Манастир Хиландар

[мирођија]

<p id="cup">

• Naslovna
  
• O blogu
  
• O Svetoj Gori
  
• Galerija
  
• Kontakt
  

HILANDAR JE ČUVAR SRBIJE Kategorija: Reportaže utorak, 30 avgust 2011 16:51

Obnovljeni konak Hilandara

Manastir na Svetoj gori u Grčkoj regiji Halkidiki, zadužbina je Simeona Nemanje i njegovog sina Save

Na trajekt se ukrcavaju „hodom unazad” šleperi sa građevinskim materijalom, a među njima se gura i traktor, čija je prikolica prepuna nečeg od čega se nadima žuta cerada. Monasi ulaze preko reda. Policajac obalske straže pregleda svetogorsku vizu, Diamantion (25 evra) poredi je sa imenom u pasošu. Onda pregled brodske karte. U jednom pravcu pet i po evra. Procedura je uhodana, ozbiljna i bez suvišnih reči. Betonski molo u grčkoj luci Uranopolis brzo se prazni. Trajekt polazi na vreme – u 9 i 45. Sedišta na trajektu skoro sva su zauzeta. Kao u vojsci, tu su samo muškarci.

Posle sat vremena izlazimo u pristanu Jovanjica. Čeka nas klimatizovani autobus. Vlasništvo je manastira Hilandar. Braća iz Novog Sada zevaju. Dva dana su putovali do Uranopolisa. Autobus se lomata po zemljanom drumu. Vere se uz brda. Obrisi Hilandara ukazuju nam se kao što se manastir Studenica ukazuje putniku – manastirski krug zgrada je u kotlini. Studenica (1190.) i Hilandar (1198.) zadužbine su Simeona Nemanje i njegovog sina Save. Od poređenja ova dva zdanja sve vreme boravka nismo mogli da se oslobodimo.

Po dolasku u Hilandar - prozivka. Strog, stariji monah odvodi grupu od desetak gostiju do gostoprimnice. Posluženje je hladna voda, ratluk, kafa, čaj. Strogi monah, kao da je vojno lice, upoznaje goste sa manastirskim redom. Mnoštvo je tu ograničenja - nemojte izlaziti iz sobe do kupatila nepristojno obučeni, u crkvu samo u dugačkim rukavima, ako uđete u kratkim nećete biti izbačeni, ali smatrajte da ste nepristojni. Monahe možete slikati samo uz njihovo odobrenje. U deset uveče se gase svetla i vi morate biti u krevetu, lezite mirno i ne govorite da ne ugrozite mir ostalih u sobi. Ko želi može doći na jutarnju liturgiju u četiri, a budiće vas u šest, tada morate ustati.

Zrna grožđa relikvije

Smeštamo se u čistu, osmokrevetnu sobu. Braća iz Novog Sada su legla i odmah zaspala. Krećemo u obilazak manastira sami. Nije predviđeno da imamo vodiča, da neko obavesti goste o istorijatu, ništa od toga. Kako se ko snađe i šta sam vidi.

Raspitujemo se za bivšeg novinara Politike, Aleksandra Kneževića, koji se na Hilandaru zamonašio. Kažu nam da je otac Romilo na studijama u Kembridžu.

U portarnici, pitamo oca Simeona da nam otvori riznicu manastira: „E, vi ste danas došli i odmah biste da vidite riznicu, buni se monah zadužen za čuvanje riznice. Ja sam šest godina bio u manastiru i nisam video riznicu. Moj starac kaže, sutra ćemo, i tako šest godina.” Ipak, na nagovaranje, obećava da će videti sutra posle ručka.

Loza Svetog Simeona je pokrivena kamenim sarkofagom, zaštićena je i pletenom žicom, a podignut je i drveni venjak na kojem se raširio zeleni grm pun grozdova. To je jedno od čuda koje smo svojim očima videli – nije važno koliko je ta loza zaista stara, ali začuđuje da toliko obilat rod daju samo dva izdanka, koja su raspuknuta, izgledaju trulo, bez ikakvog života. Puzavica sa čudotvornim plodom izlazi iz zida crkve. Svaki njen satruli list se skuplja u spremištu, iza vratanaca, pod sarkofagom kojim je zaštićena. Svako zrno ploda je relikvija.

Savet iskušenika

Iskušenik koji čisti srebrne čirake, i odlučno odbija da kaže kako se zove, odakle je, priča da je loza iznikla iz mesta gde se iz kivota Svetog Simeona istakalo miro. Kada je Sveti Sava odneo kivot svog oca u Srbiju, da na njemu trajno pomiri zavađenu braću, Vukana i Stefana, iz tog mesta gde je bio kivot, samonikla je ova loza. Stara je preko 800 godina, niko ne zna stariju lozu koja daje ploda. A mnogima je donela poroda. I zato je tražena i do nje se teško dolazi. Jedan gost iz Kraljeva, priča da je dugo molio da dobije tri zrna za svog kolegu, inače saobraćajnog policajca, koji nije mogao da ima decu. Skoro ceo plod je rezervisan za molioce iz celog sveta. Nepisano pravilo je da onaj koji traži zrna svete loze, to bi valjalo da čini tri puta.

Iguman Hilandara Metodije

Pod hladnjakom, na koji se naslanja zeleni grm loze, iskušenik umače krpu u beli prah kojim čisti srebro. Žustro trlja, tako i govori: „Niste se pripremili za dolazak u Hilandar, morate da znate istoriju! Kako živimo ovde? Idite u kosturnicu, e, tamo će vam biti jasno kako vi živite! Šta su automobili, trčanje za unapređenjem, koliko je to sve prolazno. Tamo prvo treba da odete”.

