Тавитина поезија.

[Тавита]

Ако ти нисам опростила..
онда те ја не заслужујем..
и ако те не пустим да одеш..
онда сам себично вољела..
себичност рађа смрт..
а смрт није плод чисте љубави...
можда се родимо поново..
ако научимо вољети...
Богу је све могуће...

Ако ме поведеш са собом.. вољела бих заспати..
у наручју док ме носиш..
пробуди ме да ти пјевам,
када птице престану пјевати..
и оне морају спавати...


не реци ми да сам умрла..
од боли сам хтјела побјећи..
и не реци да сам просула..
пјешчанике своје прошлости...
од свога клупка се не може побјећи..
могу га пресјећи... ----------------------------------
али са истим концима ходити...

ако одеш без поздрава...
ти само ниси могао издржати..спаковаћу ти кофере..
и показаћу ти љубав..
тиме што те нећу питати..
тиме што ћу те разумјети...

немој ми забранити чекати..
могу ли?

[Тавита]

Сањала сам ноћас..
да летим изнад својих година...
које су прошле..
а које сам носила...
сањала сам..
да сам прашину и њих..
оставила испод тепиха..
са ког се прије н

исам помакла...

била сам у загрљају..
и рекла сам да могу...
промјенити изглед...
из свога сјећања..
уплашене дјевојке..
која је хтјела..
и која је некад..
некога..
вољела...


Ноћас сам сањала...
да само треба..
када се пробудим..
задржати сан..
бацити старе хаљине..
док мисле да сањам..
да их преварим..
и без прошлости..
наставим живјети...

[Тавита]

Знам да ме волиш.
Јер ми то никада ниси рекао.
Понекад они који говоре ћутећи.
испишу романе које покретима читам.

Знам да ме волиш.
И кад се љутиш.
Јер се бојиш да ће ме бољети више но што боли ме сад.

И никада ми не реци наглас,
јер одњеће снијег, и бацити на плочнике који се гази..
Само ми пиши у себи,
тинтом наших тренутака..
Прочитаћу једном,
када се најмање будем надала.

Знам да ме волиш.
и када си окрутан, јер не желиш мене за себе стезати.
Превише навикнута на ланце..
Желиш ме научити без истог везати..

Не реци ми наглас.
Јер ко зна тајну, може се са њом и коцкати..
Не реци ми никада да имам...
а ја ћу знати...
када се из близине теби посветим..
и када дишеш..
ја ћу у зраку разазнати слова.
Када говориш..
у зраку ћу видјети да ме волиш.

Не реци ми наглас.
Вријеме носи тренутак.
Знам да ме волиш.
И да ћеш да поричеш.
Један облик вјетра, не да се мјењати.

Једном пустивши шум, неће се уназад вратити...

[Тавита]

О како сам само пусто сидро,
у воде пресахле настанила..
јака сам кољена превила
и пркос негдје изгубила.

Разапета међу свјетовима,
средину сам негдје изабрала..
због љености хода ми се учини..
хоризонт близак и нијем..

сидро савих у косу,
и спустих се са свога тријема...
проговорила бих својој домовини..
тако далеко ја постах нијема..

[Тавита]

Свако је јутро одлазак.
Завршетак сна.
прекид мисли.
титрај у оку.
сјенка на плућима запаљена кошмаром.
Моје устајање..
је напуштање..
мојих успомена..
на осамљеном гробљу,
гдје сам гласно говорила реквијем
свему "нећу више"..
и свима "више те нема"

Ја свако јутро устајем из истог кревета
са истог јастука..
и само понекад у огледалу..
кроз очи видим обрисе гробља.
Не могу будити све уснуло.
Али могу имати дубоко у себи.
тамо гдје ни мисли никад не залутају.

Не палим свијеће, ал све уличне лампе, одају молитве и горе за путнике.

[Тавита]

Ноћас сам бјегунац.
Узнемирена немиром и његовом претњом.
Хвата ме грозница због непознатог мјеста.
Иза сваке кривине по једно непознато.
Грозница.

