Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Прогањање самога себе

 

 

Људи осећају кривицу након што у некој ситуацији, због неких околности, подлегу искушењу и учине нешто ружно, а када касније сами оцене да су веома лоше поступили. Осећање кривице можемо објаснити тиме да се особа унутар своје личности „подели” на један део који осуђује и на други део који трпи осуду и доживљава кривцу. Тада унутрашњи дијалог обично започиње речима: „Како сам могао да ...?”, „Зашто сам ...?” Део личности који оптужује обично зовемо савест, а само осећање „печење савести”.

Осећање кривице је повезано са неким одређеним поступањем у некој одређеној ситуацији. Оно је зато корисно јер помаже особи да одбаци негативно понашање и да донесе одлуку да се никада у будућности неће понашати на дати начин. Из тог разлога осећање кривице је мање, више пролазно осећање. А да ли је могуће да неко себе целог живота, стално због нечега прогања?

Ефектан начин да неко не само буде хронично незадовољан собом, већ и да себе презире или, чак, мрзи, јесте да усвоји его идеал. До тога долази када неко почне да верује да би као особа могао да буде достојан поштовања и љубави, само када би постао нека идеална, тачно замишљена особа. Реч идеал долази од речи идеја што указује да је неко замислио какав тачно треба да буде да би могао да буде задовољан собом. Како су идеали који се тичу лепоте, висине, боје очију, богатства, талента, статуса, итд најчешће недостижни, усвајањем его идеала особа је себе осудила на хронично незадовољство собом, самопрезир и трајни доживљај ниже вредности.

Други начин који доводи до тога да људи себе прогањању је да верују да имају права да се добро осећају „само ако” и „само док” испуњавају неки услов. На пример: само док су најбољи, само док раде нешто корисно, само док верују да су јаке личности, само док их сви људи око њих прихватају, итд. Последица тога што неко верује да вреди само ако ради нешто корисно, јесте да почне да се осећа безвредним чим за неко краће време престане да ради. Зато стално осећају присилу да раде, а доживљавају безвредност када престану да раде. Као да изнутра бичују сами себе: или себе нагоне да раде или се прогањају да не вреде.

Било да особа верује „Ја бих био вредно људско биће када бих ...” било да верује „Ја сам вредно људско биће само док...” она условљава прихватање саме себе испуњењем услова које је себи поставила. А условно прихватање себе јесте заправо неприхватање себе: „Не вредим, али ћу вредети када испуним услов.”

Решење јесте да престанемо да везујемо прихватање себе и властиту вредност са испуњењем неких услова. Себе и децу треба да научимо да се прихватамо безусловно, а да одбацујемо она понашања и поступке који су лоши. Лоши су поступци, а не људи.

[JESSY]

Љубав према својима

 

(Илустрација С. Печеничић)

Љубав је емоција у чијој основи је емоционално везивање за предмет љубави, због чега се особа која воли осећа повезаном, припадајућом са оним што воли. Људска способност емоционалног везивања је велика – могу да буду вољени људи, животиње, предмети, предели, активности... Могу да буду вољени појединци, али и групе попут породице и шире заједнице.

Управо када је у питању љубав према широј заједници, постоји проблем. Како назвати љубав према њеним припадницима, према народу? Сложићемо се да је за сваку заједницу, било породицу било ширу заједницу, много боље ако су чланови међусобно повезани пријатељским емоционалним везама него ако су њихови односи непријатељски или равнодушни. Како то означити?

У политичкој теорији, љубав према свом народу – нацији или етносу – означена је појмом национализам, а љубав према властитој домовини, дедовини или очевини појмом патриотизам. Међутим, ако збир позитивних емоционалних веза у заједници означимо као национализам, то неће бити ни сасвим тачно (јер неки чланови заједнице припадају другим народима). Многи ће то осудити, јер су за њих речи национализам, националиста, патриотизам и патриота постале негативне етикете, подсмешљиве дисквалификације, углавном због злоупотребе ових појмова у домаћем политичком животу током последњих година и деценија.

Познато је да су неки, у покушају да докажу да нису ни националисти ни патриоте, отишли у воде аутошовинизма.

Иако реч националиста означава љубав према свом народу, а ништа не говори о томе шта неко осећа према другом народу, она је толико контаминирана негативним значењима да ју је немогуће успоставити као позитивну реч. Није од користи ни подсећање да је формула национализма „своје волим, туђе поштујем”, за разлику од ултранационализма или радикалног национализма чија је формула „своје обожавам, туђе презирем”.

