan efekt na ekosistem u kome se uzgaja. Ako se pojavi velika neželjena posledica (što se do sada nije desilo ni u jednom slučaju), GMO se može veoma brzo povući sa tržišta.

Tri osnovna problema genetske modifikacije su, otud, ozbiljna ali rešiva. Da li to znači da možemo dati zeleno svetlo korišćenju GMO, da ne treba ničeg drugog da se bojimo? Na žalost, ne. Ostaje nam jedan problem koji je daleko veći od genetskog inženjeringa: ljudska pohlepa.

IV – Veštački problemi sa genetskim modifikacijama

Mnoge od svetskih megakorporacija imaju lošu reputaciju – ali se retko koja može takmičiti sa Monsantom, glavnim proizvođačem GM poljoprivrednih kultura. Monsantova strategija je veoma jednostavna: prodaja semena koje daje veće prinose… ali pritom proizvodi neplodne biljke, i zahteva specijalne pesticide ili đubriva. Dotične pesticide i đubriva proizvodi, naravno, sam Monsanto. Rezultat je katastrofalna ekonomska zavisnost čitave prehrambene industrije. Ovu strategiju u određenoj meri kopiraju i druge megakorporacije.

Razvoj ove zavisnosti se kreće korak po korak. Nekolicina zemljoradnika kupi korporaciono seme na popustu, i počne da uzgaja GM biljke. Dobiju velike prinose, pomoću kojih počnu da kupuju zemlju drugih okolnih zemljoradnika. Tradicionalni zemljoradnici, koji odbiju GM seme, polako gube ekonomsku bitku… dok na kraju na svim poljima ne ostane samo GM monokultura. U tom trenutku, korporacija postaje monopol: jedini način da iko bude kompetitivan na tržištu je da kupuje seme samo od njih (zajedno sa pesticidima, đubrivima, i drugim potrebnim stvarima).

Čak i u slučaju biljaka koje se teško mogu učiniti neplodnim, kontrola je potpuno u rukama megakopororacija. Ako neko pokuša da zadrži deo žetve i da to upotrebi kao seme sledeće godine, srešće se sa armijom advokata. Više sudova širom sveta je odlučilo da patentna prava na GMO organizme daju korporacijama moć da zabrane čuvanje semena. Svake godine, novo seme se mora kupovati od korporacije koja ga je proizvela.

Nadam se da nije potrebno objašnjavati zašto ovakva zavisnost nije dobra ni za poljoprivrednike, ni za državu u kojoj oni uzgajaju svoje proizvode. Zavisnost od jedne megakorporacije, neophodna deoba profita, plus smanjenje raznovrsnosti sojeva i povećanje monokulture – efekti ovakvih monopola su dugoročno porazni.

Paradoksalno, ogroman deo moći megakorporacija potiče upravo iz široko raširenog strahova i paranoje javnog mnjenja. Po zahtevu zabrinutih i uplašenih građana, mnoge vlade su uvele detaljne, birokratizovane, višegodišnje sisteme kontrole i eksperimentacije kroz koju mora da prođe svaki GMO. Kada se na gomilu skupe sve dozvole, pečati i potpisi koje treba dobiti, razvoj novog GMO za tržište danas košta nekoliko milijardi dolara. Male kompanije, predvođene altruistima koji zaista žele da reše neki veliki ljudski problem (kao što je nedostatak vitamina A) ne mogu sebi da priušte ovakve sume. Jedine kompanije koje realno mogu da danas proizvedu novi GMO i da ga uspešno dovedu do tržišta su… megakorporacije poput Monsanta. Šah i mat.

V – Neistine o genetskim modifikacijama, i izmišljeni problemi

Kao što možemo da vidimo iz svega prethodnog, GMO se ne mogu lako kategorizovati. Nije moguće odbaciti ili prihvatiti GMO kao čitavu kategoriju – svaki zasebni organizam predstavlja i zasebno pitanje. A pre nego što se čovek odluči za ili protiv određenog GMO organizma, potrebno je postaviti precizna pitanja, i dobiti precizne odgovore. O kakvoj modifikaciji se radi? Kako je ona proverena? Kako znamo da ona neće proizvesti neki od navedenih problema? Kako se taj GMO može regulisati, i kako možemo da pazimo na dugoročne neželjene efekte?

Ovo su sve odlična pitanja, koja treba postaviti, i na koja se mora zahtevati odgovor. Ne treba se praviti da su GMO potpuno bezopasni, ili da nema nikakvih problema sa njihovim korišćenjem.

Ali takođe ne treba ni izmišljati stvari.

Na žalost, u javnosti se jako retko čuju rasprave o stvarnim problemima sa GMO; retko se postavljaju zaista važna pitanja. Umesto toga, većina strahova se bavi potpunim neistinama. Mogu se čuti priče kako GMO proizvode neplodnost, ili izazivaju rak, ili na neki drugi način štete ljudskom zdravlju. Krajnje neverovatne priče o smanjenoj inteligenciji dece, deformacijama i mentalnim defektima se šire preko interneta kao požar. Na razumnijem nivou, mnogi ljudi se plaše da će GMO biljke izazvati raširene i česte alergijske reakcije kod potrošača.

