Ислам

[Искушеник]

"НАСТАВЉАЈУ СЕ ЧУДА У КРАГУЈЕВАЧКОЈ ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ ИКОНА ИЗЛИЈЕЧИЛА НЕПОКРЕТНУ ДЈЕВОЈКУ МУСЛИМАНСКЕ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ

Дјевојка је муслиманске вјероисповијести, дошла је у инвалидским колицима, а из храма изашла ходајући нормално. Нико из кругова црквених великодостојника нити потврђује, нити демантује ову вијест која заокупља пажњу јавности у овом дијелу Србије. Чудо које се догодило у цркви Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром, када је три дана плакала икона Господа Исуса Христа на Распећу, због чега је овај храм постао одредиште православних ходочасника из цијеле Србије, појачано је ових дана причом да је једна двадесетдвогодишња дјевојка из Новог Пазара, муслиманске вјероисповијести, дошла непокретна, у колицима, а из цркве изашла - ходајући нормално! Дјевојка је, према тим причама, од десете године болововала од мултиплекс склерозе и пуних дванаест година је била везана за инвалидска колица.Са родитељима је дошла у овај крагујевачки храм и стајала дуго пред иконом Господа Исуса Христа на распећу, из чијих су очију на икони три дана текле сузе које су нестајале око његових ногу. Дјевојка из Новог Пазара је потом устала из инвалидских колица! Ову причу која је навелико присутна међу свештенством Епархије шумадијске и која је тема дана у Крагујевцу и овом дијелу Србије - нијесу нам ни потврдили, али ни демантовали црквени великодостојници. Разлог за ћутање, како сазнајемо, лежи у чињеници да чудо које се догодило у цркви Светог Саве, није требало да буде овако саопштено јавности, јер се "Црква увијек пажљиво односила према овим чудесним појавама, настојећи да их провјери са крајњом брижљивошћу", а догодило се да се у неким гласилима различито коментарисало оно што се догодило у овом крагујевачком храму! Из тих разлога, како сазнајемо, сада је тешко доћи до потврде или демантија ове информације. Међутим, из кругова оних који су ангажовани у Богословији, која је смјештена крај цркве Светог Саве у којој се десило чудо, "Дан" сазнаје да је све тачно и да су неке чланице црквеног хора, које су у том тренутку биле у храму, остале запањене и нијеме. Њима је касније речено да ће све објавити и објаснити владика шумадијски! У свему, посебно се наглашава оздрављење дјевојке која није православне вјероисповијести пред иконом Господа Исуса Христа на распећу. Међутим, од неких теолога, предавача у Богословској школи у Крагујевцу, који инсистирају на анонимности, сазнајемо да се управо у тим случајевима посебно испољава и манифестује снага Господа. Иначе, од 26. августа, када се догодило чудо у цркви Светог Саве, сваког дана се људи у колонама, па и читаве породице, клањају пред иконом Господа Исуса Христа на распећу. "

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=1&t=4569&st=0&sk=t&sd=a&start=15

[Искушеник]

" Чуда су Божији акт у нашем времену

--------------------------------------------------------------------------------

Зашто човек данас верује у „све и свашта“ а све мање у Бога. Отац Албанаца који су порушили манастир у Зочишту а потом полудели жели да обнови ову православну светињу

Већини људи XX века својствен је рационалистичко-материјалистички приступ стварности што доводи до тешког разумевања појава и збивања у духовном свету чију егзистенцију најчешће савремени човек пориче. Искуство Православне хришћанске цркве, међутим, сасвим је другчије и у многим стварима нејасно човеку данашњице. Православна црква у садашњем облику постоји већ око две хиљаде година и баштини веома много података из области духовног живота. Многе од ових чињеница модерна наука својим методама не може да објасни и рационалистички научници западне провинијенције (начина размишљања) сврставају их у „необјашњиве, паранормалне, оностране“ појаве.

