Episkop Grigorije: Jedino vjera može sabrati ljudsku osobu u jedno!

[Avocado]

Још нисам видео или чуо да си то написао за било ког атеисту, а бомбардовани смо тиме сваког дана. Такође, упорно прескачеш делове о трибини АС и о Воји Антонићу и Јовану Ћирилову. Није ми познато због чега. Ако хоћеш некога добронамерно да саветујеш, онда би ваљда био ред да те појаве осуђујеш свуда и предлажеш свима подједнако да размишљају о чему говоре и када говоре. Овако би неко могао да помисли да си добронамеран у давању савета само СПЦ.

Tribinu preskačem jer je nisam pošteno ni pogledao, te nisam siguran o čemu tačno pričaš.

Takođe, poređenje je prilično neadekvatno jer mi je teško da zamislim nekog na koga Voja Antonić i Jovan Ćirilov imaju takav uticaj kakav episkopi često imaju na svoju pastvu. Teško mi je i da zamislim nekog ko će da kaže "to je tako, jer je Voja Antonić (Ćirilov, Dokins, Hičens...) rekao da je tako." Nikad nisam čuo dvojicu ateista da se u međusobnoj raspravi gađaju citatima nekakvih ateističkih autoriteta ("Sveti Dokins oksfodrski reče da je religija virus", "Da, ali blaženi Denet masačusetski tvrdi da religija ima i mnoge dobre strane, a u žitiju Svetog Hičensa od Portsmuta piše da je i on nekad bio vernik") dok je to među vernicima sasvim normalna i uobičajna pojava... MEĐUTIM... u svakom slučaju, kao i sveštena lica, i Voja i Ćirilov i Dokins bi trebalo da razmišljaju o čemu govore kada govore i da se uzdrže od toga da javno govore o stvarima o kojima nemaju pojma...

Inače, postavio sam ti takvo pitanje, nadajući se da ćeš iz mog pitanja da skapiraš koliko je besmisleno ono što pišeš. Da si mi odgovorio da bi tada trebalo da ćutim, po tvojoj logici iz prethodnih poruka - to bi bilo ugožavanje moje slobode govora pozivom na autocenzuru... sa ovim odgovorom (opet tvojom logikom) - ugrožavaš mi slobodu govora jer mi namećeš kada i koga da kritikujem.

Neverovatno je kako autoritarno nastrojeni tipovi nikad ne kapiraju da onaj kojeg kritikuju ima ista prava kao oni... kao što ti možeš da se ne slažeš sa mojim postupcima i da smatraš da bi bilo bolje kada bih drugačije postupao, tako i ja mogu sa postupcima episkopa Grigorija...

A ne moraš toliko da ukazuješ na moju pristrasnost... ja svakako jesam pristrasan, što nije čudno, budući da sam homo sapiens... ali ako si negde u svojoj glavi izjednačio pristrasnost prema jednoj strani sa mržnjom prema drugoj... onda ne znam kako da ti pomognem...

Демагогија. Позив на аутоцензуру или позив на цензуру, зависи од онога ко позива, се увек јави са најмање 20 страна кад год у јавност изађе неки црквени званичник са било којом причом која се не завршава стриктно у црквеним зидовима. Да бих помислио да су те приче само "нечије мишљење да људи злоупотребљавају тај ауторитет", тај неко би морао да искористи једну од милијарду појава са друге стране да позива на тако нешто. Ако тај неко већ једно годину и по колико сам ја на форуму третира искључиво црквена иступања и искључиво та иступања препознаје као злоупотребу ауторитета, онда се тај неко или залаже за цензуру/аутоцензуру Цркве и њених великодостојника, назови то како хоћеш, или живи у Дизниленду где је за свако зло у овој држави крива Српска Православна Црква.

Demagogija je kad poruke anonimnog forumaša u kojima on smatra da crkveni velikodostojnici ne bi trebali da pišu o stvarima o kojima nemaju adekvatno znanje i obrazovanje jer imaju veći broj ljudi koji ih slušaju i kad ne treba - izjednačavaš sa cenzurom i autocenzurom komunističkih vremena.