Када бисмо исправно разумели појмове тада би оптужити некога да је националиста било исто као када би оптужили некога ко је у љубавној вези да воли себе. Савремене теорије љубави управо говоре да треба волети себе и да љубав према себи не искључује љубав према другом. Напротив, наглашава се да је за складан однос са партнером неопходно постојање љубави према себи. У функционалним везама обоје цене и себе и партнера, а у дисфункционалним или прецењују или потцењују, било себе било партнера.

Ми смо заједница у дубокој кризи којој је потребно повратити колективно самопоштовање и самољубав – по систему ценити себе и ценити друге. Зато је веома важно пронаћи позитивну реч којом се описује однос „своје волим и поштујем, туђе поштујем”. Када постоји реч, тада и појава коју она означава лакше постаје друштвена стварност.

[JESSY]

Социјални мозак

 

(Илустрација С. Печеничић)

Многи верују да су различите људске психолошке особине као што су интелигенција, начин изражавања емоција, стидљивост, дружељубивост, шкртост, неуротичност – урођене. Сматрају да је већи део нечије личност заправо урођени карактер, директни израз њеног генетског материјала. Држе да су људи такви какви су због тога. Говоримо о људској природи подразумевајући да су карактеристике дате по рођењу.

Уверења о пресудној улози генетике на људски карактер вероватно су настала преношењем закључака које су људи извели посматрајући животиње. Бројне су животињске врсте код којих је понашање неке јединке у највећој мери одређено њеним генима.

Заборављамо да постоји велика разлика између мозга животиње и мозга човека. Што је раније животиња способна да самостално функционише, мања је њена способност за учење, а већа је улога генетских програма. Људи уче деценијама, тако да им је потребно више од 20 година да би мозак завршио развој.

Мало је познато да је мозак детета које се родило у ствари – полупроизвод. Како ће се неки део мозга развијати – и да ли ће се развијати – зависи првенствено од тога колико је дати део мозга стимулисан. Принцип развоја мозга је следећи: да би се мозак развијао, мора да буде стимулисан, а ако није стимулисан, смањује се број веза између можданих ћелија у датом региону. То је исто као и код мишића. Ова појава се назива неуропластичност и одражава економски принцип по којем делује наше тело. Оно што се не користи се смањује, а оно што се користи се повећава.

Велики део стимулације коју дете добија јесте социјална стимулација од стране његових родитеља и других људи. Од начина на који родитељи третирају дете, стимулишу или не стимулишу одређене радње и активности, зависи како ће се развијати његов мозак. Ако га уче контроли емоција, дете ће развити ту способност. Зато се дететове мождане структуре развијају у складу са породичним и социјалним структурама. То је разлог што познати неуронаучник Мајкл Газанига још од 1987. године људски мозак назива „социјалним мозгом”.

Организација и начин функционисања мозга, а самим тим начин функционисања личности и психе одређеног човека, нису директни израз његове генетике и некаквог „урођеног карактера”, већ комбинације разних фактора, од којих су социјални највероватније пресудни.

Промена начина на који разумемо настанак личности веома је важна јер је повезана са нашим очекивањима да ли се неко може променити, развити неке своје способности или одустати од негативних понашања. Родитељи који мисле да је стидљивост њиховог детета урођена зато што је и татина сестра стидљива, неће ни покушати да промене ову особину – а неће ни бити свесни колико су погрешили. 

[JESSY]

Управљање пажњом

 

(Илустрација С. Печеничић)

Када говоримо о пажњи, мислимо на нечију способност усмеравања властите свести. У зависности од тога на шта усмеравамо пажњу, обим пажње је могуће „скупљати” и „ширити”. Некада је усмеравамо на један садржај, тако да смо концентрисани на оно што је у фокусу пажње, занемарујући окружење. Некада се обим пажње „шири” на целокупно окружење, тако да опрезно, обазриво и будно пратимо промене у окружењу.

Да би неко остварио важан циљ, по правилу мора да током неког периода времена спроводи активност која води ка том циљу. То неће бити у стању уколико не држи пажњу на циљу. Зато можемо рећи да је ментална способност одржавања пажње током неког дужег времена предуслов за успешан рад.

Свакодневно смо изложени великом броју наметљивих информација које се боре да на њих обратимо пажњу. Свака информација коју региструјемо „потроши” јединицу наше пажње. Како постепено, бранећи се од сталног информационог напада, научимо да не региструјемо информације, начини на које нам их пласирају постају све агресивнији. 

Медији функционишу тако што нашу пажњу претварају у своју робу. Када велики број људи усмери пажњу на интересантан медијски садржај – када је велика гледаност, слушаност или читаност – тада дати медији продају део нашег поља пажње предузећима која нас „информишу” у намери да нам продају своје производе.

