Nekoliko početničkih pitanja

[srema]

Evo i ja isto pocetnik, pisao sam doduse na ovom forumu jos odavno sa slicnim pitanjem, mada se dosta izdesavalo od tad pa da ne obnavljam staru temu

Koliko sam ja razumeo, u Hriscanstvu gledamo da stignemo u Carstvo Nebesko posle smrti? Ili je Carstvo Nebesko nesto sto se provlaci kroz coveka cak i za vreme zemaljskog bitisanja?
Bilo kako bilo, ako je Carstvo Nebesko jedna radost, blazenstvo, ako mi gledamo samo da to postignemo, gde je tu onda ljubav prema Bogu? Da li se ta radost samo nalazi u ljubavi, u odnosu sa Bogom, gde mi volimo i osecamo da smo voljeni?
Bas sam kao vodic uzeo jednu knjigu, koja se zove "Putokaz za Carstvo Nebesko" (naravno uz Novi Zavet) I tu sad pise kako jedino sa Svetim Duhom, koji donosi dar molitve, ljubavi, mira, radosti, strpljenja i ne znam cega jos, mozemo da idemo prema Carstvu Nebeskom. A Sveti Duh se "stice" molitvom, Svetim Tajnama, smirenjem i da ne nabrajam sad...
A da je put prema Carstvu Nebeskom Hristov put, to jest, "odricanje od samoga sebe", znaci ostaviti gresne navike, odbaciti svoju sujetu, svoj ego, itd., onda "uzeti svoj krst" znaci podnositi patnje i tuge koje imamo tokom zemaljskog zivota, primati ih kao iz Ruke Bozije. I konacno, "pratiti Isusa", sto znaci truditi se da sto vise posluzimo drugima.

E sad, ako mi sticemo Svetog Duha crkvenim radnjama, zar to ne znaci da smo mi vec u odnosu sa Bogom?
I jos nesto, ako je ovaj zivot pun teskoca i patnji, zar oni koji se stalno mole i idu u crkvu ne bi trebali da budu stalno raspolozeni i srecni -- jer je dar Duha Svetog radost?
Jer eto, iskren da budem, od Bozica ne "rukobludim", isao sam u Crkvu, ispovedio sam se, pricestio sam se, doduse ne bas skoro, ali svejedno. Molitveno pravilo imam ujutru i uvece, ali eto, hladno mi oko srca sve po nekom automatizmu, nisam za druzenje, ne uci mi se, imam kosmare, glavobolje, umoran sam... Cini mi se da ljudi koji se uopste ne bave Hriscanstvom imaju mnogo, koliko toliko, zadovoljniji zivot. Imam i ja neke periode radosti ali to nekako mnogo brzo iscezne.

Jednostavno je vera krenula da mi bude teret a ne nesto sto mi odmara dusu. Neki put pomislim, "Pa dobro, ovde moram da se mucim a kad umrem tek onda moze da mi bude dobro, tj. u raju." Mada mi to malo zvuci, znate, previse surovo.

[Toma]

@srema

Brate, imaš li ti u Crkvi zajedništvo (druženje, ćaskanje) sa ostalim vernicima?
Na primer na Agapama, u produžetku Liturgije?

[srema]

@Toma

Pa bas i nisam druzeljubiv. Na Liturgiji mi je tesko mnogo da se usredsredim za vreme molitve, a kad se zavrsi gledam da dodjem kuci sto pre jer moji ne znaju da sam otisao.

[Goku]

пре 1 минут, srema рече

gledam da dodjem kuci sto pre jer moji ne znaju da sam otisao.

Možda bi ovo mogao biti uzrok (jedan od, barem) tvog problema?

[srema]

@Goku

hah, pa ne verujem, nije Hrist osudjen u mojoj kuci, ali caletu se ne bi svidelo da ja na primer sad idem svake nedelje u Crkvu, ili da postim svaku sredu i petak.

[Toma]

@srema
Hm... Razumem te.
Na koji način se dogodi da i ti imaš "periode radosti"?
Da li te obraduje dobar, pobožan film, ili pojanje monaha, ili čitanje 'suve teologije',
ili čitanje žitija svetih, ili nekog pobožnog romana?
Ili se više otvoriš za radovanje ako šetaš (voziš bicikl) po prirodi?

