Милан Ћирковић о користи од науке

[DYNABLASTER]

covek ima dvostruku licnost, posmatrao sam ga malo

evo ovde je med & mleko :lol:

http://www.youtube.com/watch?v=u3AubAIiOyE

[Аурор]

Е баш то ми смета код њега. И не само што има премису да зна боље (то може да буде и добро, ако човек није фанатичан), него што просвећује са невероватно ароганте висине и третира људе буквално као стоку. Једно је бити против популизма, а сасвим је друго константно пљувати по целом народу. Уосталом, сасвим сам сигуран да он дневно користи услуге бар неколико људи из реда те ”стоке” и да без њих не би могао да преживи.

Njegov je prezir dostojan prezira.

A što se tiče te tehnokratske demagogije, imam da kažem:

Populizam? Ozbiljno? Isn't that a dreadful thing?

Od 1.30 - 2.29, takav pwnage, da sam kad se završio klip uzviknuo "HAHAHAH. JOOOOOJ!".

[Aquilius Cratus]

Nikolaidis kao “treći čovek”

Kad zlikovac Heri Lajm u ser Kerol Ridovom Trećem čoveku objašnjava – u znamenitoj sceni na točku u Prateru – kako su umetnost, nauka i ostala dostignuća evropske Renesanse zasnovana na zločinima Bordžija, Medičija, Viskontija i drugih tadašnjih vlastodržaca, ovo kvaziobjašnjenje ima sasvim jasan cilj da pred prijateljem opravda Lajmovu kriminalnu praksu. Kad Andrej Nikolaidis u već zloglasnom – iz sasvim pogrešnih razloga – tekstu čini to isto sa modernom Zapadnom civilizacijom, njegovi motivi nisu baš sasvim jasni, ali je u pitanju podjednako loše kvaziobjašnjenje, i nije samo njegovo, ali je nažalost tema potpuno skrajnuta skandaloznim reakcijama na sasvim drugi deo njegovog teksta.

Da se odmah razumemo: zlikovačka hajka srpskih nacionalista i njihovih satelita na Nikolaidisa je samo odraz moralne apsolutne nule na kojoj se nalaze ovdašnje društvo i mediji. O Dačiću i ostalima potpisnik ovog teksta sasvim sigurno misli daleko gore od Nikolaidisa ili od uglednih članova Foruma pisaca. Međutim, u halabuci oko potpuno bezumne optužbe za terorizam, potpuno je zaboravljeno nešto sasvim drugo: oni koji dižu najveću buku na crnogorskog pisca zbog jednog paragrafa, koji se na forestgampovski način povezuje sa terorizmom, sa drugim delovima Nikolaidisovog teksta bi se potpuno složili. To su oni delovi u kojima se na paušalan način, tako karakterističan za salonske levičare, ali bez biranja reči, osporava Zapadna civilizacija, pa čak i delovima kvazimarksističke “žvake” o klasnom sukobu kao “temeljnom antagonizmu svakog društva”. Ti isti delovi su još od “događanja naroda”, osme sednice i drugih nacional-socijalističkih kretanja krajem 80-ih, ugrađeni u samo jezgro srpskog i derivativnih nacionalizama. Stoga je jedna od temeljnih ironija sadašnje situacije da linč Nikolaidisa organizuju ljudi koji su dobrim – i važnijim – delom njegovi istomišljenici.

Kad dve, tobože najžešće sukobljene, strane A i B postižu konsenzus – prećutan ili eksplicitan – da nešto treće, nazovimo ga C, ne valja, onda je to razumnom čoveku gotovo uvek znak da C mora biti nešto dobro. Tako i ovde, Nikolaidis, koji je i ranije imao antizapadne ispade i napade socijalne demagogije na kojima bi mu pozavideo i Emir Nemanja Kusturica, demonstrira da mora biti da je ta zapadna, a naročito američka civilizacija veličanstvena, kad je u prvih pet rečenica teksta on uspeo da sakupi na gomilu praktično sve floskule, fraze, simbole i budalaštine kojima se od doba “Odjeka i reagovanja”, a naročito od “nepravednih-i-ničim-izazvanih-sankcija” do danas ispira mozak konzumentima srpskog nacionalizma: Hirošima, genocid nad Indijancima, varvarstvo, “nadrkani skyscraperi” u Njujorku (štogod to značilo), konkvistadori, itd. Nedostaje citat Noama Čomskog da začini stvar (tu Nikolaidis citirajući Benjamina pokazuje da je nadmašio Žiku Minovića); mogao bi da posluži i Teodor Kazinski, Srbima manje poznat, ali svakako dosledniji autor. Potonji je bar čuvao svoj moralni lik od pošasti civilizacije živeći – za razliku od Dačića i Nikolaidisa – u šumskoj kolibi, bez struje, vode, fejsbuka i medija. U repertoar sličnosti sa dominantnim vrednostima srpskog nacionalizma kod Nikolaidisa svakako spada i pozitivan odnos prema dnu naučnofantastičnog filma kakav je Starship Troopers – ta vrsta etosa ne može, a da nije bliska pravoslavnim, plemenitim, militantnim, kod žena uspešnim srpskim alfa-mužjacima koji uvek (kao i pisac fašističkog predloška, Robert Hajnlajn) “rado idu u vojnike”.

Isto kao što su onomad, kad je ne sasvim uračunljiva DSS-ministarka prosvete Ljilja Čolić u školi ukidala Darvina i teoriju evolucije, mnogi protiv toga bili iz pogrešnih razloga (recimo zbog toga što su nasedali na kreacionistički kvaziargument “pa evolucija je samo teorija”), tako i sad neki koji se sa Nikolaidisom slažu – dakle, ne oni koji ga brane, to je drugačija kategorija– to čine iz pogrešnih razloga. Nikolaidisa treba braniti zbog načina na koji je medijski linč protiv njega organizovan. Takođe i zbog njegovog odnosa prema srpskom nacionalizmu i nepriznavanju crnogorske suverenosti od strane beogradskih elita. Ali se ne treba slagati sa njim, posebno ne uopšteno, zbog njegovih stavova koji su često neozbiljni u svom dogmatizmu, kao kad nam superiorno “оbjašnjava” kako je “temeljni antagonizam svakog društva, onaj klasni”. Što je, naravno, u nauci sasvim neutemeljena marksistička parola; i to ne čak nekog sofisticiranog neomarksizma, već onog originalnog, koji je svoj pun izraz našao u staljinističkoj praksi. Koja je takođe srpskim nacionalistima jako bliska. I jako je glupa.