Због таквог окружења данас све теже одржавати пажњу која је усмерена на неки важан циљ. То се односи на људе који су у детињству стекли и развили способност одржавања пажње. Деца, која су у процесу развоја менталних структура које им омогућују одржавање усмерене пажње, данас су посебно угрожена.

Деца са лакоћом усмеравају и одржавају пажњу на ономе што им је интересантно, што им ствара пријатност. Проблем настаје када треба да одржавају пажњу на нечему што је корисно, али деци непријатно. То је способност која се стиче, ментална вештина, а не урођена карактеристика. Дете је спремно за школу када је у стању да усмери своју пажњу и да је одржава и на оном садржају који му је досадан. Сасвим је природно да деца избегавају све што им је непријатно, ма колико било корисно. Али, улога родитеља и учитеља јесте да им помогну да полако стекну навику одржавања пажње и на непријатним садржајима. У том смислу сваки родитељ је и нека врста менталног тренера. 

Агресивно и бучно савремено информационо окружење деци отежава развој способности одржавања пажње. То и јесте главни разлог што је све више деце са дијагнозом „поремећај пажње и хиперактивност”. У праву је Данијел Големан који каже да оно што деци помаже да изграде и побољшају своју способност управљања пажњом јесте ментални тренинг – а не лек као такав.

[JESSY]

Мишљење у страну

 

(Илустрација С. Печеничић)

Главни разлог због којег су се људи наметнули као доминантна врста на планети, иако нису ни најснажнији, нити су опремљени канџама и великим зубима, јесте људска интелигенција. Развој великог мозга омогућио је људима менталне способности које им дају предност над осталим врстама. Људска способност мишљења и размишљања омогућује нам да остварујемо своје циљеве на начин који је најприкладнији ситуацији.

Едвард де Боно утврдио је да постоје два начина на које људи размишљају, а које је назвао линеарно мишљење и мишљење у страну или латерално мишљење. Он је показао да оба начина имају своју сврху, тако да оба треба неговати, а деци помоћи да развију оба начина.

Линеарно мишљење је оно које нам омогућује да логично размишљамо како бисмо, на пример, решили неки проблем или неки математички задатак. После дефинисања проблема, примењујемо логичка правила како бисмо правилно извели неки закључак. У томе помаже ако своје мисли стављамо на папир.

Линеарно мишљење је у основи онога што зовемо разум. Оно што треба знати јесте да се деца не рађају са способношћу линеарног мишљења, већ да се оно развија током одрастања. Вештина линеарног мишљења учи се у већини предмета у школи. Како је за пуни развој овог мишљења потребно да особа размишља у појмовима, речима, а не у сликама, сматра се да млади тек после 14. године могу да овладају овом вештином.

Латерално мишљење је мишљење у сликама или представама. Особа помисли на једну слику, која у њену свест „дозове” неку другу слику, а она „дозове” неку трећу, итд. Ово „дозивање” менталних слика није случајно, већ постоји систем асоцијација који не можемо да предвидимо. Људи најбоље мисле на овај начин када су опуштени и када препуштају несвесном делу ума да се бави неким проблемом.

Главна добит од „мишљења у страну” јесте настанак нечега новог. Особа која овако размишља може у својој свести повезати на нови начин представе које никада раније нису биле повезане. Зато је латерално мишљење ментална основа креативности.

Сва деца имају урођену способност да латерално мисле, а ми као родитељи, школа и друштво учимо их да мисле рационално, то јест линеарно. То носи опасност да потцењујемо и потискујемо латерално мишљење код деце и младих, чиме несвесно гушимо њихову креативност и духовитост. Идеално је да особа има добро развијене способности логичког линеарног мишљења, али и латералног мишљења. Таква особа добро користи и леву и десну хемисферу мозга. И зато треба развијати линеарно мишљење, али треба неговати и латерално мишљење нашег „унутрашњег детета”, јер је оно основа стваралаштва, духовитости и игре.

[JESSY]

Самодисциплина

 

(Илустрација С. Печеничић)

Данас углавном користимо реч дисциплина да бисмо означили особу или групу која се систематично придржава неког реда. Мало је познато да је ово значење изведено из латинске речи discipulus, ученик. Изведено значење је вероватно настало због тога што када учитељ подучава групу ђака тада у њој мора постојати ред који омогућава усмереност пажње ученика на тему о којој уче. Док о дисциплиновању других говоримо онда када су деца у питању, код одраслих људи се више занимамо за то колико је развијена њихова способност самодисциплине.

Самодисциплину можемо схватити као једну врсту управљања собом, то јест самоконтролисања. Она чини једну подврсту емоционалне интелигенције. Колико је важна способност самодисциплине, најбоље показује начин живота и животне судбине оних људи који је немају довољно развијену.  

