Бити жена у цркви

[kirios1]

kako kakve veze ima radjanje sa svestenstvom-pa te da onaj pol koji radja (telesno)iz tog razloga ne moze da bude svesteno lice jer ne moze da odgovori tom pozivu, posto mora da se bavi decom, da je Bog dao muskarcima sposobnost da radjaju a zenama ne, onda bi mozda one bile svestenice; kad radjas, beba je dugo bespomocna, da nije majke (govorimo o prirodnom, da ne spominjem sad dadilje i vestacke dohrane itd)ne bi mogla da prezivi, jer dugo ne moze sama da se stara o sebi ( a dok dodje to vreme, pristignu nova deca, i kad ce ta majka npr.da sluzi Liturgiju, da trci sa jedne na drugu sahranu, do bolesnih, da posveti vreme parohijanima, da ne pominjem vodice...ko ce da bude sa decom, da sprema hranu, vodi racuna o kuci..)

Izvinjavam se sto sam napisala crna sluzba, nikako, ali nikako ne mislim tako, mislila sam da je to jasno, nego da bih naznacila prezauzetost majke sa buljukom dece

E pa muz neka se snalazi za nesto, uostalom za to je dobar seoski nacin zivljenja, gde se deca od malena navikavaju da rade, a kad pogledas to i jeste u velikoj meri rad na proizvodnji hrane, znaci imati neko svoje parce zemlje pa saditi povrce, voce, itd, cime vec ko hoce da se hrani...

U Svetom Pismu se ne pominje dosta toga, ali pomenuh Sveto Predanje,a tu imamo i molitve svetiteljima, postovanje svetih, osenjivanje krsnim znakom, okretanje ka istoku, itd; rekla sam i Sveto Pismo i Sveto Predanje, ciji je Sv.Pismo segment; to sto je pisano davno nema veze s jedne strane jer su ljudi isti, isto izgledaju, imaju 1 glavu, 2 ruke i noge...lazu sada kao sto su lagali i pre vise vekova, kradu, ubijaju, vole, cine dobro, cine zlo...laz, ubistvo, kradja je okarakterisana kao losa i onda i sada, i tretirana kao prestup i kaznjiva, pomoci siromasnom i sl je bilo i sada je dobro, to su univerzalne stvari

[Sherlock H.]

Kako kakve veze ima radjanje sa svestenstvom-pa te da onaj pol koji radja (telesno)iz tog razloga ne moze da bude svesteno lice jer ne moze da odgovori tom pozivu, posto mora da se bavi decom, da je Bog dao muskarcima sposobnost da radjaju a zenama ne, onda bi mozda one bile svestenice; kad radjas, beba je dugo bespomocna, da nije majke (govorimo o prirodnom, da ne spominjem sad dadilje i vestacke dohrane itd)ne bi mogla da prezivi, jer dugo ne moze sama da se stara o sebi ( a dok dodje to vreme, pristignu nova deca, i kad ce ta majka npr.da sluzi Liturgiju, da trci sa jedne na drugu sahranu, do bolesnih, da posveti vreme parohijanima, da ne pominjem vodice...ko ce da bude sa decom, da sprema hranu, vodi racuna o kuci..)

Oko deteta treba da se brinu oba roditelja.Isto vazi i kada su u pitanju kucni poslovi.Tacno je da zena u vreme trudnoce ne moze da obavlja svestenicku sluzbu(isto kao i bilo koji drugi posao),ali to je nikako ne omogucava posle.Ne posotji hriscansko pravilo o tome koliko ko mora da ima dece,pa tako druga deca i ne moraju da pristizu.

E pa muz neka se snalazi za nesto, uostalom za to je dobar seoski nacin zivljenja, gde se deca od malena navikavaju da rade, a kad pogledas to i jeste u velikoj meri rad na proizvodnji hrane, znaci imati neko svoje parce zemlje pa saditi povrce, voce, itd, cime vec ko hoce da se hrani...

