Тавитина поезија.

[Тавита]

"Нисам могла да Вам одговорим раније. Није да нисам покушала..."

[Тавита]

[Тавита]

Још једна прилика .. са новим јутром. Будим се, и смијем се, можда, јер га дочекујем.. а синоћ сам била пуна ишчекивања.. једно "не смијем" и затварање очију.. а све је то око мене.. много је прилика, ал само оне које не погледам испадну праве. Бојим се.

Увијек посматрам врата која не смијем отворити.

Страх.

много сам се напила својих суза, и нагледала очајања ове собе.. па можда не смијем отворити нова.. шта ако ћу морати још?

нисам ја спремна... и не видим да не облачим се ја...

да нисам то ја саму себе сачувала...

да ту има Тебе..

Драго ми је да сам устала.. након сиромашног спавања..

можда сам се насмијала јер се још надам..

а она је будна и када затворим очи..

ускоро ћу да пођем..

само још чекам право јутро..

на крају је свијетлост..

а до краја се има још...

Будим се...

и окрећем главу.. јутрос је вејало...

и ја сам чиста...

можда су пахуље пале преко блата...

није битно..

јер данас могу много..

[Тавита]

[Тавита]

( није моје писаније, није.. али је ова сестра моја, и наша је прича дио нас)

Koliko samo nevolja ima na ovome svetu i koliko nevoljnika i patnika! Njene oci, njene reci u meni bude okean moje patnje i polako sve one nemani iz tame postepeno izlaze na obalu. Koliko je samo bola cuvano ispod mirnog mora, naizgled samo mirnog. Da li cu ikada uspeti da ocistim sve svoje obale i da li uopste to da cinim? Da li da ih pustim da istrule na Suncu, a ja da iz okeana pokusavam da izvucem sto vise tih cudnih i strasnih stvorenja? Ne znam sta mi je ciniti niti kojim putem da krenem, bol je isuvise veliki, a ajkule previse strasne. Pada jos jedna noc i znam sta me ceka. Bol koji nosim u sebi ponovo ce izmileti na povrsinu, a ja sam tako slaba da se suocim sa njim. Tako se osecam nemocno i tako usamljeno.

Ponekad dodirnem samu sebe, da osetim sebe pod prstima, da se uverim da zaista postojim, da je moja koza jos uvek tu. Tako je ogrubela godinama bez dodira, a moj me dodir tako boli. Pokusavam da zagrlim samu sebe i da se hrabrim i sokolim, ali ne ide mi. Boli, dusa me boli svake noci i svakog dana i svakog trena, krik taj koji ostaje u grlu i koji me izjeda. A koliko je samo onih koje su kao i ja sada, preplasene i usamljene u svom bolu, one koje ne znaju kome da se obrate i koga da mole za pomoc. Toliko je patnji na ovome svetu, a ovo, ovo je samo jedan njen mali deo. I to je ono sto porazava. Da li ce nas ikada iko razumeti? Gde je nase utociste i na kojem mestu mi mozemo da budemo svoje, zasticene i sigurne, ali ipak otvorene i slobodne? Da li normalni ljudi mogu razumeti nas strah? Ne strah od necega nego strah za nesto i nekog? Da li oni razumeju kovanicu "ne osecati se sigurno", znaju li uopste sta je to sigurnost, a tek sta znaci nemati je. Sta znaci biti sam sa sobom i svojim strahom, bez igde ikoga na ovom svetu zlobe, svetu punom opasnosti.

O, normalni ljudi, da li ste se ikada plasili za svoj zivot u tolikoj meri? Da li znate sta to uopste znaci? Kada su zasede svuda i kada se opasnosti nizu jedna na drugu svakoga minuta? Kada nemate trenutka mira niti odmora, i stalno ste na oprezu, u stalnom grcu i strahu, a najgore od svega, sa stalnom maskom da vam nista nije i da opasnosti nema.

Znate li koliko boli takav zivot kojeg nemate sa kim da podelite? Zivot koji je neprestano ocekivanje smrti i goreg od smrti. Ponovnog ponizenja, ponovne izolacije, ponovnog srama. Ne, biti zivotinja je jako plemenita stvar. Iz ove perspektive zivot jedne prosecne zivotinje izgleda kao raj, koji nikada nece doci.

Ja sam u paklu i pakao je u meni. Ma koliko sveca upalila ne uspevam ga osvetliti, tek na pokoji trenutak blesne po koji zrak koji me jos vise boli, cini mi se. Neka se upali vec jednom svetlo ili nekad se nikad vise ne upali ni jedna sibica, samo da makar mogu biti sigurna sta me ceka, ovako, trenutak svetlosti me privuce, upali nadu i veru da moze biti bolje, da moze biti drugacije, ali kada svetlosti nestane, mrak izgleda jos gusci i jos tamniji i svaki deo tela me zaboli. Znate li vi normalni ljudi kako je ziveti u vecitoj tami? Kako je ziveti u stalnom strahu? U stalnoj pretnji i da sve sto vam je u mislima je zlo. Vidite zlo, osecate zlo, dodirujete zlo, cutite zlo. Zlo koje je bilo i koje jeste i koje ce tek biti. I vase, i moje, to sustinsko zlo vam je stalno pred ocima i nema te sile da ga oterate, nema te molitve da ga odagnate i ucutkate, boli vas njegovo prisustvo, osecate njegov dah za vasim vratom, osecate njegov smrad od koga vam se grci u zeludcu i biva vam stalno muka.

