Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

 

Зашто је друштво постало велики супермаркет у којем узимамо људе да бисмо их користили, а онда их враћамо уз рекламацију и узимамо неке друге људе?

 

 

Све је више аутора који сматрају да је у савременом западном друштву, којем и ми у великој мери припадамо, све мање љубави. Оцењује се да су појединци некако све више усмерени на себе, на своје жеље и потребе, а све мање на друге људе. Као да други људи више нису тако важни као некада. На другога се гледа кроз призму користи, као на неки предмет који само служи задовољењу неке краткотрајне жеље. Као да је људско друштво постало неки велики супермаркет у којем узимамо друге људе да бисмо их користили, а онда их враћамо уз рекламацију и узимамо неке друге људе. Овај тренд, који постоји поготову у млађој генерацији, многи називају нарцисоидност.

 

Данас многи сматрају да је нарцисоидна особа она која је заљубљена у саму себе, у своју лепоту или своју памет. Међутим, у миту о Нарцису самозаљубљеност није грех, већ је то казна за један друкчији грех. А тај оригинални грех је недостатак саосећања према другим људима, немање елементарне љубави према другима.

 

Иако се код нас одомаћила реч нарцис, она се на грчком правилно изговара наркис, као у речи наркоза, што означава некога ко је неосетљив за друге. У миту о Нарцису он је тај који нема никаквог саосећања са другим људима. Иако се у њега, због његове изузетне лепоте, многи заљубљују, он остаје тотално хладан на све њихове апеле да им поклони бар мало пажње. И чак онда када су они претили да ће се убити ако их не саслуша, Нарцис је остао без саосећања и чак им понудио свој мач за самоубиство. Такво његово понашање је разгневило богове зато што је показао да му недостаје саосећање, сажаљење и самилост. И управо је због тога Нарцис кажњен самозаљубљеношћу да се заљуби у онога са којим се никада не може спојити, а то је у самога себе. И управо у том тренутку када је спознао ужас и очај бића које снажно воли, а које је безнадежно раздвојено од особе коју воли, Нарцис се убио.

 

Љубав се појављује у разним облицима, постоје различите врсте љубави, од партнерске, еротске, па до пријатељске, љубави родитеља према деци, деце према родитељима, љубави браће и сестара. Без обзира на свој појавни облик, љубав је она сила која спаја појединце и чини да скуп појединаца постане нешто више од свог простог збира. Богова са Олимпа више нема да казне савремену нарцисоидност, већ ћемо се казнити сами у виду отуђења и усамљености. Љубав као емоционална веза између људи која чини да нам други људи значе једноставно нема алтернативу. И зато, волимо се, људи.

Др Зоран Миливојевић

 

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/83349.lt.html

 

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Предатор

 

Какав је емотивни однос животиње-грабљивице према њеном плену? Шта осећа орао према зецу којег је уловио, док кљуном кида његово месо? Закључујемо да грабљивац или предатор нема никакав однос према томе шта тада осећа животиња која је његов плен. Он је сасвим равнодушан, индиферентан и према њој и према њеној патњи. Грабљивцу је плен само предмет којим задовољава неку своју потребу.

О менталитету предатора говоримо онда када се један човек према другима понаша као грабљивац према плену – равнодушно, без икаквог саосећања. Предатору су други занимљиви све док им то што га занима не одузме. Ако при томе другоме наноси бол и патњу, на то остаје хладан. Друге људе доживљава не као људе, већ као предмете, објекте.

У људској заједници већину чине они који у непознатим људима виде човека као што су и они сами. То им омогућава да се поистовете са непознатима и њиховом ситуацијом. Тада у патњи другог човека могу да виде своју патњу, могу да замисле себе у туђој несрећној ситуацији. Не само себе, већ могу да замисле да се то дешава њиховим вољенима. Из овог поистовећивања са другима настаје саосећање које рађа жељу да се помогне – солидарност. Све то чини да је човек човеку човек.

Али предатори су људи који у другима виде само плен. Зато могу да поступају нечовечно. Некада су веома насилни како би дошли до свог плена. Патња њихове жртве их уопште не дотиче. У највећем броју случајева њихово интересовање за жртву престаје чим дођу до свог плена. Ако, на пример, два тинејџера са менталитетом предатора захтевају од ученика петог разреда да им преда мобилни телефон, њихово интересовање за њега престаје чим добију телефон. Али ако им пружи отпор, они могу да га повреде како би дошли до телефона. И зато се често саветује да се у оваквим ситуацијама предатору испоручи плен, како би се спречило веће насиље.

Мушкарац који има менталитет сексуалног предатора посматра девојке и жене као „месо”, сводећи их на њихов полни орган. Он може да буде насилан и спреман да силује, али може да буде и веома културан, слаткоречив и углађен. У оба случаја је заједничко да га жртва више не занима када добије оно што је желео.

