Манастир Хиландар

[Guest]

ПРОФ. ДР МИРКО КОВАЧЕВИЋ ОДЛИКОВАН ОРДЕНОМ СВЕТОГ САВЕ

Београд, 29.12.2011.

Данас је у Српској Патријаршији у Београду, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј одликовао орденом Светог Саве академика Милорада Екмечића и проф. др Мирка Ковачевића, главног архитекту Обнове Хиландара. Детаљније...

[Guest]

ХРИСТОС СЕ РОДИ - ЗАИСТА СЕ РОДИ!

Свим посетиоцима Хиландарских страница желимо радостан празник Рођења Господа Исуса Христа, као и благословено 2012. лето Господње.

Х Р И С Т О С

С Е Р О Д И !

[Guest]

[Guest]

НАГРАДА ГОРАНУ ВУКЧЕВИЋУ ЗА ФИЛМ О ХИЛАНДАРУ

Београд, 13.01.2012.

Жири фестивала Прес Витез доделио је режисеру Горану Вукчевићу, са ТВ Војводина Нови Сад, награду за минијатуру "Светогорски записи – сенке минулих Светогораца" у коме је он у кратком видео запису приказао начин сахрањивања и чувања посмртних остатака монаха у манастиру Хиландару и на Светој Гори.

Режисер Горан Вукчевић налази неисцрпну инспирацију за свој уметнички рад управо у Богородичином Врту испод Атоса, а ова минијатура је свакако потврда тога. Награда је додељена децембра 2011. године у категорији Специјална награда за режију "Ана Њемога Колар", која је уједно и сећање на познату режисерку и сценаристкињу ауторских документарних филмова који су учествовали на многобројним међународним фестивалима у Монтреалу, Сијени итд.

Фестивал је основан са идејом едукације о кроки документарној форми и жанру цртице а ради популаризације интерног и универзитетског образовања, креативности у свакодневном раду новинара као и свеопште промоције витештва у новинарској професији.

[Guest]

КЊИГА "КРСТ ХРИСТОВ" У ИЗДАЊУ ЗАДУЖБИНЕ ХИЛАНДАРА

Архимандрит Георгије Капсанис - Крст Христов и његов значај у нашем животу; Искуства благодати Божије, Задужбина Светог манастира Хиландара, 2004. 89 стр.

Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина.

Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће.

Моћ часног крста

Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет.

То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света.

На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима.

Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење:

Јер је ДОБРОВОЉНА

Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне).

Јер је СТВАРНА СМРТ

По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста."

Учешће хришћана у крсту Христовом

После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно?

а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24).

Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14).

По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли.

Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4).

У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст.

Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању).

Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује."

Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако...

... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења.

И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац.

б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања

Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика.

Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави."

Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење.

Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон.

И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана.

в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу

Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене.

Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо."

Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара."

У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.

Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви.

Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других.

Крст и савремени свет

Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом.

Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује.

Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа.

Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења.

Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих).

Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести.

Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота.

Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист.

Извор:

www.spc.rs

Књигу можете купити у књижари Задужбине Хиландара

+381113692651, 3692653; [email protected]

[Guest]

ПРЕДСТАВЉАЊЕ СВЕТИГОРИНЕ КЊИГЕ О ХИЛАНДАРУ

Београд, 01.02.2012.

У четвртак, 2. фебруара 2012. године у 12 часова, у Медија центру у Београду, Издавачко-информативна установа „Светигора“ представиће нову књигу из едиције „Немањићки манастири“ – „Манастир Хиландар“.

Монографију ће представити Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић, историчар уметности проф. др Аника Сковран, јеромонах Доситеј, сабрат манастира Хиландара, проф. др Мирко Ковачевић, главни архитекта обнове манастира, и г. Миливој Ранђић, директор Хиландарске задужбине.

Извор: www.spc.rs

[Guest]

ИГУМАН МЕТОДИЈЕ НА ПРЕДСТАВЉАЊУ КЊИГЕ У АТИНИ

Атина, 07.02.2012.