Kosturnica je u podrumu jedne obične kuće. Ulazi se kroz taraba-vratanca. Samo se podigne reza. Da nam iskušenik nije rekao, ne bismo ni primetili da je tu kosturnica, a već smo pored ove zgrade prolazili. Nema nikog. Ledena tišina. Protivpožarni aparat stoji u pripravnosti, kao da će da gasi neki nikad zgasli požar u dušama davno umrlih monaha. Protivpožarni aparat jedini ima boju: daske polica su crne, lobanje svetle. Nema ničeg drugog. Stotine lobanja. Zalud nam je da tražimo svetlo. Vidimo koliko dopire svetlosti kroz podrumske prozore. Police u redovima, do visine niskog plafona. Lobanje naslagane jedne na druge. Na retkima je nešto napisano. Uspevamo da u polumraku pročitamo: Smederevac. Pored polica sa lobanjama je žicom ograđen deo podruma u kojem se drže neke baštenske stvari, čini nam se kao da i time Hilandarci pokazuju prezir prema materijalnom činu smrti.

Gosti Hilandara su i učenici Vojne gimnazije. Došli su sa svojim veroučiteljem. Krupan, mlad sveštenik, budućim oficirima je vodič kroz istoriju manastira i kroz religiju. Buduće starešine idu na liturgiju. Neki pred ikonom Bogorodice Trojeručice čine male i velike metanije. Neobičan prizor za nas koji smo služili bivšu JNA. Mladići odaju utisak iskrene religioznosti. Fotografišu se sa igumanom Metodijem. Raširili su dugačku srpsku zastavu, koja prekriva ceo njihov stroj. Došlo ih je pedesetpetoro. Igumanu Metodiju u čast pevaju: Znaš li odakle si, sine/ pogledaj planine sive/ Zejtinlikom cveće procvalo/ Šumadijom sunce zaspalo/ A, ovo je Srbija / govore grobovi ratnika/ iz slavnog vremena. Igumana Metodija ljube u ruku, a on ih blagosilja pred put na planinu Atos (2033 metara metara.), na čijem vrhu će se pričestiti. Podseća ih na tradiciju Hilandara :” Ovde su zadužbine Svetog Save, Simeona, kralja Milutina, cara Dušana, kneza Lazara, okruženi smo njima”. Iguman je mlad, 38 godina. Lice mu je postom i molitvom oduhovljeno, u retoričnosti govora se primećuje obrazovanje i fini balans socijalne i emotivne inteligencije. Iguman je rodom iz Čačka, što danas nije bez značaja.

Obnova posle požara

Obnova manastira od požara je u toku. Požar se dogodio u noći između 3. i 4. marta 2004. Radnici nose kombinezone na kojima napred piše: Obnova Hilandara. Tu su dizalice, kamioni... Izgoreli su konaci. Ako se Hilandar zamisli kao krug, u čijem je centru crkva, onda je izgorelo oko 40 odsto kruga. Požar je poštedeo najvažnije: crkve, pirg Svetog Save, konak Svetog Simeona, čudotvornu lozu, trpezariju, riznicu. Od konaka su ostali nagoreli zidovi. Rekonstrukcija je imala prvi zadatak da krhotine zidova očuva, tako da su poduprte gvozdenom konstrukcijom. Obnovljen je deo kod portarnice, ulaza. Majstori kažu da se sve obnavlja detaljno, verno originalu. Ono što smo mogli da vidimo deluje autentično, a ne kao neki Fruškogorski manastiri koji su u obnovi stavili PVC-e prozore.

Hilandar

Sutradan nas otac Simeon obaveštava da je u velikom poslu i da neće moći da nam otvori riznicu. Nismo razočarani, primamo lekcije iz strpljenja. Ipak pitamo, biće valjda moguće za šest godina? Odgovor: a, brzo će to.

Pred polazak se bude braća iz Novog Sada. Prespavali su boravak u Hilandaru, izuzev za vreme obroka. Zadovoljni su. Oporavljeni, kao da su bili mesec dana na planini. Osećam neku snagu, kaže stariji brat. I obične stvari, tako se čini, na Hilandaru postanu čudne, kao zrno grožđa, parče hleba, san.

Jede se u tišini slušajući

Trpezarija je sagrađena početkom četrnaestog veka, u doba kralja Milutina. Obeduje se dva puta dnevno, zajedno monasi i gosti

Hilandarska trpezarija je sačuvana u požaru. Podignuta je u vreme kralja Milutina, oko 1320. godine. Uzdignuta je tremom. Ispod, u podrumu, je vinarija. Trem je prostran i ukrašen. Pod od kamena, sa motivima krsta i zvezde, tavanica u orijentalnom stilu: šara u drvetu različitih boja. Iznad dvokrilnih vrata freska sa tri lika: Isus Hrist u sredini, Sveti Sava sa krunom mu je sa desne strane i Sveti Simeon s monaškom kapom - levo. To je ktitorski i ideološki pečat manastira.

Trpezarija je prostrana. Obeduje se za dugačkom stolovima. Sedi na klupama. Po 12 ljudi sa svake strane. Otprilike, ima nekih 250 mesta. Iguman sedi u čelu, u apsidi. Onda se ređaju stolovi sa monasima. Zatim stolovi sa gostima. Radnici obeduju odvojeno. Naspramno ulazu, na sredini prostorije, odignuta je propovedaonica, sa koje se čita u toku jela.

U Hilandaru se služe dva obroka, kako je propisao Sveti Sava u Tipiku. Ručak u osam ujutru i večera u šest uveče. Monah, visok skoro dva metra, dočekuje goste i brzo ih raspoređuje da sednu. Bratstvo broji, sa iskušenicima, oko 50 ljudi. Gostiju je više od 70. Pre obeda se izgovara Očenaš. Iguman daje odobrenje za čitanje Žitija. To je znak da se pristupi jelu. Tišina je, obeduje se i sluša žitije svetog Arsenija, koje čita monah sa predikaonice. Jelo je postavljeno, tako da nema šetanja pri posluživanju.

„Staklo” od litar sa vodom i isto takvo za vinom – raspoređeno je na četiri osobe. Korpa puna žućkastog hleba s debelom hrskavom korom. Braća iz Novog Sada, koji kući peku hleb, kažu da je ovaj hilandarski pečen od celog zrna, rekli bi pšenice, raži i ječma.