Када је потребно управљање собом? У бројним ситуацијама људи су у складу сами са собом и доживљавају себе као да су једна целина. Али понекад се појави унутрашњи конфликт између два „дела” особе од којих један жели једно, а други друго. То су оне ситуације у којима или особа треба себе да натера да уради нешто непријатно или да себе обузда да не уради нешто што је пријатно.

Самодисциплиновање често схватамо као покушај нашег рационалног дела да контролише наш ирационални део. То сликовито можемо представити као особу која је „подељена” на субјект и објект, то јест на онај део који управља и на онај део којим управља. У психолошкој теорији која се зове трансакциона анализа, онај део којим се управља је често означено као наше „дечје ја”, а део који управља као наше „одрасло ја”.

Који људи немају проблема са самодисциплином? То су они које су у детињству родитељи дисциплиновали и тиме им помогли да развију различите радне навике: од хигијенских навика, навика одржавања реда, па до навика учења. Не само да су тиме допринели да деца развију довољно снажне менталне структуре потребне за самодисциплину, већ и да сарадња између унутрашњих „дечјег ја” и „одраслог ја” буде већа.

Они који нису имали ту срећу да им родитељи поред пружања љубави буду и тренери који дисциплинују, најчешће немају довољно развијену самодисциплину. Као што ни у стварном животу родитељи нису превладали и разрешили конфликту са дететом, исто тако ова деца касније као одрасли, код сваког новог изазова, не разрешују унутрашње конфликте између „унутрашњег родитеља” и „унутрашњег детета”.

Дисциплиновањем детета – уз обавезно изражавање љубави – помажемо детету не само да буде у каснијем животу успешније и задовољније, већ и да избегне свакодневне унутрашње конфликте око извршавања оних активности које се другима који имају развијене навике саме по себи подразумевају.

[JESSY]

Моћ лоших вести

 

(Илустрација С. Печеничић)

Шта мислите: какви су данас људи? Добри или лоши? Је ли овај свет добар или лош?

Да бисмо могли тачно и поуздано да одговоримо на ова питања, било би потребно да се на репрезентативном узорку људске популације спроведе научно истраживање. Међутим, иако такво истраживање није спроведено, свако од нас има неко своје, изграђено мишљење о људској природи, о данашњим људима, о томе какав је савремени свет.

Главни начин на који стичемо мишљење о људима и свету јесте наше лично, директно искуство. Други, такође важан начин, јесу сведочења људи са којима се дружимо, нарочито блиских који нам поверавају своје тајне. Оба та начина нам ништа не говоре о оним деловима света који су удаљени, зато што нас ограничавају на директно или индиректно искуство.

О људима и догађајима у удаљеном свету сазнајемо преко медија које пратимо. На основу њихових садржаја – информативних, документарних или уметничких – изграђујемо мишљење о удаљеним догађајима. Медији су вероватно најважнији извор информација о догађајима изван наших личних живота, и зато главни извор на основу којег обликујемо своју слику света.

Када нам медији нуде позитивне и негативне садржаје, ови други привлаче већи број читалаца и гледалаца. Наравно да људе занимају и позитивне – добре вести, али већи је број оних које више занимају негативне – лоше вести. Лоше вести нас снажније дотичу него позитивне. Психологија осећајности је показала да непријатна осећања доживљавамо скоро дупло интензивније од пријатних. Разлог је да нам је оно што нас угрожава важније од онога што нас унапређује. Непријатна осећања су повезана са преживљавањем, а пријатна су повезана са квалитетним животом. Постоје теорије да је наше интересовање за негативне садржаје у медијима у функцији преживљавања: да из неке лоше вести можемо да научимо нешто што би у сличној ситуацији могло да помогне нама или неком до кога нам је стало. Поред тога, људска несрећа је универзална, са њом се неко лако поистовети, док је људска срећа више индивидуализована и зато многима незанимљива. Зато су забавни програми нужно површни и лагани како не би иритирали и како би привукли већи број корисника.

Да би медији постигли своју функцију – гледаност и читаност – они нам нуде негативно, лоше јер ми то тражимо. У тој интеракцији ми усвајамо далеко негативнију слику о удаљеним догађајима него што је она у стварности. А када у њу колективно поверујемо, понашамо се у складу са њом. Када због тога стварност заиста постане лошија, медији нам је поново селективно представе, и тако у круг.

Да ли нам свест о томе да се колективно налазимо у спирали процеса кварења и слике стварности и саме стварности – може помоћи да учинимо да свет буде боље место?  