Sem sto vecina ljudi danas zivi u gradu i nema nameru da zivi na selu.

Svetom Pismu se ne pominje dosta toga, ali pomenuh Sveto Predanje,a tu imamo i molitve svetiteljima, postovanje svetih, osenjivanje krsnim znakom, okretanje ka istoku, itd; rekla sam i Sveto Pismo i Sveto Predanje, ciji je Sv.Pismo segment;

Ok,samo sto ja hocu konkretan razlog ili razloge zbog cega je to od presudne vaznosti za pravoslavlje.Sve su to stvari koje s emogu objasniti,i koje necu da prihvatam slepo,bez objasnjenja.

to sto je pisano davno nema veze s jedne strane jer su ljudi isti, isto izgledaju, imaju 1 glavu, 2 ruke i noge...lazu sada kao sto su lagali i pre vise vekova, kradu, ubijaju, vole, cine dobro, cine zlo...laz, ubistvo, kradja je okarakterisana kao losa i onda i sada, i tretirana kao prestup i kaznjiva, pomoci siromasnom i sl je bilo i sada je dobro, to su univerzalne stvari

Ali pored tih nepromenljivih,postoje i promenljive,trenutne stvari.A da bismo odlucili da li nesto ima trajan ili privremen znacaj,treba da iznesemo teoloske argumente u prilog te tvrdnje.

[kirios1]

znaci, ne mislim da je imati posao, studirati, zavrsiti fakultet nesto lose (nije mi palo na pamet da moze tako da se razume moj post), nego prosto neizvodljivo u okolnostima koje sam navela

i ne znaci naravno da bas sve u Bibliji primenjujemo danas, posebno sto se veliki deo toga odnosi na jevrejske propise, kojih mi hriscani nismo duzni da se pridrzavamo, osim nekih; staro prodje, gle, sve novo postade

[Sherlock H.]

Izvinjavam se sto sam napisala crna sluzba, nikako, ali nikako ne mislim tako, mislila sam da je to jasno, nego da bih naznacila prezauzetost majke sa buljukom dece

Ne secam se da pravoslavlje obavezuje svoje vernike da imaju gomilu dece.Pogotovo u situaciji kad ta deca nece imati sta da jedu.

[Sherlock H.]

znaci, ne mislim da je imati posao, studirati, zavrsiti fakultet nesto lose (nije mi palo na pamet da moze tako da se razume moj post), nego prosto neizvodljivo u okolnostima koje sam navela

i ne znaci naravno da bas sve u Bibliji primenjujemo danas, posebno sto se veliki deo toga odnosi na jevrejske propise, kojih mi hriscani nismo duzni da se pridrzavamo, osim nekih; staro prodje, gle, sve novo postade

Razumeli smo se.

[Макрина]

kako kakve veze ima radjanje sa svestenstvom-pa te da onaj pol koji radja (telesno)iz tog razloga ne moze da bude svesteno lice jer ne moze da odgovori tom pozivu, posto mora da se bavi decom, da je Bog dao muskarcima sposobnost da radjaju a zenama ne, onda bi mozda one bile svestenice; kad radjas, beba je dugo bespomocna, da nije majke (govorimo o prirodnom, da ne spominjem sad dadilje i vestacke dohrane itd)ne bi mogla da prezivi, jer dugo ne moze sama da se stara o sebi ( a dok dodje to vreme, pristignu nova deca, i kad ce ta majka npr.da sluzi Liturgiju, da trci sa jedne na drugu sahranu, do bolesnih, da posveti vreme parohijanima, da ne pominjem vodice...ko ce da bude sa decom, da sprema hranu, vodi racuna o kuci..)

Izvinjavam se sto sam napisala crna sluzba, nikako, ali nikako ne mislim tako, mislila sam da je to jasno, nego da bih naznacila prezauzetost majke sa buljukom dece

E pa muz neka se snalazi za nesto, uostalom za to je dobar seoski nacin zivljenja, gde se deca od malena navikavaju da rade, a kad pogledas to i jeste u velikoj meri rad na proizvodnji hrane, znaci imati neko svoje parce zemlje pa saditi povrce, voce, itd, cime vec ko hoce da se hrani...