Ови чудесни догађаји описивани су и бележени у хроникама Православне цркве од њеног настанка, сукцесивно, тј. оним редом како су се дешавали. Они се, међутим, одигравају и у данашње време, па их је потребно бележити да би се и шира јавност могла упознати са њима. Изнећемо, укратко, садржај два таква догађаја који су се од априла 1997. године одиграла у манастиру у Зочишту крај Ораховца (Велика Хоча) у Метохији према сведочанству јеромонаха оца Јована који је у то време био старешина овог манастира.

У првој половини 1997. године манастир је посетила шиптарска (муслиманска) породица у чијем саставу је била и полупарализована жена средњих година. Дошли су да замоле свештенике у манастиру да се помоле за здравље ове жене и да јој очитају посебне молитве пред моштима Светих исцелитеља Козме и Дамјана, надајући се да ће здравље ове жене бити побољшано. Мошти (црквенословенска реч у значењу моћи) представљају кости преминулих православних хришћана за које црква основано тврди да су „свети“, што значи да су у току свог земаљског живота успели да своје карактерне особине веома приближе карактерним особинама Господа Исуса Христа и да су због тога задобили велику Божију благодат (према схватању цркве – благодат је енергија која је својствена Богу а коју човек, верник може примити путем Светих тајни и молитве у циљу прослављања Бога који му је ове енергије и даровао).

После очитаних молитава тј. делова из Псалтира (јер муслиманима као и некрштенима није могуће читати молитве у пуном облику већ само поједине делове) жена је осетила нагло побољшање и самостално проходала што је изазвало запрепашћење осталих чланова њене породице. Један од искушеника (кандидат за монаха у православном манастиру) обратио се жени на албанском језику јер ова жена никада није ни знала нити говорила српски и упитао је: „Реци ми, молим те, која је вера истинита? Да ли она коју исповедају хришћани или она коју проповеда ваш пророк Мухамед?“ Жена је, окренувши се према њему, на савршеном српском језику изговорила: „Српски Бог је највећи!“, а затим ту исту реченицу поновила још два пута.

Судбина манастира Зочиште позната је већини читалаца (уништен је до темеља по напуштању Косова и Метохије од стране војске и полиције СРЈ). Минирања су извршили Шиптари из околних села, припадници локалне тзв. ОВК. Међу њима посебно су се истакла два брата који су на себе преузели и „успешно“ извршили рушење манастирске цркве чувене по монументалном живопису са сценама из Старог завета које су јединствене у свету. Следећег дана ова двојица минера пронађени су у својим кућама потпуно неурачунљиви, те је њихов отац отишао у Призрен да моли преостале српске свештенике да му спасу синове лудила, обећавајући да ће „платити и ако је потребно својим рукама обновити порушени манастир“.

Ова два описана догађаја мали су део хронике коју је старешина манастира у Зочишту водио последњих година пре свог протеривања са Косова и Метохије и насељавања у манастиру Ћелије крај Ваљева у коме је и чувени богослов и професор архимандрид Јустин Поповић провео последње деценије свога живота.

Даља судбина моштију Светог Врача вероватно ће занимати читаоце...

У време пре рушења манастирске цркве у Зочишту, по помоћ у болести долазили су и дренички Шиптари становници околних села. Приликом првог заузимања манастира припадници тзв. ОВК отели су дрвени сандук у коме су се мошти налазиле, закључивши, ваљда, да се у њему крије тајна моћи „неверничких светаца“, док су саме мошти оставили недирнуте те их је старешина приликом евакуисања пренео у Призрен да би се потом нашле у манастиру Сопоћани где се и данас налазе. Овде почиње наставак приче о чудима св. Козме и Дамијана... Претходно треба обратити пажњу читалаца на неке карактеристике савремене религиозности у нашем народу. У православном свету Србе сматрају народом изузетне храбрости који је увек спреман да се до смрти жртвује за ближњег, сведочећи тиме своју хришћанску веру. Међутим, Срби такође важе за народ веома слабе црквености и црквене дисциплине (народ који једва да поштује своје свештенике, који занемарује тј. веома слабо испуњава црквена правила, нарочито она везана за богослужење и одлазак у храм на службу, народ који слабо разуме смисао православног богослужења и који једва уме да успостави лични однос са Богом у кога верује) те због тога често бивају збуњени натприродним појавама из духовног света које не умеју да растумаче, излажући притом и себе и своју околину опасности да постану жртве магијских деловања.