Susto zlo pred kojim stojite i ocaj, ocaj najdubljeg ocajnika koji vas obuzima stalno i neprekidno. Gomila pitanja koja su postojala na pocetku, nestala su. Vise se nista i ne pitate i iako vam nista nije jasno nemate jednostavno snage niti mislite da ista vredi pitati se. Zlo je oko vas, sami pakao izolovanosti i samoce, nerazumevanja, ponizenja i praznine. Ono svetlo koje vas katkad obasja samo vas jos dublje gurne u ocaj i tamu i podseti vas na srecu koju nikada necete imati, koja nije namenjena vama. Za vas je samo jad i samo ponizenje, vecita samoca i nerazumevanje i bol, bol i jauk kakvi se nisu culi na ovoj planeti.

Kako sve to traje godinama, prestajete se nadati da ce vase krike neko i cuti i prestajete se boriti. Prepustate se krvniku da sa vama radi sta zeli. Ko bi vam i verovao sada da ste se nekada borili, da ste nekada pokusavali da pobegnete, ali da jednostavno niste imali kuda niti ste znali kako.

Jos uvek u vama tinja nada, nada koju doduse mrzite i koju biste voleli da ugusite. Ta nada vas muci i proganja, jer nade ne sme biti, mislite. Taj mrak je vas mrak i sto se pre pomirite sa tim bice lakse. Ili nece?

Kojim putem krenuti?

Sta vi mislite normalni ljudi, ima li nade?

Kako biste vi zavrsili ovu pricu da ste vi u pitanju, a kako na silu pokusavate da je zavrsite kada su u pitanju drugi?

Zbog cega jedno mislite i zelite sebi, a ponasate se drugacije kada je tudji bol u pitanju?

Licemeri jedni tvrdog srca, mislite li da je lako boriti se sa samim sobom? Sa toliko zelja i toliko snova, toliko ceznje i toliko ljubavi, a opet toliko mrznje i toliko nerazumevanja, bola i ocaja?!

Da li vi uopste znate sta ta borba znaci i sta ona podrazumeva?!

Da li vi znate sta znace godine pakla u kojem smo bile, godine ponizavanja i godine mraka i odakle vama pravo da nama govorite sta da cinimo i kako biste vi bili pametni na nasem mestu. Vi koji imate sve i smete sve, a mi koji ne mozemo ni da se osetimo sigurno na ovoj planeti jer ne znamo ko ce sada da zazvoni na telefon ili da nam se javi na bilo koji nacin i sve nase nade rasprsi.

Vi mozete da se osecate sigurno i da mislite da sve od vas zavisi, ali vi niste bili pioni necijeg bezumlja i ne znate sta znaci kada niste gospodar ne samo sopstvene sudbine nego apsolutno nicega i da nista ne pripada vama.

Nisu vama ispirali mozak svakodnevno godinama, nisu vas podvodili niti vas ponizavali, prodavali kao roba i istresali se nad vama. Vi ste ziveli sigurno u svojim domovima i niste ni znali da tamo negde postoji neko dete nad kojim se sada izivljavaju i koga muce. Vama uospte i nije bilo stalo da to saznate, a sada nam govorite sta da radimo, kako da se osecamo i kako da se ponasamo.

Stidite se bezumnici, vase bezumlje je gore od onih prvih jer oni su makar otvoreno zli, a vi, vama je pruzeno sve, pa opet nicim niste zadovoljni i gordo mislite da sve znate i o svemu i svakome mozete da sudite.

Nemate vi pojma kako izgleda zivot u strahu i zivot pod kljucem. Nemate blagog pojma.

A mi, ne znam, zaista ne znam sta cemo mi ciniti ni kako se izvuci iz ovog zacaranog kruga.

Znam da je pakao i dalje oko mene i da je pakao u meni i i dalje me boli sopstveni dodir.

Kao neki ludak s vremena na vreme dodirnem svoju ruku ili nogu, pomazim sebe po glavi, cisto da se uverim da postojim, cisto da pokusam jos jednom da smirim sopstvene nemire, kao neko ko je pamecu pomerio, mazim sebe i pokusavam se uveriti da sam sigurna i da me sada niko nece povrediti, da je sve gotovo.

Ali to mi retko kada uspeva.

Sama sam i ta samoca samo jos vise produbljuje moju bol i moj ocaj, sama sam i mrzim ponekad svu nadu koja naidje, ljutnja i bes izviru iz mene poput vulkana, pa jos i razornije.