U Svetom Pismu se ne pominje dosta toga, ali pomenuh Sveto Predanje,a tu imamo i molitve svetiteljima, postovanje svetih, osenjivanje krsnim znakom, okretanje ka istoku, itd; rekla sam i Sveto Pismo i Sveto Predanje, ciji je Sv.Pismo segment; to sto je pisano davno nema veze s jedne strane jer su ljudi isti, isto izgledaju, imaju 1 glavu, 2 ruke i noge...lazu sada kao sto su lagali i pre vise vekova, kradu, ubijaju, vole, cine dobro, cine zlo...laz, ubistvo, kradja je okarakterisana kao losa i onda i sada, i tretirana kao prestup i kaznjiva, pomoci siromasnom i sl je bilo i sada je dobro, to su univerzalne stvari

Мој супруг је на Успење добио критику од Архијерејског Намесника зашто ја читам Апостол,зар не може брат Мирослав( а брат Мирослав тад није могао,има човек неких искушења са зубима,па није желео да шушка),затим,добила сам савете,типа,да не би требала претерано да се истичем,да ме има свуда,и да организујем црквени живот заједно са својим мужем,већ да будем у кући,па само кад хоћу да погледам кога има у порти,ја да отворим прозор и да као истресем крпу и да снимим ситуацију

Сачувај Боже и Мајко Божија и онда се питамо што нас народ не воли.Како да нас воли са оваквом политиком,а жена ми лепо каже на Слави,када сам се захвалила домаћинима што су нам помогли да спремимо све,каже ми,

Не би овога било да ви нисте такви,нисте уображени,пуно радите,не штедите себе,види то народ,

али ето,има и другачијих погледа.

По мишљењу нашег Архијерејског Намесника ја сам брука за попадију јер не седим у кући,пијем кафицу,спремам дневно 10 различитих оброка,и истресам крпе кроз прозор-шпијунирајући.

Не,неопростиво је што раме уз раме са својим мужем већ 12 година градимо парохијски живот.

0205_whistling

[kirios1]

e pa ima hriscansko pravilo, tj.Bozija zapovest-radjajte se i mnozite se, i da je sprecavanje zaceca i rodjenja greh

ne moze muskarac da doji, tako da nije samo trudnoca u pitanju nego i posle

najbolje neki porodicni biznis, da ne bi tata zbog izdrzavanja porodice bio odsutan od jutra do sutra 0212_rolleyes

[Sherlock H.]

@Kirios1

ovu diskusiju o radjanu i kontracepciji smo vec ranije vodili na temi "Pravoslavlje i mladi",pa necu ponavljati.Pogotovo je to besmisleno jer niko od vas ne moze da objansi sta da rade roditelji sa 15.dece.

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Жене у Новом Завету (I)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1073, Рубрика Библијске теме У 1. посланици Коринћанима 11,2–16 апостол Павле тематизује понашање жена на богослужбеним сабрањима заједнице. Из његових излагања се јасно види да су жене активно учествовале у богослужењу, пророкујући (11,5) и молећи се (11,13). Међутим, поједини моменти, као што је учешће жена на богослужбеним сабрањима непокривене главе (11,5–6 ), потакли су апостола да дубље изложи однос мушкарца и жене у Христу, као и њихов положај на сабрањима. Како разумети апостолова излагања у 1Кор 11,2–16? Свако тумачење 1Кор 11,2–16 мора поћи од чињенице да овај текст представља реакцију апостола Павла на извесне појаве у коринтској заједници. Дакле, најпре треба покушати реконструкцију стања на које апостол тако строго реагује. Оно на шта се апостол фокусира у овоме тексту је одређена богослужбена пракса.

