Episkop Grigorije: Jedino vjera može sabrati ljudsku osobu u jedno!

[Toma]

Negde pročitah ... E sad, da me ubijete ne mogu da se setim gde....

Elem, reč 'anatema' pre ~2.000 godina je značila nešto kao 'ostaviti na stranu',

'posvetiti mu naknadnu pažnju' ... Kao da je 'tema' ono što mi jesmo, verujemo i živimo,

a 'anatema' je - 'ono drugo' na šta usmeravamo svoju pažnju posle ovog prvog i primarnog.

Kakve to veze ima sa rimokatoličkim vrhovnim poglavarom?

Na koji način imati dijalog sa njim u njegovoj kući i ako bi ga pozvali

u našu kuću, ko i kako sa njim da ćaska?

[Макрина]

овако и следбеници м.Артемија причају...

све је исто...само се носилац листе промени...

Мислим да сви овако размишљамо зато што смо острашћени,прва ја.

[draganzzz]

Јао Боже,Драгане,како ово смешно звучи: "Sv. Marko Efeski najveci ekumenista medju svetim ocima"

Тачно се зна разлог и суштина састајања Светог Марка Ефеског са папом.Хвала Богу и историји да је то остало записано онако како јесте

Uzimajuci u obzir da je za pojedine pravoslavce(paranoicno-klaustrofobicne provinijencije),

svaki kontakt sa inoslavnima teska ekumenska jeres,

svakako da bi za njih danasnji kontakti i razgovori kakve je je nekad imao i sv.Marko Evgenik,

bila nekaka izdaja pravoslavlja.

[Guest - . . .-]

 

Пише: Епископ Григорије



Велика је и преславна тајна Преображења. Свједочи нам и потврђује да сви наши падови и колебања долазе од нашег унутрашњег окретања од Свјетлости и Радости, које су суштина овог великог Празника и у њему нам се дају

Поштовани читаоци, у текстовима које намјеравамо убудуће писати и објављивати желимо, прије свега, да вам саопштимо неке важне поуке и поруке Хришћанске вјере, говорећи о питањима значајним и свакодневним, која често чујемо и од народа простог и од ученог. Без мисли преузвишене да ће наше ријечи бити изврсне и савршене, имамо жељу и намјеру да оне буду сагласне Светом Писму и Предању наше Свете Цркве.



Преобразио си се на Гори Христе Боже,

показавши ученицима Твојим славу Твоју,

колико могаху.

Да обасја и нас грешне свјетлост Твоја превјечна,

Свјетодавче, слава Теби.

(тропар Преображења)



Преображење Господа нашега је Догађај у коме се човјеку и свему свијету открила најдивнија тајна, тајна од вијека сакривена у срцу Господњем, ношена и чувана као бесцјени бисер. Велика тајна о нама, о животу, о смислу нашег постојања. За њом чезнемо, о њој можда и не знајући снивамо, али је сваким атомом својега бића осјећамо и са тихом радошћу очекујемо дан када ће се она открити; но не више “ огледалу и загонетки” него у пуноћи. Та тајна је чежња свих наших чежњи, срце и срж сваке наше жеље: у ствари, оно што сваким откуцајем срца исповиједамо, оно што можда и не поимајући увијек свјесно – сваким удахом плућа објављујемо, испуњено је у Догађају Преображења, на Таворској Гори, која је постала предворје наше вјечности.

Тамо и тада, неочекивано и изненада, ничим условљено, јасно и видљиво, Господ још једном пробија обруч времена и Својим присуством га претвара у вјечност. Ту, у једном вјечном тренутку, открива Своју жељу и намјеру о нама, Своју наду и вјеру у човјека, Своју неизрециву љубав према човјеку, објављујући Собом могућност њиховог испуњења. Одјевен у блиставу одежду изаткану од нетварне свјетлости, открива нам да је свјетлост тајна будућега вијека и стварност на коју смо призвани. На Његовом Лицу, преображеном вјечношћу и окупаном свјетлошћу, огледа се тајна вјечног сусрета Неба и земље.

