Црква се данас поистовећује са моралном институцијом

[Никола Ђоловић]

Закон човечијег срца није нешто што му формалном етиком припада, него Сам Христос Који је једино моралан Личносним пројављивањем кроз благодат у човеку. Жртвовање Сина и бесплатна благодат Светога Духа пред Оцем јесте посредовање онтолошке љубави за сваку неправедност на свету да пронађе своје помиловање. Отуда Христово распеће, отуда непрестани уздаси Духа Светога! (Рим 8, 26). Јер је то оно што немилосрдно, мржњом објективно, старо законодавство не може да разуме, да прими, да опрости Ономе Који је свима опростио све, будући само рашчлањено својим програмом смрти. Али, то не значи ни Божији благослов сваком безакоњу! Ни праведник ни грешник се неће спасити по својим делима већ по вери у Христова дела чија благодат може отклонити сваки недостатак само ако то човек хоће. А где је благодат ту је и Црква, чиме се отвара питање људске слободе да ли она жели или не жели да одговори на призив Божији својим учешћем у Литургијском начину постојања. Црква се данас поистовећује са моралном институцијом. Девијација настаје услед мишљења да се може бити верник на основу вере и етике без учешћа у Литургијском животу. Зато се сама Црква третира као институција која чува моралне и Божије законе. Чак се и Христос доживљава као учитељ морала који то исто тражи од својих чланова. Живот се заснива на јуридичко-правним односима према Богу и ближњима а креће се у оквиру награда и казни. Исти је случај и са Причешћем. Тако настају поделе унутар Цркве на оне који су праведни и на оне који су грешни. Превиђа се суштински проблем – смрт, и суштински излаз из смрти – благодат. Црква као лек против смрти нема додира са моралом. Онтологија и морал су две различите ствари. Владика И. Мидић би рекао:„Откривење Божије у Исусу Христу је донело промену у односу на онтологију а не у односу на морал.“ Другим речима, да ли човек жели да заснује своју егзистенцију на створеним (пролазним) или нествореним (непролазним)реалностима?

[Guest - . . .-]

Одличан текст Никола!

Но, да ли можеш још мало да појасниш ову мисао да би и они који не разумеју најбоље ово шта хоћеш да кажеш, схватили на прави начин? Да ли сада ово значи да нам морал није битан или је ту нештои друго по среди?

Можеш ли у контекту ових мисли протумачити речи Христове: "Љубитер и непријатеље своје" и " Највећа љубав је да неко положи живот свој за пријатеље воје"?

[Никола Ђоловић]

Одличан текст Никола!

Но, да ли можеш још мало да појасниш ову мисао да би и они који не разумеју најбоље ово шта хоћеш да кажеш, схватили на прави начин? Да ли сада ово значи да нам морал није битан или је ту нештои друго по среди?

Можеш ли у контекту ових мисли протумачити речи Христове: "Љубитер и непријатеље своје" и " Највећа љубав је да неко положи живот свој за пријатеље воје"?

O tome gde je mesto morala i koliko ima dodira sa Bogom sam detaljno i komplexno, ali cini mi se nadasve jednostavno, objasnio ovde https://www.pouke.org/forum/topic/10258-%d0%b4%d0%b0-%d0%bb%d0%b8-%d1%98%d0%b5-%d0%bc%d0%be%d1%98%d1%81%d0%b8%d1%98%d0%b5%d0%b2-%d0%b7%d0%b0%d0%ba%d0%be%d0%bd-%d0%bf%d1%80%d0%b5%d0%b2%d0%b0%d0%b7%d0%b8%d1%92%d0%b5%d0%bd-%d0%b8%d0%bb%d0%b8-%d1%98%d0%b5-%d1%98%d0%be%d1%88-%d0%bd%d0%b0-%d1%81/

[И.стојковић]

Другим речима, да ли човек жели да заснује своју егзистенцију на створеним (пролазним) или нествореним (непролазним)реалностима?