U tanjiru ceo svež paradajz, i u zdeli čorba-paprikaš od povrća, krompira i makarona. Za ručak, tarator salata, omlet, i, takođe, vino. Kakvo je hilandarsko vino? Služi se belo, nalik recini, malo je gorko i oporo, ali je sa dna čaše pitkije nego pri vrhu. Obed se završava kada čitač pristupi ponovo igumanu i ovaj ga blagoslovi. Onda svi ustaju.

Tekst i foto: Nenad Novak Stefanović

objavljeno: 19.08.2011.

[мирођија]

HILANDAR JE ČUVAR SRBIJE Reportaže utorak, 30 avgust 2011 16:51

Obnovljeni konak Hilandara

Manastir na Svetoj gori u Grčkoj regiji Halkidiki, zadužbina je Simeona Nemanje i njegovog sina Save

Na trajekt se ukrcavaju „hodom unazad” šleperi sa građevinskim materijalom, a među njima se gura i traktor, čija je prikolica prepuna nečeg od čega se nadima žuta cerada. Monasi ulaze preko reda. Policajac obalske straže pregleda svetogorsku vizu, Diamantion (25 evra) poredi je sa imenom u pasošu. Onda pregled brodske karte. U jednom pravcu pet i po evra. Procedura je uhodana, ozbiljna i bez suvišnih reči. Betonski molo u grčkoj luci Uranopolis brzo se prazni. Trajekt polazi na vreme – u 9 i 45. Sedišta na trajektu skoro sva su zauzeta. Kao u vojsci, tu su samo muškarci.

Posle sat vremena izlazimo u pristanu Jovanjica. Čeka nas klimatizovani autobus. Vlasništvo je manastira Hilandar. Braća iz Novog Sada zevaju. Dva dana su putovali do Uranopolisa. Autobus se lomata po zemljanom drumu. Vere se uz brda. Obrisi Hilandara ukazuju nam se kao što se manastir Studenica ukazuje putniku – manastirski krug zgrada je u kotlini. Studenica (1190.) i Hilandar (1198.) zadužbine su Simeona Nemanje i njegovog sina Save. Od poređenja ova dva zdanja sve vreme boravka nismo mogli da se oslobodimo.

Po dolasku u Hilandar - prozivka. Strog, stariji monah odvodi grupu od desetak gostiju do gostoprimnice. Posluženje je hladna voda, ratluk, kafa, čaj. Strogi monah, kao da je vojno lice, upoznaje goste sa manastirskim redom. Mnoštvo je tu ograničenja - nemojte izlaziti iz sobe do kupatila nepristojno obučeni, u crkvu samo u dugačkim rukavima, ako uđete u kratkim nećete biti izbačeni, ali smatrajte da ste nepristojni. Monahe možete slikati samo uz njihovo odobrenje. U deset uveče se gase svetla i vi morate biti u krevetu, lezite mirno i ne govorite da ne ugrozite mir ostalih u sobi. Ko želi može doći na jutarnju liturgiju u četiri, a budiće vas u šest, tada morate ustati.

Zrna grožđa relikvije

Smeštamo se u čistu, osmokrevetnu sobu. Braća iz Novog Sada su legla i odmah zaspala. Krećemo u obilazak manastira sami. Nije predviđeno da imamo vodiča, da neko obavesti goste o istorijatu, ništa od toga. Kako se ko snađe i šta sam vidi.

Raspitujemo se za bivšeg novinara Politike, Aleksandra Kneževića, koji se na Hilandaru zamonašio. Kažu nam da je otac Romilo na studijama u Kembridžu.

U portarnici, pitamo oca Simeona da nam otvori riznicu manastira: „E, vi ste danas došli i odmah biste da vidite riznicu, buni se monah zadužen za čuvanje riznice. Ja sam šest godina bio u manastiru i nisam video riznicu. Moj starac kaže, sutra ćemo, i tako šest godina.” Ipak, na nagovaranje, obećava da će videti sutra posle ručka.

Loza Svetog Simeona je pokrivena kamenim sarkofagom, zaštićena je i pletenom žicom, a podignut je i drveni venjak na kojem se raširio zeleni grm pun grozdova. To je jedno od čuda koje smo svojim očima videli – nije važno koliko je ta loza zaista stara, ali začuđuje da toliko obilat rod daju samo dva izdanka, koja su raspuknuta, izgledaju trulo, bez ikakvog života. Puzavica sa čudotvornim plodom izlazi iz zida crkve. Svaki njen satruli list se skuplja u spremištu, iza vratanaca, pod sarkofagom kojim je zaštićena. Svako zrno ploda je relikvija.

Savet iskušenika

Iskušenik koji čisti srebrne čirake, i odlučno odbija da kaže kako se zove, odakle je, priča da je loza iznikla iz mesta gde se iz kivota Svetog Simeona istakalo miro. Kada je Sveti Sava odneo kivot svog oca u Srbiju, da na njemu trajno pomiri zavađenu braću, Vukana i Stefana, iz tog mesta gde je bio kivot, samonikla je ova loza. Stara je preko 800 godina, niko ne zna stariju lozu koja daje ploda. A mnogima je donela poroda. I zato je tražena i do nje se teško dolazi. Jedan gost iz Kraljeva, priča da je dugo molio da dobije tri zrna za svog kolegu, inače saobraćajnog policajca, koji nije mogao da ima decu. Skoro ceo plod je rezervisan za molioce iz celog sveta. Nepisano pravilo je da onaj koji traži zrna svete loze, to bi valjalo da čini tri puta.

Iguman Hilandara Metodije

Pod hladnjakom, na koji se naslanja zeleni grm loze, iskušenik umače krpu u beli prah kojim čisti srebro. Žustro trlja, tako i govori: „Niste se pripremili za dolazak u Hilandar, morate da znate istoriju! Kako živimo ovde? Idite u kosturnicu, e, tamo će vam biti jasno kako vi živite! Šta su automobili, trčanje za unapređenjem, koliko je to sve prolazno. Tamo prvo treba da odete”.