Архимандрит Методије, игуман Хиландара, учествовао је у Атини на представљању тротомног "Великог старечника врлинских Светогораца 20. века", који је сачинио старац Мојсије Светогорац. Представљање је одржано у сали филолошког друштва "Парнасос".

Мојсије Светогорац, сабрат скита светог Пантелејмона који припада манастиру Кутлумуш и старац келије светог Јована Златоустог, веома је плодан аутор који је до сада објавио шездесет књига.

О новој књизи говорили су Митрополит навпактски Јеротеј, игуман Хиландара архимандрит Методије, протопрезвитер Георгије Металинос, економ манастира Симонопетра архимандрит Јефрем и протосинђел Флоринске митрополије архимандрит Јустин Бардакос.

На промоцији су били присутни Архиепископ атински и све Грчке Јероним Други, Митрополит Доротеј сироски, Серафим пирејски, Павле козански, Јоил едески, Варнава напуљски, Серафим кифирски, Епископ Гаврило диавлијски, оци светогорци и научници- богослови.

Игуман Методије је посебно представио српске светогорске старце који су обухваћени овим великим и јединственим старечником - Георгија (Витковића), Никанора, Мирона и Саву.

[Guest]

ПРОСЛАВА СВЕТОГ СТАРЦА НИКАНОРА ХИЛАНДАРЦА У ИЛАЈНУ

Илајн, Аустралија, 04.03.2012.

У недељу, 4. марта 2012. године, када Једна Света Саборна и Апостолска Црква Христова торжествено слави велику и славну победу Православља над иконоборством и осталим јересима, Митрополија аустралијско-новозеландска имала је повода за двоструку радост. Наиме, на овај велики дан, како је већ наговештено, по први пут је свечано, празнично-литургијски, на локалном нивоу (док се званично - саборски не уведе у Диптихе Светих) у манастиру светог Саве Српског у Илајну, обележен празник преподобног старца Никанора Хиландарског и аустралијско-новозеландског.

Његово Преосвештенство Епископ Г. Иринеј заједно са преподобним монаштвом и часним свештенством, уз присуство великог броја верног народа Божијег, одслужио је Св. Архијерејску Литургију у храму светог Алимпија Столпника, где се иначе налазе мошти новопросијавшег старца Никанора. Епископу, на овај велики дан, саслуживали су високопреподобни архимандрит Лазар (Царан) настојатељ свете Обитељи, високопреподобни архимандрит Теодор (Бојовић) игуман манастира, високопречасни протојереј-ставрофор Никола Билић, протојереји Момчило Вукша, Драгољуб Пантелић, пречасни јереј Михаил Балој и високопреподобни архиђакон Силуан (Мракић).

У препуном храму, поред гроба светог Старца, света Литургија протицала је у једном савршеном, могло би се рећи, есхатолошком миру.

Епископ је у својој надахнутој беседи подсетио народ на значај празника – тријумфа Православља над иконоборачкој јереси, савршеној литургичности поста, као и о радости која је обасјала Пети континент у лику и личности Старца Никанора. Владика је у беседи нагласио како се прослава Светог Старца Никанора за сада обележава само на локалном нивоу а литургијски само у манастиру Светог Саве у Илајну.

После свечане литије око храма, у којој су ношене свете Иконе, по устаљеном предању, саборно је прочитан Синодикон из 843. године.

Након тога, пререзан је славски колач у част и славу преподобног старца Никанора, уз појање сверадосног и врло карактеристичног за народ Петог континента тропара преподобном.

Да нема ништа случајно у Православљу, и да нас Бог из дана у дан уверава да је увек са нама, и да Његова промисао тајанствено дела, открило се овога пута на следећи начин. Наиме, преподобни Старац за време свог боравка у Аустралији, преставио се у Господу за време Великог Поста, тачније у Недељи православља која је и те године пала управо 04. марта. После више од двадесет година, прво, иако локално обележавање његовог светог спомена, тајанствено се опет подударало са овим светим Празником!