Из 11,5–6 и ст. 13 може се закључити да апостол критикује оне коринтске жене које су покушавале да на својевољан начин утичу на ток и форму богослужења. Оне су највероватније у стању духовног заноса, казујући пророштво и молитву, распуштале косу. Тим актом оне су у духовном заносу одбацивале свој полни симбол (покривену главу, везану косу) и понашале се као мушкарци. Оваква активност одражавала је највероватније њихову жељу да конкретно и опипљиво пројаве своју слободу у Христу: то што откривају главу и распуштају косу био је по њима један акт еманципације, конкретна пројава слободе и једнакости задобијене у Христу.

Није искључено да су се коринтске жене позивале на нови начин постојања у Христу који је апостол Павле проповедао, као на пример Гал 3,27–28 (уп. такође 2Кор 5,17): „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јеврејина ни Грка, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један у Христу Исусу.“

ДУХ И СЛОБОДА

Ако су се коринтске хришћанке позивале на овај теолошки став, онда је свакако дуализам у ранијем разумевању света играо велику улогу: старо стање од кога се хришћани дистанцирају идентификује се са „телом“ („месом“), док се ново стање у Христу разумева као „дух“ (уп. на пример 2Кор 3,17: „А Господ је Дух; а где је Дух Господњи онде је слобода“). Постоји, дакле, могућност да су коринтске хришћанке своју еманципацију конкретно пројављивале на тај начин што су на богослужењима демонстрирале један нови начин постојања у Духу у коме се бришу биолошке, полне разлике.

Када се ствари поставе на овај начин постаје јасна Павлова строга реакција. Апостол не реагује на неке безазлене и спорадичне нереде на богослужењима. За такве би било довољно упозорити на потребну дисциплину (као на пример 1Кор 14). Апостол реагује на појаву која се темељи на извесним теолошким убеђењима и аргументима (11,16), а која се могу позивати и на саму апостолову проповед. Стога је читава теолошка аргументација у 1Кор 11,2–16 одговор на једну другу теолошку аргументацију која је своју конкретизацију имала у понашању извесних жена на сабрањима коринтске заједнице.

ЦРКВА И ПОЛНОСТ

Стога Павле реагује против еманципаторских тенденција коринтских хришћанки које ново постојање у Христу разумевају као брисање полности. Оно на шта Павле жели да их подсети је следеће: онај ко мисли да се у новом постојању, у духовном учешћу у Христу, брише полност превиђа чињеницу да човек и у новом начину постојања у Христу остаје створено биће које је телесно конституисано. Не ради се о томе да човек „има“ тело, које би евентуално могао да скине као неки огртач, већ да човек „јесте“ тело. Стога апостол сматра да није неко духовно језгро у човеку оно што Бог спашава, већ човек као тело.

ЈЕДИНСТВО У РАЗЛИЧИТОСТИ

Својим понашањем и образложењем тог понашања на богослужбеним сабрањима, извесне коринтске хришћанке су сматрале да у Христу Духом Светим ослобађају то духовно језгро и да у том процесу тело не игра никакву улогу, да су мушко и женско исто. Реагујући управо на такво убеђење, апостол ствари поставља другачије: суштински моменат у новом начину постојања није неко бесполно или трансполно јединство, већ јединство у различитости полова, брига једних за друге, упућеност једних на друге.

НОВА ТВАР У ХРИСТУ

Нови начин постојања у Христу апостол схвата као преображење старог човека, а не као његово укидање. Њему је стран приступ спасењу по коме је телесно ирелевантно и по коме хришћани треба да напусте све телесно и световно. Овде је битно то да Павле у тексту којим се бавимо на покушаје коринтских хришћанки да се еманципују не реагује панично и строго патријархално. Оно до чега је Павлу заправо стало је телесна конституција човековог бића и постојања. Спасење се одвија управо на овој платформи, историја и тварност не смеју изгубити значај у процесу спасења, тако да је порука коринтским хришћанкама да оне своје ставове не могу оправдати позивањем на Духа јер он не укида старо да би увео нешто радикално ново, већ преображава стару Божију творевину чинећи је новом, нарочито у погледу међуљудских, па и међуполних односа.