Док шета улицом педофилски предатор вреба прилику да приђе неком детету. Током овог „лова” у његовој свести не постоји свест о негативним последицама његовог поступка које његову жртву могу да прате кроз читав живот. Само постоји егоистична жеља да се задовољи властити нагон.

Некада је предатор, који је остварио свој циљ, спреман и да убије жртву. Не због тога што има нешто против жртве, већ само зато да он не би био ухваћен.

Најбољи начин да се смањи број предатора јесте да се код деце развија саосећање са другим људима, али и са животињама.

[divna.vracar]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА Бити сам – са собом

(Илустрација С. Печеничић)

Бити сам и бити усамљен није исто. Усамљеност је непријатно осећање које настаје када неко дуго времена није у контакту са људима који су му емоционално важни. Осећање усамљености је онај непријатни сигнал који поручује особи да је време да потражи друштво онога ко му јесте емоционално важан. Усамљеност није нужно повезана са самоћом. Особа може да буде усамљена и онда када није сама, када је окружена оним људима који јој нису емоционално важни.

Са друге стране, особа која је сама може веома добро и пријатно да се осећа управо због чињенице да ће неко време да буде сама. Људи могу да уживају у самоћи. Многима бити сам значи узети време за себе, бити у контакту са собом и својим менталним и емотивним процесима. Људи су социјална бића која се добро осећају када су међу људима, поготово са онима са којима су блиски. Али ма колико неко био друштвен, повремено ће осетити да је за њега добро да буде сам.

Често се људи жале да „немају времена” за себе. То није добар разлог. Времена има онолико колико га има и само је питање да ли особа време „узима” за себе или то не чини. Правило је да људи „узимају” време за оно што им јесте важно. И зато они који „немају времена” за себе, заправо троше време на оно што им се чини важнијим.

Многи се најдубље опуштају управо онда када су сами са собом. То значи да је за многе најбоље одмарање од неког рада или од честих контаката са другим људима управо онда када су сами. У самоћи се људи често баве својим телом. Неки људи, када су сами, упадају у неку спонтану врсту медитације, током које им се у свести ређају разноразне асоцијације. Зато неки своју креативност повезују са самоћом – до мере да не могу да буду креативни када су у друштву других људи.

Главна добит од самоће јесте уређење властитих мисли, када особа може да се осврне на недавне догађаје, да направи некакве закључке, да из онога што се десило нешто научи. То је време када људи доносе одлуке, постављају циљеве и праве планове како да их остваре.

Због свега тога важно је повремено бити сам. Више аутора наглашава да у данашње време, када се много говори о тимском раду, људи ипак највише времена проводе тако што нешто раде у самоћи. Способност да се подноси самоћа спада у важне животне вештине, а она се учи у детињству. Наравно, није добро када је неко превише сам, као што није добро ни када бежи од самоће, када је не подноси. Можда је праву меру поставио далај лама који је рекао да сваки човек треба бар 20 минута дневно да буде сам. Толико времена свако може да узме да би се посветио себи и уредио себе, своје мисли и друге менталне процесе.

" To transform the emptiness of lonelyness to the fullness of aloneness. Ah, that is the secret of life" Stiven King [emoji4]

Poslano sa mog GT-S6810P koristeći Tapatalk

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Дечје дужности

 

Циљ сваког доброг родитеља је да помогне детету да израсте у самосталну, одговорну и социјализовану особу. Дететова одговорност према себи и другима није некаква способност која се активира у тренутку када оно пуни осамнаесту годину, већ се изграђује постепеним процесом који почиње веома рано – већ у другој години.

На жалост не постоји ген за дететове дужности. Оне су резултат захтева које детету постављају родитељи. Оно што зовемо дететовим дужностима су различите корисне активности којима је заједничко да су детету непријатне. А мало дете, када га родитељи терају да ради нешто што му се не ради јер му је то непријатно, погрешно мисли да га родитељи не воле. Зато такво дете веома јасно показује родитељима да се у тим тренуцима осећа невољено.

Успостављање дететових дужности је нужно повезано са конфликтом између детета и родитеља. То је у ствари конфликт између биолошког принципа који управља дететом и друштвеног принципа којим се родитељ управља. Родитељ који зна шта ради, у таквим тренуцима не обраћа велику пажњу на пролазна дететова осећања, већ на то да дете треба да своју вољу подреди његовој и да почне да ради оно што је корисно. Када дете то прихвати, оно развија оно што зовемо навиком – а навике су веома важне јер у будућим ситуацијама дете приступа датој активности без отпора зато што му она више није непријатна.

Из дужности произлази одговорност – не може неко да буде одговоран за нешто за шта није био задужен. А из одговорности произлази или заслуга или кривица. Да би децу научили одговорности морамо да им, упркос њиховом отпору, наметнемо одређене дужности. Наравно да дечје дужности морају да буду разумне, у складу са дететовим способностима, узрастом и зрелошћу. Родитељ треба да реагује у складу са тим како је дете обавило своју дужност – било похвалом и наградом било критиком и казном. Тако дете учи да усвоји дужности и да развије осећање одговорности.