[JESSY]

Љубав и речи

 

(Илустрација С. Печеничић)

Шта мислите: Да ли постоји „љубав на први поглед”? Они који добро разликују љубав и заљубљеност, рећи ће да може да постоји заљубљивање на први поглед, али не и љубав, зато што можемо заволети само особу коју смо добро упознали и прихватили. Када је у питању љубавни живот, важи да што боље уочавамо разлику између одређених појава, осећања и понашања у љубави – што смо емоционално писменији – боље ћемо се оријентисати у овој области. А то значи да ћемо лакше доћи до циља и бити задовољнији и срећнији.

Односи љубави су нам толико важни да нам је цивилизација заснована на љубави. Из љубави и због љубави бирамо партнера, улазимо у брак, правимо децу, тако да се породица, та основна ћелија друштва, темељи на љубави.

То што је љубав основна лична и заједничка вредност, у потпуној је супротности са бројем појмова и речи које користимо да опишемо љубавне феномене. Сама реч љубав у себе укључује веома велики број различитих значења, да уопште није сигурно да двоје који са међусобним разумевањем причају о љубави, говоре о истом. Тај проблем постоји и када стручњаци говоре о љубави, јер не постоје шире прихваћене дефиниције појмова.

Додатни проблем је што не постоје општије прихваћени ауторитети за питања љубави. Разлог је што сваки човек, без обзира на степен образовања, сматра да сасвим добро зна, на основу свог личног искуства и знања, шта љубав јесте, а шта није. На то се жалио још Стендал када је схватио да неке тезе које је изнео у свом делу „О љубави”, написаном далеке 1826. године, оспоравају оновремене неписмене собарице.

Када неко схвати да љубав није предмет или биће, већ нешто што човек осећа, тада, на пример, може да схвати да су то два различита осећања: да некога волимо и да смо вољени од стране некога.

Када неко почне да прави разлику између љубави и љубавне везе, тада му постане јасно да је могуће да људи који се снажно воле, нису у стању да остваре складну, стабилну и трајну љубавну везу зато што имају различите представе о томе како онај други партнер треба да се понаша у љубавној вези. Онај који увиди ту разлику, зна да љубав није довољна. Бира да воли особу која не само да жели озбиљну везу, већ има и слична очекивања од везе.

Изузетно је корисно када неко схвати да су заљубљеност која је заснована на идеализацији и љубав која је заснована на емоционалном везивању, два различита осећања. Тада не очекује да је заљубљеност прва фаза љубави, нити ће из ње следити љубав.

Многи не воле да рашчлањују и мисле о љубави како не би „покварили” свој замишљени идеал и доживљај који ишчекују. Супротно је тачно: што више знамо, то на пољу љубави боље видимо, а онда се и боље крећемо ка ономе што желимо.

[Јелена011]

Kuda nas to srce vodi?

Predavanje Zorana Milivojevica na tedu

[JESSY]

Сажаљење

 

(С. Печеничић)

Један од начина на који се дефинишу људски односи јесте према начину на који једна особа реагује на оно што се догађа другој особи, поготово на оне ситуације које друга особа оцењује као важне. То се тиче и емоција јер се оне појављују онда када је важно: када је ситуација оцењена као позитивно важна – реакција су пријатна осећања, а када је негативно важна – реакција су непријатна осећања.

Када се неко налази у ситуацији због које се осећа лоше, непријатно, тада на основу емоционалне реакције других који знају за његову ситуацију може да закључи какав је њихов однос према њему као особи. Уколико су други равнодушни, не показују ни саосећање ни антипатију, особа закључује да другима није важна, да други према њој немају пријатељски, али нити изражено непријатељски однос. Уколико други реагују задовољством, тада особа закључује да други имају непријатељски однос антипатије, противосећања.

Уколико други изражавају да им је жао што се особа налази у неповољној ситуацији због које се лоше осећа, они јој показују да им је она важна и да им је важно како се она осећа. Тако изражавају пријатељски однос према особи.

Уколико је реч о људима који су већ повезани неким јаким позитивним емотивним везама, било да су блиски рођаци, партнери, пријатељи, то је сасвим разумљиво – али како долази до тога да неко саосећа са болом људи које не познаје или за чију несрећу је само чуо?

Да би неко могао да саосећа са људима које не познаје, мора да их доживи као људе који су исти као што је он сам или као они људи које воли. Тада се са њима ментално поистовећује, идентификује, или их поистовећује са онима које воли. Зато када људи у несрећној судбини туђег детета виде могућу судбину свог детета или унука, њихови ментални процеси обрађују обе менталне представе, што се сабира у доживљај снажне емоције. Како су емоције покретачи – што и јесте дослован превод ове латинске речи – снажна емоција подстиче особу на неку акцију помагања ономе са којим саосећа.