Cenzura i autocenzura su posledica vlasti, moći, represije jednog čoveka ili grupe ljudi nad drugim ljudima... ... ... kao što rekoh - get a clue...

[RYLAH]

Takođe, poređenje je prilično neadekvatno jer mi je teško da zamislim nekog na koga Voja Antonić i Jovan Ćirilov imaju takav uticaj kakav episkopi često imaju na svoju pastvu. Teško mi je i da zamislim nekog ko će da kaže "to je tako, jer je Voja Antonić (Ćirilov, Dokins, Hičens...) rekao da je tako." Nikad nisam čuo dvojicu ateista da se u međusobnoj raspravi gađaju citatima nekakvih ateističkih autoriteta ("Sveti Dokins oksfodrski reče da je religija virus", "Da, ali blaženi Denet masačusetski tvrdi da religija ima i mnoge dobre strane, a u žitiju Svetog Hičensa od Portsmuta piše da je i on nekad bio vernik") dok je to među vernicima sasvim normalna i uobičajna pojava... MEĐUTIM... u svakom slučaju, kao i sveštena lica, i Voja i Ćirilov i Dokins bi trebalo da razmišljaju o čemu govore kada govore i da se uzdrže od toga da javno govore o stvarima o kojima nemaju pojma...

Ето, а ја сам видео пар банованих на једној групи због тога што су причали да дотични лупају глупости. Штавише, давали су и аргументе за то, и то је деловало као шамар атеистима који ту групу воде. Дакле, или не говориш истину, или не желиш да видиш истину.

Inače, postavio sam ti takvo pitanje, nadajući se da ćeš iz mog pitanja da skapiraš koliko je besmisleno ono što pišeš. Da si mi odgovorio da bi tada trebalo da ćutim, po tvojoj logici iz prethodnih poruka - to bi bilo ugožavanje moje slobode govora pozivom na autocenzuru... sa ovim odgovorom (opet tvojom logikom) - ugrožavaš mi slobodu govora jer mi namećeš kada i koga da kritikujem.

Знам шта си ме питао и због чега си ме питао, ја упорно понављам оно што ти никако да схватиш - у реду је критиковати било кога из СПЦ због било чега, немам ја ништа против тога. И ја критикујем појаве које ми се не свиђају, нисам било чији слепи следбеник или роб, нити сам хипнотисан. Само указујем на то да није баш лако схватити добронамерност некога ко нон - стоп указује на грешке једне групе људи, док исте те грешке, које се далеко чешће јављају и које су далеко присутније и више одзвањају и у медијима и у главама људи којима телевизија значи далеко више него Црква, када почини неко ко је близак било којим његовим животним ставовима, једноставно прећути. Чак ни трибина Атеиста Србије на којој је Патријарх Павле приказан како љуби копито ђаволу, за Амфилохија да не причам, на којој су верници испали полуписмени идиоти који су малтене изједначени са тотемистима и додолама није разлог да било ко од добронамерних који стално критикују Цркву макар кажу да то није у реду. Ето, ако нисам био довољно јасан.

Neverovatno je kako autoritarno nastrojeni tipovi nikad ne kapiraju da onaj kojeg kritikuju ima ista prava kao oni... kao što ti možeš da se ne slažeš sa mojim postupcima i da smatraš da bi bilo bolje kada bih drugačije postupao, tako i ja mogu sa postupcima episkopa Grigorija...

A ne moraš toliko da ukazuješ na moju pristrasnost... ja svakako jesam pristrasan, što nije čudno, budući da sam homo sapiens... ali ako si negde u svojoj glavi izjednačio pristrasnost prema jednoj strani sa mržnjom prema drugoj... onda ne znam kako da ti pomognem...

Не, нисам изједначио пристрасност и мржњу, не мислим да ти конкретно мрзиш било кога. Само сам питао докле ће сви "добронамерни" да критикују искључиво страну која није њихова у неким ситуацијама, а на све остало да ћуте, или чак да бране.