Много савремених родитеља је збуњено тако да су погрешно изједначили љубав и васпитање. Они покушавају да избегну неизбежни конфликт са дететом тако што на крају попуштају одустајући од својих захтева и постају „немоћни родитељи”. Допринос збуњености је дао и један део струке који искључиво инсистира на дечјим правима, на равноправном односу родитеља и детета, на томе да детету све може да се објасни, да је телесна казна исто што и насиље, који имплицитно гледа на децу као на жртве властитих родитеља.

Одустајање збуњених родитеља од тога да буду ауторитети, има негативне последице на дететов однос према другима, школи, као и на његове шансе за срећан живот. Зато не изненађује да су Шпанија и Хрватска у своје породичне законе почеле да уводе и дечије дужности. Истина, без санкција за дете, за сада.

[JESSY]

Живот и стил Формуле живљења

Позитивна манипулација

 

Када је реч о манипулисању повремено се поставља питање постојања позитивне манипулације: Да ли манипулација може бити позитивна и ако може – у којим је то случајевима?

Када неко манипулише он покушава да без знања особе којом манипулише оствари неки скривени циљ. То најчешће значи да успех манипулације доноси неку добит особи која манипулише, а штету особи која је манипулисана. То је типична ситуација у којој једна страна добија, а друга губи. Али, шта је са ситуацијом када онај који манипулише то чини у корист друге особе која и јесте предмет манипулисања. Зар то није пример „позитивне манипулације”?

Колико је таква манипулација позитивна можете лако схватити ако се ставите у положај манипулисане особе. Замислите да вас, одраслу особу, неко манипулише „за ваше добро”, сматрајући да он боље од вас зна шта је за вас добро, а шта је лоше. Већини одраслих људи је потпуно неприхватљиво да неко други у њихово име и за њихов рачун одређује шта је за њих добро или најбоље, а шта је лоше, и да у складу са тим одлучује уместо њих.

Људи који спроводе овакве „позитивне манипулације” преузимају велику одговорност, јер са последицама њихових одлука неће живети они, већ људи у чије су их име донели. Одрасла особа је та која сама треба да процени шта је за њу добро, а шта је лоше и да у складу са том проценом донесе одлуке са чијим последицама ће живети. Уколико она треба да донесе важну одлуку у области у којој нема довољно потребног знања, као што је то, на пример, у случају да треба да изабере неки од могућих начина лечења озбиљне болести, не треба неко други да одлучи уместо ње, већ она треба да стекне потребно знање и да у складу са разумевањем битних фактора, донесе одлуку.

За разлику од одраслих, деца нису у стању да разумеју и рационално резонују, па ни да доносе одлуке у своје име. И зато је родитељ тај који размишља о дететовом добру и који доноси одлуке у корист детета. У том смислу, позитивне манипулације јесу део родитељског васпитног репертоара.

Постоји још једна ситуација у којој се може говорити о позитивној манипулацији, а то је ситуација у којој се неко брани од туђе манипулације. У ситуацији у којој једна страна може да отворено комуницира и да манипулише при чему негира да манипулише, а друга страна само отворено комуницира, прва страна има више избора због чега је у предности. И зато је некада нужно манипулисати манипулатором да би се неко могао заштитити.

Грађани су одрасли људи и зато нема ништа позитивно у томе да влада третира народ као децу, манипулишући информацијама за његово добро, како се не би „узнемирио” и како не би „завладала паника”.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Моћ негативног мишљења

 

Да би неко остварио свој важан циљ, да би постигао успех, мора да верује да је то могуће. Када му је нешто важно, природно је да о својим намерама и плановима разговара са блиским људима. У атмосфери колективног незадовољства, веома је вероватно да ће уместо подршке, доживети критику зачињену бројним упозорењима и разлозима зашто је немогуће остварити дати циљ. Ма колико неко био усмерен на себе, на њега ће утицати мишљење људи који су му важни. Највероватнији резултат ће бити губљење полета и постепено одустајање од намераваног подухвата.

Свако ко проговори о својим позитивним намерама брзо ће открити да је окружен људима који негативно мисле. Код оних који их воле, негативно мишљење је израз искрено добрих намера. Тако родитељи, на пример, могу да постану веома забринути. Реч је о оној врсти родитељске љубави која је веома раширена на овим просторима, а коју зовемо „љубав-забринутост”. Родитељи сматрају да своју љубав морају да показују тако што ће веома забринуто да разматрају разне негативне сценарије који ће спречити успех. Тиме што ће бринути за своје „одрасло дете”, што ће се мешати у његове послове и давати различите савете, они ће му несвесно поручивати да још није довољно одрасло, да је неспособно, као и да је овај свет веома опасно место. И наравно, да га само родитељи заиста воле.