Познато је да многа примитивна племена своје припаднике сврставају у људе, а припаднике другог племена у нељуде. У поставци „ми” и „они”, племенски закони штите само нас, припаднике племена, а не односе се на њих – припаднике другог племена. Напредак цивилизације може да се утврди према тома у којој мери припадници једне заједнице имају пријатељски однос према оним другима које не познају. Што је већа разлика између две заједнице, већа је препрека за поистовећивање, саосећање и солидарност.

Онај који саосећа, који сажаљева, тиме изражава људску љубав према другима – агапе – што не значи да треба да отпише властиту љубав према себи и својима.

[JESSY]

Исмевање самога себе

 

Некада се у групи деце или разреду издваја једно дете које користи сваку прилику да друге забави, засмеје. Типично је да друге забавља различитим „штосовима” које изводи на свој рачун, па и онда када је то неумесно. Тиме што је окренуло оштрицу свог хумора према самом себи, својој „глупости” и „трапавости”, оно је постигло да његов хумор не угрожава присутне, већ их забавља. Како остала деца – публика – воле да се забављају, овакво дете често уђе у једну групну, то јест друштвену улогу забављача – улогу дворске луде или глупог августа.

Зашто се овакво дете понаша на описани начин? Мала деца размишљају у сликама, на конкретан, неапстрактан начин, тако да науче да их онај ко покушава да их засмеје и забави – воли. Када дете открије да и оно може друге да засмеје, оно смех друге особе доживљава као знак љубави према њему. Оно размишља: „Смеју ми се, дакле воле ме јер чиним да им буде пријатно.” А када деца одрасту, оно што називамо „унутрашњим дететом” одрасле особе често наставља да користи описани начин забављања других.

Шта није у реду у томе да неко на овај начин забавља људе око себе? Штета која настаје се тиче саме особе која забавља, јер она, исмевајући саму себе, одбацује своје самопоштовање. Њој је важније да буде прихваћена, него да буде поштована. Тиме што се лудира, она жртвује самопоштовање, како би остварила прихваћеност и вољеност. Али ни прихваћеност од публике није стварна вољеност, јер је публика прихвата делимично, само у оквиру улоге коју игра, а не као целовиту особу.

Како је често смех на сопствени рачун исмевање самога себе, подсмевање самом себи, то га чини једним обликом изражавања презира према себи. Особа која исмева саму себе јесте подељена на онај део који исмева и онај део којем се исмева. Она истовремено заузима улогу и духовитог агресора и тупаве жртве. То чини јер има извесну психолошку добит од таквог начина представљања себе.

Тиме што у критици саме себе предупреди друге, она их спречава да они буду ти који ће је први исмевати. Особа се поистовећује са агресором. То значи да особа прво претпостави какав негативан став ће други људи да имају према њој, а онда, у њиховом присуству, сама себе осуђује заступајући тај став. То је као када се неко жали другима на то како је у некој ситуацији био глуп, а други мисле да он и није тако глуп чим је увидео своју глупост. Представљајући се као сопствени агресор, особа повећава вероватноћу да ће је други прихватити.

Кључно је разликовати да ли се особа смеје себи или свом поступку. Смејање на сопствени рачун је здраво када се неко дистанцира од својих поступака, али је често самопрезируће дистанцирање од самога себе. И зато, опрезно. 

[JESSY]

Бајке и зло

 

(Илустрација С. Печеничић)

Дечје бајке су прве приче које причамо деци о догађајима у великом и непознатом свету који се налази изван сигурног породичног круга и родитељске љубави. Оне имају значајан утицај на изградњу основних, почетних дететових уверења о непознатим људима, љубави, правди… – великом свету који га очекује. Структура заплета у огромној већини бајки је да њеног јунака, који је по правилу неко с ким дете може да се поистовети, угрожава зла особа или сила, да би се прича разрешила и свршила тако што добра особа или виша сила спасава јунака. Зато бајке имају срећан крај у којем љубав и правда побеђују зло.

Сви који су деци читали или причали бајке знају да их она врло снажно доживљавају. Најснажнији моменат је доживљавање страха за јунака када га заробљава фигура која је утелотворење зла. Јасно је да је страх детета за јунака истовремено и дететов страх за себе, што произлази из његовог поистовећења са јунаком приче. Колико је овај страх важан детету, указује то што дете тражи да му се иста бајка прича изнова и изнова. Поновно проживљавање приче која му је већ до детаља позната и чији крај већ зна, помаже му да превлада доживљени страх.