ПОЛ КАО ОСОБИНА ТВАРИ

По апостолу Павлу и мушкарци и жене чувају свој полни идентитет унутар Цркве. То не може бити свеједно, пошто је баш таква творевина Божија. Павлова аргументација надовезује се на стваралачки акт описан у Староме Завету у коме се полност и поредак унутар ње јасно дефинише (11,7–9). Међутим, нема мужа без жене, нити жене без мужа (11,11–12). Они не могу постојати једно без другог, тако да се искључује свака суштинска инфериорност у брачној заједници, која је заједница љубави, а не потчињавања.

ЈЕДИНСТВО И НЕПОНОВЉИВОСТ

Покушај коринтских хришћанки да се еманципују тако што ће обрисати полне границе – демонстративно актом откривања главе и распуштања косе, бити исто што и мушкарци, постављен је по апостолу Павлу на кривом теолошком убеђењу или погрешном схватању његове крштењске теологије која инсистира на јединству свега и свих у Исусу Христу. Дух уједињује све, чувајући пак јединственост и непоновљивост тварних идентитета личности, којима свакако припада и полност.

Извор : Православље

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Жене у Новом Завету (II)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1074, Рубрика Библијске теме У Новом Завету често наилазимо на имена жена које су имале значајне улоге у ранохришћанској Цркви. Каква је тачно била улога жена у Цркви по сведочанствима текстова Новога Завета? Како разумети апостолове речи да жене треба да ћуте у Цркви (1Кор 14,34)?

Живот у раној хришћанској Цркви за околину је био препознатљив пре свега по новим међуљудским односима који су одударали од окружења и били последица вере у Христа као Сина Божијег. Основно хришћанско убеђење о једнакости свих људи пред Богом и међусобно изражено је у ранохришћанској крштењској теологији, коју прима и надаље предаје апостол Павле: „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал 3,27–28). Новокрштени хришћани саморазумевали су се као заједница у којој се испуњава обећање Божије из књиге пророка Јоила 3,1 и даље: „И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге своје и слушкиње своје излићу од Духа мојега и прорицаће“ (Дап 2,17–18). Из наведених места се јасно види да унутар нове заједнице нема природних подела људи и да нема мушког и женског: Бог свима подједнако дарује Духа. Место где се остварује овај идеал заједничког, неподељеног живота је хришћанска заједница, Црква.

Међутим, у хришћанским заједницама се није проповедало и живело брисање полности као такве. Свакако да мушкарци остају мушкарци, а жене жене. Тварност људских бића у конкретном облику, расном, полном па и социјално статусном разумева се као дар од Бога, као нешто преко чега се не прелази олако и у чему се чека Други долазак Господњи (уп. 1Кор 7,20.29–31). Како се онда конкретно, у пракси, пројављивала крштењска теологија једнакости свих, конкретно мушкараца и жена?

У античком свету полне улоге су биле јасно подељене и биле су уско везане за расподелу моћи унутар друштва: мушкарци су били ти који владају, а жене оне које служе; мушкарци имају право на јавни живот, жене треба да буду у кућама; у дискусијама мушкарци воде реч, а жене су те које треба да ћуте. У хришћанским заједницама је требало да буде другачије. Сам Господ је поучавао своје ученике да је њихов систем вредности другачији од система вредности овога света (уп. Мк 10,43: „Између вас пак да не буде тако“), да међу њима не треба да буде владајућих и потчињених, већ само служења једни другима. С друге стране, када апостол Павле наводи многе дарове унутар хришћанских заједница (1Кор 12–14) он свакако у виду нема само мушкарце као носиоце тих дарова, већ и жене. У Новом Завету срећемо многе жене у разним црквеним улогама: мисији, богослужењу и вођењу заједница. Како онда разумети апостолове речи да жене треба да ћуте у Цркви (1Кор 14,34)? Пре него што се посветимо овој теми навешћемо неколико примера знаменитих жена ране Цркве.