Некада је добра намера у томе да се особа спречи да испадне наивна. Постоји људска склоност да се онај ко се залаже за нешто доживи као наиван, а да се онај ко нешто критикује доживи као паметан и мудар. Поред тога што спречава да одрасло дете буде преварено и изиграно, родитељ који сумња и негативно мисли потврђује своју мудрост.

Некада родитељи кажу да на овај начин спречавају дете да се разочара и да на крају буде несрећно. Ко ствари види негативно тај не може да се разочара. Не размишљају о томе да у том случају њихово дете неће ни веровати у позитиван исход, и зато неће имати потребну енергију да оствари успех.

Поред добронамерне негативности, особа која нешто жели да покрене, мора да се суочи и са оном негативношћу која долази од оних који нису добронамерни. А таквих је много у друштву у коме је раширена завист. Многи у туђем успеху виде свој неуспех: „Ако је неко толико добар да је бољи од мене, то значи да сам ја лош.” А како људи не воле да буду лоши, више или мање суптилно дисквалификују онога ко „умишља” да може нешто да оствари. 

И зато они који су одлучни да успеју у негативистичком окружењу проналазе трик тако што се негативизму супротстављају не позитивним, већ негативним мотивом. Многи који су успели – успели су из пркоса, ината.

[Џуманџи]

Odlican tekst, super tema; samo nastavi, Jessy. Stava sam da neke njegove tekstove treba citati u udarnom terminu (Dnevnik u 19:30), mozda neko "cuje"!

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Одморити се од себе

 

Идеалан годишњи одмор је онај после ког је човек толико одморан и задовољан да се зажели повратка послу и својим редовним активностима. Овакав годишњи одмор изгледа потпуно недостижно многима који су упрегнути у свакодневицу. Иако свако има право на овакав одмор, ретки су они који могу да га остваре. Према неким ауторима, годишњи одмор не би смео да траје краће од три недеље, јер је толико времена потребно да се дође до жељеног стања одморености.

Већина људи током коришћења годишњег одмора пролази кроз три фазе. Прва је „излазак из енергетског минуса”, а за њу је типично да се људи пасивно одмарају, тако што, на пример, много више времена проводе у спавању него што је то за њих уобичајено. У следећој фази одмарања људи стављају акценат на уживање и забаву. Одмарање је дефинисано негативно – као одсуство оних делатности које су довеле до умора и засићености, а забава је дефинисана позитивно, као игра, активност у којој људи уживају зато што желе да се њоме баве. Док нас одмор враћа у енергетску нормалу, забава нас пуни животном енергијом. Коначно, трећа фаза годишњег одмора јесте она када све то помало досади особи тако да она све више мисли на повратак у редован живот и на уобичајене активности.

Оно што код савременог човека у највећој мери омета овај процес одмарања јесте он сам – његово осећање дужности и поистовећивање са властитом пословном улогом. То значи да иако се он физички налази на годишњем одмору, ментално наставља да се бави својим свакодневним обавезама. А овакав ментални став изазива и одговарајуће емоције. Зато неке и на одмору у рану зору „буди” размишљање о пословним проблемима и међуљудским односима.

Овај „унутрашњи глас” или речником трансакционе анализе „унутрашњи родитељ” је онај део нас који нам не допушта да се одморимо. Речи „распуст” и „допуст” долазе од глагола „пустити” – у смислу да је неко слободан од обавеза, од дужности, а слободан за то да се бави оним што му је воља. И реч „дозволити” значи да неко може да ради неку одређену активност према својој вољи. Да би људи могли и ментално да се одмарају, морају да добију дозволу, допуштење од властитог унутрашњег родитеља.

Зато је најважније када крећете на одмор да га себи дозволите, да признате себи да сте га заслужили, да имате право на њега. Можда вам се неће свидети чињеница да сте ипак заменљиви и да ствари ипак иду добро и без вас, али то је чињеница коју морате да прихватите да бисте као одговорна особа могли да се опустите. Одмарање је ментална категорија, а главни услов за квалитетно одмарање јесте да искључите и на одмор пошаљете и свог „унутрашњег родитеља”.

[Снежана]

  FORMULE ŽIVLJENJA

Autošovinizam – prezir prema svojima

 

Ljudi počinju da preziru kada procene da je neko ispod nekog pretpostavljenog „minimuma” ljudske vrednosti. Drugim rečima, preziru onoga za koga veruju da ne vredi, da mu se negira ljudskost. Zato je prezir dehumanizujuće, neprijateljsko osećanje, što najbolje pokazuje izbor reči – uvreda – kojima se prezir govorno izražava.