Мислим да је овде срж "проблема" за све људе, а посебно важно питање за размишаљње јесте за вернике, без обзира да ли припадају лаицима, или свештенству и монаштву.

Прихватање с Љубављу, кроз истрајност у стрпљењу, сваког понаособ изгледа ми као начин који ће помоћи људима да отворе у потпуности своје срце и ум,чиме ће спознати реалност непролазног, а самим тим и своју егзистенцију усмеравати ка истом. Нажалост, искуство ми говори да се снага за остваривање тог начина налази у једној, нама који живимо у овом свету, потпуно неразумљивој "активности", а то је послушање. Послушање некако сви идентификујемо са снисходљивошћу,неборбеношћу,неодлучношћу, али у бити послушање је заиста средство које даје простора у времену, нама самим да ојачамо у смирености и стрпљењу, а другима да преобразе особине зависти, заједљивости, ароганције, наметљивости, у процес сумње и провере нашег изгледа и лика. Ватра се ватром не гаси, већ водом. Али и велика количине воде, на велику ватру кад се сипа, прво изазове рапламсавање, па тек онда потпуно гашење. А нама треба да увек имамо пламичак, нити да га распламсавмо, нити да га потпуно гасимо.Бог Се Оваплотио, да би човек постао Бог, као и жеља Христова да Спасе васколику творевину Оца свога, јесу две најбитније премисе, које би нас требала водити кроз овај све бурнији живот.

Из питања зрачи тренутно стање велике већине свеукупно верника, али ја сам заиста и у потпуности сигуран да је то стање врло лако променљиво, као и да се већ, Богу хвала, мења. Цркве су све пуније на Литургијским сабрањима, све је више људи и деце који се редовно Причешћују, односно све је више оних, који у цркви не траже само утеху због тешкоћа пролазног живота, већ који себе заиста и одговорно препознају као део савршеног и вечног организма Цркве, коме Је Христос глава. Самим тим препознавањем, размишљање да ли ће бити у Царству Небеском, које је увек проткано страхом и стрепњом, преобразују у осећање потпуне испуњености када Литургијски живе увек и свуда, без обзира на било коју животну околност, што стрепњу и страх истискује и прави простор за сигурност, за Бога самог.

[Evgenik]

Почетницима у вјери звучи шокантно када чују да морал нема везе са Црквом, да је у питању малграђанска прелест и учење које смо успут покупили од западњака у последњих два три вијека.

Погледајте како су писали и говорили наши стари: свуда ћеш чути да се хвали и велича добротољубље, братољубље, богољубивост, доброчинство, људскост, чистота душе...све, све...али од никог од наши часних старина нећете чути самозадовољно напрђивање на тему морала и да ли је нешто "морално" или "неморално". Зашто?

Зато што су ове прве категорије - категорије Христолошке, божанске, вјечне, а морал је социолошка, друштвена и надасве малограђанска категорија оног друштва које у себи гаси христоликост.

Какви "морални закони" и закони уопште, каква јуридика поред живог васкрслог Христа?

Поред Христовог лика, односно иконе коју хришћани изображавају у својим срцима и дјелима зар треба закон?

Зар требају неки друштвени и малограђански "морални кодекси"?

Морализам прије свега свједочи о надменим и самозадовољним људима, он у себи садржи два највећа гријеха - осуђивање и гордост:

светитељ не моралише - он болног срца позива на преумљење и покајање, светитељ не суди - он позива ка покајању и Христу,

и над свим, светитељ за разлику од европејског моралисте, грешнике сматра бољим од себе и достојим љубави.

Морализам је одраз губљења љубави и духовног суноврата.

[Дејан]

Дакле морализам је ипак утицај запада на нашу теологију,јер су од цркве направили државу а од вере социологију?

[Evgenik]

Огромна је разлика између самог појма морала и Христовог лика - у једним друштвеним срединама је нормално и морално нешто што је у другим ужасавајуће и скаредно,

а Христос је свагда исти и јуче и данас и сутра.

