Бити жена у цркви

[Natasa.]

Nije da ja isterujem neki feminizam (vise ), niti da isterujem neki bunt (vise ) kad je marama u pitanju, al sam mnogo smesna samoj sebi kad je stavim, ne mogu to da shvatim ozbiljno ^-^ .

[Срђан Шијакињић]

Ако већ мора да се негде уводе униформе : 

 

 

 

Uploaded with ImageShack.us

[Душко Дугоушко]

Nije da ja isterujem neki feminizam (vise), niti da isterujem neki bunt (vise) kad je marama u pitanju, al sam mnogo smesna samoj sebi kad je stavim, ne mogu to da shvatim ozbiljno.

Јашта, мислим да је довољно уопште културно се облачити, па такав долазити и у храм. Нема уопште потребе изигравати неку лажну преподобност...

[JESSY]

 

Читајући Јеванђеље, видимо да су током читавог земаљског живота и служења нашег Господа Исуса Христа Њега пратиле и жене. Међу њима је било и јеврејских праведница и грешних припадница паганских народа, али све њих обједињује околност да су, на овај или онај начин, послужиле Христу и Његовом прослављењу. Неке од њих сведоче о Месији (Јелисавета, пророчица Ана, Самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти помазујући Га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних.

 

Жене су далеко брже него мушкарци прихватиле учење нашег Господа; у срце жене вера се укорењује далеко лакше и много брже јача, тако да чак и жене из незнабожачких племена исповедају Господа Исуса као Месију и то у време док ни Његови ученици још нису снажни у вери. Кроз ликове жена у Јеванђељу разоткрива се и преимућство Новог Завета над Старим, и сила вере, и бескрајна милост Божја, и смисао истинског корачања за Христом.

[JESSY]

Прва жена коју сусрећемо приликом изучавања јеванђелске историје јесте Јелисавета, мајка Јована Крститеља. Она је прва међу људима дознала за долазак Господа Који се тада још увек налазио у утроби Пресвете Дјеве: И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробе Твоје (Лк 1; 42)! Јелисавета је устарости зачела у неплодној утроби, да би послужила Господу и пре
Његовог Рођења.„У умртвљеној утроби наш Господ је припремио Свог гласника, да би показао да је дошао да потражи умрлог Адама. Најпре је оживотворио Јелисаветину утробу, а затим је оживотворио и Адама“, каже преп. Јефрем Сиријски. Ову велики милост Јелисавета је задобила својом праведношћу пред Богом, иако су људи сматрали да на њој почива немилост Божија (в. 5. Мојс. 28; 18). И ето какве ју је милости удостојио Господ, уподобивши је Сари и подаривши јој да роди последњег и највећег пророка у историји!

[JESSY]

Друга особа која је посведочила о доласку Месије била је такође жена. У ликовима праведног Симеона Богопримца и пророчице Ане Господ се јавио Израиљу и Ана је прослављала Господа, и говораше о Њему
свима који чекаху избављење у Јерусалиму (Лк 2; 38). Иако је она ово избављење превасходно схватала као политичко ослобођење, ипак је била прва која је свету обзнанила Христов долазак.

[JESSY]

САМАРЈАНКА

Ко је, пак, први исповедио Христа као Месију? Христос је први пут о Свом месијанству отворено обзнанио једној жени, и то не обичној жени, него Самарјанки - грешници која је у прошлости имала петорицу мужева и која је у то време живела са човеком који није био њен муж (в. Јн 4; 18). „Пред злонамерним Јеврејима Исус Христос није тако отворено говорио о Себи, као што је говорио пред овом незлобивом женом“, рекао је Григорије Дјаченко у својој беседи на Недељу о Самарјанки. Самарјанка се, међутим, ове велике милости није удостојила само због своје незлобивости, него и због њене огромне жудње за истином и љубави према размишљању о вери. Исус јој је о Себи рекао да је Он Христос и зато „што је ова жена била добронамернија од Јудејаца“, објашњава св. Јован Златоусти. „Све што је ова жена говорила, говорила је од чистога срца и са искреним намерама... и у свему осталом види се вера и усрдност ове жене“ (из „Беседа на Јеванђеље св. Јована Богослова“). Христово откривање једној од жена, за које су Јудејци говорили да је „боље спалити речи Закона, него их поверити жени“, на најбољи могући начин илуструје Спаситељеве речи: Ја нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање (Мт 9; 13). Многи Самарјани су, на основу речи ове жене, поверовали у Господа. Срцу Самарјанке нису била потребна чуда да би поверовала. Њој је био довољан један разговор са Господом да би се у њеном срцу распламсала искра Божија. Несумњиво је да су разговор код Јаковљевог извора и Христов дводневни боравак у Сихару послужили да се Самарјани касније тако лако
преобрате у хришћанство (в. Дела ап. 8; 5 и даље).