Istorijski gledano, prezir je odnos „nas” prema „njima”, našeg plemena prema njihovom plemenu, naše porodice prema njihovoj. Tipično je da pripadnici jedne zajednice posmatraju pripadnike neke druge, od njih različite zajednice, isključivo kroz svoje vrednosti, zbog čega zaključuju da su ovi drugi čudni, to jest da ne vrede. U nekadašnjim monolitnim društvima takav kulturni prezir je služio očuvanju vrednosne matrice date zajednice, jer je dovodio do toga da svi drukčiji budu odbačeni. Danas, kada su društva heterogena, sastavljena iz brojnih subkultura, kada je multikulturalnost vrednost i kada se promoviše trpeljivost, ovaj kulturni prezir ne samo da je izgubio zaštitnu funkciju već putem etiketiranja i odbacivanja doprinosi nastanku „devijantnih” subkultura.

Pojedinci mogu da osećaju prezir prema sebi samima. Samoprezir nastaje tako što ljudi počnu da uslovljavaju vlastito osećanje lične vrednosti. Smatraju da oni takvi kakvi su ne vrede, već da je potrebno da ispune neki kriterijum koji su sebi zadali, da bi vredeli. Kada shvate da ne mogu da ispune zadati kriterijum, tada počinju da preziru sami sebe. Tako, na primer, devojka koja je usvojila da su dugačke ženske noge uslov za lepotu prezire svoj izgled, jer smatra da je ružna zato što joj noge nisu dovoljno dugačke.

Između prezira prema „onima” i prezira prema sebi nalazi se treći oblik prezira, a to je prezir prema svojima. To znači da osoba počne da prezire članove svoje grupe, to jest grupe iz koje je potekla – bilo porodice bilo zajednice.

Nastanak prezira prema svojima je kompleksan i zato se predstavlja primerom. Pretpostavimo da dete iz siromašne porodice stalno gleda kako živi susedna, bogata porodica. Ono sa žudnjom gleda šta drugi rade i šta sve imaju. Ono počinje da se ljuti na svoje siromašne roditelje što nisu bogati i pita se zašto ono nije imalo sreću da se rodi u toj bogatoj porodici. Tokom igre sa decom bogatih suseda shvati da ga oni pomalo preziru zato što je siromašno i što nema skupe igračke. Tada ono počinje da se oseća manje vrednim, da se pred nepoznatim ljudima stidi svoje porodice, da na razne načine pokazuje da im ne pripada, da je ono drukčije. Boli ga i to što ga bogati nikada ne prihvataju u potpunosti, iako im se dodvorava i čini brojne usluge.

Još od turskog doba prezir prema svojima je osnova autošovinizma, znak neprijateljski podeljene, bolesne zajednice.

Zoran Milivojević

objavljeno: 15.08.2015.

[JESSY]

Живот и стил Формуле живљења

Новац и управљање жељама

 

Многи од нас одгојени су у некој врсти презира према новцу, али данас када живимо у капитализму, морамо да признамо да је новац веома важан у животу. Његова моћ је у томе што нам, ако га имамо довољно, омогућује да задовољимо неке наше потребе и жеље. Новац не може да нам омогући испуњење свих жеља, али може многих. За новац можемо да купимо сат, али не и време, можемо да купимо књигу, али не и знање, лек, али не и здравље… Ипак, много тога можемо да купимо. Када испунимо жеље осетимо задовољство и срећу. У томе је моћ новца.

Што неко има више новца, може да испуни више својих жеља. Са растом финансијске моћи појединца расте и његово искушење да потроши тај новац. Ако особа не контролише своје жеље, тада ће релативно брзо да остане без новца: не постоји та количина новца коју није могуће брзо потрошити. Зато је управљање новцем, односно управљање личним финансијама могуће само ако је особа савладала једну од основних животних вештина – вештину управљања жељама.

Најбољи пример за важност управљања жељама су управо људи који ту способност немају. Они су по правилу у финансијским проблемима, увек у „минусу” на банковном рачуну без обзира колико новца зараде. Када га имају тада их он, метафорично речено, „сврби” тако да стално размишљају на шта ће да га потроше. Смире се тек када га потроше, јер знају да до следеће плате или хонорара не могу више ништа да купе. Када немају новац, немају ни жељу, али када га имају, снажно желе и не смирују се све док опет не остану без новца.

Вештина управљања жељама – како поднети осујећеност жеље, а када уживати у њеном остварењу – учи се у детињству. Мало дете има жеље, али нема и моћ да их испуни. У томе зависи од својих родитеља. И зато дете, када види нешто што му се свиђа, од родитеља тражи да му испуне жељу, да му нешто купе. Реакција родитеља је пресудна за учење детета како са својим жељама.

Они родитељи који морају да испуне сваку жељу свог детета, никада га неће научити да обузда своје жеље. Последица ће бити да када оно одрасте, неће моћи себе да контролише. Слично је и са занемареним дететом или дететом из веома сиромашне породице које због немаштине није ни било у прилици да само осујећује сопствене жеље. Да би неко дете научило да управља својим жељама потребно му је искуство да може да оствари оно што жели, али да на крају то ипак не учини. Контролу својих жеља најбоље науче она деца коју родитељи уче скромности и штедљивости. Њихова будућа финансијска судбина ће бити најбоља.