Isto se odnosi na njegove faktički netačne tvrdnje o genocidu nad američkim Indijancima, kao i na njegovo sveznanje da je baš “svaki toranj Pariza podignut na kostima francuskih vojnika”. Pripisivati komunističkom projektu neku veličinu, kako to čini Nikolaidis, a ne osvrnuti se na stotinu miliona njegovih nedužnih žrtava – e to je više izraz “cinizma impresivnih razmjera”, da upotrebim Nikolaidisovu floskulu, nego bilo kakve objektivne ocene. Ali je nešto čemu partija Ivice Dačića konzistentno aplaudira i u šta (danas možda skrivenije, ali ne manje fanatično) veruje.

Da li je civilizacija zasnovana na varvarstvu, ozbiljno je pitanje i ne može se razrešiti parolaškim uradcima. Činiti drugačije nije samo anti-intelektualno i nepošteno ponašanje u javnoj sferi, već je i dolivanje ulja na vatru nepismenosti i neozbiljnosti na ovim prostorima. Dogmatski tvrditi ovo ili ono, propraćeno primerima poznatim i “masama bliskim” je užasno raspirivanje i inače tragičnog antizapadnog mišljenja polupismenih, četvrtpismenih i nepismenih. Kritikovati Zapadnu civilizaciju sa njene daleke periferije – ako i to – nije samo odraz standardnog samoljublja endemskog na ovim prostorima (“nisam pročitao, ali imam mišljenje“), već poprima, sa stanovišta vrednosti kojima makar verbalno težimo, i crte neizbrisivog licemerja. Jasno je da su Nikolaidisu bliži Starship Troopers nego Treći čovek, ali to je valjda zbog toga što se iz šinjela Herija Lajma teže izlazi nego iz mobilnog egzoskeleta Džonija Rika i kompanije.

Peščanik.net, 23.01.2012.

http://pescanik.net/...-“treci-covek”/

[Aquilius Cratus]

Najveći srpski praznik

Ne, nije u pitanju Vidovdan, niti Sretenje, niti bilo koji od pompeznih “datuma za istoriju” (оbično militarističko-morbidnog karaktera). U pitanju je skromni 2. februar, Dan mrmota. Ova američka folklorna tradicija predviđanja koliko će još zima trajati u zavisnosti od toga vidi li mrmot svoju senku kad se prvi put probudi iz zimskog sna ne bi sama po sebi imala posebnu metaforičku snagu da nije istoimene slavne filmske komedije režisera Herolda Remisa i scenariste Denija Rubina (The Groundhog Day, 1993), sa Bilom Marejem u glavnoj ulozi. Marej igra Fila Konorsa, egocentričnog televizijskog najavljivača vremena koji, po sili profesije, odlazi u zabačeni pensilvanijski gradić gde lokalci tradicionalno konsultuju svog mrmota “meteorologa”. Iznenada, jedan te isti dan (upravo 2. februar) počinje da se, iz njegove lične perspektive, beskonačno ponavlja, uvek iznova bez obzira kako ga on proveo i šta u njemu činio. Nakon upuštanja u hedonizam i brojnih pokušaja samoubistva, Konors postepeno počinje da se preispituje, menja svoje stavove i svoje vrednosti, a naročito svoj odnos prema drugima i drugačijima. Dan mrmota je duboko moralna priča o samopoboljšanju i napretku kroz prevazilaženje predrasuda, sebičnosti i svih oblika uskogrudosti. Nije nimalo čudno da se gotovo univerzalno smatra jednim od etički i duhovno najznačajnijih ostvarenja filmske umetnosti.

Današnji dan se u Srbiji ne slavi zvanično, što je velika šteta iz više razloga. Ne samo da kod nas vreme stoji u efektivnom smislu u kome i Fil Konors naizgled radi različite stvari tokom bilo kog izabranog dana – ali je sve to izbrisano dolaskom novog dana i ne samo da je prošlo, već nikad nije ni postojalo. Tako se i građanima Srbije priviđa da se nešto dešava i da njihove aktivnosti imaju smisla, ali onda dođe dnevnik u pola osam (ili već neki drugi informativni program, nije da postoji ikakva bitna razlika među njima) i postaje jasno da je još jedan dan otišao u ništa i da se i dalje tapka u mestu, ako već ne vraća u devedesete. To je situacija za nijansu drugačija od one koju Crvena deja vu je neizbežan. Uz to je sebičnost i usredsređenost na vlastiti pupak poput “originalnog” Fila Konorsa u toj meri endemska tradicija u ovim krajevima, da smo u stanju da lako ignorišemo i najveće svetske događaje (poput cunamija u Indijskom okeanu iz decembra 2004) ako nemaju veze sa nama, ili da umišljamo da smo Evropskoj uniji posebno potrebni zbog nekih naših naročitih i neponovljivih vrednosti. Fil Konors dolazi iz Pitsburga, ali je isto tako lepo mogao doći iz Čačka, Zrenjanina, Vranja ili Beograda.

Još jedan značajan razlog zbog kojeg bi Dan mrmota bilo prigodno obeležavati u ovim krajevima jeste taj što je srpski jezik jedan od veoma retkih jezika u kojima izraz “vreme” označava dve veoma različite stvari: atmosferske prilike (“danas je u celoj zemlji sunčano, ali hladno vreme”) i fizičku veličinu koja izražava jednu od najtemeljnijih osobina univerzuma u kome živimo (“Ajnštajnova teorija tretira vreme kao četvrtu dimenziju”). Ova jezička činjenica omogućava da se u javnom diskursu veštije nego bilo gde drugde izvede onaj još od Ciceronovog doba poznat retorički zahvat: kad se nekom od pripadnika domaće lažne elite postavi pitanje koje sadrži bilo kakvo, makar i najbojažljivije skriveno pitanje koje se odnosi na duh vremena, ono se otklanja nekim meteorološkim komentarom tipa “nadamo se dobrom vremenu za setvu” ili “uvereni smo da vreme neće omesti snabdevanje električnom energijom”. To je, složićemo se, ipak elegantnije od standardnih manevara tipa “zašto me sad pitate za plate, kad Hilandar gori / Kosovo je raspeto / Đoković pobeđuje / itd.” Pošto se radnja Dana mrmota takođe zasniva na svojevrsnoj superpoziciji meteorološkog i istorijskog značenja reči “vreme”, utoliko je to filmsko remek-delo adekvatniji – i ironičniji – izraz naše stvarnosti.