[JESSY]

ЖЕНА ИЗ ХАНАНЕЈСКОГ ПЛЕМЕНА


Још више нас, међутим, задивљује вера са којом је Христу приступила жена из незнабожачког хананејског племена. Када је угледала Спаситеља, она је повикала према Њему: Помилуј ме Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт 12; 22). Велика жалост ове мајке види се из њених речи и Хананејка моли Господа да је помилује, јер она страда због болести своје кћери. Спаситељ јој не одговара, а затим чак и одбија њену молбу: Он доноси хлеб деци Господњој, а хлеб се не узима од деце да би се бацио псима. Жена се није увредила због овог понижавајућег упоређивања са псима, него се још више охрабрила због тога што Он разговара са њом и рекла: Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових (Мт 15; 27)! Христос је тада узвикнуо: О, жено, велика је вера твоја! (Мт 15; 28). До тог тренутка, Господ је одбијао да јој подари и најмањи дар, а онда је пред њом отворио читаву Своју ризницу, допустивши јој да из ње узме колико хоће: Нека ти буде како хоћеш, дадаје Христос (Мт 15; 28), што значи да је таква вера способна и за веће ствари. У читавој Јудеји Исус није пронашао такву веру, а сада жена из незнабожачког племена, која није ни слушала о Богу, пројављује такву снагу вере. Она је прекрасан пример да се „Царство Божије са напором задобија“, а снага вере се још више наглашава тиме што Господ једном речју и у одсуству девојке исцељује ђавоиману: Нека ти буде како хоћеш!

[JESSY]

МИРОНОСИЦЕ

Они који су усвојили мишљење да су била само два помазања, кажу да је жена-грешница помазала Христа на Велику среду (о чему се и говори у служби за тај дан), а да га је Марија помазала шест дана пре уласка у Јерусалим, у дому васкрслог Лазара, Марте и Марије. Поуздано можемо рећи да је Господ
више пута посетио овај дом или је бар једна таква посета описана код јеванђелисте Луке (в. Лк 10; 38–42). Описујући две сестре, јеванђелиста Лука је посебно нагласио различитост њиховог служења. Марта, која је желела да послужи Господа, трудила се да Га што боље угости, док је Марија села поред Његових ногу и пажљиво Га слушала. Ни Марту, ни Марију не би требало осудити због њихових поступака. Ни Господ не осуђује, него само говори Марти: Бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети (Лк 10; 41–42). У вези са овим „jедним што је потребно“ мишљења се такође разликују. Архиепископ Аверкије, на пример, сматра да је то учење које, кад једном проникне у срце, нико више не може да га одузме. Ни Марта, међутим, није била осуђена због свог поступка, јер је и она показала своју оданост Господу и послужила нам као образац за врлину гостољубља. Онима који су примали путнике Господ ће на Страшном суду рећи: Странац бејах, и примисте Ме... примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт 25; 35, 34). Марија, са своје стране, показује да је дело спасења важније од свих осталих дела и да вечно блаженство можемо достићи само онда, уколико своје световне бриге поставимо на друго место.

[JESSY]

Свето Предање помиње Марију и Марту и међу женама-мироносицама. И мада се у Јеванђељу помињу само „Марија Магдалина“ и „друга Марија“ (или Марија Јаковљева), Саломија, мати синова Зеведејевих и Јована, Предање говори и о Лазаревим сестрама, и о Марији Клеопиној, и о Сузани. Јеванђелиста Лука каже да су међу женама - мироносицама биле и „многе друге“, тј. оне жене о којима је он још раније рекао да Му служаху својим имањем (Лк 8; 3). Послуживши Христу у Његовом земаљском животу, ове жене су дошле на гроб не обазирући се на препреке и опасност која им је могла претити од римских стражара. Самим тим су нам показале какву љубав треба да гајимо према Господу. У извесном смислу, код разматрања наведених јеванђелских догађаја проблем представља разлика у описивању тог догађаја код четворице Јеванђелиста. Свети Јован Златоусти, међутим, каже да је „тако уредио Свесвети Дух да се, с једне стране, ништа од тадашњих догађаја не би заборавило, а са друге да би уклонио сваки повод за размимоилажења, јер сваки казује о посебном догађају.“