Сопоћани, средина октобра 1999. године.

Старешини манастира доводе девојчицу ромске националности, стару око 15 година, са веома израженим психофизичким сметњама молећи свештенике за помоћ. Симптоми су благо речено чудни те су манастирски свештеници предпоставили да су настали као последица магијских дејстава. Девојчица повремено, у правилним временским интервалима, пада у неку врсту хипнотичког сна из кога се тешко буди, испољава аутоагресију (чупа се и повређује саму себе), захтева од своје околине да је ословљавају чудним именима од којих њено психичко стање бива знатно горе. Примећује се, такође, нагомилавање течности у телу. Одлучено је да се покуша са читањем молитава крај моштију Св. Козме и Дамијана. У току обреда девојчица је пала у сан. Надлежни свештеник сведочи: „Када се пробудила, испричала ми је чудан сан. Рекла је да је видела двојицу људи дугих брада, чудно обучених који су јој рекли да се не плаши и да ће јој они помоћи. Показао сам јој икону Св. Врача (први пут ју је тад видела). Одговорила ми је да су то они само су им браде дуже, сасвим беле и лица им чудесно сијају. Одлучио сам да би требало да се девојка крсти и да би потом могло да се приступи даљем лечењу, што смо после одговарајуће припреме и урадили. Током времена, здравствено стање се нагло побољшало и трагови болести су скоро сасвим нестали. Данас је она веома активан члан наше црквене заједнице“.

Иван Марић"

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=1&t=4569&st=0&sk=t&sd=a&start=15

[oslonac]

Što se tiče ovog o izlječenju,ja bih rekao da ju je Bog Uzvišeni izliječio. Slika nemože učiniti ni kakvu štetu a ni korist. Prema tome,Onaj Koji daje i liječi je Bog.

Našao sam jedan interesantan članak koji govori u prilog pokrivanju žene u islamu,pa ko želi da pročita nek` izvoli:

Napisala: Kathy Chin

Hodala sam ulicom jednog popodneva u svojoj dugoj bijeloj haljini, sa vrlo kratkom crnom kosom, kad su mi neki vozaci kamiona poceli dobacivati i zvizdati. Osjecala sam se porazenom. Upravo sam bila izasla od frizera - isla sam se osisati i rekla frizeru da mi skrati kosu toliko da mi bude kao muska frizura.

ZELJELA SAM SAKRITI SVOJU ZENSTVENOST

To nije bilo samo obicno kracivanje kose. Znacilo je puno vise. Pokusavala sam izgledati kao androgin (dvopolna). Zeljela sam sakriti svoju zenstvenost. Ipak, to nije sprijecilo neke muskarce da me gledaju kao seksualni objekt. Bila sam u zabludi. Nije moja zenstvenost bila problem, vec moja seksualnost,

ili pak seksualnost koju su mi neki muskarci pripisivali na osnovu mog bioloskog pola. Reagovali su na mene onako kako su me vidjeli, a ne onako kakva jesam. Zasto je uopste bitno kako me oni vide, sve dok ja znam ko sam? Ali bitno je.

Vjerujem da muskarci koji vide zene samo kao seksualna bica cesto cine nasilje prema zenama, kao sto su silovanje i zlostavljanje. Seksualno zlostavljanje i napadi nisu samo moj strah, nego i moja stvarnost. Bila sam zlostavljana i silovana. Moja iskustva sa muskarcima koji su bili nasilni ucinili su me bijesnom i frustriranom. Kako da zaustavim nasilje? Kako da sprijecim da me muskarci gledaju kao objekat, umjesto kao zenu? Kako da ih sprijecim u izjednacavanju tih pojmova? Kako da nastavim sa zivotom nakon sto sam dozivjela ono od cega druge zene samo strahuju?