Kosturnica je u podrumu jedne obične kuće. Ulazi se kroz taraba-vratanca. Samo se podigne reza. Da nam iskušenik nije rekao, ne bismo ni primetili da je tu kosturnica, a već smo pored ove zgrade prolazili. Nema nikog. Ledena tišina. Protivpožarni aparat stoji u pripravnosti, kao da će da gasi neki nikad zgasli požar u dušama davno umrlih monaha. Protivpožarni aparat jedini ima boju: daske polica su crne, lobanje svetle. Nema ničeg drugog. Stotine lobanja. Zalud nam je da tražimo svetlo. Vidimo koliko dopire svetlosti kroz podrumske prozore. Police u redovima, do visine niskog plafona. Lobanje naslagane jedne na druge. Na retkima je nešto napisano. Uspevamo da u polumraku pročitamo: Smederevac. Pored polica sa lobanjama je žicom ograđen deo podruma u kojem se drže neke baštenske stvari, čini nam se kao da i time Hilandarci pokazuju prezir prema materijalnom činu smrti.

Gosti Hilandara su i učenici Vojne gimnazije. Došli su sa svojim veroučiteljem. Krupan, mlad sveštenik, budućim oficirima je vodič kroz istoriju manastira i kroz religiju. Buduće starešine idu na liturgiju. Neki pred ikonom Bogorodice Trojeručice čine male i velike metanije. Neobičan prizor za nas koji smo služili bivšu JNA. Mladići odaju utisak iskrene religioznosti. Fotografišu se sa igumanom Metodijem. Raširili su dugačku srpsku zastavu, koja prekriva ceo njihov stroj. Došlo ih je pedesetpetoro. Igumanu Metodiju u čast pevaju: Znaš li odakle si, sine/ pogledaj planine sive/ Zejtinlikom cveće procvalo/ Šumadijom sunce zaspalo/ A, ovo je Srbija / govore grobovi ratnika/ iz slavnog vremena. Igumana Metodija ljube u ruku, a on ih blagosilja pred put na planinu Atos (2033 metara metara.), na čijem vrhu će se pričestiti. Podseća ih na tradiciju Hilandara :” Ovde su zadužbine Svetog Save, Simeona, kralja Milutina, cara Dušana, kneza Lazara, okruženi smo njima”. Iguman je mlad, 38 godina. Lice mu je postom i molitvom oduhovljeno, u retoričnosti govora se primećuje obrazovanje i fini balans socijalne i emotivne inteligencije. Iguman je rodom iz Čačka, što danas nije bez značaja.

Obnova posle požara

Obnova manastira od požara je u toku. Požar se dogodio u noći između 3. i 4. marta 2004. Radnici nose kombinezone na kojima napred piše: Obnova Hilandara. Tu su dizalice, kamioni... Izgoreli su konaci. Ako se Hilandar zamisli kao krug, u čijem je centru crkva, onda je izgorelo oko 40 odsto kruga. Požar je poštedeo najvažnije: crkve, pirg Svetog Save, konak Svetog Simeona, čudotvornu lozu, trpezariju, riznicu. Od konaka su ostali nagoreli zidovi. Rekonstrukcija je imala prvi zadatak da krhotine zidova očuva, tako da su poduprte gvozdenom konstrukcijom. Obnovljen je deo kod portarnice, ulaza. Majstori kažu da se sve obnavlja detaljno, verno originalu. Ono što smo mogli da vidimo deluje autentično, a ne kao neki Fruškogorski manastiri koji su u obnovi stavili PVC-e prozore.

Hilandar

Sutradan nas otac Simeon obaveštava da je u velikom poslu i da neće moći da nam otvori riznicu. Nismo razočarani, primamo lekcije iz strpljenja. Ipak pitamo, biće valjda moguće za šest godina? Odgovor: a, brzo će to.

Pred polazak se bude braća iz Novog Sada. Prespavali su boravak u Hilandaru, izuzev za vreme obroka. Zadovoljni su. Oporavljeni, kao da su bili mesec dana na planini. Osećam neku snagu, kaže stariji brat. I obične stvari, tako se čini, na Hilandaru postanu čudne, kao zrno grožđa, parče hleba, san.

Jede se u tišini slušajući

Trpezarija je sagrađena početkom četrnaestog veka, u doba kralja Milutina. Obeduje se dva puta dnevno, zajedno monasi i gosti

Hilandarska trpezarija je sačuvana u požaru. Podignuta je u vreme kralja Milutina, oko 1320. godine. Uzdignuta je tremom. Ispod, u podrumu, je vinarija. Trem je prostran i ukrašen. Pod od kamena, sa motivima krsta i zvezde, tavanica u orijentalnom stilu: šara u drvetu različitih boja. Iznad dvokrilnih vrata freska sa tri lika: Isus Hrist u sredini, Sveti Sava sa krunom mu je sa desne strane i Sveti Simeon s monaškom kapom - levo. To je ktitorski i ideološki pečat manastira.

Trpezarija je prostrana. Obeduje se za dugačkom stolovima. Sedi na klupama. Po 12 ljudi sa svake strane. Otprilike, ima nekih 250 mesta. Iguman sedi u čelu, u apsidi. Onda se ređaju stolovi sa monasima. Zatim stolovi sa gostima. Radnici obeduju odvojeno. Naspramno ulazu, na sredini prostorije, odignuta je propovedaonica, sa koje se čita u toku jela.

U Hilandaru se služe dva obroka, kako je propisao Sveti Sava u Tipiku. Ručak u osam ujutru i večera u šest uveče. Monah, visok skoro dva metra, dočekuje goste i brzo ih raspoređuje da sednu. Bratstvo broji, sa iskušenicima, oko 50 ljudi. Gostiju je više od 70. Pre obeda se izgovara Očenaš. Iguman daje odobrenje za čitanje Žitija. To je znak da se pristupi jelu. Tišina je, obeduje se i sluša žitije svetog Arsenija, koje čita monah sa predikaonice. Jelo je postavljeno, tako da nema šetanja pri posluživanju.