Aли у том тренутку пројављивања славе Свога Божанства Он није сам, није недоступан у својој слави, није недодирљиви и недостижни Бог затворен у својој само(за)довољности. Он је и тада, као и увијек, Бог наш, Бог људи, Бог Који говори и Бог Који слуша, Који се открива и позива у заједницу. Са Њим су на Тавору били и Мојсије и Илија, први међу Пророцима, и сами зрачећи Свјетлошћу која се у њима огледала. Иако готово нијеми и без ријечи, они постају најрјечитији проповједници Божије славе. Боговидци и Богоревнитељи, вође народа и бранитељи његови, у своме вијеку скромни и од људи каткад одбачени, али Богом велики и просвијећени. Гоњени и несхваћени али непоколебиво вјерни и ватрено одани – остају заувијек побједници и свјетила васељене.

И ево, будући Свјетлости неприступне причасници, ови земаљски небесници, свједоци Откривења и достојници богопознања, у времену свједоче вјечност. Ови људи славни не у једном времену и у једном народу већ прослављени од свих времена и нараштаја – некада са земље свједочећи о Небу, данас као небески житељи и небеских тајни учесници откривају нам: ко је то човјек и каква је слава за човјека припремљена. Откривају нам, говорећи са Христом Који блиста у слави, да је човјек призван у велику част – да буде саговорник Божији и причасник његове свјетлости. Откривају нам, будући уз Цара Неба и земље, да је човјек призван да буде житељ Неба, да се дотиче небеских висина и то полазећи одавде, од земаљских гора и долина. У лицу тројице Aпостола – Петра, Јакова и Јована, свједока Преображења, који потресени блистањем славе Божије падају ничице на земљу – сав род људски, сви потоњи нараштаји, бивају увјерени у истинитост Христовог Божанства и Његовог бескрајног човјекољубља и повјерења у човјека. Како пјевају црквени пјесници: “Обнаживши, Спасе, малени зрак Твога Божанства, ученике који су узишли с Тобом на Гору учинио си свједоцима пресвете славе Своје. Зато задивљени узвикнуше: Добро нам је овдје бити! Са њима и ми у вијекове пјевамо Теби, Христе Спасе, Који си се преобразио.”

Он, Који се некада открио Мојсију у купини која гори а не сагоријева, сада још очитије, не у тајни и загонетки, већ у пуноћи своје Богочовјечанске Личности, открива Својим блистањем небоземну тајну сијања славе Божије у људском тијелу, које – попут оне купине – не бива њоме сажежено већ и само просвијетљено и преображено. Он, Који је Илији на Хориву говорио не кроз трус и буру, већ гласом тихим и танким попут лахора, сада не само гласом већ и видљивим присуством, смирен у слави Својој, свецијело открива Себе. Открива тајну Неба – земљи, открива је свима и свему.

Христос – будући човјек и поставши Бог Свемоћни свједочи нам: “Ово сам вам припремио!” Освјетливши Својом свјетлошћу Гору мрачну и тамну, потресао је Својом славом и Небо и земљу. Господ Коме пјевамо: “У свјетлости Твојој видјећемо свјетлост”, позива: “Ходите, примите свјетлост неприступну!” Он свједочи: “Ово чувам, ово носим у срцу за вас, чуј Небо, и земљо, и море и сва твари: нека све што је у вама слави Господа!”

A како су и чиме на овај догађај славе и љубави одговорили Свети Aпостоли? Простом ријечју, немоћном, људском ријечју препуном искрености и истине. Простодушно, покретом срца и ума својственим човјеку, нису само рекли већ и завапили: “Господе, добро нам је овдје бити!” Примили су онако и онолико колико су као људи могли – али Господ једино то од човјека и тражи. Ни мање ни више од тога.

Својом свемоћи – Он наше немоћи исцјељује. Нашу таму – Својом свјетлошћу просвјећује. Својим Божанством – нашу природу препорађа. Самим Собом – нашу наду увјенчава. Позива нас на више и боље, јер за више и боље нас је и створио, и човјек то осјећа сваки пут кад га стегне ограниченост свог бића и свијета у коме живи. Он Бог будући постаје човјек, да би човјека, по благодати, богом начинио. У љубави је сишао до Крста, у смирењу се открио у слави. За нас је дао Себе, зато од нас – само нас и тражи.