Demagogija je kad poruke anonimnog forumaša u kojima on smatra da crkveni velikodostojnici ne bi trebali da pišu o stvarima o kojima nemaju adekvatno znanje i obrazovanje jer imaju veći broj ljudi koji ih slušaju i kad ne treba - izjednačavaš sa cenzurom i autocenzurom komunističkih vremena.

Cenzura i autocenzura su posledica vlasti, moći, represije jednog čoveka ili grupe ljudi nad drugim ljudima... ... ... kao što rekoh - get a clue...

Изједначио сам то са ПОЗИВОМ НА цензуру/аутоцензуру. За то ти не треба власт, али је то иницијална каписла од које креће све даље.

[Avocado]

Ето, а ја сам видео пар банованих на једној групи због тога што су причали да дотични лупају глупости. Штавише, давали су и аргументе за то, и то је деловало као шамар атеистима који ту групу воде. Дакле, или не говориш истину, или не желиш да видиш истину.

Opet nemam pojma o čemu pričaš...

Знам шта си ме питао и због чега си ме питао, ја упорно понављам оно што ти никако да схватиш - у реду је критиковати било кога из СПЦ због било чега, немам ја ништа против тога. И ја критикујем појаве које ми се не свиђају, нисам било чији слепи следбеник или роб, нити сам хипнотисан. Само указујем на то да није баш лако схватити добронамерност некога ко нон - стоп указује на грешке једне групе људи, док исте те грешке, које се далеко чешће јављају и које су далеко присутније и више одзвањају и у медијима и у главама људи којима телевизија значи далеко више него Црква, када почини неко ко је близак било којим његовим животним ставовима, једноставно прећути. Чак ни трибина Атеиста Србије на којој је Патријарх Павле приказан како љуби копито ђаволу, за Амфилохија да не причам, на којој су верници испали полуписмени идиоти који су малтене изједначени са тотемистима и додолама није разлог да било ко од добронамерних који стално критикују Цркву макар кажу да то није у реду. Ето, ако нисам био довољно јасан.

Pazi, ja sam u AS bio i tamo govorio ljudima šta mi se ne dopada... isto kao što bi i episkopu Grigoriju da ga poznajem lično rekao šta mislim, ne bih to pisao ovde.

Не, нисам изједначио пристрасност и мржњу, не мислим да ти конкретно мрзиш било кога. Само сам питао докле ће сви "добронамерни" да критикују искључиво страну која није њихова у неким ситуацијама, а на све остало да ћуте, или чак да бране.

Čekaj... jel dobro ili loše za SPC da njeni episkopi u medijima više pričaju o stvarima koje nemaju nikakve veze sa verom ili da više pričaju o veri? Jel zlonameran neko ko smatra da je bolje (za sve) da pričaju prevashodno o veri?

Znači, pitam te šta je bolje po tvom mišljenju... ne da li bi nekom nešto trebalo zabraniti...

Изједначио сам то са ПОЗИВОМ НА цензуру/аутоцензуру. За то ти не треба власт, али је то иницијална каписла од које креће све даље.

Nije ni poziv na cenzuru/autocenzuru jer obe podrazumevaju nečiju ZABRANU i nečiju SANKCIJU za kršenje iste. Znaš, postoji ogromna razlika između "ne dopada mi se to što pričaš" i "ti ne smeš da pričaš ono što mi se ne dopada inače će ti se desiti svašta"...

[Guest - . . .-]

 

 

08.01.2013. Требиње - Гост Мата Ђаковића у емисији "Телеринг" на ОБН-у на Бадњи дан био је владика захумско - херцеговачки и приморски Григорије.

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=ltvcJdBaEdQ

Ово порука је постављена и на насловној страници. Погледајте!

[Дејан]

 

 

Vladika
Grigorije Durić, episkop zahumsko-hercegovački i primorski, kao gost
mjesečne tribine Dubrovačke biskupije „Otvoreno o vjeri“ u Godini vjere,
svjedočio je u četvrtak, 24. siječnja u dupke punoj dvorani Ivana Pavla
II. o svojoj vjeri i značenju vjere za život čovjeka. Moderator tribine
bio je generalni vikar Dubrovačke biskupije mons. dr. Petar Palić.