„Staklo” od litar sa vodom i isto takvo za vinom – raspoređeno je na četiri osobe. Korpa puna žućkastog hleba s debelom hrskavom korom. Braća iz Novog Sada, koji kući peku hleb, kažu da je ovaj hilandarski pečen od celog zrna, rekli bi pšenice, raži i ječma.

U tanjiru ceo svež paradajz, i u zdeli čorba-paprikaš od povrća, krompira i makarona. Za ručak, tarator salata, omlet, i, takođe, vino. Kakvo je hilandarsko vino? Služi se belo, nalik recini, malo je gorko i oporo, ali je sa dna čaše pitkije nego pri vrhu. Obed se završava kada čitač pristupi ponovo igumanu i ovaj ga blagoslovi. Onda svi ustaju.

Tekst i foto: Nenad Novak Stefanović

objavljeno: 19.08.2011.

http://www.manastir-lepavina.org

[Guest]

НОВА ИЗДАЊА НА САЈМУ КЊИГА

Београд, 23.10.2011.

Као и сваке године на београдском сајму књига, на штанду Задужбине Светог манастира Хиландара могу се пронаћи нове и занимљиве књиге. Ове године је Света српска царска лавра Хиландар припремила три нова наслова:

У библиотеци "Хиландарски путокази и преводи": Епископ Јован Пурић,

Тајна о Пресветој Богородици Божанствена Литургија

Светог Јована Златоустог

У библиотеци "Тавор" издата је књига:

Преподобни Јустин

(Поповић)

Философске урвине

(на грчком језику)

Задужбина Светог манастира Хиландара је у оквиру своје издавачке делатности такође припремила три нова наслова: Седма казивања

о Светој Гори

(заједничко издање са

Друштвом пријатеља

Свете Горе Атонске,

Београд) Александар

Пападијамандис

Божићне приче Александар

Пападијамандис

Васкршње приче

Сајам траје од 23. до 30. октобра 2011. Радно време је од 10 до 21 час.

Штанд Задужбине Хиландара се налази у Хали 4:

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

ПРИКАЗ КЊИГЕ "БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА"

Епископ Атанасије (Јевтић)/Митрополит Дионисије (Псарианос) – Тумачење божанствене литургије, Манастир Хиландар, 2011. стр. 246.

Митрополит Дионисије је рођен 1912. г. на егејском острву Андросу, од оца Леонида, свештеника. Завршио је гимназију и школу византијске музике у Атини, замонашио се 1934.г. и као ђакон служио у Атини, где је завршио и теологију, од 1945. служио је као јеромонах, архимандрит - протосинђел у Триполију – Пелопонез. 1949. позван је од Архиепископа Атинског и све Јеладе Спиридона за протосинђела атинског, где је 1952. изабран за епископа, помоћника Архиепископског. Од 1957 – 1997. био је Епархијски Архијереј – Митрополит Сервијски и Козански у Грчкој Македонији.

Као викарни епископ при Јеладском Синоду издао је Мали требник са неколико од њега новосастављених чинова Освећења, и приредио је званично издање Архијерејског чиновника. Такође је написао и извесна Житија и Службе нових Светих, и неколико студијских радова из византијске музике, јер је у црквеној музици и појању био изузетно обдарен. Треба истаћи његове Архипастирске беседе, Поуке, Енциклике, упућиване клиру и народу, које је и објављивао у Епархијском часопису Изграђивање. У овом часопису су штампане и ове 52 Беседе – Тумачења СветеЛитургије, које се код нас први пут појављују на српском језику. Упокојио се у Господу 7. децембра 1997.

Књигу која је пред нама можемо поделити на три дела. Први део је Увод Св. Јустина Ћелијског који је он написао 1978, у Поговору његовог превода Божанствене Литургије , други део је Поредак божанствене литургије Св. Јована Златоустог уз напомене епископа Атанасија (Јевтића), док трећи део сачињава предговор и 52 писане беседе, митрополита Дионисија, чији је циљ био да, поступно их делећи парохијанима,уведе, приближи и протумачи смисао њиховог заједничког учествовања у божанственом Сабрању, Литургији.

Умировљени владика Атанасије приређивањем ове књиге наставља да нам открива путоказе и ослонце на путевима Отаца Цркве који непомућено чувају и баштине истину Оваплоћеног и Васкрслог Христа. Остављајући нам благодарење и ломљење хлеба као Тајну откривања Новог Неба и Нове Земље Спаситељ нам је оставио нимало лак задатак да чистоту и питкост те благовести сачувамо и пренесемо на даља поколења. Низу апостолских мужева, преко отаца ране Цркве, Светог Симеона Новог Богослова, Светог Николе Кавасиле свакако се придружује и митрополит Дионисије. У овим беседама он нам сведочи Литургију као највеће дело Цркве, божанску стварност и као израз и носилац Предања Цркве.

С тога је циљ проповеди, било усмене или писане, изграђивање Цркве. Он нарочито наглашава чињеницу да је Црква народ Божији, па према томе Света Литургија је народно дело, служи се за народ Божији од истог тог народа. Појање у Цркви је такође важан моменат на који нам указује митрополит и указује на опасност да Црква, која је заједница богослужења, изгуби Свето Богослужење због недостатка свештеног појања.

Предањско схватање и служење Свете Литургије је свакако кључ и за разумевање Тријадологије и Еклисиологије, тако да се и ова књига прикључује четвротомном делу владике Атанасија Христос – Нова Пасха. Својим радом он нам указује на горуће проблеме литургијске праксе. Беседе митрополита Дионисија, нашег савременика, уводе нас разумљивим језиком у тајну Тела Христовог и у великој мери доприносе правилном схватању Евхаристије.

Више информација о дистрибуцији књига можете добити на телефоне: +381 11 3692651, 3692653 или путем е-поште: [email protected]

[Guest]

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ - СЛАВА ХИЛАНДАРА

Тропар празника (глас 4.):

''Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја''!

Хиландар, 03.12.2011.

На дан празника Ваведења Пресвете Владичице Богородице, који наша Света Православна Црква прославља 21. новембра по јулијанском календару а 4. децембра по грегоријанском календару, Света српска царска лавра манастир Хиландар свечано прославља своју манастирску славу.