[JESSY]

Осим ових жена о којима Јеванђелисти исцрпно приповедају, било је и других, о којима не знамо готово ништа, осим да је Господ посредством њих показао Своју велику милост. Таква је била ташта Симона Петра која је боловала од грознице. Чим је исцељена, устала је и служила Господа око трпезе, показавши да и саме телесне болести, готово неизбежни сапутници нашег живота, могу да послуже као спасоносни лекови за наше душе уколико, угледајући се на ову исцељену жену, здравље које нам је враћено не будемо расипали на испразне ствари, него га користили на истинско служење Господу кроз дела побожности и чисте љубави према ближњем. Након исцељења ове жене, доношаху к Њему све болеснике и бесомучнике, и сав град беше се сабрао пред вратима Симоновог дома (в. Мк 1; 32–33). Сличан је и пример Јаирове кћери, на којој је показано прво чудо васкрсавања. Овај догађај показао је да ће свако очекивање Христа бити награђено; истовремено, он представља и праобраз будућег васкрсења мртвих, приликом Христовог Другог доласка. О томе говори и васкрсавање сина-јединца Наинске удовице. Господ је тада показао далеко већу силу него Јелисеј (који је некада давно, недалеко од тог места, васкрсао сина оне гостољубиве удовице), или пророк Илија који је, након дуготрајне молитве и поста васкрсао сина удовице из Сарепте (в. 1. Цар. 17; 21). Спаситељ је, међутим, васкрсао младића једном једином речју, после чега се раширио глас да се Велики Пророк појавио у Јудеји. Господ је у суботу, у синагоги, исцелио осамнаест година погрбљену жену, и показао да је Син Човечији господар и од суботе (Мк 2; 28). Пример пожртвованог служења Богу показала је и сиромашна удовица која је приложила две лепте и за коју је Господ рекао да од сиротиње своје метну све што имаше (Мк 12; 44). Поучни су и примери жене ухваћене у прељуби која је постидела фарисеје; негативна нијанса у Саломијиној молби за првенство њених синова у Царству небеском ублажава се када схватимо да је она показала истинску мајчинску љубав и одважила се да упита Господа оно што се нико други није усудио.

[JESSY]

У Новом Завету нашег Господа са људима, женама, по њиховом душевном устројству и пожртвованој љубави, припада посебно место и посебна улога, која сваку хришћанку позива на служење Христу у делу спасења човечанства од робовања греху, а што нам је први пут показано у ликовима јеванђелских жена.

[Number15648]

ЖЕНА КАО ПРАСЛИКА ХРИСТА

 

Десети динар

 

 

Верујете ли ви, да је Христос Спаситељ у две своје приче - параболе - ставио самога себе у улогу жене? Једна прича о жени која замеси тесто и стави квас у три копање. О тој причи нећемо говорити. А друга о жени која имаше десет динара па изгуби један динар. О овој ћемо причи сада говорити. Обе ове приче су најтајанственије од свих прича Спаситељевих. Прича о изгубљеном динару је кратка, и ми је доносимо дословно:

"Која жена имајући десет динара, ако изгуби један динар, не запали свијеће, и не почисти кућу, и не тражи докле не нађе? Па нашавши сазове другарице и сусједе говорећи: радујте се са мном, ја нађох динар изгубљени!"

На први поглед прича изгледа толико проста, чак и наивна, да не оставља дубоки утисак на читаоце Јеванђеља. У самој ствари пак под простотом ове приче открива се једна козмичка тајна.

Јер ако би се прича буквално узела, настају тешкоће. Жена изгубила један од десет динара. Нити десет динара претстављају неку велику имовину, нити губитак једног динара велику штету. Жена дакле која је имала само десет динара морала би бити врло сиромашна жена.