Радост овог молитвено-литургијског славља, настављена је после за трпезом љубави, коју је приредила света Обитељ.

Фотографије: "Српски Глас" Мелбурн

Извор: Митрополија аустралијско - новозеландска

[Guest]

ХИЛАНДАРСКИ ИГУМАН У АТОНИЈАДИ

Света Гора, 09.03.2012.

Игуман Свете српске царске лавре, високопреподобни архимандрит Методије, гостовао је у Атонијади (црквеној светогорској академији – средњој школи), где је на позив школског одбора одржао беседу ђацима.

Након служеног другог дела Акатиста Пресветој Богородици* у петак увече, игуман Методије је ученицима говорио о историји Хиландара, посебно о великим светитељима Симеону и Сави и њиховим чудима. У наставку је више речи било о духовном значају поста током времена велике четрдесетнице.

Хиландарски игуман је на крају благословио сву присутну децу и посебно се захвалио за част која му је указана позивом да посети школу.

*По грчкој пракси, прве четири суботе, односно петком увече, служи се Акатист подељен на четири дела. Пете суботе се служи цео.

Извор: agioritikovima.gr

[Guest]

ПОСЕТИТЕ НАС НА ВАСКРШЊЕМ САЈМУ КЊИГА

Његова Светост Патријарх српски Иринеј на штанду Задужбине Хиландара

Београд, 27.03.2012.

У сусрет великом празнику Васкрсења Христовог, са радошћу вас позивамо да посетите штанд Задужбине Хиландара на Васкршњем сајму књига који се одржава од 27. марта до 8. априла 2012. године у бившој згради робне куће "Клуз" у Масариковој улици у Београду. Сајам ће радити сваког дана од 10 до 20 часова. Улаз је слободан.

На штанду можете пронаћи преко стотину наслова из издавачке делатности Хиландара и Задужбине. Међу новијим насловима издвајамо:

"СРПСКА МИНИЈАТУРА 16. И 17. ВЕКА", Зоран Ракић, Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета у Београду,Филозофски факултет у Београду, Света српска царска лавра Хиландар, 2012. стр 356

"БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА", Епископ Атанасије (Јевтић)/Митрополит Дионисије (Псарианос), Манастир Хиландар, 2011. стр. 246.

"ТАЈНА О ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ", Епископ нишки др Јован (Пурић), Манастир Хиландар, 2011, стр. 174.

"БОЖИЋНЕ ПРИЧЕ", Александар Пападијамандис, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011. стр. 128. (припремила и превела Марина Вељковић)

"ВАСКРШЊЕ ПРИЧЕ", Александар Пападијамандис, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011. стр. 190. (припремила и превела Марина Вељковић)

"СЕДМА КАЗИВАЊА О СВЕТОЈ ГОРИ", Друштво пријатеља Свете Горе Атонске,Задужбина светог манастира Хиландара, 2011. стр. 320

Књиге које вас интересује можете пронаћи у каталогу:

Књиге можете купити и у књижари Задужбине Хиландара

+381113692651, 3692653; [email protected]

[Guest]

ПРЕДСТАВЉАЊЕ ХИЛАНДАРА НА ВАСКРШЊЕМ САЈМУ

Београд, 30.03.2012.

У оквиру Васкршњег сајма у Београду одржано је представљање манастира Хиландара, његове обнове, живота и издавачке делатности. О самом манастиру говорио је хиландарски сабрат јеромонах Доситеј. О обнови манастира од последица пожара 2004. године, говорио је архитекта Стевица Трипковић. Манастирска издања и издаваштвo Задужбине Хиландара, представио је оперативни уредник Никола Дробњаковић. Детаљније...

[Guest]

БЕСЕДА МИРКА КОВАЧЕВИЋА ПОВОДОМ ОДЛИКОВАЊА

Хиландар, 01.04.2012.

У Светом манастиру Хиландару је на свечан начин обележена додела ордена Светог Саве, проф. др Мирку Ковачевићу, главном архитекти Обнове Хиландара.