Уочи манастирске славе, служи се свеноћно бденије уз учешће монаха из других светогорских манастира и присутних гостију. Сва служба је величанствена и у свему царска. У манастиру се поводом славе спрема свечана трпеза и кољиво са изображеном иконом Ваведења и друго кољиво за парастос свим ктиторима и приложницима обитељи који се служи истога дана али увече.

У складу са древним обичајем сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. Посебне братске везе између Ватопеда и Хиландара утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог и сваке године за време манастирских слава игумани два манастира замењују места.

Ове године, као представник Српске православне цркве гост хиландарског братства ће бити Његово преосвештенство епископ шумадијски Г. Јован.

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/topic/16502-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B2%D0%BE%D1%80%D1%98%D1%83-%D1%83-%D0%BC%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%B2%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D1%82-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D0%B7%D0%B0-%D0%BE%D0%B1/

[Guest]

СРБИ ИЗ РУСИЈЕ САКУПИЛИ 100.000 ЕВРА ЗА ХИЛАНДАР

Москва, 11.12.2011.

Благословом Божијим и старањем клирика Подворја Српске Православне Цркве у Москви, у првим данима Божићњег поста међу Србима који живе и раде у Москви сакупљани су прилози за обнову манастира Хиландара. За непуних десет дана наши парохијани су показали велико хришћанско милосрђе и бригу према својој Светој Цркви сакупивши, за овај кратки период, око 100.000 евра помоћи главној светињи наше Цркве.

Велику љубав према овом труду те духовну утеху и потпору нашим благочестивим хришћанима, који живе далеко од своје отаџбине, показао је сабор стараца манастира Хиландара пославши у Москву вишечлану делегацију Атонске обитељи на челу са Високопреподобним Архимандритом и Игуманом Методијем, да благим јеванђелским речима поучи народ и у име манастира преузме наше дарове.

Дочек Игумана и братије светог манастира Хиландара те заједничко евхаристијско славље произашли су у Саборном Петро-Павловском храму Подворја у недељу 11. децембра 2011. године. Том приликом настојатељ Подворја Епископ моравички Г. Антоније јe служио Свету Архијерејску Литургију на којој су саслуживали Игуман манастира Хиландара, братија хиландарске обитељи, братија Новојерусалимског манастира из Подмосковља, српски студенти (у свештеном чину) из Московске духовне Академије и клирици Подворја.

На богослужењу се молило мноштво благочестивог народа, међу којима и Амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији гђа. Јелица Курјак. У име Руске Православне Цркве овом молитвеном слављу присуствовао је Високопречасни Господин протојереј Николај Балашов заменик председника Одељења за спољне послове Московске Патријаршије.

После Литургије Епископ Антоније се обратио сабраним верницима архипастирским словом говорећи о значају манастира Хиландара за Српску Цркву и историју нашег народа. Владика се топло захвалио свима присутнима на учешћу у благом делу обнове манастира Хиландара истакавши посебну благодарност гђи. Курјак и оцу Николају Балашову. У име свих сабраних Владика је пожелео оцу Методију и братији манастира духовне снаге и Божије помоћи у великом делу обнове славне свете обитељи предавши му на дар игумански жезал.

После Свете Литургије уследила је конференција за штампу на којој је игуман Методије говорио о пожару који се догодио, последицама истог, току обнове манастира и перспективама на будућност. После његовог излагања наши парохијани су уручили сакупљена средства уз наду да ће манастир Хиландар ускоро заблистати у свој својој слави и лепоти. У продужетку је уследила празнична трпеза љубави, која је послужила да се осмисли продужетак овог благог дела.

+ Епископ моравички Антоније

Извор: www.spc.rs

[Guest]

ХИЛАНДАРСКА ДЕЛЕГАЦИЈА СА НЕНАДОМ ПОПОВИЋЕМ У МОСКВИ

Москва 12.12.2011.

Игуман Свете српске царске лавра архимандрит Методије и Епископ моравички Г. Антоније сусрели су се у Москви са Ненадом Поповићем, председником компаније "АБЦ електро", предавачем на московском Универзитету Ломоносов и Државном рударском универзитету и народним послаником у парламенту Републике Србије. Будући да због обавеза није био у могућности да присуствује добротворном пријему за помоћ Обнови Хиландара у подворју Српске цркве, г. Поповић је приредио ручак за хиландарску делегацију.

У срдачном разговору домаћин је упознао госте о раду своје компаније у Русији и занимао се за ток обнове Хиландара након пожара 2004. године и могућности да наши пословни људи у Русији помогну овај важан национални подухват. Ненад Поповић је посебно указао да је владика Антоније, представник Српске православне цркве у Русији, веома много учинио за представљање српског народа и цркве у овој пријатељској земљи. Додао је да је хиландарска делегација на најбољи начин имала прилике да види плодове рада преосвећеног владике.

[Guest]

ИГУМАН МЕТОДИЈЕ У ОДЕЉЕЊУ СПОЉНИХ ЦРКВЕНИХ ВЕЗА РПЦ

Москва, 12.12.2011.

12. децембра 2011. године у Одељењу спољних црквених веза Московске патријаршије одржан је састанак заменика председника ОСЦВ протојереја Николаја Балашова с делегацијом српског светогорског манастира Хиландара на челу са игуманом братства архимандритом Методијем (Марковићем). Састанку је присуствовао и управитељ Новојерусалимског манастира игуман Теофилакт (Безукладников), директор Фонда Задужбине светог манастира Хиландара Миливој Ранђић, извршни директор Фонда за обнову Новојерусалимског манастира В.П. Коченов као и члан секретаријата задужен за међународне односе у ОСЦВ-у, јеромонах Стефан (Игуманов)

Протојереј Николај Балашов је поздравио госте у име Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила као и у име председника ОСЦВ Московске патријаршије митрополита волоколамског Илариона (Алфејева). Отац Николај је изразио љубав и благодарност српској браћи за долазак у Русију, за прву „али надамо се не последњу посету хиландарског игумана Светој Русији“, као и за драгоцени, дубоко символични поклон, који је светогорско братство предало Новојерусалимском манастиру – копију иконе Мајке Божије, Тројеручице, веома поштовану међу православним верницима у Русији. „ Једна копија атонске иконе је већ била поклоњена Новојерусалимском манастиру, и то пре 350 година у време патријарха Никона, али нажалост у годинама атеистичког гоњења она је био изгубљена, и ево све до сада када је ово даривање обновљено“, рекао је заменик председника ОСЦВ -а.