MOJE ISKUSTVO SA MAHRAMOM

Jedno iskustvo koje je bilo narocito poucno bilo je kada sam se obukla kao zena muslimanka i otisla na Crenshaw Boulevard, sa tri muskarca muslimana, zbog jednog projekta na casopisu. Obukla sam bijelu majicu dugih rukava, farmerke, sportske cipele i svilenu mahramu sa cvjeticima koja je pokrivala moju glavu, a koju sam posudila od jedne muslimanke.

Ljudi su me gledali kao na muslimanku i nisu me tretirali kao seksualno bice, dobacujuci okrutne opaske. Primjetila sam da oci muskaraca nisu klizili po mom tijelu kao sto se desavalo kad nisam bila pokrivena. Bila sam totalno obucena, pokazujuci samo lice. Sjecam se da sam usla u jedan islamski centar i jedan gospodin Afriko-Amerikanac mi se obratio sa «sestro» i pitao odakle sam. Odgovorila sam mu da sam porijeklom iz Kine. Izgledalo je da to nije ni vazno. Postojao je osjecaj bliskosti medju nama jer je mislio da sam muslimanka. Nisam znala kako da mu kazem da nisam muslimanka jer nisam bila sigurna da li jesam ili nisam.

Kada sam usla u jednu radnju koja je prodavala africki nakit i namjestaj, jedan gospodin pitao me je da li sam muslimanka. Pogledala sam ga i nasmijesila se, ne znajuci sta da kazem. Izabrala sam da mu ne odgovorim.

MOJA MAHRAMA PROMIJENILA JE SHVATANJE DRUGIH O MENI

Kad sam izasla iz radnje, pitala sam jednog od muslimana s kojima sam bila, «Jesam li ja muslimanka?». Objasnio je da je to sve sto dise i sto se pokorava. Zakljucila sam da mozda jesam ali da to ne znam. Jos uvijek nisam sebe nazvala muslimankom. Ne znam dovoljno o islamu da bih tvrdila da sam muslimanka. Iako ne klanjam, ne idem u dzamiju, ne postim niti se pokrivam svaki dan, to ne znaci da nisam muslimanka. To su prirodne manifestacije onoga sto je unutra. Kako se ja unutra osjecam se ne mijenja time da li sam pokrivena ili ne. Ali promijenila se shvatanje drugih o meni. Ponavljana iskustva sa drugima stvaraju sliku o covjeku samom.

HIDZAB KAO UGNJETAVANJE: POVRSAN I POGRESAN STAV

Svjesno sam odabrala da budem pokrivena jer sam trazila respekt od muskaraca. Na pocetku, vjerovala sam zapadnom stavu da nosenje mahrame ugnjetava zene. Ali, nakon ovog iskustva i mnogo razmisljanja, dosla sam do zakljucka da je ovakav stav povrsan i pogresan.

OSJETILA SAM SE SLOBODNIJOM NEGO IKAD U ZIVOTU

Taj dan sam izabrala da budem pokrivena, i osjetila sam se slobodnijom nego ikad u zivotu. Sada vidim alternativu za zene. Otkrila sam da nacin na koji se oblacim diktira reakcije drugih na mene. Rastuzuje me sto je to stvarnost. To je stvarnost koju sam prihvatila, i izabrala sam da to savladam umjesto da budem savladana. Ja sam pokrila svoju seksualnost, a ne svoju zenstvenost. Pokrivanje seksualnosti dozvolilo je oslobadjanje zenstvenosti.

(tekst prvobitno objavljen u Al-Talib, casopis Asocijacije muslimanskih studenata na Univerzitetu u Los Angelesu (UCLA), oktobra 1994. U vrijeme pisanja ovog teksta, Kathy Chin studirala je psihobiologiju i studij o zenama na UCLA)

[Цвеле1993]

Брате oslonac hvala за текст. https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/smil4385c03b80886.gif

На тебе се човек може ослонити. 1317_womens

[Александар Милојков]

Svjesno sam odabrala da budem pokrivena jer sam trazila respekt od muskaraca. Na pocetku, vjerovala sam zapadnom stavu da nosenje mahrame ugnjetava zene. Ali, nakon ovog iskustva i mnogo razmisljanja, dosla sam do zakljucka da je ovakav stav povrsan i pogresan.