Ali osnovna logika takvih strahova je problematična. GM hrana sadrži mali broj genetskih promena koje su namerno proizvedene. Naša svakodnevna, ne-GM hrana sadrži ogroman broj genetskih promena koje su rezultat potpune slučajnosti. Ako se treba bojati male količine poznatih promena, šta tek onda treba da radimo sa hranom koja sadrži ogromnu količinu nepoznatih promena? Bojimo se da će jedan poznat i proveren dodatni gen proizvesti alergiju, a ne brinemo se da će nepoznate i slučajne promene u stotinama različitih gena istovremeno proizvesti mnogo gore posledice?

Još važnije je naglasiti gorepomenutu činjenicu: GMO nisu jedan predmet, već skup veoma različitih organizama. Uvek je moguće da neki GMO ima negativne nuzefekte. Ali je apsolutno nemoguće dasvi GMO imaju negativne nuzefekte; pogotovo ako se tvrdi da svi imaju iste nuzefekte.

Uzmimo kao primer jedan hipotetički scenario – neka kompanija razvije pšenicu otpornu na slano tlo, i ta pšenica izgleda sasvim u redu u svim ispitivanjima. Ali onda, kada izađe na tržište, odjednom se pokaže da veliki broj ljudi dobija alergijske reakcije na tu pšenicu.

Ovaj scenario je sasvim moguć. Ali da li zbog toga treba da očekujemo da će paradjz sa antifriz genom imati iste efekte? Da će pamuk sa insekticidom takođe proizvoditi alergije? Nijedan od tih drugih GMO ne sadrži iste gene. Proteini koji ih čine su potpuno drugačiji. Čak i sam proces proizvodnje genetskih modifikacija je potpuno drugačiji.

Otud, kad god neko kaže “GMO proizvode problem X” – ta izjava se može odbaciti kao automatski netačna. Neki određeni GMO zaista može da proizvodi problem X… ali drugi GMO, čak i ako proizvode nekakve probleme, sasvim sigurno neće proizvesti taj isti problem.

Konačno, mnogi anti-GMO argumenti se vrte oko megakorporacija, koje navodno “truju narod.” To prosto nije istina. Korporacije povremeno pljačkaju narod, koristeći ekonomske i zakonske malverzacije da uspostave kontrolu nad tržištem. Ali nigde nema korporacije koja truje narod.

Na osnovu čega se ovo može tako direktno izjaviti?

Odgovor je prilično jednostavan: na osnovu činjenice da u svetu ima mnogo GMO, a da pritom nigde nema tih mitskih otrovanih naroda. Šta se događa ako ljudi počnu da uzgajaju GM soju, i odjednom postanu sterilni, ili počnu da rađaju deformisanu decu? Da li će ti ljudi da ćute i da jedu svoju soju, ili će da podignu revoluciju protiv kompanije koja im je uvalila otrov? Da li će drugi ljudi oko njih da počnu sa uzgajanjem te soje, ili će pobeći glavom bez obzira?

Isto važi i za razumnije strahove: šta će se desiti ako neki GMO zaista izaziva alergije kod ljudi? Pa, ljudi će prestati da koriste proizvod koji izaziva alergiju. Kompanija koja proizvodi taj produkt neće moći da ga proda. A kompanija koja proizvede produkt koji ne izaziva alergije će da preuzme tržište.

Ukratko rečeno, korporacije ne truju narod zato što se trovanje naroda ne isplati. Korporacijama treba što više naroda – naroda koji će da kupuje njihove proizvode, naroda na kome mogu da zarađuju dalje i veće profite. Najbolji način da se ovo postigne je da se prodaje kvalitetan produkt, superioran postojećim.

Iz ovog razloga, kontrola kvaliteta je ozbiljna i detaljna. Cena razvoja GMO je velika, ali su profiti još veći. Kompanija koja proizvede dobar i kvalitetan GMO će moći da taj proizvod prodaje decenijama. Kompanija koja proizvede otrovan ili opasan proizvod će možda uspeti da ga proda prvih godinu ili dve dana, ali će dugoročno biti osuđena na propast.

VI – Zaključak

Mi živimo u preopterećenom svetu. Posekli smo šume i raščistili zemlju za naša polja, na kojima pomoću pesticida, navodnjavanja i veštačkih đubriva uzgajamo ogromne količine hrane. Ali ovaj sistem je katastrofalo ranjiv. Šta će biti u budućnosti, kada globalno zagrevanje donese sve veće i sve češće suše? Šta ćemo raditi sa zalihama vode, koje postaju sve manje i manje, dok naša populacija postaje sve veća i veća? Šta će biti sa našom civilizacijom ako samo dve ili tri godine naša proizvodnja hrane bude nedovoljna da zasiti naše potrebe?

