Тавитина поезија.

[Тавита]

Никада не могу бити оно што желиш јер те не препознајем...

Не сањам твојим сновима..

нити те разликујем од сјенке, уличног продавца новина..

Никада не могу...

да буде од тебе...

написано истим мислима са једним пером..

ја не препознајем твоја писма..

а пишеш ми...

ко си?

ако из мене долазиш?

Ја никада нећу ходати мјестима са твоје мапе..

јер их не познајем као свој "џеп"

између откуцаја и тишине,

не препознајем ти кораке...

нити могу да узвикујем..

"Живот је лијеп" док сједим...

можда се стопим са тобом...

када почнем да блиједим...

Не ја не могу бити дио тебе...

нити могу попут тебе..

за тебе...

[Тавита]

И кад те нема,

скупљам те..

од тренутака посутих по нама...

и као да си ту оживим те,

удахнем те

својим жељама...

Посут је зрак,

твојим сјенкама,

играју под тактовима

твоје музике.....

Пред нама и кад нас нема

простиру се..

под прахом исплетене улице...

И кад те нема...

Има те..

и биће .. све док једно од нас живи..

увијек носећи дио времена..

када смо обоје били...

[Тавита]

Не ломи ми крила..
могла бих још мало..
летјети изнад ове моје боли...
не бацај ме на њу..
да не живим опет...
тренутак који не познаје, и не зна да воли...

не ломи ми крила..
не трзај ми гнијездо...
остави ми мало , да се вратит" могу...
не памтим ти кљун који месо кида...
свако ће за своје
правдати се Богу..

Не ломи ме, немој...
још мало па бих могла...
из овог понора прелетјети преко...
око мене стјене..
а у мени нада..
да ми топле руке..
још ће пружит неко..

не ломи ми крила..
још мало бих могла .. прелетјети преко...

[Тавита]

Сањала бих... да ли можеш? вечерас свратити?
да те сањам.....
за ово доба године хладно,
завејало...
од мене ка теби..
прекриле пахуље,
прошлости путеве,
ја бих тако ка теби газила поново...

Мирише ми...
на возове са љубичицама....
ка Русији...
испод шалова...
мирише ми...
на заборав..

а ја бих тако будила те поново..

[Тавита]

http://www.youtube.com/watch?v=on52n23A96g

[Тавита]

Не видим те..
не, не видим ти лик..
али видим облаке..
чамце који путују твојим водама..
и видим долази киша..
на дјело твоје позвана...

Не, не чујем те...
Али чујем вјетар..
шапуће у грање...
не видим ни које боје су ти хаљине..
али видим јутро из таме кад сване...

Осјећам те...
као да чујеш да те дозивам..
и лептир на мојим рукама...
као одговор на сва питања....

[Тавита]

Дајем ти кључеве...
теби отварам..
све своје одаје..
које нисам никада...

Пружам ти руке...
дрхтим од страха..
молим те само за додир твојих прстију..
и излазак из мрака..

дајем ти своје кључеве..
пут до својих дубина..
упали фењер да бих те пратила..
толико далеко од себе не бих се ни познала..

( тренутак.. када се поново отварају давно затворена врата... поведи ме у мене.)

[Тавита]

I am a kind word uttered and repeated
By the voice of Nature;
I am a star fallen from the
Blue tent upon the green carpet.
I am the daughter of the elements
With whom 1312_womens conceived;
To whom Spring gave birth; I was
Reared in the lap of Summer and I
Slept in the bed of Autumn.





At dawn I unite with the breeze
To announce the coming of light;
At eventide I join the birds
In bidding the light farewell.





The plains are decorated with
My beautiful colors, and the air
Is scented with my fragrance.





As I embrace Slumber the eyes of
Night watch over me, and as I
Awaken I stare at the sun, which is
The only eye of the day.



I drink dew for wine, and hearken to
The voices of the birds, and dance
To the rhythmic swaying of the grass.



I am the lover's gift; I am the wedding wreath;
I am the memory of a moment of happiness;
I am the last gift of the living to the dead;
I am a part of joy and a part of sorrow.





But I look up high to see only the light,
And never look down to see my shadow.
This is wisdom which man must learn.




-Poem: Khalil Gibran-

[Тавита]

[Тавита]

Још те могу ..
затворених очију..
оживјети...
дахом те својим подићи...
и ријечима вратити уназад...

Још те могу...
кад затворим очи...
загрлити, и косу помјешати са твојим мирисима...
скувати тиквице..
и смјестити се..
испред нашег телевизора..

Још те могу..
Будити да пођеш на посао...
иако сам те сву ноћ мучила држећи будна...
посматрати те како ходаш, причаш..
још те увијек, ја осјећам свуда...

још се надам..
да ћу изаћи на другој...
и да ћеш ми прићи..
загрлити јако..
да нећеш отићи..

Ал не могу..
ја ходати слијепа..
затворених очију.. корачати...
вријеме ће ме натјерати..
да ћу и ја..
мирећи се ..
цвијеће на гробље ти доњети..

Још те могу ја гледати жива....

Мом покојном брату...
мојој вени..
мом осмијеху...
мојој радости...

[Тавита]

Не могу ти ја...
прелазити преко..
не вуци ме..
немој...

Не могу ти ја..
оставити поље..
гдје си ми остао..
десет година млад...

Не могу ти ја..
да се смијем јесени...
а заволих је.. због лишћа које смо скупљали..
не води ме..
ти ме водити немој...

[Тавита]

[Тавита]

заспаше ми таванице..
успаване корацима...
оним које замишљам..
пред отвореним вратима ..
посута по поду..
попут сока од боровница ...
сам заспала...

Окупана зрацима...
овога јутра кад се само Сунце пробудило..
само сам се покрила...
трепавицама твојим...
зањета...
жељом видјети боје твојих зјеница...

Заспаше ми застори...
и пола се мене одломи...
сломљена твојим дахом...


Посута попут сока...
разбијених мисли попут напуклих чаша..
пролазе сјенке..
а ја се не будим..
не чујем тебе..
не чујем гласа...

Заспаше ми године..
заледих се на трен..
отпратих те...
држи се близу фењера..
нека се не гасе...


настанићу се..
у улици..
којом су последњи пут заплесале твоје сјенке...

[Тавита]

Понављају се вјетрови од прошле зиме...
све ме прошло стегло металним шалом...
таласи залеђени, као на сликама..
са само једним уздигнутим валом...

И киша паде у исти час...
улицу напустише сви шетачи...
вратих се у прије , до старе куће..
кад смо били заједно...
кад смо били млађи...

Понови се дан у којем смо некад..
загрљени шетали завејаним бријегом..
сада шетам сама, и до твога дома..
који лежи сам, завејан сњегом..

[Тавита]

Пењем се на све твоје врхове..
да окачим заставе твога постојања...
да прекинуто.. наставим..
када сиђем од тебе да оздравим.

Пењем се, до врхова гдје су некада..
завршавали твоји погледи за жељама..
да се оставим..
макар онај дио..
у коме сам те читав живот носила...

да дишеш..
пуним плућима..
са никад не достигнутим врховима..
ја ћу за тебе..
све ћу за тебе.