Деца морају да имају џепарац да би научила да управљају властитим новцем и жељама. Од тога како тада штеде и троше, зависиће њихова финансијска будућност, а у томе је пресудан став родитеља.

[JESSY]

Живот и стил Формуле живљења

Подређени и надређени

 

Претпоставимо ситуацију у којој вам ваш надређени даје одређени радни задатак за који ви сматрате да није добар, због чега му предложите неколико других начина који би по вама били бољи за остварење истог циља. Након што вас је саслушао, надређени инсистира да извршите задатак онако како га је он замислио.

Како бисте реаговали? Да ли бисте задатак извршили? Како бисте се осећали? Шта бисте мислили о вашем надређеном, а шта о себи? Да ли бисте инсистирање да извршите задатак са којим се не слажете доживели као понижавање?

Ако подређени реагује осећањем понижености, настаје значајан проблем у међуљудским односима. Понижавање је знак презирања тако би подређени могао да закључи да га шеф не поштује и шиканира. Подређени се с тим може помирити и заузети улогу понизног. Он може протестовати против тог понижавања било индиректно, тако што ће саботирати дати задатак, било директно тако што ће надређеном рећи „у лице” да не дозвољава да буде понижаван.

У описаном примеру идеал би била реакција „здравог подређивања”: особа јасно изрази своје неслагање и савесно обави дати задатак. Особа се можда неће осећати пријатно, али сигурно неће сматрати да је неко понижава. Овакво објашњење примерене реакције подређеног ће многима бити чудно, а главни разлог за то је што често не разликујемо довољно „бити подређен” од „бити понизан”.

Да би људско друштво, заједница или породица функционисала, мора постојати нека врста вертикалног реда. Сви се ми морамо подредити том реду како би заједница могла да функционише. На то указује и то што је у речима „надређен”, „подређен”, „наредба”, „уређеност” итд. корен „ред”. Надређеност и подређеност су друштвене улоге које заузимамо у свакодневном животу.

Ни једна од ових улога ништа не говори о вредности особе која је игра. Када смо подређени ми не вредимо мање од надређених, нити више вредимо од оних којима смо надређени. Обе улоге подразумевају позицију истовременог самопоштовања и поштовања другога.

Често наше „дечје ја” сматра да надређени мора да буде у свему бољи од нас да бисмо могли да га поштујемо. А како то најчешће није случај, настаје презир према ауторитету и жеља да се надређени раскринка као неспособан. На основу истог уверења о вишој вредности шефа, особа која је постала надређени постаје бахата према подређенима.

Није могуће здраво подређивање и здраво надређивање без јасног разликовања улоге од особе. И зато је важно да учимо нашу вољену и поштовану децу да нам се здраво подреде, али да не буду понизна. Само тако ћемо изаћи из замке стагнирајућег „спљоштеног друштва” у којем се не признаје ни једна врста ауторитета.

[JESSY]

Живот и стил Формуле живљења

Размажено или презаштићено?

 

Нови начини васпитања деце донели су нове „педагошке патологије” у виду синдрома размаженог детета и синдрома презаштићеног детета. Иако је известан број деце истовремено размажен и презаштићен, између ова два синдрома постоји велика разлика.

Можемо је илустровати типичним понашањем четворогодишњег детета које је с мамом у парку. Размажено дете весело бежи од своје маме која трчи за њим позивајући га да стане. Оно је од ње удаљено двадесетак метара и игнорише њене позиве. Презаштићено дете, с друге стране не удаљава се од маме. Стално проверава где је она, како се не би превише удаљило од ње. Ретко је више од три метра даље од маме.

Већ на овом узрасту оба детета показују она понашања која ће им током одрастања правити све веће проблеме.

Размажено дете је оно које је добило љубав, али не и дисциплину. Њега родитељи нису успели да подреде. Оно одбија да престане да ради оно што му је пријатно зато што то од њега захтевају родитељи. Уместо да се подреди родитељској вољи, оно успешно подређује родитеље својој вољи и у породици се понаша као стварни „вођа чопора”. Због љубави коју је добило оно се осећа самоувереним, свесно је властите вредности и нема страх од света. Али оно неће научити да поднесе фрустрацију његових жеља, неће стећи навике одржавања личне хигијене, реда и учења. Имаће проблема са емпатијом и желеће да му сви други угађају као што су то чинили родитељи.