Рецимо да је за њу налазак изгубљеног динара ипак била нека злехуда добит. Али настаје парадокс: Како да та сиротица пали свеће, чисти кућу и, што је најчудније, сазива другарице и суседе на весеље, да се радују с њом због нађеног једног динара? Прво дангуба: пали свеће и чисти кућу. Друго, чим је позвала другарице и суседе, морала је их почастити неким јелом или пићем, по обичају оријенталском и нашем балканском. А то је за једну сироту жену осетан издатак. Ако ли их је пак позвала, па их није ничим угостила, онда је она нарушила ненарушиви источни обичај (и наш српски), да се угости свак ко у кућу уђе ма у која доба.

И још гле, она није позвала једну другарицу или сусетку па да ју почасти ратлуком и кавом, што најзад не би значило велики трошак. Али она је сазвала множину другарица и суседа, које ако је и најскроминје погостила, отишао би цео њен нађен динар. Зашто га је онда тражила, и чему се радовала кад га је поново изгубила?

Према тома, ако се ова прича узме буквално, она испада из колосека стварног живота и оставља утисак нечега преувеличаног и непојмљивог.

Али како онда да се прозре у мистерију ове приче? Ко је она жена? И зашто жена а не човек, који обично лакше губи новац од жене? Шта су њених девет изгубљених динара, а шта један изгубљени? Шта је њена кућа, коју она осветљава и чисти? И ко су њене другарице и суседи? Ако тражимо не буквални но духовни смисао ове приче, наћи ћемо га, по речи Христовој: Тражите и наћи ћете

Она жена представља самога Христа Сина Божијега. То је Он који је имао десет динара па изгубио један, и пошао да га тражи. Десет динара нису у ствари никакви динари, ни златни ни сребрни ни папирни. Број десет представља пуноћу бројева, по мишљену православних богослова. Девет неизгубљених динара то су девет кола анђелских. Број њихов је неизбројив за нас смртне, јер превазилази све наше рачуне и рачунице. Изгубљени десети динар представља сав род човечији од постања до краја времена, који се, обманут сатаном на самом почетку, удаљио од Бога и постао стварно као изгубљени динар. Ето, зато је Спаситељ Христос сишао с неба у свет, у своју кућу, и запалио свеће - светлост своје науке: почистио кућу, т. ј. очистио свет од демонске власти и гадости, нашао десети динар т. ј. залутало и изгубљено човечанство, па сазвао своје "другарице и суседе" (после свога славнога васкрсења и вазнесења), т. ј. све безбројне војске од херувима и серафима, арханђела и анђела, и објавио им велику радост: Радујте се са мном, ја нађох динар изгубљени! То јест: нађох људе, који ће попунити у небесном царству празно место преисконо палих и од Бога одпалих анђела. А број тих нађених и спасених људи износиће на крају много билиона сходно речи библиској: "Колико звезда на небу и песка на обали морској". Што је Христос себе представио у улози жене, то је зато што је жена пажљивија од човека у чувању имовине, ревноснија у чишћењу и украшавању куће, и усрднија у дочекивању гостију. Када се овако протумачи и појми ова кратка прича од свега две штампане реченице у Јеванђељу, свакога од нас заиста подузме нека тајанствена језа. Јер том причом обухваћена је ова васионска драма, и светови невидљиви и видљиви. Њом се објашњава и циљ силаска Сина Божијега међу људе. Њонм се пролива сјајна светлост на сву историју човечанства и на сву драму нашег појединачног бића и жића. Њом се најзад изискује од нас брза одлука - јер је наш век хитно пролазан - одлука о томе, да ли ћемо се ми дати наћи од Христа који нас тражи, или ћемо се сакрити од Њега док нас смрт не сакрије и од Њега и од света и живота? Судбоносно питање: хоћемо ли или нећемо? Он није исповедио своје грехе. За то сви приступите да се причестите. Једино Ису црквењака не могу причестити. Зла мана Исе Јандала јесте мана и многих Срба у емиграцији. Треба је хитно лечити.

 

Св. Николај Велимировић

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Sin Boziji je uzeo ljudsku prirodu preko zene.... .smesko.

[JESSY]

протојереј Александар Шмеман

            

         ЛИК ЖЕНЕ – СПАСЕЊЕ СВЕТА

 

Када у Страсну седмицу слушамо јеванђелско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. "А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалша"(Јн. 19,25). Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би - по обичају тог времена - помазале мртво тело миром, тј. мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав "Радујте се!" који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.

Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних Апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега. Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним.

"А Марија стајаше крај гроба плачући". И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не + треба више да плаче, да је "победа прогутала смрт" и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка. Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб.