Поезија

[JESSY]

Ne
Noć te uništava da bih te tražio
kao ludak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao osamljena ptica.
Tvoja me odsutnost ruši, život se zatvorio.
Kakva samoća i mrak, kakav suh mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neočekivanu odsutnost u noći koja raste.
Moje ruke te ne stežu i moje oči te ne poznaju.
Moje su reči uspravne trazeći te utaman.
Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,
pružena kao reka sa samostalnim obalama.
Ali idem da te tražim, otimam te i čupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.
Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.
Svet se zatvorio.
Sa mnom ostaješ.

Jose Luise Hidalgo

[JESSY]

Tražim te ...
u večnosti smiraja dana
tražim te
u lutanju
jednog izgubljenog dečaka
jednom treptaju
malenih,smeđih očiju
nezaboravljenih nikada
jednoj suzi
davno skliznutoj sa obraza ...

U jednoj reči
što ne izgovorih nikada
i onoj senci
što me prati
kada god se okrenem
ona mene dodirne
i pobegne
a ja željan ostanem
Tebe ...

Tražim te ...
I oproštaj molim
klečeći pred ponorima života
čvrsto držeći pupoljak crveni
stiskajući ga na svoje grudi
kidajući svoju sudbinu
zarivajući trnje u svoje grudi ...

Oprosti ...
ne znadoh koliko mi značiš i
koliko te još u meni ima
Tražim te ...
M. Gorki

[Снежана]

Ne zaboravi biti srećan

 

 

Lagano umire
onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire
onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.

Lagano umire
onaj koji je pretvoren u roba navika postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji beži od strasti i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj očima ili napuštenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji sebi neće dozvoliti
ni jednom u svom životu da pobegne od smislenih saveta...

Živi danas, učini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srećan!

 

Pablo Neruda

[Tumaralo.]

[Снежана]

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде...
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

Јован Дучић

[Снежана]

Песме раног устајања

 

Како умиру тихи,

друже,

овде где се умире сам!

 

Како се тавни одвуку,

кротки,

у један кукаван дан!

 

Тешке су овде смрти,

друже,

где је поље сувише широко,

где се небо, грдно, уздигло високо

 

овде где нас је мало,

по њиви црној,

под небом

јадно овако остало,

 

где један у пољу,

где други на прагу ћути,

где су нас разнели у траве и поља

уморни пути.

 

Милан Дединац

[Снежана]

Вислава Шимборскa - ПОД ИСТОМ ЗВЕЗДОМ

 

Опрости, случају, што те називам судбином.
Опрости, судбино, ако се можда варам.
Нек се не љути срећа што је за себе присвајам.
Нек ми не замере мртви што једва светлуцају у мом сећању.
Опрости, време, за сијасет незапаженог света у тренутку.
Опрости, стара љубави, што нову сматрам првом.
Опростите ми, далеки ратови, што цвеће носим кући.
Опростите, отворене ране, што се бодем по прсту.
Опростите, очајници, за плочу са менуетом.
Опрости, народе на станици, за мој сан до пет ујутру.

Праштај ми увреду, надо, што се понекад насмејем.
Праштајте, пустиње, што с кашичицом воде не потрчах,
И ти јастребе, већ годинама исти, у истом кавезу,
Непомичан, загледан увек у исту тачку,
Праштај, па чак и да си пуњена птица.
Опрости, посечено дрво, за четири ноге од стола.
Опрости, велико питање, за мале одговоре.
Истино, не обраћај на мене превелику пажњу.
Величино, укажи ми великодушност.
Отрпи, тајно постојања, што чупам нити из твог ламента.

Не осуђуј ме, душо, што те ретко имам.
Извињавам се свему што не могу бити свуда.
Извињавам се свима што не могу бити сваки и свака.
Знам да ме ништа оправдати неће докле год живим
Јер самој себи стојим на путу.
Не узми ми за зло, беседо, што позајмљујем патетичне речи
А онда улажем напор да их учиним, тобоже, лаким.

[Снежана]

Lotova žena

 

Osvrnula sam se tobože iz radoznalosti,

Ali sem radoznalosti mogla sam imati i drugih pobuda.

Osvrnula sam se iz žalosti za zdelom od srebra.

Iz nepažnje – vezujući kaiščić sandale.

Da ne bih više gledala u pravedni vrat

svoga muža Lota.

Iz nagle sigurnosti da kad bih umrla

on ne bi čak ni zastao.

Iz neposlušnosti pokornih.

U osluškivanju potere.

Pogođena tišinom, u nadi da se Bog predomislio.

Naše dve kćerke već su nestajale iza vrha brežuljka

Osetila sam u sebi starost. Sanjivost.

Osvrnula sam se spuštajući na zemlju tobolac.

Osvrnula sam se iz plašnje, na koju stranu da stupim.

Na moju sreću pojaviše se zmije,

Paukovi, miševi i mladunčad supova.

Ne više ni dobro ni zlo – već naprosto sve što je

živelo, puzalo, skakalo u sveukupnoj plašnji.

Osvrnula sam se zbog usamljenosti.

Zbog stida što bežim krišom.

Iz želje da kriknem, da se vratim.

Ili tek tada kad se digao vetar,

razvezao mi kosu i zadigao suknju.