Stoga bi inicijativa da se Dan mrmota proglasi nacionalnim praznikom Srbije valjalo da bude ozbiljno razmotrena od, kako to dežurne birokrate lepo formulišu, “nadležnih organa”. Nije da se “nadležni organi” nečim znatno pametnijim bave; a i ako se bave, sutra, prekosutra ili nakon izbora to već neće činiti ikakvu razliku. Praznovanje Dana mrmota bilo bi korisno ne radi predviđanja vremena u meteorološkom smislu, već radi podsećanja da tamo negde – za razliku od ovde – ono drugo, fizičko, kosmološko, istorijsko vreme teče i u njemu neki vredni ljudi stvaraju nove kulturne, naučne, ekonomske vrednosti, zato što za to imaju mogućnosti i volje, dok se ovde vrtimo u onom mladenovićevskom krugu loše beskonačnosti. Da li ćemo iz njega, poput protagoniste Remisovog filma, ikada izaći samo je do nas i do preispitivanja naših stavova, ponašanja i vrednosti.

Peščanik.net, 02.02.2012.

http://pescanik.net/...srpski-praznik/

[Aquilius Cratus]

Kosmički peščanik

Milan M. Ćirković| 24/02/2012

We are such stuff

As dreams are made on

William Shakespeare, The Tempest 4, 1

Povodom jubileja supernove 1987A

U ovim satima navršava se tačno 25 godina od kako je do Zemlje stigao signal supernove SN 1987A, prvog takvog fenomena u poslednja četiri veka, i prve supernove vidljive golim okom od kako uopšte postoji nauka u savremenom smislu te reči. U ranim jutarnjim satima 24. februara 1987, kanadski astronom Jan Šelton radio je rutinska posmatranja na opservatoriji Las Kampanas, visoko u čileanskim Andima. Jedan od njegovih asistenata, Oskar Dualde, nakratko je izašao na otvoreno, i dokono pogledao u tamno noćno nebo. Pošto je odlično poznavao raspored sazvežđa, brzo je uočio nešto veoma čudno – na rubu magličaste mrlje svetlosti poznate kao Veliki Magelanov oblak, zapravo obližnje patuljaste galaksije, nalazila se zvezda, ne posebno sjajna – približno istog sjaja (zvezdane veličine, u astronomskim terminima) kao one u Orionovom pojasu. Ono što je bilo neobično je da ona nije bila tamo prethodne noći.

Asistent je skrenuo Šeltonovu pažnju na ovu pojavu, i za par sati vesti su obletele čitav svet i praktično svi teleskopi na južnoj hemisferi su istog trenutka prekinuli svoja mesecima unapred pažljivo planirana posmatranja da bi se usmerili ka Velikom Magelanovom oblaku. Isto su učinile i satelitske opservatorije van naše atmosfere, na čelu sa Nasinim Hablovim svemirskim teleskopom. Naime, Šelton i njegov čileanski asistent, a nešto docnije i posmatrači u Zimbabveu i na Novom Zelandu, otkrili su supernovu. To je bio prvi takav objekat vidljiv golim okom od vremena Keplerove supernove u Zmijonoscu iz 1604, koja je svega pet godina prethodila Galilejevom otkriću teleskopa. Supernove toliko velikog prividnog sjaja nezamislivo su retki događaji: bilo ih je svega 4 u poslednjih hiljadugodina. U mesecima i godinama nakon tog istorijskog 24. februara, ponašanje supernove koja je dobila zvanično ime SN 1987A bilo je ispitivano do najfinijih detalja. Ovih dana, naučnici širom sveta obeležavaju četvrt veka od ovog jedinstvenog astronomskog događaja čiji ostatak i dalje predstavlja jedan od najzanimljivijih objekata na nebu. Kao što pokazuje slika dobijena uz pomoć Veoma velikog teleskopa (engl. Very Large Telescope) Evropske južne opservatorije u čileanskim Andima, materijal izbačen u eksploziji SN 1987A do danas se proširio u obliku džinovskog peščanika, velikog nekoliko svetlosnih godina!

Sada dolazimo do zaista bizarnog dela priče: supernova je zapravo bila otkrivena nekoliko sati pre Šeltona i to usred bela dana – samo što su to naučnici shvatili tek kasnije. Oko tri sata pre nego što su astronomi u Las Kampanasu videli novu zvezdu, jedan čudan događaj zabeležen je na suprotnom kraju sveta – u Kamioka rudniku cinka, duboko u planinama Japana. To je bilo mesto izvođenja dugotrajnog fizičkog eksperimenta sa vrlo ambicioznim ciljem detekcije raspada protona. Tzv. teorije velikog objedinjenja (engl. Grand Unified Theories) razvijene u rudimentarnom obliku još tokom 1970-ih predviđaju da bi protoni mogli biti slabo nestabilni, povremeno se raspadajući na pozitron i dva gama-fotona kroz jednu veoma egzotičnu vrstu radioaktivnosti, kojoj posreduje zagonetni X-bozon. Da bi otkrili raspad protona, japanski eksperimentatori su postavili rezervoar sa 2000 tona superčiste vode i instalirali visoko osetljive detektore fotona oko njega. Zadatak detektora bio je da otkriju bleskove svetlosti koji bi se mogli pripisati brzim proizvodima pojedinačnih raspada. Podzemna lokacija bila je odabrana da bi se smanjili efekti kosmičkog zračenja, koje bi inače preplavilo detektore lažnim događajima. Čitava instalacija nazvana je Kamiokande-II.