Архимандрит Методије је рекао како велики број поклоника, и то не само из Србије већ и из Русије, посећује манастир Хиландар, при том нагласивши како атонски монаси нерадо напуштају своје братство али је за њих посебна радост и част била могућност да посете Русију и донесу Тројеручицу.

Отац Николај је рекао: „Веома је важно што наше Цркве чувају духовно јединство наших народа. Пример хиландарског братства је достојан дубоког поштовања, наиме, налазите се далеко од отаџбине Србије, и иако то траје вековима, нисте изгубили присне духовне везе са њом. И у тешким, преломним тренуцима за српски народ ваш манастир је био духовни оријентир, ослонац и светионик који је указивао на прави пут ка Христу“. Заменик председника ОСЦВ -а је напоменуо да за Свету Русију такође много значи веза са Светом Гором. „Оснивач нашег монаштва, преподобни Антоније, је дошао са Атоса и основао прву руску монашку обитељ из које је изашао велики број преподобних отаца и светитеља“, објаснио је он. Већина наших првих архијереја који су дошли на епископске катедре и почели да руски народ преобраћају ка познању Христа су долазили из Кијевско–печерске лавре. „Следећи пут би неминовно требало да посетите Кијев. Без упознавања Кијева немогуће је разумети нашу духовну историју, као што је немогуће српску без Косова“.

Игуман Теофилакт је заблагодарио братству светогорске хиландарске обитељи, која је по благослову Светог Патријарха Московског и све Русије Кирила и уз помоћ ОСЦВ-а доставила у Новојерусалимски манастир копију главне светиње српске обитељи на Атосу, икону Мајке Божије, Тројеручице. Отац Игуман је подвукао важну улогу задужбина (фондација), хиландарске и новојерусалимске, која произлази из подршке коју оне пружају обнови обеју обитељи.

Учесници су разговарали о могућности да се у храмове Руске Православне Цркве донесу и још неке светиње древнога српског атонског манастира. Саговорници су се дотакли и тема од општеправославног значаја, као што су проблеми који ће бити разматрани на Свеправославном Сабору чија је припрема у току, затим о изазовима вођења међухришћанског дијалога и на крају су са задовољством закључили да између руског и српског народа постоји традиционално братски односи. Посебна пажња је била посвећена могућностима јачања православног јединства и солидарности неопходних у превазилажењу раскола.

Извор: Служба за односе са јавношћу Одељења спољних црквених веза

[Guest]

ХИЛАНДАРСКИ ИГУМАН КОД ГУБЕРНАТОРА САНКТ ПЕТЕРБУРГА

Санкт Петербург, 13.12.2011.

Губернатор Санкт Петербурга Георги Сергејевич Полтавченко примио је игумана Светог манастира Хиландара архимандрита Методија са делегацијом у својој резиденцији у Смољном здању. Губернатор Полтавченко је угледни и активни члан Руског атонског друштва које редовно посећује и помаже атонске манастире. Велики је пријатељ хиландарског братства које је имало част да га угости у октобру 2010. приликом освећења обновљеног дела Великог конака.

Током сусрета разматрана је могућност организације доношења неколико хиландарских светиња како би верни народ у Русији био у могућности да им се поклони.

Светиње би, уз организациону подршку Руског атонског друштва и благослове Руске православне цркце, Цариградске патријаршије и Свештене општине Свете Горе, прво биле донете у Санкт Петербург.

[Guest]

ПРИКАЗ КЊИГА АЛЕКСАНДРА ПАПАДИЈАМАНДИСА

Александар Пападијамандис – Божићне приче, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011. стр. 128. (припремила и превела Марина Вељковић)

Александар Пападијамандис – Васкршње приче, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011. стр. 190. (припремила и превела Марина Вељковић)

Настављајући издавачки план представљања и афирмације хришћанске књижевности засноване на православном искуству и етосу Цркве, који је започет представљањем аутора у библиотеци „Српска мисао“ ( Тадија Костић На туђем послу, Владимир Велмар-Јанковић Играчи на жици), Задужбина Хиландара је објавила две књиге великог грчког приповедача Александра Пападијамандиса - Божићне и Васкршње приче

Ове године се навршава 100 година од упокојења овог, како су га савременици а пре свега, књижевни критичари, „светитеља грчке књижевности“. Грчки нобеловац Јоргос Сеферис га је назвао једним од највећих грчких прозаиста.

Александар Пападијамандис (1851-1911) је рођен у сиромашној свештеничкој породици на острву Скијатос. Од детињства свом душом пригрлио је истину православне вере и остао до краја веран свом избору, а својим књижевним делом ју је и посведочио.

Као дечак често је пратио свога оца свештеника кад је овај одлазио да служи у црквицама ван града за време панађура и разних светковина и празника, помажући му тако што је певао у певници. Одатле потиче његова доживотна љубав према византијском појању, које је неговао исто тако истрајно до краја свога живота као и своју веру, и остао упамћен не само као велики писац него и као непревазиђени појац десне певнице црквице Светог пророка Јелисеја у Атини.

Због тешког материјалног стања нередовно се школовао и у једном од тих прекида боравио је на Светој Гори. Светогорски скромни начин живота, вековно присуство Светотројичне благодати духовног опита га је придобило за читав живот, па иако се није замонашио, стекао је снажну наклоност према подвижништву које је неговао током целог свог усамљеничког живота који је проводио уз многа лишавања, али због тога није падао у очајање већ их је доживљавао као Божији благослов.