Професора Ковачевића је на предлог Свештеног сабора манастира Хиландара, орденом Светог Саве 2. степена одликовао Свети архијерејски сабор СПЦ. Орден му је свечано доделио Његова Светост патријарх српски Г. Иринеј у Српској Патријаршији 29. децембра 2011. Детаљније...

[Guest]

ПОГЛЕДАЈТЕ - ХИЛАНДАР, ОКОМ И ДУШОМ

У понедељак, 16. и 23. априла, у 21.00 на 1. програму РТ Војводина, погледајте дводелни документарни програм

ХИЛАНДАР, ОКОМ И ДУШОМ

Прослављени олимпијац, одбојкаш, Владимир Вања Грбић и редитељ Горан Вукчевић на путу ка Светој гори и крајњем одредишту - осмовековном Хиландару, упознаће гледаоце са бројним белезима наше историје на простору Грчке, прецизније у регији древног Солуна и полуострва Халкидики.

Овај крај знан је по мноштву значајних догађаја, као и по траговима знаменитих људи. За нас су од посебне важности обележја византијске историје и знамења Првог светског рата.

[Guest]

ВАСКРШЊИ ИНТЕРВЈУ СА ИГУМАНОМ МЕТОДИЈЕМ

Хиландар, април 2012.

СВЕТЛОСТ ЈАЧА ОД СУНЦА

(Интервју игумана Свете српске царске лавре Хиландара, Високопреподобног архимандрита Методија дат "Јат ревији", новинар: Жељка Трнинић, фото Саша Жутић)

Васкрсење Христово као победа над смрћу, највећи је дар Божији целом човечанству. Једино одбијајући да верујемо у реалност васкрсења, ми себе лишавамо Његове благодати.

Васкрс је празник који се слави од апостолских времена. Значај Христовог васкрснућа најбоље показује чињеница да су апостоли и њихови ученици као успомену на то дело почели да славе не само тај дан, него и сваки први дан у недељи, назвавши га "даном Господњим". О значају овог празника и његовом празновању у манастиру Хиландар разговарали смо са Високопреподобним архимандритом Методијем, игуманом Свете српске царске лавре Хиландара.

Шта Васкрс представља хришћанима и да ли за монахе има и неки додатни значај?

– За хришћане Васкрсење Христово није само један од празника, већ смисао њиховог живота и највећа нада њихове вере. Због тога је и велики апостол Павле писао првим хришћанима: "Ако Христос није устао, узалуд вјера ваша... Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи. Но заиста је Христос устао из мртвих..." (I Кор 15, 17–20). Особито су монаси позвани на то да непрестано на себи носе печат васкрсења Христовог. Монах Георгије Витковић, врлински светогорски аскета – Србин који је живео и подвизавао се средином прошлог века, говорио је монасима да се старају да никада не изгубе радост васкрсења. Ипак, наша Света Црква, као брижна мајка која са великом пажњом васпитава своју децу, да би нам олакшала да задобијемо овај за нас најспасоноснији дух, одредила је један дан, или боље рећи више дана у години, када се Васкрс посебно слави.

Како изгледа период Великог поста и како теку припреме у Хиландару за овај празник?

– У Хиландару, као једном од четири највећа светогорска манастира, старамо се да негујемо древни богослужбени поредак. Монаси на свакодневним богослужењима молитвено прате читање и појање текстова и химни које су пре много векова саставили богонадахнути оци – црквени химнографи. Сагласно томе, за празновање Васкрса припремамо се од почетка Великог поста, који се састоји од Четрдесетнице – првих четрдесет дана и Велике седмице – седмице страдања Христових. У току Четрдесетнице пажња се поклања нашем подвигу који не сме бити само телесан већ и духован, јер нас на то подсећају химне које се тих дана певају, позивајући нас да постећи телесно постимо и духовно, како бисмо, уздржавајући се од грехова и страсти, а наслађујући се врлинама, у духовној радости дочекали Свето Васкрсење. У данима Велике седмице (од Великог понедељка до Велике суботе) сећамо се и молитвено оживљавамо страдања Господа нашег Исуса Христа. Богослужбене химне које се поју ове седмице представљају високе домете црквеног, по својој уметничкој вредности, а још више по дубини богословске мисли. Појући их и пажљиво слушајући, ми обогаћујемо ум Божјим тајнама, оплемењујемо дух њиховом уметничком лепотом, а молитвено посматрајући догађаје о којима се у њима говори као да се заиста догађају тог тренутка пред нама, испуњавамо срца љубављу према Христу Богу који је учинио тако велика дела ради спасења свих људи. Треба напоменути да у току Велике недеље у Хиландар пристижу први поклоници, који желе да се укључе у богослужбени круг, како би и они доживели пуноћу ових дана. Већина гостију ипак долази непосредно пред сам Васкрс, на Велику суботу. Њихов број је око стотину душа сваке године.