Na
pitanje je li teško biti vladika, pravoslavni episkop je odgovorio da
je teško onda kada se ide putem na Golgotu, „kad nas ljudi pljuju,
šamaraju i rugaju nam se,“ ali je prelijepo „kad služimo euharistiju i
kad se sjedinimo s uskrslim Kristom i osjetimo to jedinstvo konačnog s
Beskonačnim,“ jedinstvo čovjeka i Boga.

EGZISTENCIJALNA KRIZA

Govoreći
o utjecaju obitelji na njegovu osobnu vjeru vladika Grigorije je
istaknuo da je rođen u kršćanskoj obitelji u kojoj su se roditelji
molili Bogu i bojali Boga. Crkva ih je obrazovala i odgajala, ali baš
nisu mnogo znali. „Rodio sam se baš u ono vrijeme kad je cvjetalo
anticrkveno djelovanje u školama. U 14. godini sam doživio pravu
egzistencijalnu krizu koja je trajala dvije godine i u kojoj sam izgubio
osjećaj da život ima smisla. Tek u 16. godini nakon nevjerojatnih
traganja kroz sport, putovanja, literaturu jedne noći sam stao i počeo
se moliti Bogu. Vidio sam to neko moje jadno srce i jadnu dušu kao neki
mjesec na kojem ima mnogo nekih tamnih mrlja. I onda sam se počeo moliti
i plakati, i nekako su se svaku večer te mrlje smanjivale.“ Zatim je
počeo čitati evanđelje koje je svećenik poklonio njegovoj majci kad im
je umro otac, te postupno počeo živjeti životom vjere. Opisao je i
doživljaj trenutka pomirenja nakon nekih nesuglasica sa svojim bratom
koji je također postao svećenik. „Tad se dogodilo ono što ja vjerujem da
je vjera. Vjera je jedino što može sabrati ljudsku ličnost u jedno.
Postoje različiti elementi ljudskog bića: volja, snaga, osjećanja,
strahovi, razum, srce i razni drugi, ali ništa ne može te elemente
sabrati u jedno nego vjerea. Zato što je vjera čin usredotočene
ličnosti.“ Kad se svi oni saberu ostane taj nemir srca koji traži da
pobjegne iz smrti u besmrtnost i hoće da krene naprijed, a tada mu treba
ruka Božja. Čovjek, kad ga se dotakne Bog, a dotaknut će se svakog tko
krene prema njemu, ne može odoljeti magnetizmu Božje ljubavi. Vjera je
ne samo spasenje nego i iscjeljenje, ustvrdio je vladika.

Osvrćući
se na krizu vjere vladika Grigorije je istaknuo da kriza vjere nikad
nije prestajala, sam Isus je pitao svoje učenike zašto su malovjerni.
Trebaju nam apostoli vjere, ljudi koji mogu probuditi druge da vjeruju,
koji sami sebe bude da vjeruju, rekao je. Vjera nikad nije statična,
letargična i inertna. “Nevjernik je, za mene, samo ravnodušan čovjek.
Ateist je bolji od ravnodušnog. Jer ateist, makar poričući, govori o
tome da mu je Bog briga.“ Ne smijemo dopuštati da oko nas hodaju
ravnodušni ljudi niti oni koji su potpuno razdjeljeni i iscjepkani.