U noći 23/24. februara 1987, Kamiokande-II je iznenada registrovao 12 događaja u intervalu od tačno 13 sekundi. Istovremeno, na drugom kraju planete, sličan detektor (IMB) u rudniku soli u Ohaju zabeležio je 8 događaja, a tzv. Baksan detektor na Kavkazu zasnovan na nešto drugačijem principu (aktivna materija nije voda, nego mešavina galijuma i germanijuma u čvrstom stanju) još 5. S obzirom da je gotovo istovremeni raspad 25 protona nezamislivo malo verovatan, otprilike poput šanse da neko dobije na lutriji milion puta za redom, stvar je morala imati drugačije objašnjenje. Fizičari su ga uskoro pronašli. Njihova oprema je zasigurno registrovala uništenje protona drugim, običnijim procesom: sudarom sa visokoenergetskim neutrinima. Međutim, odakle su došli ti neutrini? Sa Sunca svakako ne, zato što su ti isti detektori regularno detektovali po par Sunčevih neutrina mesečno. U poređenju sa tim stabilnim tokom, ono što se desilo tokom tih 13 februarskih sekundi predstavljalo je pravi neutrinski cunami. Štogod bio misteriozni izvor, njegov sjaj meren u neutrinima bio je tokom tog vremena više od deset hiljada puta veći od Sunčevog.

Ne – ove sićušne čestice su došle do naših detektora iz druge galaksije. Detekcija bleska neutrina u rudniku Kamioka i od strane detektora u SAD i Rusiji u vreme pojave supernove 1987A nesumnjivo nije samo koincidencija, i poklapanje ovih događaja bilo je za naučnike ključna potvrda teorije zvezdane evolucije: blesak neutrina u trajanju od desetak sekundi je bio upravo ono što su teoretičari predvideli prilikom eksplozije supernove. Tokom tih 13 sekundi, SN1987A bila je desetak hiljada puta sjajnija od Sunca, gledano kroz neutrine, iako se Sunce nalazi tu, blizu nas, a supernova se odigrala u drugoj galaksiji! Ovaj neutrinski cunami je možda najbolji pokazatelj u kojoj meri su supernove odista spektakularni događaji.

Iako se latinska reč nova – koju je skovao Tiho de Brahe, plemić-astronom iz XVI veka sa zlatnim nosem (i otac evropske posmatračke astronomije) – ukorenila ne samo u tehničkom žargonu, već postala i deo kolokvijalnog govora, supernova SN 1987A nije predstavljala rođenje nove, već smrt veoma stare zvezde u spektakularnoj eksploziji. Veliki Magelanov oblak, u kojem se supernova pojavila, je mala galaksija udaljena oko 170 hiljada svetlosnih godina. Dovoljno je blizu Mlečnom putu da bude neka vrsta satelita naše galaksije. Magelanovi oblaci (Veliki i Mali) su vidljivi golim okom na južnoj hemisferi kao nejasne mrlje svetlosti, a da bi se videle pojedinačne zvezde u njima neophodni su veliki teleskopi. Samo nekoliko sati nakon Šeltonovog i Dualdeovog otkrića, australijski astronomi su bili u mogućnosti da identifikuju koja je od više milijardi zvezda u Velikom Magelanovom oblaku eksplodirala; oni su to postigli pregledajući starije fotografske ploče ovog dela neba. Zvezda koja je blesnula bila je superdžin tipa B3, i njen prečnik je bio oko 40 puta veći od Sunčevog, a nosila je kataloško ime Sanduleak-69 202.

Supernove se odigravaju, u proseku, stopom od dve ili tri u jednom veku u tipičnoj galaksiji poput Mlečnog Puta, i začuđeni astronomi su ih više puta zabeležili u poznatoj istoriji. Jednu od najčuvenijih istorijskih supernova zabeležili su kineski i arabljanski posmatrači 1054. godine u sazvežđu Bika. Danas, raznesena zvezda izgleda kao oblak ekspandirajućeg gasa poznat kao Maglina Rak. Najsjajnija zabeležena supernova viđena je 1006. godine u sazvežđu Vuka i posmatrali su je evropski monasi, te arapski i dalekoistočni astronomi: ona je više od tri meseca bila vidljiva i danju, bila je svetlija od punog Meseca i bacala je senku!

Eksplozija supernove SN 1987A osvetlila je svemir nevidljivim bleskom neutrina. To je bio impuls zapanjujuće snage. Svaki kvadratni centimetar Zemlje – iako je naša planeta 170 hiljada svetlosnih godina daleko od mesta eksplozije – bio je pogođen stotinama milijardi neutrina, mada su njeni stanovnici bili blaženo nesvesni da je kroz njih tokom 13 sekundi proletelo nekoliko puta 10¹² čestica iz susedne galaksije. Ali, kao što smo rekli, Kamiokande, Ohajo i Baksan detektori protonskog raspada zaustavili su njih 25. Bez ove krajnje moderne opreme, neutrini bi prošli sasvim neopaženo, kao što se to desilo 1006. ili 1054. godine i još mnogo puta tokom prethodne istorije čovečanstva. Razlog zbog kojeg su neutrini u naše detektore stigli oko 3 časa pre svetlosti supernove takođe je vrlo zanimljiv: međuzvezdana i međugalaktička materija između nas i zvezde koja je eksplodirala kao supernova nije u potpunosti prozračna (mada je za mnogo redova veličine ređa od vazduha koji dišemo), tako da se svetlost kroz nju prostire za neki sićušni delić procenta sporije nego kroz vakuum. To majušno “usporenje” svetlosti dovoljno je da je neutrini – koji se takođe kreću nešto sporije od brzine c, ali se znatno slabije prelamaju u međuzvezdanoj materiji – tokom tog ogromnog puta od 170 hiljada godina akumuliraju 3 sata prednosti.

U poslednjih četvrt veka, upravo je iskustvo sa SN 1987A dalo veliki podstrek razvitku neutrinske astronomije. Tokom 2011, nakon šest godina izgradnje, počeo je sa radom monumentalni IceCube, neutrinski detektor od jednog kubnog kilometra, razvijen od strane Univerziteta Viskonsin u Medisonu (dakle jednog, doduše veoma kvalitetnog, američkoguniverziteta!), a smešten na Antarktiku. Zajedno sa svoja dva manja sabrata, neutrinskim teleskopima ANTARES i KM3NeT, ovaj uređaj nagoveštava potpuno novu epohu ove dinamične naučne discipline. KM3NeT simbolično je završio svoju “pripremnu fazu” upravo 23. februara ove godine.