ПРИСКА

Акила и Приска, брачни пар Јевреја, били су сарадници апостола Павла у мисији. Они су пуно путовали (1Кор 16,19; Рим 16,3; Дап 18,18–19). Акила је био из Понта (Дап 18,2) и у извесном моменту се преселио у Рим. Године 49–50. напустио је Рим са својом супругом, због Клаудијевог едикта по коме су сви Јевреји морали да напусте престоницу (Дап 18,2). Пар је из Рима дошао у Коринт, где су наставили да се баве својим занимањем, израдом шатора, и где су се и срели са апостолом Павлом (Дап 18,3). Заједно са Павлом путовали су у Сирију (Дап 18,18), а по повратку су остали у Ефесу (Дап 18,19; 1Кор 16,19). Потом су се вратили у Рим где су се интегрисали у тамошњу црквену заједницу (уп. Рим 16,3–5). Они су дакле делимично сарађивали са Павлом, а делимично су деловали независно од њега. Лука не извештава да их је Павле обратио у хришћанство када је дошао у Коринт, тако да је могуће да су постали хришћани већ приликом првог боравка у Риму, дакле пре Клаудијевог едикта. Приска је свакако имала велику улогу – како у подршци апостолу Павлу тако и у мисионарском раду. Она се с правом може назвати ранохришћанском мисионарком.

ФИВА

Прво име које срећемо на листи имена у Посланици Римљанима (гл. 16) је име једне хришћанке, Фиве, која је припадала цркви у Кенхреји, око 7км удаљеној од Коринта, тачније била служитељка у тој цркви (16,1). Жена о којој је реч донела је Павлову посланицу из Коринта у Рим. Фива је вероватно путовала пословно у Рим, те је Павле искористио прилику да по њој пошаље посланицу. Он је надаље препоручује римској заједници и моли да јој се нађу за све што затреба (16,2). Каква је била црквена улога Фиве у заједници у Кенхреји тешко је рећи. Она је вероватно била имућна жена која је пружала хришћанима гостопримство у својој заједници.

ЈУНИЈА

Андроник и Јунија се помињу у Рим 16,7. Они су вероватно припадали кругу првих хришћанских мисионара у Риму били су, судећи по именима, хришћани из јудејства. Постали су хришћани пре Павла и судећи по томе што их он назива „апостолима“ тј. „знаменитим међу апостолима“, може се сматрати да су се бавили мисионарским радом, вероватно најпре на Истоку, а касније у Риму. Апостол Павле не само да их лично познаје већ су били његови „сапатници у сужањству“, вероватно у Ефесу. Већина научника сматра да је Јунија женско име, о чему сведочи добар број древних преписа, без обзира што промена акцента у неким преписима сугерише мушко име, као и чињеница да мушко име Јунија није посведочено у антици. У патристичким тумачењима Јунија је жена. У Посланици Римљанима имамо, дакле, древно сведочанство да се једна жена назива апостолом. Она је заједно са највероватније својим супругом Андроником била активна мисионарка.

НИМФА

Сличан проблем као са Јунијом из Рим 16,7 јавља се и са Нимфом. Име се јавља у Посланици Колошанима (Кол 4,15). Изворни текст гласи: „Поздравите браћу у Лаодикији и Нимфу и њену домаћу цркву“. Изворно читање овог текста је дакле: kai. Nu,mfan kai. th.n katV oi=kon auvth/j evkklhsi,an, док углавном каснији рукописи читају Nimfa/n, дакле мењају име у мушко. Поједини рукописи решавају ствар тако што остављају именицу у женском роду (претпостављајући лично познанство са Нимфом) али присвојну заменицу мењају у avutw/n, дакле „цркву њихову.“ Међутим, Нимфа је по свему судећи била домаћица цркве у Лаодикији. То не би био усамљен случај у раном хришћанству. Довољно је поново подсетити на Приску и Фиву, Лидију из Филипа која је угостила апостола Павла (Дап 16,14), Марију, мајку Јована Марка, у чијој кући се окупљала рана заједница (Дап 12,12).