Да ли се сам дан празника разликује од празновања у другим храмовима православне цркве?

– На дан Празника црква се осветљава мноштвом свећа и кандила, ваздух се испуњава мирисом тамјана, а под прекрива ловоровим лишћем, тако да сви који из ноћне таме (богослужење почиње два часа након поноћи) улазе у овако осветљен и украшен храм, имају осећај преласка из смрти у живот. Ради тога се за празник Васкрсења користи и старозаветни термин "Пасха – прелазак". Свештенослужитељи облаче беле одежде и тако подсећају на блиставог анђела који се јавио на Христовом гробу објављујући његово Васкрсење, а остали монаси поју радосне празничне химне које славе победу над смрћу. Заиста је богослужење тог дана права икона вечног живота у Царству небеском! И као што верници поздрављају један другог поздравом "Христос васкрсе – ваистину васкрсе", четрдесет наредних дана, све до празника Вазнесења, тако је и код нас васкршња радост присутна на свим богослужењима све до тада. Најлепше од свега је чињеница да, и поред тога што је спољашња форма овог празновања сваке године иста, унутрашњи доживљај је увек различит. Само испуњавање спољашње форме не доноси духовне плодове, очекивану празничну радост, јер то зависи од тога колико је свако од нас и колико смо сви заједно као монашко братство уложили труда током Великог поста у очекивању и припреми за празновање овог највећег хришћанског празника. Јер то нам црквени песник поручује: "Очистимо чула и угледаћемо, неприступном светлошћу васкрсења, блистајућег Христа..." Ако, дакле, очистимо чула душе и тела, удостојићемо се да видимо умним очима душе Христа, који васкрснувши из гроба блиста ненадмашном и неприступном светлошћу васкрсења.

Сваке године чујемо васкршње честитке Српске православне цркве, али ретке су прилике када чујемо размишљања и васкршње поруке које упућује братство Хиландара...

– Путници у авиосаобраћају обично имају могућност да током лета на мониторима посматрају земљину сферу развијену у раван и да виде који су континенти обасјани сунчевом светлошћу, а који су у тами – дакле да прате смену дана и ноћи на целој планети. Замислите дан када је цела Земља осветљена, али не обичном светлошћу већ светлошћу неупоредиво јачом од сунчеве! У историји човечанства десио се један такав дан, а то је дан Васкрсења Христовог. Тог дана су сви крајеви Земље били обасјани, не стварном, већ духовном светлошћу васкрслог Христа. И не само земља, већ и Небеса, па чак и мрачни Ад: "Сада се све испуни светлошћу, небо и земља и преисподња (Ад), да празнује дакле сва творевина васкрсење Христово...” – пева се на Васкрс. Васкрсење Христово као победа над смрћу, највећи је дар Божији целом човечанству. Једино одбијајући да верујемо у реалносг Васкрсења, ми себе лишавамо његове благодати. Јер, каже Апостол, "ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен" (Рим. 10, 9). Честитајући свима Празник над празницима, Васкрс, хтео бих да додам да је наша, хиландарска молитва Богу творцу небеских сила, да увек шаље своје анђеле да прате све Јатове летове, како би ваши путници сигурно стизали на своја одредишта и прославили васкрслог Христа, коме нека је са Оцем и Светим Духом слава у векове векова.