Eksplozija supernove (koju astronomi označavaju kao supernovu Tipa II, za razliku od Tipa I koji nastaje eksplozijom belog patuljka u dvojnom zvezdanom sistemu) ne razara u potpunosti masivnu zvezdu. Iako najveći deo materijala biva rasejan kataklizmom, implodirano jezgro koje je izazvalo ceo događaj ostaje na svom mestu. Njegova sudbina, međutim, takođe je neizvesna stvar. Ukoliko je masa jezgra prilično mala – recimo, oko jedne Sunčeve mase – tada će ono formirati loptu neutrona veličine manjeg grada. Najverovatnije će se ova “neutronska zvezda” mahnito obrtati, možda i sa čitavih 1000 obrtaja u sekundi, ili 10 procenata brzine svetlosti na površini. Ona stiče ovu vrtoglavu rotaciju stoga što implozija strahovito povećava relativno sporu rotaciju prvobitne zvezde, što je isti princip koji uzrokuje da se klizači na ledu okreću brže kada privuku ruke k sebi. Astronomi su detektovali mnoštvo ovakvih brzo rotirajućih neutronskih zvezda. Ali brzina rotacije se lagano usporava kako objekat gubi energiju. Neutronska zvezda u središtu Magline Rak, na primer, sada je usporila do 33 obrtaja u sekundi.

Ako je masa jezgra nešto veća – recimo nekoliko Sunčevih masa – ono ne može da se stabilizuje kao neutronska zvezda. Gravitaciona sila je toliko snažna da čak ni neutronska materija – najtvrđi poznati oblik materije – ne može da izdrži dalje sabijanje. Scena je tada postavljena za događaj još užasniji i katastrofalniji negoli i sama eksplozija supernove. Jezgro zvezde nastavlja da kolapsira i za manje od milisekunde stvara crnu rupu u kojoj nestaje. Kako stoje stvari, upravo se ovo odigralo u slučaju SN 1987A – naime, svi pokušaji da se otkrije neutronska zvezda u ostatku ove supernove su se pokazali neuspešni. Ukoliko je ostatak crna rupa, za očekivati je da ona ne bude vidljiva sadašnjom tehnologijom.

SN1987A je uistinu eksplodirala nešto malo nakon pojave homo sapiensa na Zemlji, a svetlost i neutrini su sve to vreme putovali do nas. Najbliže galaktičke supernove do sada zabeležene bile su i dalje kiloparsecima daleko. Međutim, tokom istorije Zemlje kao planete sigurno je bilo slučajeva da neka supernova eksplodira daleko bliže Sunčevom sistemu – recimo unutar pedesetak parseka, gde bi imala vrlo snažan uticaj na uslove na Zemlji, pa i na evoluciju života na našoj planeti. Ovo bi moglo da objasni poneka od zagonetnih epizoda masovnih izumiranja vrsta kojima je prošarana istorija zemaljske biosfere, naročito kad se uzmu u obzir i posebno zli rođaci supernovih (srećom daleko ređi) poznati kao gama-bleskovi.

Iako supernova označava smrt masivne zvezde, eksplozija poseduje i značajan stvaralački aspekat. Ogromna oslobođena energija zagreva spoljašnje slojeve zvezde tako efikasno, da su tokom kratkog vremena moguće brojne reakcije nuklearne fuzije – i to one reakcije koje apsorbuju, a ne oslobađaju energiju. Elementi teži od gvožđa, kao što su zlato, olovo ili uranijum, stvoreni su u toj konačnoj i najsnažnijoj zvezdanoj pećnici. Ovi elementi, zajedno sa lakšim, poput kiseonika i ugljenika, stvorenim tokom ranijih stadijuma zvezdane evolucije, ispaljeni su u svemir, da bi se tamo izmešali sa ostacima bezbrojnih drugih supernovih. Kroz eone, ovi teški elementi se kondenzuju u nove generacije zvezda i planeta. Bez proizvodnje i rasturanja ovih teških elemenata, ne bi moglo biti planeta poput Zemlje. Ugljenik i kiseonik neophodni za život, zlato u našim bankama, olovo na krovnim pokrivačima (nekada, nažalost, i u posuđu i benzinu), uranijumske gorive šipke u nuklearnim reaktorima – sve to duguje svoje prisustvo na Zemlji samrtnim grčevima zvezda koje su nestale mnogo pre nastanka Sunčevog sistema. Sama materija naših tela dobrim je delom sastavljena od pepela davno mrtvih zvezda.

Peščanik.net, 24.02.2012.

http://pescanik.net/2012/02/kosmicki-pescanik/

[Aquilius Cratus]

Poštujmo i volimo retke prijatelje!

Predlog: građanska inicijativa da se Bašaru Al-Asadu dodeli počasni doktorat Beogradskog univerziteta.

Obrazloženje: u svojoj dugoj tradiciji, Beogradski univerzitet je jasno pokazao da je uz svoj narod uvek kada treba pružiti otpor prosvetiteljstvu, liberalizmu, ljudskim pravima, Šangajskoj listi i drugim stranim uticajima. Prošlogodišnja šarada sa dodelom počasnog doktorata BU ruskom diktatoru V. V. Putinu – koji ga, avaj, nije primio jer je bio zauzet daleko značajnijim susretom sa bajkerima i posetom stadionu Crvene zvezde, bila je samo dosledni nastavak dugačke tradicije obezvređivanja ovog priznanja i prostituisanja univerziteta iz prizemnih dnevnopolitičkih razloga. Nakon počasnih doktorata dodeljenih takvim “demokratskim” liderima kao što su bili Ahmed Sukarno (1956), Josip Broz Tito (1971), Kenet Kaunda (1986), svojevrsni šlag na torti je došao u godini u kojoj se proslavljalo znamenitih 600 godina kosovskog boja. Naime, dok je nekadašnji diktator iz Požarevca urlikao u svom populističkom cirkusu na Gazi Mestanu, vrhuška BU je odlučila da dobitnik počasnog doktorata treba da bude niko drugi do doživotni predsednik Zimbabvea, Robert Mugabe, kojem je te 1989. godine uredno uručen počasni doktorat. Mugabe, znatno stariji od Putina, ali i dalje na vlasti, čak i bez potrebe da izmišlja nekog svog Medvedeva da bi izigrao ustav i zakone, očigledno nije bio dovoljno blizak sa bajkerima, niti je razumeo koliko mu znače korumpirana sportska društva iz daleke Srbije. Istini za volju, zna se i da je nešto ranije BU uspeo da se spase još luđe – ako je moguće – ideje da se počasni doktorat dodeli i “Velikom Vođi” Severne Koreje Kim Il Sungu, pa je ovaj morao da se zadovolji samo titulom počasnog građanina Beograda. Nakon toga, počasni doktorati su dodeljivani uglavnom apolitičnim ličnostima od realnog ugleda, sa tek ponekim bleskom ludila, poput nagrađivanja Remzija Klarka, zakletog branioca istog onog požarevačkog tiranina koji, iako fizički mrtav, duhovno i dalje dominira Srbijom. Međutim, sa nagrađivanjem “doktora” Putina, jasno je da se BU nakon nevoljnog pokušaja da se lošom šminkom predstavi kao modernizovan i napredan, vratio oprobanoj tradiciji. Pošto čelnici BU nikad nisu patili od viška ideja, ovaj put im poklanjam jednu koja ne može a da ne bude bliska njihovim srcima: dodelite počasni doktorat Bašaru Al-Asadu.