– наставиће се –

[Желе Зека]

Жене су нарочито место добиле у Еванђељу по Луки...Чињеница је да су новозаветне жене показале много више храбрости од мушкараца...Њихова улога није никако пасивна и потчињена,како покушава да прикаже феминистичка теологија,нарочито када говори о Православљу...Штавише,главни "актери" драме људског спасења су у извесном смислу жене-кроз Еву нам је дошао грех,а кроз Марију нам је дошло Спасење...

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Жене у Новом Завету (III)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1077, Рубрика Библијске теме Каква је тачно била улога жена у Цркви по сведочанствима текстова Новога Завета? Како разумети апостолове речи да жене треба да ћуте у Цркви (1Кор 14,34)?

Поред значајнијих имена жена у Новом Завету постоји још низ места на којима се помињу жене које су имале значајне улоге у раним хришћанским заједницама. У 16. глави посланице Римљанима, на пример, у поздравима се помињу следећа имена: „Поздравите Марију која се много трудила за нас“ (16,6). „Поздравите Трифену и Трифосу које се труде у Господу. Поздравите драгу Персиду која се много трудила у Господу“ (16,12). Инсистирање на „труду“ поменутих жена упућује на њихово ангажовање у хришћанским заједницама, можда чак и на мисионарске подухвате. Такође у 16. глави посланице Римљанима помињу се хришћанке: „Поздравите Руфа ... и мајку његову и моју“ (16,13), као и: „Поздравите Филолога и Јулију, Ниреја и сестру његову“ (16,15). У посланици Филипљанима 4,2–3 читамо: „Еводију и Синтихију молим да исто мисле у Господу ... које се потрудише са мном у проповедању Еванђеља.“ Без сумње се ради о две жене у Филипима које су заједно са Павлом мисионариле.

Имајући у виду све што смо навели до сада, поставља се питање како је могуће да апостол Павле, који говори о томе да се жене у коринтској цркви моле и пророкују (1Кор 11,2–16), који је веома често био упућен на помоћ жена, од којих су неке мисионариле са њим и биле његови сарадници, забрањује женама да говоре у цркви, како читамо у 1Кор 14,34–35: „Као по свима црквама светих, жене ваше у црквама да ћуте; јер њима није допуштено да говоре, него да се покоравају, као што и Закон говори. Ако ли хоће шта да науче, нека код куће питају своје мужеве; јер је неприлично жени да говори у цркви“.

Овај Павлов исказ чини се неспојивим не само са свим што знамо о његовом ставу према женама из претходног излагања, већ се сасвим природно намеће питање: шта да чине оне жене које немају мужеве код куће или чији су мужеви незнабошци? Да је таквих случајева било у Коринту познато нам је из 1Кор 7.

ГОВОРЕЊЕ ИЛИ БРБЉАЊЕ?

Од давнина је овај проблем увиђан и било је покушаја да се он реши на различите начине. Поједини тумачи су на пример покушавали да ускладе 1Кор 11,4–5 са 14,34–35 тако што су наглашавали да се у другом случају ради о глаголу „говорити“ (λαλεῖν) који се није односио на молитвени или пророчки говор, већ на говоркање, неумесно запиткивање које је могло да омета поредак богослужења. Други тумачи су акценат уместо на глагол „говорити“ стављали на именицу „жена“ и тврдили да апостол у 14,34 мисли на удате жене чији су мужеви активни пророци у заједници. Због мира у кући и установљеног поретка у браку, било је потребно да жене дају предност своме мужу.

