Тавитина поезија.

[Тавита]

Нестаје ми твоје сјенке.. међу дрвећем старих чемпреса, под којим би пред вјетром прострла шал и причала ми дуго...

О јутрима у којима се ниси будила..

о тајнама.. о којима боље да си ћутала..

јер вјетар..носи те вјетар..а ти као полен..

Нестаје ми твога гласа...

тамо..тамо гдје погледаш када се пробудиш...

нестаје ми..

не враћа се ехо..

као некада...

када би се попели високо..

довољно високо..

да смо одлазили..али се враћали..

Твоја ми коса не буди јесен..

нити ми шапуће о јутрима посутим кишом..

као сол..

над нама.. и под нама..

Нестајеш ми..

о како је даљина пуна магле..

о магли некада говорила ти си...

Нестајеш ми...

носе ми те будуће године уназад..

успорено..

као да постојала ниси..

[Тавита]

????????  :smiley:  ???? ?? ????? ?????? ????? ????? ?????????? ?   :smiley:

????? ?? ?? ?? ?? ?? ??????...

??? ??????? ???? ????...  0110_hahaha

???? ???????.. ?????? ? ??????

? ????? ???????????... ?? ????  klapklap

[Тавита]

[Небески Ратлук]

Драго ми је да ти се допада...

она понекад црпи мене...  namigivanje

дође понекад.. откуда и како??

у неком недостајању... не знам  0110_hahaha

Види се у стиховима да ти недостаје љубав, нежност и разумевање па тај исти осећај недостатка некако потискујеш и избацујеш из себе писањем.  Добро је то.   :smiley:  Боље него држати у себи емоције које те временом раздиру на пола.

[Тавита]

????? ?? ?? ?? ?? ?? ??????...

??? ??????? ???? ????...  namigivanje

???? ???????.. ?????? ? ??????

? ????? ???????????... ?? ????  klapklap

???? ?? ? ????????? ?? ?? ????????? ?????, ??????? ? ?????????? ?? ??? ???? ?????? ?????????? ?????? ?????????? ? ????????? ?? ???? ???????.  ????? ?? ??.   :smiley:  ???? ???? ?????? ? ???? ??????? ???? ?? ???????? ??????? ?? ????.

?????????  :smiley: , ?? ????????? ??.. ??????? ??  0110_hahaha

[Небески Ратлук]

Ето видим да сам погодио срж проблема  и то онако детаљно инспекторски  0104_cheesy

[Тавита]

Вјетре...

ако већ крећеш према југу..

понеси му..

и не говори наглас..

близу су они супротнога смјера

ако ти јаве...

и да га нема..

спусти се ниже..

низ кољена..

на врховима прстију..

пронаћићеш..

кренуће

и све ћу ти испричати..

(некада једноставно не кажем што требам.. некада једноставно не мислим што желим.. некада је једноставно превише компликовано)

[Тавита]

??? ????? ?? ??? ??????? ??? ????????  ? ?? ????? ??????? ????????????  0104_cheesy

?? ????  0104_cheesy

???? ????? ?????? ?? ?? ?????  0110_hahaha

[Тавита]

[Тавита]

Свако јутро те чекам

са погледом на сат..

и птице су научиле

моје мелодије

које сам некада свирала...

а сада само понекад..

искраду се са мојих усана..

Свако јутро уз кафу..

чекам..

и ове ће зиме..

падати густо..

ја двије грудве бацам у твоје прозоре..

и свако јутро те чекам..

а јутра моја..

мени у инат..

никуда не одлазе..

[Тавита]

[Тавита]

Волим те..

због твојих очију и твога срца...

Волим те..

као мало дијете што вољети може..

шаљем ти у облаке црвене балоне

само за тебе..

подигни погледе

и настави напријед..

Волим те...

због твога гласа и твојих ријечи

гледај ме да те чујем

и говори ми да те видим...

(....Сакам те десет пута .. и још  0104_cheesy)

[Тавита]

Игра у врту је трајала..

до првога сумрака..

до првих звијезда

До првих капљица

а ти кажеш

"Нека те још"

Пјесма је била тако досадна..

а ја лијепо васпитана да ти кажем

колико си само досадан..

рекла бих ти да одеш

али нешто не могу

Игра у врту је трајала

све док ја нисам схватила..

нису то били покрети..

нити тренутак..

живот...

Толико старих фотографија..

а ти стално насмијан

као да нам није тешко..

и као да смо заборавили..

а нисмо..

Ти нимало савршен...

са одвратним смислом за хумор..

али још увијек не разумијем

што сам те увијек прва звала?

тебе тако досадног..

са одвратним смислом за хумор..

(био је толико катастрофалан да сам се заљубила- а ово нису стихови ово је била порука  0110_hahaha)

[Тавита]

Све у сликама бива....

сва сјећања... залеђена, ухваћени тренутци твога осмјеха, и моја мајка коначно срећна .. Посматрам слике. Нико ми није рекао, да је била толико лијепа.. са локнама.. рекао си да имам њене очи. Немам. Њене тако сјаје... или је плакала.. кроз осмијех.. питај је, ти је још увијек можеш питати..

Све у сликама бива..

створиш један тренутак какав желиш. Залијепиш на зидове.. посматраш.. али од тога нема ништа. И сам то говориш. Била је срећна. Нисам знала да се толико плашила птица..

Реци ми..

када је престала...

на којим сликама..

да се смије?

када је престала бити то што јесте?

Реци ми.. ти увијек ћутиш..

причај ми о странцима који улазе у нашу кућу..

који пролазе ходницима и облаче њене ствари...

не љутим се на тебе..

љутим се на вас..

толико сте говорили да сте једно...

а све сте радили одвојено..

Све у сликама бива..

на мојим зидовима стоје њене фотографије.. али онако како је желим памтити, немој никада да их скидаш више.. не желим да те мрзим.. а ако те погледам другим очима.. знам да ћу морати, знам да ћу хтјети..

Не тјерај ме...

сама ћу кренути..

могу и да те избришем..

ја не могу више себе будити са питањима..

гдје ми је мајка..

и небој се.. нећу ти ништа узети...

само ћу слике поњети..

јер све у сликама бива...

(Говорила сам теби, и кроз тебе.. не желећи те гледати такву.. покушавајући да те вратим.. са толико љубави.. јер те волим.. а ти се мени никада ниси хтјела насмијати)

[Тавита]

Mother's journey