Bašar Al-Asad, legalni, legitimni i doživotni predsednik Sirije, koji je to mesto legalno i legitimno nasledio od svog oca, istaknutog demokratskog lidera i velikog prijatelja Srbije i Jugoslavije, Hafeza Al-Asada, takođe legalnog, legitimnog i doživotnog predsednika Sirije, poznat je kao veliki patriota, borac za dostojanstvo vaskolikog sirijskog naroda, borac protiv nepravednih-i-ničim-izazvanih sankcija, čovek koji će pre bombardovati vlastite gradove i kolone izbeglica nego što će napraviti i najmanji ustupak humanosti, razumu i Svetskim Moćnicima. Pošto je već propuštena prilika da se ljubav prema naslednoj diktaturi ovekoveči dodelom nekog visokog priznanja njegovom ocu, sad je pravi trenutak (grčki, καιρός) da se nepravda ispravi i ovaj veliki prijatelj Srbije ponovo podseti koliko nam je na srcu. Al-Asad mlađi vodi ogorčenu, ali herojsku borbu protiv nemani Novog svetskog poretka, združenih snaga Vatikana, masona, iluminata, templara, Bilberbergera, vanzemaljskih reptila, Trilateralne komisije, soroševaca, Žena u crnom, NGO, NVO, NATO-a, LGBT aktivista, cionista, takozvanih evropskih standarda, takozvane međunarodne zajednice, satanista i svih ostalih ala i bauka otuđenog neoliberalnog Zapadnog sveta. Dok je on na vlasti, parada ponosa u Damasku sasvim sigurno neće biti održana. Smrtni je protivnik Zapadnih izmišljotina kao što su ljudska prava, parlamentarna demokratija, sloboda okupljanja i udruživanja, tolerancija, slobodno tržište ili kultura dijaloga; dakle, sve ono što smo i mi u Srbiji odavno demaskirali i odlučno odbijamo. Bašar Al-Asad voli i uspešno raspisuje referendume. Zagovornik je represije, kao i patrijarhalnog modela društva, čiji integralni deo predstavlja i nasleđivanje položaja sa oca na sina. Oženjen je i otac troje dece. Ne priznaje Kosovo. Prijatelj je Vuka Jeremića, čiji mu patriJotizam imponuje.

Ukratko, naš čovek.

Peščanik.net, 07.03.2012.

http://pescanik.net/2012/03/postujmo-i-volimo-retke-prijatelje/

[Аурор]

Al-Asad mlađi vodi ogorčenu, ali herojsku borbu protiv nemani Novog svetskog poretka, združenih snaga Vatikana, masona, iluminata, templara, Bilberbergera, vanzemaljskih reptila, Trilateralne komisije, soroševaca, Žena u crnom, NGO, NVO, NATO-a, LGBT aktivista, cionista, takozvanih evropskih standarda, takozvane međunarodne zajednice, satanista i svih ostalih ala i bauka otuđenog neoliberalnog Zapadnog sveta. Dok je on na vlasti, parada ponosa u Damasku sasvim sigurno neće biti održana. Smrtni je protivnik Zapadnih izmišljotina kao što su ljudska prava, parlamentarna demokratija, sloboda okupljanja i udruživanja, tolerancija, slobodno tržište ili kultura dijaloga; dakle, sve ono što smo i mi u Srbiji odavno demaskirali i odlučno odbijamo.

XD

10/10!

[Aquilius Cratus]

Poslednji broj magazina Frenzy Spark donosi zanimljiv intervju sa dr Milanom Ćirkovićem. U ovom intervjuju Milan Ćirković govori o evoluciji ideja, nauci u sistemu vrednosti čoveka i uticaju Interneta na rast nauke i pseudo-nauke, kao i o SETI programu, Fermijevom paradoksu, i popularizaciji nauke. Pročitajte deo intervuja:

Milan M. Ćirković je profesor-istraživač pri Astronomskoj Opservatoriji u Beogradu i profesor asistent na fizičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. U njegov spektar delatnosti i interesovanja spadaju astrobiologija i SETI istraživanja, evolucija galaksija i tamna materija, filozofija nauke, studije o budućnosti čovečanstva i egzistencijalnih rizika, naučna fantastika i istorija prirodnih nauka. Sa Nikolasom Bostromom je uređivač knjige “Global Catasrophic Risks” u izdanju Oxford University Press-a, a o toj temi je održao predavanje na TEDx Belgrade konferenciji 2010. godine. Prevodilac je nekoliko knjiga eminentnih naučnih imena poput Ričarda Fejnmena i Rodžera Penrouza. Neki od njegovih knjiga i radova, od kojih su mnogi objavljeni samo na engleskom jeziku, su “Uvod u vangalaktičku astronomiju”, “Poslednjih 14 milijardi godina: astronomija u 609 pitanja i odgovora”, “Against the Empire”, “Too Early? On the Apparent Conflict of Astrobiology and Cosmology”, “Zloupotreba antropičkog načela: kvazireligiozna kvazinauka uhvaćena na delu”, “Kant i vangalaktička revolucija u astronomiji” itd.

Gospodin Ćirković je ljubazno pristao da u intervjuu za Frenzy Spark odgovori na neka pitanja koja se tiču njegovog širokog spektra delatnosti, ali i smera u kojem se kreću naučna pismenost i čovečanstvo, o izgledima i realnostima popularizacije nauke, nastanku i evoluciji ideja, uticaju informatičke revolucije na rast pseudonauka, Fermijevom paradoksu, adaptacionizmu i stopi moguće evolucije na egzoplanetama, kao i trendovima u astrobiologiji.