Genetski modifikovani organizmi nude rešenja za veliki broj ovih problema. Ako uspemo da proizvedemo organizme koji su otporni na suše, koji rastu u slanoj vodi i zemljištu, koji mogu da se uzgajaju u hladnijim krajevima nego što je to danas moguće, koji efikasnije pretvaraju resurse u upotrebljive proizvode… naše šanse da preživimo kao vrsta i civilizacija će biti daleko veće.

Ali pritom moramo da pazimo i na potencijalne probleme. Uticaj svakog pojedinog genetski modifikovnog organizma na ekosistem se mora proveriti. Mora se minimizovati verovatnoća da modifikovani geni “procure” u prirodu. I mora se paziti da korišćenje GMO ne proizvede široko rasprostranjene monokulture, ili zavisnost od pojedinih megakorporacija.

Ako želimo da uberemo najbolje plodove genetske modifikacije, a da pritom izbegnemo najveće probleme, moramo uspostaviti javnu diskusiju koja je zasnovana na činjenicama. Ako govorimo o problemima, treba da govorimo o stvarnim problemima, i da postavljamo stvarna pitanja.

Trenutno, razgovor u javnosi je skoro potpuno fokusiran na izmišljene priče i iracionialne strahove, uglavnom zasnovane na glasinama sa Interneta. Vreme je da se sa time prestane, pogotovo među ljudima kojima je stalo i do prirode i do čovečanstva.

Vreme je da se uozbiljimo.

Miloš Babić,

University of Arizona

• 2

  
  inShare

  
  

• 
  
• 
  

[Перса]

ГМО је ГМО.

Заговарање и оправдање истраживања производње ГМО хране је да нема глади на планети.

Сведоци смо да све више људи умире од глади.

Ко мисли да је то сасвим ОК, нека користи модификовану храну, ено је јефтина у месари Матијевић, па нек изволи.

Ем јефтино, ем модерно.

Гло фиш, је кроз генетичко инжењерство добила низ боја, флуоросцентних . Нови кућни љубимци.

Генетски модифицирани организми

Зашто наметати ГМО храну? Зашто забранити природно "непрофатибилну" храну.

Зашто богати имају своје плантаже чуване наоружаним снагама, на којој се гаји поврће и воће без додатака, "корисних" хемијских препарата искључиво за своје потребе органску храну? Ништа богати не знају...не желе да конзумирају ГМО!?!

Истина је да храна ГМО и органског третмана нема исти укус ни квалитет, а није довољно испитан утицај на човеово здравље.

Ко воли нек изволи!

Ставимо тачку на то. ко воли нек изволи шта воли, а да не врше пресију и обавезују модел понашања. Заговарам да се произвоси ма врате етикете произвађача, порекла и истицања да ли је или није ГМО:

Мистериозна болест – резултат ГМО хране слика оболелих узнемирујућа : http://www.vesti011....012/03/gmo3.jpg

Већ неколико година пацијенти у САД-у и В. Британији, погођени мистериозном Моргелонсовом (Morgellons) болешћу, безуспешно траже лек или бар дијагнозу за симптоме изазване сојем бактерија непознатог порекла. Опис „болести“ подсећа на сценарио из научнофантастичног романа, у којем се....

SLUČAJEVI GENETSKIH MODIFIKACIJA

Najveća japanska hemijska kompanija Shonja Denko je 1994. godine platila dva biliona dolara odštete američkim građanima od kojih je na desetine umrlo, a nekoliko stotina obolelo zbog genetski primenjene verzije L-tryptophan. Godine 1994. FDA je odobrila kompaniji Monsanto's da genetski proizvodi hormon rasta koji je ubrizgavan kravama iako su naučnici upozoravali da će on 400-500 odsto povećati rizik kod ljudi koji su koristili mleko i mlečne proizvode od ovih krava, od raka dojke, prostate i debelog creva

[Aquilius Cratus]

Pricaj nam jos malo o toj zaverologiji, nemoj tako sturo.

[Аурор]

Ali GMO na stranu, šta ima da se u parlamentu raspravlja oko toga šta nama treba i šta mi treba da koristimo i čega mi da se držimo i šta mi da proizvodimo? Šta kome treba i šta neko hoće da proizvodi treba on i da odlučuje, tako da je ceo referat sa snimka apsolutno besmislen. Nema šta država da odlučuje o "uvođenju GMO", dragi uvek genijalni Obradoviću i drugovi Dverazlije.

Измењено Новембар 15, 2012 од Дејан

[Grizzly Adams]

Pricaj nam jos malo o toj zaverologiji, nemoj tako sturo.

Прича почиње још у древном Вавилону...

[Дејан]

Al je divno saznanje da nam je stočarstvo na nivou iz 1910 godine ,sreća sreća radost

[Перса]

Iluminat 33. stepena

• 
  
• Члан
  
• 
  
• 8505 Поруке
  

Pricaj nam jos malo o toj zaverologiji, nemoj tako sturo.

Ко воли нек изволи!