Родитељ који је у сталном страху да ће се детету нешто лоше догодити опседнут је тиме како да га заштити од разноразних опасности и ризика. Он не учи дете да се само чува, већ је он тај који га стално чува. Тиме му упућује две лоше поруке: да је оно мало и немоћно, а да је овај свет веома опасно место. Резултат је „научена беспомоћност” код детета, и стални захтев за симбиозом с родитељем или неким другим ауторитетом. Презаштићено дете није научило да буде самостално, тако да ће кад одрасте функционисати као преплашена „пасивно-зависна” личност.

Само ће се дете које је од родитеља добило и љубав и дисциплину правилно развијати у самостално и социјализовано биће. Попустљиво, пермисивно васпитање деци даје љубав, али не и дисциплину. Његов резултат су размажена деца која нису припремљена за живот, тако да имају велике проблеме да се осамостале и преузму одговорност. Презаштитничко, инвазивно васпитање производи неспособне и несамосталне особе, зависне од других.

Оба ова начина васпитања су резултат велике родитељске љубави и најбољих намера. Али намере нису довољне, већ је потребно уважити резултате до којих доводе овакви васпитни приступи. Ако резултати нису добри, треба мењати приступ.

[Снежана]

ŽIVOT I STIL

Odbijanje koje privlači

 

„Verovatno ste primetili da mnoge ljude više privlači ona osoba koja im indirektno ili čak direktno i otvoreno pokazuje da joj nisu važni, da ih ne smatra dovoljno zanimljivim. Zašto je toliko ljudi na koje odbijanje deluje privlačno?” Ako posmatrate dve osobe koje su po svom izgledu i osobinama slične a koje se razlikuju samo po tome što vas jedna gleda zainteresovano, a druga vas gleda kao da ste smrdljiv sir, koja će vam biti privlačnija?  Upravo je ovo pitanje neka vrsta testa emocionalne zrelosti. Verovatno ste primetili da mnoge ljude više privlači ona osoba koja im indirektno ili čak direktno i otvoreno pokazuje da joj nisu važni, da ihne smatra dovoljno zanimljivim. Zašto je toliko ljudi na koje odbijanje deluje privlačno? U intimi psihoterapijske ordinacije ljudi koji takav izbor svog partnera vide kao problem, jasno otkrivaju onu logiku koja upravlja ovim izborima. U njenoj osnovi je to što ovi ljudi nedovoljno cene sebe, misle da vrede, ali nisu sigurni u to. Zbog toga im treba potvrda vrednosti, dokaz da su vredna i privlačna ljudska bića. Učiniti da drugi koji je nezainteresovan, postane zainteresovan jeste ona potvrda lične vrednosti koja se traži. Što je nezainteresovaniji to je veći izazov koji osoba pred sebe stavlja. A oni drugi, koji u prvom kontaktu pokazuju interesovanje? „On i nije nešto, čim mu se ja sviđam”. Dakle, nije u pitanju samo želja da se bude sa određenom osobom, da se ostvari ljubavna veza, već se tome, tiho i nesvesno, pridodaje još jedna motivacija, a to je da se dokaže sopstvena vrednost. A šta biva sa vezom onda kada neko uspe i „dokaže” sopstvenu vrednost? Da li veza nastavlja da postoji i da se razvija? Često je „pobeda” ili „uspeh” u savladavanju izazova početak kraja veze. Kada se nepristupačni drugi zainteresuje, zagreje, zaljubi, tada njegova privlačnost počinje da gubi čar. „Nekako tek sada vidim da to nije to!”,rečenica je kojom osoba sebi objašnjava ovu promenu, do koje je neočekivano došlo nakon mnogo meseci upornog insistiranja, mnogo energije, novca i emocija koje je potrošila u ovom poduhvatu.Iz aspekta druge osobe koja je počela da voli, ovaj nagli obrt svakako deluje zbunjujuće, kao nešto nerazumljivo i čak nešto što nije fer. Najveća žrtva ipakje sama osoba koja nastavlja sa svojim obrascem sa nekim drugim, trećim, sledećim. Razlog tome je što u njenom životu nema ljubavi: ona voli drugoga koji je ne voli, a kada je drugi zavoli, ona prestaje da ga voli da bi ponovo zavolela nekoga ko je ne voli. Svi oni koji žele da izađu iz ovog začaranog kruga „loženja na odbacivanje” trebalo bi da znaju da je rešenje u slici o sebi: prihvatanje sebe i cenjenje svojih kvaliteta. Oni koji bezuslovno prihvate sebe jako dobro shvate da partnere treba birati među onim ljudima kojima se sviđamo, a ne onima kojima se ne sviđamo

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Злурадост

 

 

 

Једна од главних одлика пријатељских односа јесте саосећање. Када према некоме имамо пријатељски однос, тада нам није свеједно када приметимо да та особа трпи, да се лоше осећа. Тада саосећамо са њом: постаје нам жао зато што је другоме тешко. Некада једино саосећање дефинише однос као пријатељски, јер и када ништа не можемо да урадимо да бисмо другоме олакшали и помогли, можемо да са њим саосећамо.