У неким срединама ради морала отац је дужан да убије рођену кћер уколико без његове сагласности буде са неким мушкарцем,

а Христос стаје пред људе који каменују блудницу излажући себе ризику да каменују њега.

Морални закон имају и сатанисти, и Кроули исповиједа законе за сатанисте у стилу "не чини другоме што не желиш себи",

дакле то је металитет нужности, морања, законитости, условљености - у Христу је све слобода и љубав: нема негирања, онтолошке празнине, него покрет, стварање, потицај на оваплоћење божанског - "чини добро" "љуби" нису закони него унутрашњи потицаји охристовљеног:

стваралачки љубавни нагон који потиче на делање из срца окупаног благодаћу.

[Дејан]

Имај љубави па чини што хоћеш

[Evgenik]

Проблем је у перспективи схватања тог "што хоћеш", јер у људском роду постоје крајности по питању стања воље појединца:

од палог стања "не моћи не грешити" у којем су жељни и вољни импулси подређени страстима, тј неслободни,

до освећеног стања "не моћи грешити" до којег се долази двигом љубави између човека и Бога.

Колико год технички напредовало, човјечанство још није узрасло у мјеру слободе (осим пар светих који чувају овај свијет),

ми слободу добијамо на дар - кроз Христа и Христом.

Велика, Христова, саможртвена љубав, љубав небеска и благодатна, која превазилази све личне инстинкте се добија тек човековим свјесним одговором на неизрециву Божију љубав односно благодат.

[Јован Чакарески]

Св. Владика Николај много лепо пише (ја сам се одушевио који једноставан а дубок језик користи; и све своје тврдње објашњава примером) у Нове Беседе под Гором тачније текст Закон и Истина.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/NoveBesedePodGorom/Nikolaj060107.htm

[brana]

Св. Владика Николај много лепо пише (ја сам се одушевио који једноставан а дубок језик користи; и све своје тврдње објашњава примером) у Нове Беседе под Гором тачније текст Закон и Истина.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/NoveBesedePodGorom/Nikolaj060107.htm

Наш Владика Николај, он је светлост послана нашем несретном народу, да нас поучи и обожи.

Заиста потресне и дубоке бесједе.

[Милан Меденица :)]

прелепа тема о наспрамности морала и љубави

[-Владимир-]

Не мислим да морал стоји насупрот љубави. Морал је по мени имитација дела која се чине из љубави, као што је свећа бледа имитација сунца, али опет осветљава собу ноћу, док не сване. С друге стране моралисање и осуђивање стоји насупрот и љубави и морала.

Имај љубави па чини што хоћеш

Да управо тако, ако имаш љубави.

[Милан Меденица :)]

ајде да потражим помоћ пријатеља ...

Отац Александар Шмеман о разлици између доброг и моралног човека

Добар човек.

Моралан човек.

Између њих двојице је огромна разлика.

Добар човек јесте добар зато што „прихвата“ људе какви они јесу, „покрива“ их својом добротом.

Доброта је прекрасна, нешто најпрекрасније на земљи.

Морални људи су активисти који су обузети тежњом да другим људима намећу принципе и „добро“, и који лако падају у осуђивање, гнев и мржњу.

Тургењев, Чехов су добри људи.

Толстој је моралан човек.

У свету је много морала, а тако мало добра.

Из дневника за 18. мај 1979.

Преузето из књиге:

Наш живот у Христу, Христов живот у нама,

Образ светачки, 2007.

[-Владимир-]

Све је то тачно, али не може свако одмах да прими. Морал не спасава, али чува и припрема. Стотинама година уназад црква је била морална институција, пружала је неписменим сељацима модел на који треба да се угледају, чувала је стид од греха у народу, сачувала га је бар од робовања греху. Данас нажалост, без обзира на наслов теме, црква није ни морална институција у народу, више је неки део традиције, као пиротски ћилим на зиду, који нема више своју некадашњу функцију већ је ту, ето да даје етно филинг просторији.