POSLIJE USPJEHA - PRAZNINA

Kao
antipod vjeri naglasio je želju za uspjehom. Svatko želi uspjeh na ovom
svijetu, ali drama tog uspjeha je da nakon što dođe do njega u čovjeku
ostaje praznina. Praznina je strašna. Kad se mi usredotočimo na našu
vjeru i obećanje koje nam je dato – nema te cijene kojom se može
zamijeniti ta radost srca, ustvrdio je. U najvećim dubinama ljudskog
srca može se nastaniti Bog, ali to srce se mora osloboditi konačnih i
prolaznih stvari. Danas ima ljudi koji se jako brinu zbog nekih
prolaznih stvari. „Kad se brinemo za vrhunsko, onda ono drugo samo
dolazi. Paradoksalno, kad se brinemo za sve ono druge, a ne vrhunsko, ni
onog drugog nema. I kad ga ima, kao da ga nema. Kad tako gledamo onda
postoji kriza,“ poručio je vladika i dodao kako ni svećenici ni kler ne
smiju biti malodušni.

U
sveopćoj krizi kršćanstvo Europi može ponuditi – vjeru. Svaki pokušaj
spašavanja isto se temelji na vjeri da će biti bolje ukoliko se naprave
određene stvari. I idolopoklonstvo je vjera - strasna, opasna, moćna
vjera. Razočaranja takvom vjerom su stravična, primjetio je vladika.
Nije dobro što u suvremenom svijetu ljudi gube taj osjećaj prolaznosti.
Da bismo pomogli suvremenom svijetu, na pravi način, voleći ga i
poštujući ga, „moramo kao Crkva biti slični starozavjetnim prorocima
tako što ćemo svijetu reći što je božansko, a što nije, što je
idolopoklonstvo, a što nije. Mi u to moramo sami vjerovati.“

NE PUŠTATI LJUDE NJIHOVOJ RAVNODUŠNOSTI

Osvrnuo
se i na prošlogodišnju ekumensku molitvu u katedrali rekavši kako su ga
ljudi pljuvali i psovali zbog onoga što je rekao, a neki su mu rekli
hvala. Nijedna velika stvar ne može ljude ostaviti ravnodušnima,
istaknuo je. „Mi ljude puštamo njihovoj ravnodušnosti, a to je najveće
kriza vjere. Mlakost, ravnodušnost, indiferentnost su najopasnija stanja
u kojima se čovjek može naći. Zato su i veliki grešnici i veliki
pravednici – vaterni.“ Zbog krize je došlo zbog ravnodušnosti, a ona se
propovijeda i predlaže danas u svijetu. Istaknuo je i važnost toga da se
čovjek brine o Božjim prioritetima u ovom životu.

Nesnalaženje
u slobodi i demokraciji pogodilo je i Pravoslavnu crkvu kao i
Katoličku. Velika utjeha je da su tada na čelima Crkava bili ljudi koji
su vjerovali u Boga. Da ti ljudi nisu vjerovali u Boga posljedice su
mogle biti još gore jer su početkom devedesetih ljudi jako slušali što
im svećenici kažu, ustvrdio je vladika. S obzirom da je desetljećima
bilo propovijedano antiboštvo, nije bilo moguće puno očekivati. „Bilo je
strašnih antivjerskih odnosno zvjerskih stvari,“ rekao je episkop
objasnivši da je „čovjek sav razapet između toga da je viši od tvari, a
niži od čovjeka,“ te da nije bilo puno proročkih glasova koji su tih
godina govorili protiv tog animalnog u čovjeku. Potaknuo je posjetitelje
da se preispitaju o tome što je za njih vjera.

Školski
sistem nije napravljen da u njemu bude vjeronauk, rekao je episkop o
vjeronauku u školi. Vjeronauk je predviđen da se predaje iz dubine duše i
iz dubine srca, a tako se ne može predavati šest sati dnevno. Opasnost
je da se prijeđe u automatizam. No, velika je to misija, poteban je
veliki napor i entuzijazam, treba se moliti Bogu prije nego se pođe
govoriti djeci o Bogu, poručio je.

ČUVATI INTEGRITET ČOVJEKA

Podržao
je reagiranje hrvatskih biskupa na uvođenje ovakvog zdravstvenog odgoja
u škole rekavši da Crkva sad u Hrvatskoj čuva integritet ljudske
ličnosti, a to je jako važno. Nema ništa strašnije nego kad se čovjekov
integritet naruši do te mjere da on postane razdjeljena ličnost.
Pozdravio je i poziv Katoličke crkve na dijalog oko tih pitanja jer je
dijalog jedino pravo rješenje.