Зато велика је и преславна тајна Преображења. Свједочи нам и потврђује да сви наши падови и колебања долазе од нашег унутрашњег окретања од Свјетлости и Радости, које су суштина овог великог Празника и у њему нам се дају. “Земља се потресла”, каже црквени пјесник и заиста, не осјетимо ли то подрхтавање у ријечима, у природи, у самима себи – никада нећемо схватити шта је то хришћански живот, нити ћемо бити оживљени Животом који нам је Христос оставио. Животом кога прославља све око нас и у нама. Животом прожетим радошћу “коју нам нико не може одузети” (Јн. 16, 22).

Ову радост, међутим, најчешће одузимамо сами себи и једино се сопственом вољом и можемо лишити ње. Избјегавајући труд и сваки напор, лишавамо се благослова који они, учињени Бога ради, са собом носе. Господ се преобразио на Гори и на Гору нам се треба попети, треба дакле ући у Цркву Христову и живјети у њој која је увијек простор живота, слободе и радости. Aли успон значи – напор, успон захтјева труд и подвиг. Гора Преображења предокус је Царства Божијег, а оно се “са муком осваја и подвижници га задобијају.”

Кренимо зато смјело ка врху, трудољубиво узмимо сами себе једни другима за сапутнике и кренимо на пут преображења и спасења, кличући са Псалмопојцем: “Уздигох очи моје ка горама, одакле ће доћи помоћ моја; помоћ је моја од Господа, Створитеља неба и земље” (Пс. 120). Све своје силе усмјеримо ка Христу, не би ли се како успели на врх и тамо са Њим преображени били, јер то је једина нада да ће садржај којим је испуњено биће човјека добити своје право усмјерење и да ће поглед којим гледа овај свијет у Свјетлости Христовој постати право умозрење.
********

Својом свемоћи – Он наше немоћи исцјељује
********

Све своје силе усмјеримо ка Христу
********

Успон значи – напор, успон захтјева труд и подвиг

[Александар Милојков]

Часни оци, браћо и сестре,

СРЕТАН И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕН ПРАЗНИК ХРИСТОВОГ ПРЕОБРАЖЕЊА!

[Guest - . . .-]

Нека је свима срећно и благословено, видимо се сутра у Литургији, па после да јемо гројзе

[Александар Милојков]

http://www.youtube.com/watch?v=-yo4OC3Jbgw

[Guest - . . .-]

[Драгана Милошевић]

Ako uzmognem idem na sluzbu, nesto sam slaba (zenska posla ) .smesko. 170fs799081

[Winnetou]

AMIN.

Mnogo lep i jednostavan tekst, razumljiv "običnim" ljudima.

Nažalost, mnogi predivni tekstovi su napisani "stručnom" terminologijom, poznatom i bliskom teolozima, ali ne i nama, običnim mirjanima

koji smo željni što više pojednostavljenih tekstova, smernica, saveta...

Ovom prilikom apelujem da bude što više ovakvih tekstova,

da bi što više ljudi uspelo da razume i primenjuje sve ono što nauči u njima.

Hvala na razumevanju.

[Guest]

0 дјеци (први дио)

"Дијете? Гле, парче Неба на земљи." - Ава Јустин

Бавећи се питањем васпитања и образовања, као и питањем родитељства, природно долазимо до нове, бескрајно широке и богате теме: до теме дјетета, која у правом свјетлу открива и суштински осмишљава и васпитање и родитељство.

Попут спужве, дијете у себе упија све оне утиске и искуства са којима се сусреће, и сав потоњи живот човјека у многоме почива на тим почетним искуствима дјетета. Зато је веома важно пружити му услове и окружење у којима ће дијете на прави начин моћи да се развија, а то окружење је, прије свега, топлина родитељског дома и породице кроз коју оно постепено упознаје свијет око себе. Но, након што у том дому стане на своје ноге, први наредни корак дјетета требало би да буде - корак ка природи.