Било је и претпоставки да пророчки говор у 11,5 важи само за неудате жене и девице које су због свог чистог начина живота биле носиоци духовних дарова. У новије време све више тумача сматра да стихови 14,34–35 представљају једну каснију интерполацију, тј. у апостолов оригинални спис уметнут текст који необично подсећа на 1Тим 2,11–12: „Жена нека се учи у миру са сваком покорношћу. Али жени да буде учитељ не допуштам, нити да влада мужем, него да буде мирна“.

У сваком случају проблем није лако решити. Један поглед у антички свет – нарочито епоху блиску раном хришћанству – може нам помоћи да боље разумемо какав је тада био однос према ћутању и говорењу жена у јавности.

ЖЕНЕ У АНТИЦИ

Римски историчар Ливије помиње да је у 2. веку пре Христа, за време пунског рата, римски сенат издао закон који су жене доживеле као дискриминишући, протестовале против њега и успеле да издејствују да он буде повучен.

У току спора око овог закона, конзервативни сенатор Порције Като одржао је један говор против жена у коме говори о томе да мушкарци нису довољно потчинили своје жене у својим домовима, те стога оне узимају себи за право да учествују у одлучивању. Като се жали на ситуацију да жене, иако против њих постоје многа законска ограничења, и даље утичу на јавни живот.

Грчки философ Плутарх каже следеће: „Чак ни реч једне врлинске жене није за јавност и она треба да се клони гласног говорења ... (жене) треба да говоре своме мушкарцу или путем свога мушкарца. Када се потчињавају мушкарцима, њихово понашање је за похвалу“.

Филон Александријски, јеврејски мислилац, пише: „Тргови, скупштине, суднице, друштвене задруге, масовна окупљања ... су само за мушкарце, док женски род, насупрот томе треба да чува кућу и да остане код куће“.

Када имамо у виду скицирану ситуацију у текстовима апостола Павла, као и општи дух епохе, можемо закључити следеће:

Забрањивати женама да говоре у јавности у антици није било ништа необично. Такав гест био је део друштвеног поретка и владајуће социјалне хијерархије. Патријархални системи неумитно су редуковали улогу жене на кућне ствари и системски тежили да је искључе из јавног живота.

РАНОХРИШЋАНСКА ЕМАНЦИПАЦИЈА ЖЕНЕ

Читајући Нови Завет, од Еванђеља до посланица, стиче се утисак да нова вера пружа неслућено више простора ангажовању жене него што то чини околина. Срећемо жене апостоле, жене мисионарске, домаћице цркава и раднице на свим пољима црквеног живота. Еванђелска порука о једнакости свих у Христу била је генератор еманципације жена у ранохришћанским заједницама. Међутим, као што смо видели из претходних излагања, овакав принципијелни став Цркве могао је бити и погрешно разумеван, на пример као став да је свеједно бити мушко или женско. Таквим покушајима супротставио се апостол Павле, према ком је полност као својство створеног бића истовремено суштински важно и као дар мора бити утеловљено у заједницу Духа који не потире тварне идентитете већ их узводи ка пуном остварењу.

Коначно, заповест апостола да жене треба да ћуте у цркви треба схватити као педагошку меру, а не општи став, базиран на убеђењу о инфериорности жене. Наиме, богослужење мора да протиче у одређеном поретку, а стална запиткивања, неумесна коментарисања (λαλεῖν) то управо нарушавају. Стога апостол налаже да се такве врсте разговора оставе за код куће и да (удате) жене за све недоумице треба да се обрате својим мужевима. То никако не значи да жене треба у потпуности да ћуте у цркви. Оне се гласно моле и пророкују, али неумесни говор је забрањен, пошто у хришћанским заједницама све треба да буде „благообразно и уредно“ (1Кор 14,40).

извор : Православље

[Анастасија]

Odlični tekstovi Mart.Mnogo volim pisanja Dr.Dragutinovića.Sve lepo objasni

[Guest]

Odlični tekstovi Anči.Mnogo volim pisanja Dr.Dragutinovića.Sve lepo objasni

[Анастасија]

Ček,da li je moguće da smo istu rečenicu,napisali il se šališ Mart? sHa_sarcasticlol