O
budućnosti kršćanstva u Europi vladika Grigorije je rekao da ona ovisi o
spremnosti na pokajanje i spremnosti na povratak vjeri. Ljudi će se
vratiti Bogu, bit će to bolan proces, ali Bog nikad neće ostaviti
čovjeka niti kao pojedinca niti kao narod. „Velika je tu uloga
Rimokatoličke Crkve koja očigledno s naporom traži rješenja. A pošto ih
traži, ja vjerujem da će ih naći,“ rekao je vladika i naglasio važnost
ekumenskog i međureligijskog dijaloga u Europi.

Najvažnija
zadaća kršćana i Crkve danas je, kao što je uvijek i bila, da „pokažemo
djelatnu vjeru, a ta djelatna vjera jedino se može pojaviti u ljubavi,“
zaključio je episkop Grigorije te za kraj pročitao još jednu od svojih
pjesama.

Na
kraju se svima obratio i dubrovački biskup mons. Mate Uzinić istaknuvši
kako je vjera vladike Grigorija koju je posvjedočio na tribini „poticaj
svima nama da budemo bolji vjernici“ te da će „nakon ovog večerašnjeg
predavanja Dubrovnik biti grad u kojem žive ljudi bolje vjere.“

Oduševljenost
vladikinim svjedočenjem o vjeri Dubrovačani su pokazali prilaženjem
vladiki nakon predavanja, čestitanjem, pružanjem ruke i izražavanjem
želje da opet dođe i govori im.

Angelina Tadić

 

IZVOR

 

[Kolega2357]

Vladika Grigorija uvek dobro govori. 

[Kolega2357]

http://www.youtube.com/watch?v=InkYvQgLp94

[Kolega2357]

[

]

[]

Jedan od njegovih boljih govora. 

[Guest]

04.05.2013

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: ВАСКРС ДОЧЕКАТИ РАДОСНО И ПОБЈЕДОНОСНО

 

Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски и замјеник Митрополита дабробосанског господин Григорије рекао је да наступајући празник Васкрсења Христова - Васкрс треба да дочекамо радосно и побједоносно, „јер Христова побједа је и наша побједа“.

„Христос Васкрсе и нас васкрсе. Дарова нам живот вјечни. Ослободи нас од ропства гријеху и смрти“ – рекао је владика Григорије у интервјуу за Радио Републике Српске и Радио Вишеград.

Говорећи о изградњи православног храма у Андрићграду у Вишеграду, епископ Григорије је истакао да је сврха и овога градитељског подухвата „да будемо народ који зна ко је и куда иде, али и то гдје и како живи“.

„За православље је најбитније оплемењивање и облагодаћење народа као заједнице која се претвара у вјечну заједницу људи који никад не умиру“ – нагласио је владика Григорије.

Његово преосвештенство саопштио је да ће храм у Андрићграду бити посвећен Светом мученику кнезу Лазару косовском и свим српским мученицима пострадалима с њим.

„Црква у Андрићграду, чија је изградња у току, реплика је Високих Дечана, умањених димензија прилагођених простору на коме се налази. Пројекат су урадиле архитекте Андрићграда, по нашем благослову, уз консултације са господином Емиром Кустурицом“ – појаснио је владика Григорије.

Господин Григорије потврдио је да ће за градњу храма бити кориштен бијели камен травертин из града Коније у Турској, древне ранохришћанске Иконије, који ће бити комбинован са домаћим каменом, а да ће, највјероватније, сав кров цркве, заједно са куполом, бити прекривен бакром.

„У овој фази није предвиђено да се ради одмах живопис, а размишљамо да у будућности, ако Бог да и ако буде могућности, буде урађен живопис или мозаицима, или фреско техником“ – рекао је епископ Григорије.

Владика Григорије је најавио да ће, обзиром да је у самој идеји Андрићграда црква планирана на најзначајнијем мјесту, она бити Саборна црква.