[Goku]

пре 12 минута, srema рече

nije Hrist osudjen u mojoj kuci

Ok, nisam mislio baš da jeste, nego više na ovo što si rekao 

 

пре 12 минута, srema рече

caletu se ne bi svidelo da ja na primer sad idem svake nedelje u Crkvu

možda makar i podsvjesno misliš da ne postupaš ispravno pa otuda ni da osjetiš radost. (jedva čekaš da završi pa brzo kući da te ne skontaju)

Vjeruj da smo ovo mnogi (ako ne i svi) prošli sa svojim porodicama. Ako sebi mogu da dozvolim da ti dajem savjete (iako sam levat po mnogim pitanjima pa tako i po pitanju vjere) napravi kompromis. Recimo idi svake druge nedjelje, ali neka ti ćale zna da ideš, pa vremenom, korak po korak pojačaj  Što se srijede i petka tiče, ne moraš ni to odmah ako će ti izazvati nesuglasice u porodici. Ako možeš (opet u dogovoru sa svojima tj onim ko ti kuva ručak  ) posti jednu (dvije) sedmice velikih postova, za početak, pa opet korak po korak pojalčavaj, kako se i ti i tvoji budete navikavali. A kad budeš "svoj čovjek" posti kako hoćeš i idi svaki dan u hram ako hoćeš  Šalim se malo, ali jednostavno, moraćeš praviti kompromise sa svojima, pa neka to bude i manje, ali uz njihov blagoslov, ili barem da izbjegneš njihovo neodobravanje.

I da, ovo što kaže Toma, pomoglo bi ti druženje sa braćom i sestrama, opogotovo vršnjacima, ja sam imao 21 ili 22 kada sam počinjao sa liturgijskim životom i mnogo mi je pomogla Svetosavska omladinska Zajednica ovdje u Banja Luci. Druženja, predavanja, tribine, promocije knjiga, radionice,  koncerti.... pa i u kafanu nakon toga  Ne samo Služba pa kući, nego i ove neke stvari koje se naslanjaju na to, direktno ili indirektno

Praštaj, što bi rekli pravoslavci

 

[Драгана Милошевић]

Их, па сви смо имали у почетку периоде навикавања у својим породицама.

Тако смо се челичили. И кад твоји прихвате идеју да идеш у цркву, отвориће се нови проблеми.

Но, корак по корак.

[srema]

@Toma

Pa iskreno, citanje literature neki put mi da nadu zato sto shvatim nesto sto nisam radio ranije ili nisam imao dobro poimanje vere, pa sad odjednom dobijem podstrek da je mozda to ono sto mi je falilo. A radost mi dodje kad lepo krenem sa drustvom da se zezam i tako to. Radosan sam kad mogu da nekog nasmejem ali ima i dana kad to ne mogu, kad mi je sve bezveze. Meni je veroucitelj rekao nesto na tu foru, da kada se molimo mi menjamo sebe, u smislu da nas raduju druge stvari. Popa sam pitao, on mi je rekao nesto tipa da uzmem da se bavim sportom da sto vise imam aktivnosti, mada meni to nista ne predstavlja nikakav uzitak.

Da li mozda meni moze da smeta sujeta? Zato sto sam primetio da ima vremena kad mi tesko pada sala na moj racun. Ima i vremena kada pretrpim i nesto malo uvredljivo, mada kada sam ja citao o slavoljublju kao strasti i sad kako ja trebam da se borim protiv toga, cim probam mnogo mi naporno bude pa i odustanem.

@Goku

Pa znas tako sam i krenuo, kad ima post uoci praznika taj ispostim i tako recimo svake dve nedelje na liturgiju.

@Драгана Милошевић
 

Pa manji mi je problem to oko roditelja, okej, lakse bi mi bilo da pricam sa nekim ko skroz sledi veru a da mi je blizak. Mada mi vise smetaju te promene raspolozenje, neki put me strasno nervira, verovatno me jos drma pubertet kod svih je to drugacije.




Ako ima nekog ljubaznog koji malo vise zna tu teologiju pa da mi se javi u pp (mozda je jednostavnije za pricu), jer ja licno mislim da meni verovatno smeta pogresan pogled, to jest, shvatanje pravoslavlja. I da, hvala za odgovore

[Kristijan]

Аууу, сада видим да сам писао у погрешној теми  Па ти си отварао једну тему пре годину дана, а ја се тамо расписао... Хм, капирам да није тако страшно.