Проблем у оваквим бајкама виде они који сматрају да овакве приче непотребно трауматизују децу, кварећи им радост срећног детињства. Бајке се виде као најранији промотори насиља и политички некоректних сексуалних стереотипа. Пишу се нове бајке или се старе мењају како би постале прихватљивије. У ревидираним текстовима принц пољупцем из стогодишњег сна буди другог принца.

Мала деца су наивна, што значи да верују да су сви људи исти као и они које виђају у својој породици и окружењу – добри, пуни љубави према детету и добронамерни. Како је детињство припрема за одрасли живот, развојни задатак је превазилажење ове наивности. Једна од главних функција бајки је да подуче дете да се спољашни свет разликује од његове заједнице, да га припреми да у спољашњем свету постоје опасности с којима се и оно једног дана може суочити. А да би се то постигло, у бајкама мора да постоји зло, а затим борба добра и зла у којој добро на концу побеђује.

Два су главна момента који спречавају да деца буду трауматизована бајкама. Први је емоционална катарза коју доноси победа добра као обавезни срећни крај уграђен у бајку. Други је што се бајке читају у сигурности – док је дете у крилу или загрљају одрасле особа која га воли и штити. Бајке омогућују детету да се развија, да из фазе незнања и потпуне наивности пређе у следећу развојну фазу у којој прихвата постојање лошег и злог. Да ни та следећа фаза није крај развоја, најбоље видимо код оних одраслих који се и даље управљају уверењем да правда и љубав владају космосом и да увек на крају побеђују.

[JESSY]

Аутошовинизам – презир према својима

(Илустрација Ф. Чанг)

Људи почињу да презиру када процене да је неко испод неког претпостављеног „минимума” људске вредности. Другим речима, презиру онога за кога верују да не вреди, да му се негира људскост. Зато је презир дехуманизујуће, непријатељско осећање, што најбоље показује избор речи – увреда – којима се презир говорно изражава.

Историјски гледано, презир је однос „нас” према „њима”, нашег племена према њиховом племену, наше породице према њиховој. Типично је да припадници једне заједнице посматрају припаднике неке друге, од њих различите заједнице, искључиво кроз своје вредности, због чега закључују да су ови други чудни, то јест да не вреде. У некадашњим монолитним друштвима такав културни презир је служио очувању вредносне матрице дате заједнице, јер је доводио до тога да сви друкчији буду одбачени. Данас, када су друштва хетерогена, састављена из бројних субкултура, када је мултикултуралност вредност и када се промовише трпељивост, овај културни презир не само да је изгубио заштитну функцију већ путем етикетирања и одбацивања доприноси настанку „девијантних” субкултура.

Појединци могу да осећају презир према себи самима. Самопрезир настаје тако што људи почну да условљавају властито осећање личне вредности. Сматрају да они такви какви су не вреде, већ да је потребно да испуне неки критеријум који су себи задали, да би вредели. Када схвате да не могу да испуне задати критеријум, тада почињу да презиру сами себе. Тако, на пример, девојка која је усвојила да су дугачке женске ноге услов за лепоту презире свој изглед, јер сматра да је ружна зато што јој ноге нису довољно дугачке.

Између презира према „онима” и презира према себи налази се трећи облик презира, а то је презир према својима. То значи да особа почне да презире чланове своје групе, то јест групе из које је потекла – било породице било заједнице.

Настанак презира према својима је комплексан и зато се представља примером. Претпоставимо да дете из сиромашне породице стално гледа како живи суседна, богата породица. Оно са жудњом гледа шта други раде и шта све имају. Оно почиње да се љути на своје сиромашне родитеље што нису богати и пита се зашто оно није имало срећу да се роди у тој богатој породици. Током игре са децом богатих суседа схвати да га они помало презиру зато што је сиромашно и што нема скупе играчке. Тада оно почиње да се осећа мање вредним, да се пред непознатим људима стиди своје породице, да на разне начине показује да им не припада, да је оно друкчије. Боли га и то што га богати никада не прихватају у потпуности, иако им се додворава и чини бројне услуге.

Још од турског доба презир према својима је основа аутошовинизма, знак непријатељски подељене, болесне заједнице.

[JESSY]

Себичност

 

(Фото sxc.hu)

Шта је то себичност и када за некога можемо рећи да јесте себичан?

Као што наговештава и корен речи, себични људи су усмерени на себе и остварење својих интереса. Још од како је француски филозоф Огист Конт поделио људе на егоисте и алтруисте, зависно од тога да ли претежно брину о себи или о другим људима, брига за себе се сматра негативном, док се брига за друге сматра позитивном.

Разумљиво је да свака заједница промовише љубав према другима као високу друштвену вредност. Она заједница која би била састављена од себичних, егоистичних појединаца који брину сами о себи, као таква престала би да постоји и свела се на гомилу усамљених појединаца. Тешко је замислити породицу коју чине себични појединци.