„Саборни храм је главни храм у коме се служе службе сваке недјеље и празника. А једнога дана, искрено се надам, да буде катедрални, то јесте епископско сједиште, престони град и храм епархије. Вишеград би то могао бити из више разлога. Моја визија је да прије свега тај град и храм буду свеза и веза са обје стране Дрине“ – истакао је преосвећени Григорије.

Господин Григорије наглашава да је црква у Андрићграду језгро око кога се формира град.

„Сав град је орјентисан ка цркви, а око ње се налазе тргови на којима се одвија живот. По истом том принципу су грађени сви наши најзначајнији манастири. У свим градовима јудео-хришћанске цивилизације, црква се налази у центру града“ – појаснио је владика Григорије.

Епископ Григорије сматра да је изградњом Андрићграда Вишеград добио урбано језгро по угледу на многе најљепше медитеранске градове.

„Вишеград већ сада доживљава преображај из вароши у значајан град са свим културним и другим садржајима који чине један град“ – истакао је владика Григорије.

 

 

Извор: Митрополија дабробосанска

[Guest]

Цео интервју

 

 

04. мај 2013.

Интервју Епископа Григорија часопису „Пресс“

 

 

 

 

 

Његово преосвештенство, владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије честитао је православним верницима празник Христовог васкрсења наводећи да славећи Васкрс славимо победу живота над смрћу, славимо чин победе вечног над привременим, славимо оно трајно, а остављамо иза себе оно пропадљиво, оно труло.

 

У интервјуу за Пресс РС, владика Григорије каже да међурелигијски односи у БиХ полако али сигурно престају да буду слика политичких односа три народа, а да велике заслуге за то има Међурелигијско веће, које је успело да постави квалитетније облике сарадње.

 

- Васкрс је празник који пада у време када се природа буди и представља нам се са новим, блиставим изгледом. Тако би требало да и ми, људи, Васкрс дочекамо у новом руху, у руху нове, благодатне и благословене жеље да се смиримо, покајемо и променимо. Да као нови, одговорни и према себи и према Богу и према нашој браћи, наставимо свој живот, заувек одбацујући старог човека мржњом разрованог ума, оног који је заробљен страстима и лењошћу. Будимо нови људи, нови људи окупани и оживљени у Христу Богочовеку, који пострада нас ради, а ми сад поштујмо ту жртву и следимо његов наук – Јеванђеље.

 

Очигледно је ваш повратак у Мостар допринео бољем заједничком животу сва три народа у овом граду. Да ли већ сада можете рећи да сте успели у идеји „Обновимо храм, обновимо Мостар“.

 

- Повратак у Мостар јесте био један корак, али тај корак пратило је мноштво идеја, пројеката, добрих жеља и намера. Све те идеје требају и време да би се опредметиле, оствариле. Оно што, до сада, Божијом милошћу направисмо, види се када се дође на Бранковац, али се то треба осолити и присуством људи, повратком Срба у Мостар. Тек тада, када се народ врати, те идеје, обновљени храм, обновљене цркве, школе, куће, домови, па и сам тај повратак у Мостар, добиће свој пуни смисао.

 

Какав је живот Срба у граду на Неретви?

 

- Па, то би требало питати њих. Ми, Црква, покушавамо да им тамо живот олакшамо, то јест да и њима и нама та свакодневица буде подношљива. Међутим, како је живети у Мостару, бити Србин у Мостару, треба питати људе, оне који у Мостару раде, школују децу, друже се и живе тај, да кажем, обични, свакодневни живот.

 

Како оцењујете међурелигијске односе у БиХ?

 

- Ти односи, полако али сигурно, престају да буду преслика политичких односа три народа и да ми, у Међурелигијском већу, успевамо да васпоставимо неке нове, квалитетније облике сарадње. Ипак, као духовни пастири, морамо да лакше и брже превазилазимо и политичке, а и параполитичке неспоразуме креиране у крилу политичке елите и страних фактора. Чини ми се да то успевамо, јер су наши односи и дубљи и старији, а и, рекао бих, одговорнији од ових цивилних структура.