Сасвим је друга ситуација у непријатељским односима. У њима не постоји саосећање са патњом друге особе, већ се појављује равнодушност или злурадост. Када је неко равнодушан на туђу патњу, тиме показује да другога не доживљава као важног, па му самим тим није ни важно како се други осећа. У тој врсти непријатељског односа особа заузима став апатије, индиферентности према туђој патњи.

Као што каже и сама реч, злурадост је када се неко радује злу у којем се неко други нашао, туђој патњи, несрећи која га је снашла. Можемо да се запитамо зашто други ужива у туђој муци? Злурадост проистиче из начина на који онај ко је злурад види другу особу и њену несрећу. Он је види као покварену, неморалну, злу особу којој се датом невољом догодила заслужена казна. Управо због тога што у несрећи види у ствари оправдану казну, особа и реагује радошћу и задовољством.

Злурадост је у ствари знак антипатије, противосећајности у којој је особи драго када други трпи, а криво јој је када је други весео. Злурадост је реч која описује први облик антипатије, а за други, када је особа жалосна зато што је другом добро, могли бисмо да предложимо кованицу „доброжалост”.

У блиским односима не би требало да постоји антипатија. Али људи нису савршена бића и зато повремено блиски људи, рођаци и пријатељи могу да нас изненаде својим реакцијама зависти у којима нерасположењем реагују на наше успехе, а прикривени злурадошћу на наше неуспехе. Ако треба да оптужимо неки део личности који је одговоран за овакав двоструки, и позитивни и негативни однос, амбивалентност, онда је то онај део нас који зовемо „унутрашње дете”. То је онај део који воли да се такмичи са другима, који воли да буде бољи од других, да стално побеђује, а који пати када су други бољи у нечему.

И зато сваки знак злурадости или „доброжалости” које код себе осетимо према другима треба да буду разлог за дијалог са нашим унутрашњим дететом. Објаснимо том делу себе да смо добри и када нисмо најбољи, да не треба да се упоређујемо и такмичимо са другима. А када суптилне знакове антипатије приметимо код других, треба то да уважимо као нешто што би могло да нас угрози, али што није разлог да друге одбацимо. Људи нису савршени, па тако ни људи који са којима смо блиски.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Психологија хуманости

 

 

 

Када неко пати, људи на то могу да имају различите емоционалне реакције: саосећање, равнодушност, задовољство. Како ће неко да реагује на туђу патњу зависи од тога шта мисли о појединцу или групи која пати. Ако мисли да су то добри људи, он ће да саосећа са њима, ако су му неважни – биће равнодушан, а ако мисли да су то лоши, зли људи (нељуди) – може да осети задовољство. Саосећање је знак постојања пријатељског односа према другоме, а изостанак саосећања или, чак, злурадост, знак је да је однос непријатељски. Људи саосећају са онима у којима такође виде људе. Зато се овакав однос и назива човечност, хуманост, човекољубље.

Ретки су људи који сами за себе не мисле да су добри људи. Зато није изненађујуће да је то колико ће неко да мисли о неким другим људима да су добри повезано са тим колику сличност види између себе и њих. Разлог за то је што људи користе исте критеријуме да би себе или неког другог оценили као доброг. Степен саосећајности са другима повезан је са степеном поистовећивања са њима. Што неко више у другима препознаје себе и своје вољене, то више саосећа и више жели да помогне. Особа која се идентификује замишља како би јој било да се њој догађа она ситуација у којој је други, тако да доживљава емоцију коју претпоставља да је други доживљава. Ово емпатијско искуство је покреће на акцију помагања.

Када је нападнута споља, свака заједница као организована група збија редове, појачава унутрашњу кохезију да би се одбранила од агресије. Да би се заједница заштитила не само да престају унутрашња непријатељства, већ расте и солидарност чланова заједнице, а из осећања припадности се рађа дужност да се помогне.

Да би нечија идентификација и саосећајност били заиста преточени у акцију помагања, потребно је да се испуне још два услова. Први је да особа себе не доживљава такође као жртву. У том случају она може да уђе у улогу спасиоца. Други је да особа процењује да јесте у стању да пружи помоћ – да јесте у стању да се супротстави негативној сили или да помогне жртвама. Пре петнаест година људи у Србији су такође показали велику солидарност и то без обзира на политичку припадност. Али то није било тако видљиво као што је то било у случају угрожености од катастрофалних поплава. Појединац 1999. није видео начина да се супротстави деловању бомби и ракета. Али када су нас угрозиле поплаве појединац је схватио да има моћ да помогне: од спасавања људи из бујице, преко поправки насипа, преко слања хуманитарне помоћи до волонтерског пружања психосоцијалне помоћи. Масовна солидарност је многе изненадила, јер су у протеклим деценијама изградили сасвим друкчију слику о нама. Катастрофа је показала да се полако враћамо сами себи.