Неки људи који прате друштвену заповест да не буду себични, много боље брину о другима и њиховим потребама него о сопственим, очекујући од других неку врсту признања за то што нису себични. Често се такви људи после деценија самоодрицања, жртвовања за друге и изражавања љубави према другима, осећају превареним, искоришћеним. Када праве животне билансе закључују да им други о којима су бринули нису узвратили нити приближно истом мером – због чега су постали животни губитници. Закључују да су жртве сопствене доброте у свету лоших људи, да у животу није добро бити алтруиста и да је боље бити егоиста. И не тако ретко уче своју децу да не буду као они, да треба да буду себични како би боље прошли у животу.

Оно чега су ови људи жртве јесте погрешно изједначавање сваке бриге за себе са себичношћу. Доказујући властиту несебичност они су се одрекли сваке бриге за себе и своје интересе. Преузели су одговорност за друге, верујући да ће други преузети одговорност за њих. При томе су заборавили да нико не може боље да брине о њиховим интересима од њих самих. Занемарили су да у свету одраслих свако треба да брине о себи.

Ако брига за себе и себичност нису исто, питамо се када брига за себе поприма квалитет себичности? Одговор на то питање није у односу особе према властитим интересима, већ у њеном односу према другима. Сасвим је у реду да неко максимално брине о себи и својим интересима, ако при томе не занемарује друге људе, њихова осећања и потребе. Није себичан онај ко брине о себи, већ онај ко брине само о себи, а не брине о другима.

Људска позиција је да треба да свако води рачуна о себи и својим интересима, али да не занемарује ни интересе других. То је позиција вођења рачуна и о себи и о другима. Једна грешка је када егоиста не води рачуна о другима, а супротна грешка је када неуротични алтруиста не води рачуна о себи, вођен нереалном фантазијом да ће се други побринути за њега након што се он побрине за њих. 

[JESSY]

Дете без амбиције

 

(Илустрација Срђан Печеничић)

Повремено се родитељи питају зашто њихова, иначе вољена и пажена деца, када се приближе пунолетству, немају неки свој мотив, циљ, амбицију, ка којој би стремили. Све је више оних који су пасивни, дезоријентисани, без јасног мотива и циља.  

Срећно детињство је свакако један од разлога. Потпуно се посвећујући деци, нудећи им само позитивне доживљаје, испуњавајући им већину жеља, родитељи несвесно код деце стварају искуство да је детињство најлепши део живота. Гледајући родитеље како жртвују своје да би испунили дететове жеље, деца закључују да није удобно бити одрастао. Зато одлажу прелазак у неудобну одраслост.  

Mлади који на будућу одраслост гледају негативно, немају ни позитивну визију шта би желели да раде или да буду када одрасту. Њихови ментални процеси су усмерени на садашњост.  Када неко нема позитивну визију будућности, тада нема ни жељу да иде ка тој будућности – нема ону покретачку енергију која је мотив да се крене дугачким путем, на којем су и препреке, а који води ка жељеном циљу. Уместо тога, млади желе да се удобно стање у којем се налазе, настави.  

Животне судбине показују да веома снажан мотив за постизањем одређеног циља, личног успеха, настаје на два начина. Једaн je онај када деца која су имала неудобно детињство, која су гледала са завишћу другу децу која су имала оно што они нису имали.

Из оскудице и фрустрираности настаје јак мотив да се у животу успе, и да се себи и својој деци омогући оно што особа није имала у детињству. Други су они који имају амбициозне родитеље који су можда и пре њиховог рођења имали јасан циљ који будуће дете треба да досегне. То су „родитељи-тренери” који несвесно детету шаљу поруку да ће га волети само ако испуни њихову амбицију. Дете се током времена поистовети са родитељевом амбицијом, и почне да је доживљава као властиту, тако да стреми ка успеху.  

Родитељи који су васпитање погрешно изједначили са пружањем љубави, треба да знају да то што се њихово дете осећа срећно у породичном кругу, не значи нужно да ће позитивну слику о себи моћи да потврди неким личним достигнућима и успесима у оквиру своје генерације.  

Бројни су примери како су непријатна осећања фрустрираности и досаде допринела да дете открије шта је то што га заиста интересује и шта жели да оствари – свој унутрашњи мотив.  Важно је деци пружити љубав јер на тај начин помажемо им да изграде позитивну слику о себи, али важно им је помоћи да превазиђу дечју жељу да раде само оно што је пријатно. Када дете терамо да ради оно што му је непријатно, али истовремено и корисно, ми помажемо да изгради своје радне и друге навике. А оне су услов да дете оствари своје снове.