Ни овим радосним поводом не можемо а да се с тугом не присетимо великог пожара који је задесио Хиландар 2004. Да ли сте задовољни напретком радова на обнови?

– Када оцењујемо напредовање радова на обнови изгорелих конака, превасходно је потребно да имамо у виду какви су оквири у којима се они одвијају. Манастир Хиландар је, то сви вероватно знају, живи манастир у коме обитавају монаси и труде се да испуне своје духовне обавезе, сагласно типику (уставу) који нам је оставио наш оснивач и ктитор Свети Сава. То је наш најважнији задатак који има за циљ обожење и спасење не само нас који смо у њему настањени, већ и свих многобројних поклоника који долазе у току целе године да утеше своје душе и напоје их бистром духовном водом са хиландарског извора, као и свих оних који су физички удаљени од нас, али су са нама у најтешњој вези захваљујући чињеници да их помињемо у молитви на дневним и ноћним богослужењимаа. Ово се посебно односи на особе женског пола, које и поред тога што не могу да ступе на тло Свете горе, кроз ову молитвену везу ипак нису лишене хиландарског благослова. Имајући ово у виду, трудимо се да градитељска обнова не омета духовни живот и духовну обнову братства. Постоје и нека друга ограничења која утичу на брзину радова. Конаци манастира Хиландара представљају културноисторијске споменике, што изискује додатну опрезност приликом израде пројеката и извођења радова. Ту је још и проблем превоза, јер Света гора, иако је полуострво, једину саобраћајну везу остварује морским путем што је често ометано временским условима. Када све ово узмемо у обзир, схватамо да је брзина досадашњих радова заиста оптимална.

Колико здања је обновљено до сада?

– До сада је обновљено близу половине изгорелих здања. Када смо се прихватили овог задатка, поставили смо себи за циљ да после обнове она изгледају исто као пре пожара. Многобројни посетиоци који годинама долазе у Хиландар и знају како је он изгледао пре 2004, а видевши оно што је до сада обновљено, уверавају нас да тај циљ за сада остварујемо.

У којој мери штета уопште може да се надокнади, односно шта је стварни губитак од пожара?

– Када се Обнова заврши, манастир ће имати довољно корисног простора за своје нормално битисање. Тај простор, сада као потпуно нов, биће употребљивији него раније. Нажалост има и оног што је ненадокнадиво, неповратно изгубљено и што можемо сматрати непоновљивим због своје уметничке вредности, као што је зидно сликарство у три изгореле црквице – параклиса, а које је у великој мери страдало у пожару, или због своје архитектонско-историјске вредности, као што је читав један спрат монашких келија изграђених 1598. и у оригиналу сачуваних до 2004, а које су у пожару уништене.

Како долазите до финансијских средстава и ко су највећи добротвори?

– Најважнија финансијска подршка Обнови долази из буџета Владе Републике Србије, преко Министарства културе. Када је свет захватила економска криза, ова помоћ је нешто смањена, док је помоћ Јелинске државе, која је остваривана преко Центра за заштиту светогорског наслеђа (КеДАК) тада потпуно изостала. Ради тога смо од краја 2010. покренули неколико акција са циљем прикупљања неопходних средстава за наставак радова на Обнови. Користим и ову прилику да у име братства манастира Хиландара захвалим свима који су нам у овом историјском подухвату помогли.

Шта сматрате Вашим главним задатком на дужности старешине манастира Хиландар?

– Непосредно после пожара, Сабор стараца нашег манастира доделио ми је дужност руководиоца Обнове. Избор за игумана ме је затекао на овој дужности и она ми је и даље, од свих практичних обавеза, најважнија. Ипак, основна улога игумана једног светогорског манастира, па самим тим и Хиландара, јесте да се као духовни отац брине о духовном животу братства.

[Guest]

ИЗДАВАШТВО ХИЛАНДАРА НА САЈМУ КЊИГА У СОЛУНУ

Солун, Хиландар, 24-27.05.2012.