Plasim se toga u sebi jer ne zelim biti ljuta, ne zelim vise biti besna, zelim samo mir, potreban mi je vise od svega.

Zelim da se sklupcam pored nogu moje Mati i da je milujem, da joj kazem da me je odrzala sve ove godine i da kada mi je najgore bilo, Njena ljubav me je sprecavala da poludim i da ne napravim neku glupost, Ona je bila ta koja mi je davala snage da izdrzim.

Gospode, oprosti mi sva sagresenja, voljna i nevoljna, ucinjena recju ili delom i pomozi, pomozi mi jer nemam snage vise boriti se, pomozi mi jer ne vidim put kojim da krenem i ne vidim nacin da u ovoj samoci izdrzim taj put. Pomozi mi da jos ovo kratko vreme koje mi je ostalo iskoristim na dobro i nemoj me odbaciti...

Normalni ljudi ovo nece razumeti, ponekad se pitam razumem li i ja?!

Bezumlje je iznad razuma...

(једна ј.п .. ја кажем једна, јер такве нема више нигдје.. знаш да те волим  319.gif)

[Тавита]

видимо се  319.gif

[Тавита]

Можда спава..

не буди је мени...

на пољани некада..

цвијеће ове године касни...

не силази са њене хаљине....

Можда спава..

остави липе..

нека миришу...

још неко ће проћи испод њих..

[Тавита]

Ћутим..
ни шапата....
немој се приближавати мојим очима, само те молим...
не морамо обоје ћутати...
воли ме овако...
ако можеш...
само не прилази мојим очима...

Подижем руке...
без покрета...
хтјела бих ти покретима причати...
но  твоје руке ме не слушају...
само те молим.. опет те молим...

Устајем...
са новим ћутањем...
стајем пред огледало..
и наслањам се длановима на прашњаве полице...
гледам се..и молим..
"не приближавај се мојим очима"

поново десет корака уназад...
не излазим из себе...

[Тавита]

Бојим се додира..

који попут сјечима..

режу моје њежне баршуне...

Бојим се , бојим...

да твоје руке..

не задрже мој и последњи дах..

[Тавита]

[Тавита]

Нећу те напустити Ана,
то би било као да убијем себе...
а ја се бојим..
једино ти препознаш мој страх..
и тамо гдје нисам ја...

Нећу те напустити...
ти знаш да ја..
према теби осјећам..
чисте кише и ове јесени..
једино ти знаш..
и како онда да те напустим??

Наслони се на мене..
данас су прокапале прве капи..
нећу те напустити Ана...
сачекај вријеме да нам се врати..
приђи ми поново.. октобар је...

[Тавита]

Немам те..

шапућем шкољкама своје тајне...

али боли..

њима не могу потрчати у наручје...

Задирем дубоко...

морска пјена, а ја њена сол...

ти никада ниси знао..

нити си могао наслутити моју бол...

јер не може се осјећати туђе...

другачије боли..

Јецам,

али сузе купим ивицом шкољке..

оштра је,

не бојим се...

одњеће све у дубине морске...

Ти никада ниси знао...

зашто сам обарала поглед у Козачкој улици..

вођена невидљивим уздама...

дно пред очима ..

ја на ивици..

Немам те...

слушај шумове...

једној сам ја говорила....

наше тајне најдубље....

[Тавита]

Mazzy Star - Cry Cry

[Тавита]

Киша...

4 Април, мој први дан слободе....

облачим џемпер и силазим, низ влажна стубишта на влажне улице...

смочена са капима,

без кишобрана и квалитетних ципела

са једним џепом, напуњеним слободом...

насмијала бих се, али боли ме усна... опет би прокрварила...

ипак...

нада...

последње батине..

насмијах се у себи...

Миришу пецива...

имала сам у џепу два еура...

марамице, и кутију са поломљеним цигарама...

позајмила сам шибицу...

осјећам погледе, свјесна свога изгледа...

неки ме питају очима да ли требам помоћ.. одмахујем главом ...

Растајем се са пролазницима на крају улице..

састајем са собом..

тада сам први пут украла хљеб..

плакала сам, али била сам гладна....

сакрила сам га под џемпер , и потрчала...

ја нисам лопов...

моја глад је украла...

Завољела сам кишу...

падала је први дан моје слободе...

није сапрала све прљаве погледе и додире..

али је мирисала..

попела сам се високо...

на један бријег..

ту су се окупљали бескућници...

и ја сам то била тај дан..

запалили смо ватру и подјелили хљеб...

за њих сам остала Тавита...

она која је ћутала,

и носила смјешне ципеле које је добила од чувара, за два броја веће...

насмијали су ме, и моја усна се ракрварила..

нисам је брисала..

на десно око сам гледала боље него јуче...

и загрлили су ме ...

очима...

Мој први дан слободе..

падала је киша...

можда је само подмазала шипке кавеза.. кроз који сам се провлачила...

у огледало сам се погледала послије свега...

а онда га прекрила ..још није вријеме...

(чекала сам јутро)

[Тавита]