 

Један сте од првих утицајних људи који је Дубровнику пружио руку помирења. Да ли су данас Требиње и Дубровник добре „комшије“?

 

- И за то треба времена. Међутим, више од свега треба воља, воља и жеља да се односи унапреде и да постану, искрено и без остатка, добри. Та воља постоји и с једне и с друге стране, и даће Бог да се једнога дана и Требиње и Дубровник испомажу и потпомажу, као добре комшије, да сарађују, да тргују, да се посећују и односе једни према другима с поштовањем и узајамним респектом.

 

Да ли је СПЦ могла да учини више да се у свету коначно разбије стереотип о Србима као највећим злочинцима на Балкану, односно, да ли је Црква требало да има активнију улогу у промовисању суштинских националних циљева од тренутка кад је почео распад Југославије?

 

- То је врло компликовано питање и захтевало би један шири и свеобухватнији одговор који не би био примерен тону и сврси овог интервјуа. Суштина вашег питања је вишеслојна, захтева посебну пажњу и, чак, ако могу да кажем, расправу на ту тему. Не верујем да је пар реченица, па ни пар страна, текста довољно ни да се дотакне одговор, а камоли потпуно и у најширем могућем смислу одговори на то ваше питање.

 

Познато је и да сте пријатељ са бројним познатим спортистима. Какав утисак је на вас оставио најпознатији Србин на планети Новак Ђоковић?

 

- Новак је, као млад човек, пуно урадио, постигао велике успехе. На Србе се после Новака другачије гледа. То је огромна заслуга и можда понајвећи успех Новаков. Пред њим је живот. Искушења тек долазе, али познајући њега, његову породицу и његову веру у Бога, надам се да ће и после тениске каријере заблистати као добар домаћин и одговоран, породичан човек.

 

Колико вера у Бога помаже успешним људима попут Ђоковића, или рецимо, Дејана Бодироге?

 

- То, опет, треба питати њих. Сваком човеку, био он успешан или полууспешан, добар или лош – Бог је потребан. Сваког човека, без обзира на земаљске кантаре успеха или неуспеха – Бог воли. Божија љубав је безгранична, и мало вере је потребно да се обиље благодати спусти на човека. Људи које сте поменули имају то искуство, осетили су ту благодат, као и, сигуран сам, одсуство те благодати у тренуцима неуспеха. Све је то неопходно, све је то део живота и део нашег живота у Христу.

 

Велики сте љубитељ фудбала и навијач Црвена звезде. Како оцењујете повратак Драгана Џајића на Маракану и да ли он са својим сарадницима Звезди може вратити стари сјај?

 

- Видећемо. Спорт, као и култура, умногоме зависи од стања у држави. Слаба држава, ослабљена привреда, тешко може да финансира и помаже елитну културу и врхунски спорт. Надајмо се да ће се и Звезда, као и Србија, успети извући из, чини ми се, првенствено духовног, а онда и материјалног суноврата.

 

Тешка ситуација је и са ФК Леотар. Ваша идеја о формирању спортског друштва које ће окупити све спортске колективе из Требиња наишла је на одобравање већине спортских радника.

 

- Надам се да ће моје идеје, као и идеје неких мојих пријатеља, врхунских спортиста који су спремни да помогну, наићи на подршку локалне заједнице и спортских радника. Тешко је помоћи некоме ко сам себи неће да помогне, као што је тешко и сипати воду у суд који је шупаљ. Чини ми се да се наш фудбал и наша лига претворила у ту рупу без дна, која само једе средства, а ништа не даје, не производи.

 

 

Извор : Пресс РС, Епархија ЗХиП

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346442185/%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B3%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81-%D0%B4%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D1%80-r1536

[Batman]

...šta mislite, kako se snašo

[Драшко]

речи мало, истине пуно

 

Христос свугде (у речима)

[igy81]

Na mnogaja ljeta Vladiko...

[Guest - . . .-]

Потрудите се да поставите снимак овде...