На националном штанду Србије, која је почасни гост 9. Међународног сајма књига у Солуну, представљено је издаваштво Светог манастира Хиландара и Хиландарске задужбине из Београда. У оквиру програма промоција, 25. маја је представљено издање на грчком језику књиге Преподобног Аве Јустина "Философске урвине". Књига је изашла у библиотеци "Тавор" коју уређује монах Ромило Хиландарац. О књизи су говорили игуман манастира Хиландара, Архимандрит Методије и преводилац, докторант на солунском Богословском факултету, мр Александар Стојановић.

Посетиоцима је представљено преко двадесет одабраних наслова у издању Хиландара и Задужбине у оквиру дела штанда који је посвећен православној књизи. Посебно су издвојене збирке прича великог грчког писца Александра Пападијамандиса "Божићне и Васкршње приче". Централно место овог дела националног штанда Србије заузимала је макета манастира Хиландара у размери 1:100. Уз књиге, дељен је посебан број Гласника Обнове Хиландара на грчком, "Хиландар, духовни мост између Грка и Срба".

ПРЕДСТАВЉАЊЕ СРПСКОГ ИЗДАВАШТВА И КУЛТУРЕ

Сајам је званично отворио министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић у присуству градоначелника Солуна и високих званица.

Отварајући Сајам књига министар културе истакао је важност очувања и размене највиших културних вредности у временима кризе, потврду пријатељства Србије и Грчке и примерима из дела Иве Андрића позвао грчке читаоце на нова читања наших писаца.

Делегацију Србије на Сајму књига чини 16 писаца, преводилаца, књижевних критичара и теоретичара међу којима су Душан Ковачевић, Вида Огњеновић, Драган Великић, Владислав Бајац, Светислав Басара, а грчкој публици су први пут представљени песникиња Тања Крагујевић, песникиња и прозни писац Јелена Ленголд, песник Зоран Пешић Сигма, прозни писац Горан Петровић, позоришни писац Биљана Србљановић, прозни писац Боривоје Адашевић.

На штанду Србије представљени су и великани српке књижевности Иво Андрић, Милош Црњански, Иван Гађански, Данило Киш, Раша Ливада и Милорад Павић, као и класици српске поезије (из Антологије балканске поезије ХЕМУС (2006): Јован Стерија Поповић, Петар Петровић Његош, Лаза Костић, Војислав Илић, Јован Дучић, Владислав Петковић Дис, Милош Црњански, Растко Петровић, Васко Попа, Иван В. Лалић и Стеван Раичковић, али и народна епска и лирска поезија и Перформанс глумице Агни Струмбули која је у Византијском Музеју причaла српске народне бајке.

Представљање Србије прати изложба Музеја града Београда „Иво Андрић писац и/или диломата“, као и радионице српске књижевности у оквиру Дечјег кутка.

ПОСЕТА ХИЛАНДАРУ

Пре отварања Сајма министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић боравио је у манастиру Хиландар где се упознао са радовима на обнови манастира извршеним у периоду од његове претходне посете у септембру прошле године до данас, као и са радовима који предстоје.

Министарство је за наставак радова на западном крилу Великог конака и радове на источном крилу Великог конака према Конаку из 1814. и улазу у овој години издвојило 50 милиона динара, док ће додатних 25 милиона динара бити издвојено за наставак радова на источном крилу Великог конака, завршетак радова на иконостасу из 1635. године и иконама из манастирске ризнице, као и наставак радова на зидном сликарству у цркви Св. Тројице на Спасовим водама и радовима на целивајућим иконама главне цркве манастира Хиландар, дезинсекцију икона и простора у ризници.

Обнова Великог конака подразумева потпуну реконструкцију пожаром уништених делова, уз конструктивно ојачање и обнову сачуваних елемената, тако да објекат по облику одговара ономе како је изгледао пре пожара, али и да функционалном ревитализацијом простора одговара духу актуелнихи трајних потреба Светог манастира.