Све је то у реду, док је слободан избор човеков. Међутим, може ли муслиманка да изабере да не буде покривена? Колико ја знам, не може. Додуше, наши муслимани, наше комшије и ови у Србији, нису тако радикални као ови у Азији или Африци. По мени, то је добро што је тако.

[Дејан]

Svjesno sam odabrala da budem pokrivena jer sam trazila respekt od muskaraca. Na pocetku, vjerovala sam zapadnom stavu da nosenje mahrame ugnjetava zene. Ali, nakon ovog iskustva i mnogo razmisljanja, dosla sam do zakljucka da je ovakav stav povrsan i pogresan.

Све је то у реду, док је слободан избор човеков. Међутим, може ли муслиманка да изабере да не буде покривена? Колико ја знам, не може. Додуше, наши муслимани, наше комшије и ови у Србији, нису тако радикални као ови у Азији или Африци. По мени, то је добро што је тако.

a i jedu prase i piju rakiju  1317_womens

[Александар Милојков]

За прасе не знам, али за ракију знам. Но, нису сви исти. Има их и који се строго држе норматива своје вере. Шта ћеш, људи ко људи.

[oslonac]

Svjesno sam odabrala da budem pokrivena jer sam trazila respekt od muskaraca. Na pocetku, vjerovala sam zapadnom stavu da nosenje mahrame ugnjetava zene. Ali, nakon ovog iskustva i mnogo razmisljanja, dosla sam do zakljucka da je ovakav stav povrsan i pogresan.

Све је то у реду, док је слободан избор човеков. Међутим, може ли муслиманка да изабере да не буде покривена? Колико ја знам, не може. Додуше, наши муслимани, наше комшије и ови у Србији, нису тако радикални као ови у Азији или Африци. По мени, то је добро што је тако.

Što ti rekao ljudi k`o ljudi...a smatram da ipak, i pored zakona, one koje poštuju Boga i koje su mu pokorne,sa zadovoljstvom se pokrivaju, pa bilo to u Aziji iji Africi,ili bilo gdje drugdje.

A vjerujem da bi i mnoge to odbacile samo da bi dobile potvrdu svoje ljepote iz usta nepoznatih ljudi.

A onda slijedi i balansiranje na oštrici mača između smutnje i grijeha...

[Александар Милојков]

Како год окренеш, неко ће се попети на главу и слободу људску: било ви што наређују ношење марама, било ови други што ће то ускоро забранити (неке европске земље).

[Жаре]

Свима добро позната су чуда која се збијају и код моштију св.Василија Острошког чудотворца,О томе и не треба пуно говорити.Већ постоје и неколико издања која су издата захваљујући труду Острошких игумана...Само руком оца Серафима Кашића,блеженопочившег игумана "Српске горе Синај" је забележено пуно чуда Божијих поред моштију светитеља ове светиње и није мали број ни данас хвала Богу и св.Василију.И као што је у прошлом одговору истакао брат искушеник,велики је број оних који припадају другим верама и другачијих су религијских убеђења,али се и њима догађају исцелења благодарећи Божијој милости према деци својој и молитвама Богомајке и Острошког чудотворца.Међу њима није мали број управо оних који исповедају Исламску веру и данас без страха хитају да се поклоне светоме и помоле Богу у гнезду молитве и топлоте Божије.И опет ето слава Богу и Острога у православном свету има још,ја ћу споменути неке од њих:манастир Сопоћани,манастир св.Арханђела(Црна Река,који се опет налази у близини мулти-етничког Новог Пазара),манастир Високи Дечани код истоименог места на Косову....у свим од наведених светиња је забележен велики број чуда који су се десила управо браћи Мухамеданске вере.