Ако осетиш да си упао у колотечину и да ствари радиш по аутоматизму мој ти је савет да одмах промениш рутину. За почетак немој да се строго држиш тога да се молиш у исто време у току дана. Молитве које знаш наизуст изговарај кад осетиш потребу да то радиш, у било које доба дана. Гледај да ти молитве не трају предуго, није поента у квантитету. Свети Серафим Саровски је имао врло једноставно молитвено правило, па га то није омело да буде остварена личност. Боље је да читаш мање молитава на које ћеш да будеш сасвим усредсређен него да читаш многе молитве а да ти мисли лутају.

Имам утисак да се превише бринеш. Поред свих препрека које спомињеш ја бих рекао да си на сасвим добром путу и да се лепо носиш са свим тим, а наравно да не може све да иде глатко. Знаш, једно је да уочиш своју слабост, а друго је да себе осуђујеш и кињиш због те слабости. Ако тако мало љубави показујеш према себи питање је да ли ће да буде довољно љубави за друге. Нешто видиш као грех? Исповеди се. И онда остави то по страни, немој неко време да мислиш о томе. Много ћеш себи да нашкодиш самоосудом. Немој да бркаш покајање (које ослобађа) са грижом савести (која заробљава). Сваки дан је уметничко дело, сасвим је непоновљив, сваки дан доноси дотле неиспробане радости. Што ниси данас савладао не значи да нећеш сутра да савладаш. Пре двадесетак година сам прочитао нешто што ми је дало снагу да изгуран све недаће, а на жалост не могу да се сетим чија је то мисао. Битно је да сам упамтио суштину. Шта год да ти се деси, какав год терет да вучеш из прошлости важно је да умеш себи да кажеш: "Почни изнова. Данас је дан твог спасења".

[Рапсоди]

пре 19 минута, srema рече

Ako ima nekog ljubaznog koji malo vise zna tu teologiju pa da mi se javi u pp (mozda je jednostavnije za pricu), jer ja licno mislim da meni verovatno smeta pogresan pogled, to jest, shvatanje pravoslavlja. I da, hvala za odgovore

Ау брате  ако почну поруке да ти стижу и  од либеро и од конз.православаца тек има  да се збуниш. Истина је негде на средини. Немој уопште да их слушаш, ни једну ни другу страну. Слушај оног доброг себе и своју савест...нађи неког "доброг" парохијског свештеника  па попричај са њиме...немој да се устручаваш. 

А то око погрешног погледа на православље, односно схватања православља...то ти је брате права рашомонијада.  

[Драгана Милошевић]

Полако!

За твој узраст је нормално да хормони раде у највеће и да на пример дође ти да рукоблудиш чешће. Нормална појава. Ни ја нисам била боља.

Бави се спортом да трошиш ту енергију која кипи из тебе.

Не слушај оне који кажу да треба стално да се молиш, јер си на почетку. Биће времена за тај подвиг.

Користи се краћим молитвама.

Понашај се као и твоји вршњаци. Није ти ништа забрањено до неке границе.

Оживели смо твоју тему.

[srema]

@Kristijan

Eh, vidis, i to sam drzao negde u mislima ali nisam mislio da ima smisla da pitam. Ljubav prema sebi mi nekako zvuci malo drugacije od gordosti o kojoj pisu Sv. Oci. Cak sam i procitao od jednog svestenika, rekao je "Kada bi smo naucili da volimo sebe na ispravan nacin, ubrzo bi smo naucili da volimo i bliznjega, a na kraju i Boga." Ali sam razmisljao, jel, kada bi covek voleo sebe koliko i voli druge samopozrtvovanje bilo bi nemoguce, jel? Naravno, kapiram u neku ruku da ako covek voli sebe, to ce raditi na isti nacin kao sto bi voleo drugog -- recimo da ne osudjuje toliko sebe, vec da zdravo samog sebe proceni. Ja nisam ni verovao da covek moze da ne voli samog sebe. Kao sto kaze @Рапсоди, meni se cini da u nasoj Crkvi ima dve krajnosti, ovi sto recimo kazu da mozes da budes samo dobar covek i sve je u redu, a ima i ovih koji glume neke monahe u svetu. Veoma verovatno je da su to neke dve krajnosti.

@Драгана Милошевић

Pa eto, sad malo mozda bolje vidim. Ako neko jos nesto zeli da doda neka pise na ovu https://pouke.org/forum/topic/41916-moја-priča-i-dosta-pitanja/?page=2
 

da ne pisem u dve za dzabe

 

[Рапсоди]

Знаћеш да си на правом путу по количини радости у себи (која наравно може да варира)...немоооо само да је мешаш са грешничком тренутном срећом  (шалим се мало)  

Јер хришћанство је у суштини радост живљења без обзира на околности.