Прелиставам по лицима кошута.
У зјеницама остају трагови последњег.
Да не налетим у трку, на једног ловца.
Јер много је палих због падајућих.

Ноћас сам бјегунац.
У трци прије часовника.
И нећу стати..
док ме не уједе бол..
око бедара..
са оштрим зубима умора.

[Тавита]

Огледало лаже!
када ми сузе стопи са уснама.
Мисли међусобно разговарају..
ја цијелу ноћ сам ћутала..
Преклопила полице преко усана.
у које сам давно сложила..
све што сам некада вољела..

Огледало лаже!
када у њему, ухватим одраз свога блиједила..
на раменима то нису трагови борбе,
сваки пут сам се следила..
падала..
затварала очи и поново видјела.
и да га разбијем у сто комада,
један поглед је довољан..

увијек се сјетим себе..
када се погледам.
Зар си ме толико убио,
да те у зјеници увијек препознам?

[Тавита]

Доста!
Толико ме боли да не могу да ти испричам. Можда ме више стеже што уопште не слушаш.
Палим цигару и наслањам се на зид.
Пролазници.
Касни су сати.
Само ја и ти.. на супротним странама зидова.
Између нас... Пролазе.
ка својим циљевима странци.

Доста.
Много ме боли,
зар ниси требао то да осјетиш..
од толико ћутања..
постајем иста..
као и они између нас..
нити се познајем..
нити се чујем.
јесам ли странац у себи и изнад?

Доста! посматраш све.. а твој поглед никако да се заустави на мени.
Толико сам себе сматрала високо, да се сада осјећам као црв.
Испред једног мушкарца, молим за милост да не будем згажена.

Највише боли одбијање.
А молим да једном прећутиш.

Највише боли тренутак послије.
Када останем без ријечи.
попела бих се високо.
Само да вриснем.

Пуштам те.
дишеш.
Покушавам скренути мисли, и дишем у твом ритму, затварам очи и стварам илузију.

Илузија бичује.
Јер је тако сурова.

Питам те.
покушавам.
газим се.
плачем.
псујем.
Нека...

Напад панике.
покушај одбране.
Одбијање од зида.

Рекла сам Доста!
Себи!
Шамар!
поново гријешим.
најгоре од свега што опет ћу погријешити.

Једна сам од оних која никако да на својим грешкама научи.
А ти си ми највећа грешка коју понављам.
И тога свјесна сматрам се будалом.

или ја то не волим tебе, но одбијање?
или сам навикнута на гажење?
или сам сада бјесна и сурова?
не знам..
знаћу сутра..
када ме одбијеш...

[Тавита]

Једном ћемо сви пред зид плача.
И тешко ономе ко плакати не умије.
Камење ће нас посути сликама,
некога прије,
некога послије

Свако ће у ноћи читати молитве.
клатиће се душа, разбијати прозоре...
Свако ће од нас обући најљепше хаљине..
када Светиња позове.

Једном ћемо пред зид плача.
и свако ће гледати у своје зјенице.
Неко ће покушати скренути поглед..
али нико није успио побјећи од себе.

Једном ћемо, сада ћемо, сутра ћемо..
пред зид плача..
и чути јецаје..
и ко не вјерује...
видјеће...
колике тама има поноре.
и ко се не уплаши..
тај ће да се одвоји...
јер већ одавно мртав је...
и ништа страшно,
тако страшно није..
када се човјек одрекне и душа умире.

[Тавита]

Елишева?

Да ли пада киша , Елишева?

Да ли нас то куну..
или је то плач...
нисам свјесна
ништа не знам..
Елишева..

Доћиће у кућу.
Никога не познајем, а узеће ме за руку.
Одвојиће ме од тебе..
јер знам да си заспала...
зашто си тако блиједа између два јастука?

Да ли пада киша?
а ја морам поћи..
Елишева...

[Тавита]

"Маргит је остала без мушкарца"

Моја пријатељица је опет сама. За данас морам отказати све обавезе. И наоштрити сва могућа чула.

Треба истрпјети све могуће "жалопојке" . Јер највише боли првог дана. Послије спавања, осјећај настави да дрема.