Frenzy Spark: U vašoj knjizi ogleda o nauci i fantastici, “Artefakt za svemirsko putovanje”, uspeli ste da načinite izuzetno redak i savršeno uspeo presek nauke kroz prizmu književnosti. I ne samo to – u njoj postavljate niz pitanja i rešenja o kojima se retko promišlja – poput spontanog i samostalong razvoja veštačke inteligencije do nivoa sticanja samosvesti kao manifestne sudbine, apokrifnosti žanra kroz primer legendarne neodigrane šahovske partije, antropičkog principa u književnosti, da nabrojimo samo nekoliko. Koji su bili podsticaji za ovako nesvakidašnje teme u vremenu i sredini koje ne favorizuje razmišljanja na tom nivou? Intelektualni eskapizam, kosmopolitizam ili nešto još dalekosežnije?

Milan Ćirković: Teško je objasniti intelektualnu genealogiju nastanka svake pojedinačne ideje – po meni, svaki pokušaj toga je osuđen na neuspeh. Postoji sjajan Borhesov esej, “Kafka i njegove preteče”, koji odlično prikazuje samu poentu stvaralaštva, naučnog ili književnog – da ono što mi čitamo menja našu percepciju kako sagledavamo stvari koje su doveli do istorijskog razvitka. Generalno, sve to je nastalo u različitim periodima tokom jednog dužeg perioda vremena. Kada čovek nešto čita, razmišlja o nečemu i to apsorbuje u sebe, svesno ili nesvesno dolazi do nekih ukrštanja ideja.

Na to pitanje je nemoguće dati odgovor isto kao što u ozbiljnoj, post-pozitivističkoj filozofiji nauke, postoji ono što se zove razdvajanjem “konteksta otkrića” od “konteksta opravdanja”, onoga čime se bavi naučna metodologija, kako neku ideju opravdavate i kako je upućujete u podskup znanja.

FS: U prologu iste knjige, već na samom početku ističete da su se književna dela nekada, u vreme lišeno nehumane brzine življenja i prolaznih vrednosti, pisala drugačije u smislu izazova koje su postavljale pred čitaoca. Smatrate li da će pre ili kasnije morati da dođe do pozitivnog obrta makar u naučnoj, ako već ne i u književnoj pismenosti širih masa u doba koje sleduje ovoj epohi obesmišljenih i obezvređenih ideala? Gde stoji nauka u vrednosnom sistemu čoveka budućnosti?

MĆ: To je zanimljivo pitanje. Sledećih 100 godina će, verovatno, biti ključni period tokom kojeg ćemo dobiti odgovor na to njega. Sve treba sagledati u svom kontekstu, a jedna od negativnih posledica uspona savremene civilizacije, i zbog čega mislim da je neophodno da se vratimo izvornim, autentičnim tekovinama, je upravo u količini informacija neproporcionalnoj ljudskim sposobnostima da se sa njima suoči adekvatno. Kao posledicu toga imamo, sa jedne strane, formalni porast nekih tradicionalno relevantnih parametara kao što je pismenost, ali je problem u tome što se pojavljuju novi oblici pismenosti o kojima se, kod nas posebno, ne vodi dovoljno računa o tome – što savršeno ilustruje jedan skorašnjij incident kada je jedan inostrani visoki zvaničnik pitao jednog našeg zvaničnika pri ministarstvu nauke da li je skoro merena naučna pismenost u Srbiji, na šta je ovaj ostao nem kao da ga nije razumeo.

Sa druge strane, podizanje naučne pismenosti je u sprezi sa čitavim nizom parametara koji se odnose na celokupnu društvenu strukturu koji se, pre svega tiču, medija, a činjenica je i da se na najnižem nivou opšteg obrazovanja i pedagogije ne provlači dovoljno adekvatno ideja suštine puke akumulacije ideja i znanja. To nije cilj pedagoškog procesa, već da se optimizuje mehanizam i procedura za nalaženje pravog znanja i rešavanje problema. To je ono što je potpuno suprotno konvencionalnoj filozofiji nastave i obrazovanja, a što rezultuje zabludom da tekstovi ozbiljnih tema mogu i treba da budu stoprocentno razumljivi. To je pogrešno, dovodi “zatupljavanja ” ljudi. Prava metodologija, kako je Karl Poper govorio, tj. zašto je verbalno izlaganje bolje od pisanog je što može neposrednije da isporovocira reakciju – tako i pisani tekst treba da bude provokacija, pa čak i jednom smislu mistifikacija. Verovanje da će tako, “jednostavno” servirana povećana količina znanja dovesti do povećanog razumevanja je jako naivna. Uzmite, na primer, već šezdeset godina istorije ideje o veštačkoj inteligenciji, zamišljenoj još 1950. godine. Još tada, vladalo je mišljenje da “samo što nije”, uz niz vrlo komičnih pokušaja. Od tada, naše razumevanje veštačke inteligencije se razvijalo prilično slabo – jeste postignuto, ali je to vrlo “mršavo”. Loša stvar je to što je taj projekat počeo da dobija negativnu konotaciju kao nečega što obećava ispunjenje “iza ćoška”, a zapravo smo jako daleko od toga.

Ja, lično, sam veliki pobornik rada na veštačkoj inteligenciji, ali preduslov za to je da imate infrastrukturu i metod. Isti je slučaj kada se govori o generalnom obrazovanju – ne približavate se autentičnoj prosvećenosti time što vam je danas znanje dostupno klikom na dugme.

FS: Upravo nas zanima taj aspekt digitalizacije i dostupnosti znanja. U eri interneta kao liberalnog medija kome svi imaju pristup, kvalitetno filtriranje informacija se čini sve težim. Doprinosi li to rastu pseudo-nauke i netačnim interpretacijama naučnog rada i metoda?