Једино у природном окружењу, ослобођено окова вјештачког, и свега што спутава његово тијело, као и окова савремене технологије који - у све већој мјери - спутавају његов дух, до изражаја могу доћи сви потенцијали, све оне богомдане способности и дарови који су у биће човјека, попут сјемена у земљу, при стварању похрањени. Дјетету су потребни цвијеће и трава, плаветнило неба и жубор воде, треба му топлина сунца које, послије дуге зиме, својим зрацима милује пробуђену земљу. На дјетињем бићу, попут додира на тананој струни, остављају траг и бујање прољећа кроз боје и звуке, и тихо гашење љета, и зрење јесењих плодова, и рани мраз, и хиљаде боја шуме која - прије него остане без лишћа - покаже сву своју раскош и љепоту. Оно је умјетнк који има потребу да упозна најљепшу од свих умјетности - умјетност живљења. Но оно неће моћи постати стваралац без познања твари, и у њој Творчеве стваралачке моћи.

Дијете је биће које стасава кроз игру. За игру су му неопходни вријеме и простор ради непосреднијег испољавања свих његових способности и умијећа, а језик којим оно најлакше комуницира са свијетом око себе, јесте управо игра. Права игра, за разлику од свега онога што се данас зове њеним именом, прво - захтијева непосредан контакт са свијетом и природом, као и лични непосредни контакт са другим дјететом, а потом - никада није она која води и намеће, већ је увијек од стране самог дјетета усмјеравана. Права игра буди и обликује у младом бићу иницијативу и креативност, двије прекрасне особине које у данашњем времену грубих, дјетету непримјерених и крајње агресивних видео-игрица бивају полако али сигурно брисане и заборављане.

Најаутентичнији простор за игру је природа. Ништа тако непосредно као природа не позива на покрет, ништа тако не подстиче жељу за сазнањем. Природа је, у свом своме богатству, у изобиљу звукова, боја и покрета којима живи, увијек нова и увијек бескрајно занимљива. Уз то, она је истинита, и зато у дјетету које природно тежи истини, буди осјећај повјерења и отворености: у природи, дијете без страха и наметнутих форми може бити оно што уистину јесте.

Модерно доба бјежањем од природе покушава да измијени и људе. Не само њихов начин живота, обичаје и понашање, већ и њихове инстинкте и њихову урођену потребу за природом, кроз коју спознају и сами себе и свијет који их окружује. Она сама, од Бога створена као кротка и мирољубива, постаје нам све даља, постаје готово занемарљива за човјека потапаног таласима производње, потрошње, зараде, константне журбе која то модерно доба карактерише. Управо зато дијете треба непрестано враћати ка природи и упућивати га на њу, јер у природи оно постаје трагач и стваралац, зачињу се у њему жеља за новим сазнањима и здрава радозналост, које су веома важне особине у формирању личности. Мноштво боја, звукова, мириса и покрета који у себи носе сву динамику живота, ту, у природи - иза дугих и глатких површина безличног асфалта, иза магли од густог дима великих градова, иза вјештачких свјетала малих екрана и великих неонских реклама - једини могу пружити дјетету ону светковину душе која се данас све теже сусреће и све рјеђе тражи. Кроз љепоту и красоту природе, кроз величанство и чудесност творевине, чак и поред тога што она кроз земљотресе, непогоде, олује и поплаве непрекидно пројављује пролазност и пропадљивост која у свијету влада, открива се неизмјерна сила и слава Божија.

Преузето из књиге: ''Радост живота'' - владика Григорије

Манастир Клисина

[obi-wan]

Kad procitam ovaj mali tekst - kao da sam se napio najzdravije banjske vode; nista manje od toga.

U moru nenormalnih i bolesnih pojava danas (narocito u obrazovanju i odnosu prema deci i omladini), pravo je okrepljenje da se nadje jedna ovako zdrava i osvezavajuca rec.

Nadam se da cu uskoro da dodjem i do knjige...

[Guest]

Баш тако,

лепа причица и Богу хвала што имамо овакве мудре људе који ће нешто корисно да напишу и да буде на корист овом човечанству slava3

[Grizzly Adams]

Милина! Хвала брате.

[Драшко]

Баш тако, прелијепо!

Без речи сам