[Александар Милојков]

slavabogu

[karadjordje]

Сад сам слушао Тврдошког гуруа и вели:``Ови(који су у расколу)могу звијезде са неба да скидају али им џаба.Нема спасења у расколу.``

Мислим да исцељења која се дешацвају код кивота Светог Василија нису ништа друго него доказ вјере,као што је доказ вјере код сатанисте да чини чуда.Оно на шта треба да се вратимо јесу сами почеци Хришћанства и Ислама ид а видимо на шта се то позивају Муслимани а на шта ми.Зато сам отворио тему о томе јер се о историји не може манипулисати као што се може манипулисати чудима.

[Жаре]

Такође бих волео прокоментарисати и што је брат Ослонац (ивињавам се што овако ословљавам) прокоментарисао о ношењу мараме,тј.избацио нам текст извесне гђе Kathy Chin.

Њено искуство јесте заиста по мало дирљиво за све,али ипак нешто не видим (можда грешим) да баш свим припадницама лепшег и нежнијег пола годи када им мушкарци на један крајње не-романтичан да не кажем неукусан начин приступају желећи тиме да изразе њихову физичку привлачност.Поменута дама и уједно аутор текста који сте нам оставили је управо нашла један леп начин да себи удовољи у жељи да сакрије своју женственост...али да баш у тексту како је наведено то одмах води ка Исламу,ми је мало ако ми дозволите невероватно.Не спорим ја,да је можда она себе како би се рекло "у тренутку пронашла сретном" у свој тој околини.Јако је дерљиво,нарочито на западу где влада једна хладноћа (наравно не свуда,али ипак ће те се сложити са мном да на већини места то јесте тако) када вас неко назове братом,сестром и прими вас у једну заједницу љубави ка којој свако биће тежи,јер је човек социјално биће и као такво тежи да оствари једну заједницу љубави и да се у њој као личност оствари.Али ме живо занима да је та иста сестра наишла у том свом трагању на једну Православну заједницу,у којој се такође носе мараме?Или Индиску,Јеврејску....Обичај ношења мараме потиче још из Старога завета,касније се прелио кроз време и до данас остао очуван било као верска потреба или модни детаљ.

Наравно да марама није то о чему бих Вас питао,већ мало дубље је питање и сигуран сам да ћете ме упутити,пошто се не разумем пуно у Шеријатски закон.Да ли по вама је религиско стање душе нешто што осећамо више изнутра,а мање је битан тај одраз који даје спољашност (не кажем небитна) ?Скоро сам гледао са великом жалошћу да је једној тинејџерки у једној од земаља која се влада по поменутом праву,пресуђена смртна казна зато што је одбијала да се повинује неким одредбама тога закона.Да ли то значи да је одбила да се повинује и самом Аллаху?НЕмојте мислити да желим да не дај Боже испровоцирам или нешто томе слично..моја је жеља,пошто сте написали да свако ко се покорава ће уједно ставити и мараму,да Вас питам да ли човек по вашем мишљењу и религиском убеђењу може бити искрени верник и поданик Божији ако одбија да се повинује неким од тих,да их тако назовем формалних прописа?

[Жаре]

Ја се извињавам онда Карађорђу(иако се не бих сложио са констатацијом у потпуности) и свима другима што сам можда са својим коментарима мало отишао са теме.Трудићу се да останем на истој.

[Пајко]

Što ti rekao ljudi k`o ljudi...a smatram da ipak, i pored zakona, one koje poštuju Boga i koje su mu pokorne,sa zadovoljstvom se pokrivaju, pa bilo to u Aziji iji Africi,ili bilo gdje drugdje.

A vjerujem da bi i mnoge to odbacile samo da bi dobile potvrdu svoje ljepote iz usta nepoznatih ljudi.

A onda slijedi i balansiranje na oštrici mača između smutnje i grijeha...

Schto bi u prevodu bilo, da postoji dobra volja ali da postoji i prisila, t.j. blazze recheno - zapovedni

odnos muschkaraca prema pravima muslimanki, a sve to, tobozz, zbog brige da ne "zastrane".

Schtura su objaschnjenja muslimana na tu temu. (Moje mischljenje).