MĆ: Itekako doprinosi! Stvar sa pseudonaukom jeste što, zapravo, nigde u svetu ne postoji jasan konsenzus o tome šta je pseudonauka. Pored neospornih prednosti informatičke globalizacije, njena vrlo konkretno loša strana je što je ona ogromnom broju ljudi pružila iluziju stručnosti, privid da se razumeju u stvari u koje se, zaista, ne razumeju. Ona vrsta metodološkog i filozofskog obrazovanja neophodna da bi se moglo odvagati znanje i razumevanje najsporije napreduje. Jedna od posledica pojeftinjenja nabavke i procesuiranja informacija jeste o tome da je ta vrsta globalnog diletentizma je nešto što pogoduje manipulaciji pseudonauka, počev od onih etabliranijih poput tzv. “kreacionizma”, ali i ima i figura koje mogu lako da obmanu veliki broj ljudi jer deluju sa visokih pozicija, uz basnoslovan uticaj reklamiranja, što autentični naučnici to, često, nisu i ne mogu. Što zbog uticaja institucija unutar kojih rade što zbog toga što, je sama akademska zajednica, još od Platonove Akademije, sticajem okolnosti izolovana od “mejnstrima”, te ljudi ni ne zapažaju koliki zamah zapravo dobijaju pseudonaučne ideje.

http://www.svetnauke.org/10466-povezivanje-naucnih-niti-intervju-sa-milanom-cirkovicem

[Milan Nikolic]

Ciklus NAUKA I PSEUDONAUKA (1)

1. PSEUDONAUCNI I NAUCNI KATASTROFIZAM

Dr Milan M. Cirkovic, naucni savetnik

Petak, 25. 5. u 18 casova

2. NAUKA I PSEUDONAUKA:

primeri iz biologije

Dr Aleksej Tarasjev, visi naucni saradnik

Petak, 1. 6. u 18 casova

3. ARHEOLOGIJA I PSEUDOARHEOLOGIJA

Dr Aleksandar Palavestra, profesor univerziteta

Petak, 8. 6. u 18 casova

Mala sala Kolarceve zaduzbine.

Ulaz slobodan

[obi-wan]

Al-Asad mlađi vodi ogorčenu, ali herojsku borbu protiv nemani Novog svetskog poretka, združenih snaga Vatikana, masona, iluminata, templara, Bilberbergera, vanzemaljskih reptila, Trilateralne komisije, soroševaca, Žena u crnom, NGO, NVO, NATO-a, LGBT aktivista, cionista, takozvanih evropskih standarda, takozvane međunarodne zajednice, satanista i svih ostalih ala i bauka otuđenog neoliberalnog Zapadnog sveta. Dok je on na vlasti, parada ponosa u Damasku sasvim sigurno neće biti održana. Smrtni je protivnik Zapadnih izmišljotina kao što su ljudska prava, parlamentarna demokratija, sloboda okupljanja i udruživanja, tolerancija, slobodno tržište ili kultura dijaloga; dakle, sve ono što smo i mi u Srbiji odavno demaskirali i odlučno odbijamo.

Kako je to fino i izopaceno.

Ovaj gospodin je bas elegantno zaobisao sva ona nepocinstva, zverstva i necovestva koje Zapad cini pod maskom svih tih prava i trte-mrte svega ostalog... milina jedna, da dobijes proliv kad procitas ovako nesto...

[drvce]

Kako je to fino i izopaceno.

Ovaj gospodin je bas elegantno zaobisao sva ona nepocinstva, zverstva i necovestva koje Zapad cini pod maskom svih tih prava i trte-mrte svega ostalog... milina jedna, da dobijes proliv kad procitas ovako nesto...

Da li mogu da zkljucim da smatras da su parlamentarna demokratija, sloboda okupljanja i udruživanja, tolerancija, slobodno tržište i kultura dijaloga zapravo trte-mrte? Da nema neke razlike izmedju vrednosnog sistema Zapadnog sveta i Sirije?

Pre ce biti da ti ne volis gresnika (Zapad), ali volis greh (pomenuta dostignuca). A, mozda i gresim, mozda bi radije ukinuo demokratiju, zabranio okupljanja, kaznjavao pedere, uveo verbalni delikt...

[Grizzly Adams]

Da li mogu da zkljucim da smatras da su parlamentarna demokratija, sloboda okupljanja i udruživanja, tolerancija, slobodno tržište i kultura dijaloga zapravo trte-mrte? Da nema neke razlike izmedju vrednosnog sistema Zapadnog sveta i Sirije?

Pre ce biti da ti ne volis gresnika (Zapad), ali volis greh (pomenuta dostignuca). A, mozda i gresim, mozda bi radije ukinuo demokratiju, zabranio okupljanja, kaznjavao pedere, uveo verbalni delikt...

Да, и ја сам се овде свима на главу попео пропагирајући те позитивне вредности. Али Запад има и мрачну страну. Који к, с` опроштење, траже Амери и остали на Блиском Истоку? И на Косову и у остатку света, кад смо већ код тога?

Кад неко од њих почне да ми труби о томе, ја им пустим овај говор једног њиховог часног и поштеног политичара:

[Млађони]

Који к, с` опроштење, траже Амери и остали на Блиском Истоку? И на Косову и у остатку света, кад смо већ код тога?

Demokratiju i ljudska prava. :P

[drvce]

ZvonkoM, slazemo se, ali ne mozemo da odbacimo, recimo, algebru zbog muslimanskih glavoseca i nabijaca na kolac. Nema niceg izopacenog u hvaljenju necega sto valja. Milan Cirkovic izaziva proliv, izgleda, zbog necega sto nije napisao, a ne zbog onoga sto pise. Steta je sto Obi-wan nije pokazao da su pomenute vrednosti Zapadnog sveta neostvarive bez Zapadne arogancije, nepravde i oruzja. Sloboda govora je moguca i bez trigger-happy kretena.

[Аурор]

ZvonkoM, slazemo se, ali ne mozemo da odbacimo, recimo, algebru zbog muslimanskih glavoseca i nabijaca na kolac. Nema niceg izopacenog u hvaljenju necega sto valja. Milan Cirkovic izaziva proliv, izgleda, zbog necega sto nije napisao, a ne zbog onoga sto pise. Steta je sto Obi-wan nije pokazao da su pomenute vrednosti Zapadnog sveta neostvarive bez Zapadne arogancije, nepravde i oruzja. Sloboda govora je moguca i bez trigger-happy kretena.

Što je zemlja civilizovanija, uređenija, demokratskija, slobodnija i razvijenija unutra, to je represivnija spolja. Stvar je što iz te njihove spoljne politike ne proizilazi da su Gadafi, Milošević, Kim Džon IL, Sadam Husein ili Al-Asad na bilo koji način bolji, ili naši saveznici, ili slavni heroji i mučenici koji se bore protiv tiranije ili ne znam ni ja šta. Oni su i dalje zločinci, monstrumi i tirani, iako su ovi licemeri.

Niko ne brani da mi imamo te vrednosti bez da ih isporučuju bombarderi i marinci.