Имао је и дар познавања језика којег је умножавао преводећи са руског, енглеског и француског језика. Превео је на грчки језик велики број класика. Први је превео роман Злочин и казна Ф.М. Достојевског.

Његов стваралачки књижевни опус можемо поделити на два периода. Након првог периода у коме је објављивао романе, окренуо се писању приповетки. Иако кратке форме ове приповетке су пуне јаких карактерних ликова које одликује једноставност и доброта галилејских рибара, али с друге стране има и злонамерних свекрви, похлепно незаситих трговаца, итд. Свакодневно се крећући међу људима добро је упознао живот а пре свега живот сиромашног грчког народа, постављајући темељ правцу који би се могао назвати хришћанским религиозним реализмом.

Читајући приповетке не напушта нас доживљај присуства `тихог гласа`, у коме се Господ откривао пророку Илији, а истовремено провејава болно сећање за изгубљениом прошлим временима детињства и невиности као и Адамов покајни жал због непослушности у Рају. Међутим, унинији он није давао могућност да надвлада зато уочи највећих празника, Васкрсења Христовог, а свакако и Рођења он нам износи те ситне, а рекли би чак неприметне радости малих људи а које су пуне љубави и вере која горе премешта. За овакве људе се Спаситељ молио Оцу у Гетсиманском врту, овај народ Божији сачињава Цркву коју ни врата адова неће надвладати.

Зато су ове приповетке врло корисне за читање и у нашем народу, захваћеним духом безверја и отуђености од Бога, Цркве и Предања а који наивно верује да се Господ налази у јаком ветру, трусу и огњу који често стварају моћници овога света, не би ли се и ми придружили онима којима ће Господ приликом Доласка рећи: ``Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света`` (Мт. 25, 34).

Предговор књизи "Васкршње приче" са више информација о писцу и делу можете преузети овде

[Guest]

ПРИКАЗ КЊИГЕ "ТАЈНА О ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ"

Епископ нишки др Јован (Пурић) – Тајна о пресветој Богородици, Манастир Хиландар, 2011, стр. 174.

Епископ нишки Јован рођен је 1965. у Мијачима код Ваљева. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. Академске студије је започео на Православном богословском факултету у Београду, а наставио их је и завршио на Духовној академији Руске православне цркве у Петрограду одбранивши научни рад из области византологије на тему Иконоборство и иконопоштовање. Након студија једну годину je предавао у Богословији Св. Саве у Београду, а потом је 1992. замонашен у Манастиру Острогу.

Од 1992. до 2006. године био је професор Богословије Св. Петра Цетињског, где је предавао православну догматику и црквено појање. Након Цетињске богословије постао је предавач на Академији СПЦ за уметност и конзервацију. Као докторант Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву 2009. одбранио је рад на тему Философија васпитања у делу Св. Јована Златоустог. Након јерођаконског чина рукоположен је, у манастиру Милешеви у чин јеромонаха од стране блаженопочившег патријарха Павла који га је 2004. године и хиротонисао, у Храму Христовог васкрсења у Подгорици, за викара митрополита црногорско-приморског са титулом епископа диоклијског. Уједно је као епископ диоклијски био и игуман Манастира Острога. На редовном Светом архијерејском сабору СПЦ у мају 2011. изабран је за епископa нишког, а у августу је уведен у трон од стране патријарха српског Иринеја.

Епископ саратовски и балашовски Венијамин (Милов) рођен је 1887. г. у Оренбургу, у свештеничкој породици. Завршио је богословију у Вјатску као и Духовну академију у Москви. Године 1918. је замонашен а убрзо и произведен у чин архимандрита када је постао и игуман Покровског манастира у Москви. Од 1946. био је сабрат Тројице-Сергијеве лавре и предавач у Московској богословији и Духовној академији. У богословској науци се посебно занимао за патролошка и пастирско-богословска питања. Одбранио је магистарски рад са темом Божија љубав у учењу Библије и Православне цркве, након чега је добио титулу професора и постављен је за инспектора Духовне академије у Москви. Након што је 1954. постављен за старешину Храма Св. Илије у граду Серпуху, већ следеће године је хиротонисан за епископа саратовског и балашовског. Хиротонију је обавио руски патријарх Алексеј у Богојављенском храму Руске патријаршије. Кратко се задржао на овој катедри јер се упокојио већ 2. августа 1955.

Књигу која је пред нама, а која излази оквиру библиотеке Хиландарски путокази и преводи као 56. по реду, можемо поделити на два дела. У првом делу је изложено православно учење о Богородици. Кроз наслове тематских целина епископ Јован је објаснио важна питања: предвечна тајна о Богородици, затим оваплоћење Бога Логоса од Дјеве Марије са сотириолошког аспекта као и место Пресвете Богородице у гносеологији и сотириолигији хришћанске антропологије. Поступак који аутор примењује бавећи се овим догматским темама заснован је на одличном познавању црквеног појања, црквене естетике и патристике. По речима протојереја ставрофора др Драгана Милина: Ова књига је уствари један оригинални канон Богородици, сабран из врло широког опуса црквене поезије. Међутим, не само да су скупљене мисли о Богородици, него су врло јасно и објашњене.

Други део књиге чини превод једног дела књиге Чтения по Литургическому Богословию, епископа Венијамина. Преведени део се односи на прослављање Богородице кроз празнике који обележавају важне догађаје у животу Дјеве а који имају директних последица на спасење рода људског. Богородичини празници, који чине саставни део годишњег црквеног богослужбеног круга, разјашњени су тумачњењима епископа Венијамина. Кроз ово тумачење нам се откривају литургички, иконолошки као и сотириолошки аспекти појаве Богородице у историји људског рода, поготову ако се узме у обзир чињеница да је она у ствари једина која је родила Бога. Ова тумачења су пропраћена великим бројем места из богослужбених књига, која је он као свештенослужитељ врло добро познавао, па тако представљју праву ризницу гласовних минијатура преточених у стихове. Добро познавање црквених делатника који су свој теолошки израз градили кроз текстове црквеног појања јесте свакако подстакло и епископа Јована да свом раду придружи и ово дело.