Стављам кафу.

"Жене.. жене" Говорим о њима као да нисам дио њих. Тако најбоље посматрам . Са стране. Сагледам мане, и врлине. Упаднем у центар. Па опет изван.

Долази.

познајем је по штиклама.

Лупкају убрзано, да остављена је, није оставила.

Убрзани ход је огледало нервозе.

Улази.

Капут.

баца.

"Ђубре једно покварено! Замисли само!!?? Можеш ли?? Каже да му треба времена, а не виђамо се данима. Добро вратиће се зар не?"

Не одговарам. Тек сам запалила цигарету. Мрштим се...

"Ово је трећи пут..."

"Да.."

"Хоће вратиће се...."

"Како ти то знаш"

"Да је хтио да те остави, не би се враћао након првог пута. Сигурна одлука не тражи пробу"

"Мислиш да је несигуран?"

"Мислим"

"Али ти си сама.... јеси ли несигурна"

"Не сасвим сам сигурна"

"У што"

"Да желим бити сама"

"Добро. Макар те не боли. Него.. шта да радим"

"Хоћеш да пијемо?"

"Теби је алкохол излаз из свега"

"Само ми тако брже прође вријеме.. и нисам ја остављена"

Пијемо. Пуштам је да се напије. И слушам причу о њеном "једином" није ми јасно зашто је свако свакоме једини док је ту, док траје? каква глупост! Нико не прави границе између заљубљености и глупости.

Маргит је луда.

Што више пије, све га више воли.

Тако је код жена.

Уз алкохол мозак попушта.. а срце какво јесте увијек пијано... хик!

Рекла сам да стојим са стране?

Да!

не сјећам се, волим да заборављам.

Спуштам је низ стубиште. И зовем такси. Прекрштам руке и посматрам како улази.. Желим ли то?

Не.

Моја ме охолост држи са стране.

Још један разлог против мушкарца.

Данас нисам узела новине.

телефон.

Да, вратио се!!

знала сам. Свака се лија врати. рекла бих повијена репа, само што овај њен ни то нема. Откинуо се уз личност. Ни то нема. Нећу даље. Јасно је да не волим мушкарца моје Маргит.

Напуштање.

Напуштње је само онда када тај више нема пут ка нама.

А не кад живи.

Заправо никада нисмо ни изгубили никога, јер ми не посједујемо.

Посматрам јединог мушкарца којег волим.

и то зовем напуштање.

Али... и када неко оде, и жене кажу "напустио ме" при своме враћању није исти.

Долази друга особа.

и све изнова.

само што ова особа има склоност напуштању.

Да не дужим. Не разумијем мушкарце. Не разумијем жене.

Ја сам мушкарац и жена. Лаку ноћ!

[Тавита]

Ово је била моја седма "награда" у школи. Тема "Моја најбоља другарица"  0104_cheesy

Имала сам 15 година, и не знам зашто се ово мојој професорици допало.

Случајно пронађох...

Понекад се ни сама не разумијем, ово на крају је било моје нервирање, јер нисам нала шта ја то пишем  0104_cheesy и испаде добро.....

[Jelena Vitorovic]

Jos uvek nisam stigla sve da procitam, a budi sigurna da hocu, jer su me tvoje reci kupile. Svaka cast, zaista. Prelepo, tuzno, radosno, iskustveno, temeljno, emotivno, ustvari sve ono sto pravoslavlje jeste. Jos jednom, svaka cast. Predivno. A sada idem da razbijem predrasude o haiku poeziji  0102_laugh

[Тавита]

Jos uvek nisam stigla sve da procitam, a budi sigurna da hocu, jer su me tvoje reci kupile. Svaka cast, zaista. Prelepo, tuzno, radosno, iskustveno, temeljno, emotivno, ustvari sve ono sto pravoslavlje jeste. Jos jednom, svaka cast. Predivno. A sada idem da razbijem predrasude o haiku poeziji  0311_womens

Видим успјела си за Хаику https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/smiley.gif

[Тавита]

И хвала ти за пажњу, и за читање  0311_womens