Činilo mi se da to vide oni sa zidina Sodome

i praskaju u glasan smeh, jednom i još jednom.

Osvrnula sam se u gnevu.

Da bih uživala u njihovoj propasti.

Osvrnula sam se zbog svih navedenih pobuda.

Osvrnula sam se bez sopstvene volje.

To se samo kamen okrenuo, krckajući podamnom.

To mi je pukotina odjednom presekla put.

Na rubu je tapkao hrčak, uspravljen na dve noge.

I tada oboje pogledasmo unatrag.

Ne, ne. Ja sam trčala dalje,

vukla se i uzletala,

sve dok se tama ne strovali s neba,

a s njom usijan šljunak i mrtve ptice.

Više puta okrenula sam se zbog ponestalog daha.

Ko bi to video, pomislio bi da igram.

Nije isključeno da sam imala oči otvorene,

Moguće je da sam pala licem okrenuta gradu.

 

Vislava Šimborska

 

 

Razaranje Sodoma, Gistav Dore

[Рапсоди]

Албатрос  /Бодлер/

 

последња строфа

 

 

Том краљу азура и песник је сличан,

он се с буром дружи, муњом пуни очи,

али на тлу спутан и земљи невичан

дивовска му крила сметају да крочи.

[Снежана]

На данашњи дан је рођен Милорад Павић!

ПОСЛЕ СВЕГА
*
Ако би ми опет купила
Свеску празних листова без црта
Можда бих најзад могао
Да ти напишем љубавно писмо
Последње место првог

*
Био сам срећан, а нисам знао,
Била си несрећна, а ниси знала.
Када смо схватили било је касно
Заувек за мене, али не и за тебе
Но ни то ниси знала

*
Код “Љубића” смо јели
Телетину са печеним поврћем
Ти си седела несрећна и здрава
А ја срећан и болестан
У огледалу иза тебе
Кола и људи што иду низ улицу
Ишли су уз улицу

*
За рођендан купила си ми књигу
Читам је твојим очима
И вребам оно што би се у њој
Могло теби свидети
За мене књиге више нема

*
Неки нас непојамно мрзе
Други нас много воле
Ја сам навикао на то, ти не
Ја рачунам само оне друге
Ти само оне прве

*
Ти си видовита, боље видиш будућност
Ја не, ја боље видим прошлост
Ти само мислиш о прошлом
Ја само маштам о будућности
Можда свак жели што нема

*
Једна жена нам је прорекла
Будућност неће личити на прошлост
Ја не верујем у то пророчанство
На твој сунцобран уписао сам
Све лепе дане наше прошлости
Све црне дане наше прошлости
Ти си уписала на мој кишобран
Ни ти не верујеш у то пророчанство

*
Један древни човек је написао
Не могу живети ни с тобом ни без тебе
Када сам то прочитао рекох
Како је ствар лепо речена
Данас ме боли уво да ли је ствар лепо речена
Сад знам да је то истина

*
У младости тело је испред духа
У старости дух је испред тела
Знам да сам у послу и у љубави
Искористио тренутак
Када су дух и тело били равноправни
Сада је како мора бити

*
Била си млада, лепа и талентована
Био сам срећан због твог талента
Била си несрећна због мог талента
Од којег није остало времена за нас
А ја сам мислио да таленат нема године

*
Говорио сам књиге су наша деца
Чим се осамостале прхнуће у свет
Чим то би наша деца прхнуше у свет
Чим то би наше књиге прхнуше у свет
Сад нам је кућа без малтера што спаја

*
Један Рус каже да се време
Зауставља у материји а тече у енергији
Ја мислим да наше Сада, наш живот
Настаје на пресеку вечности и времена
Ти кажеш да ћеш још само четири године
Моћи да носиш лепе хаљине

 

[Снежана]

Zlatna pesma

 

Kamen nije kamen bez svog uma kamnog.
Drvo bez mudrosti ne bi bilo drvo.
Gde je vatra bez razuma svog plamnog?
Ne Reč - Um je bio prvo!

Cvet smeran u polju poruka je važna
podzmenih mudraca - taj ukras razuma!
Ptice močvarice, zmije, žaba, vlažna,
samo su traganja neznanog nam uma.

Sujeto ljudska divna si, nadstvarna!
Pepeo zvezdani ravan ti je tek,
a vaseljena ti je blagodarna.

Dok uma je ljudskog trajaće pejsaž i vek.
U pejsažu zver zavija, gladna, gola:
Um nastao sparivanjem zla i bola.

 

Brana Petrović

[Снежана]

PORUKA

1

Prozrem vas:
jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Zamukni mukom skota; -
dostojan spolja lik i um,
unutra zver
i bespomoćno dete.

2

Mrklo kad jezgro života,
zamrači njim
i prazni umlja vid.

Iz tame sebe tamom poteci van;
rugobom noći
šturninu oplodi dan
u videla neprebol,
u stid.

3

Čujem vas:
na mužansko grlo
zacvili dete,
rikne na pitomine zver.

I sinak bio majci,
ili kćer,
zamukni, zalud glas,
kad nikog i ništa ne zovete.

4

Jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Dostojan spolja lik i um,
unutra zver,
i bespomoćno dete.

 

Momčilo Nastasijević

[Рапсоди]

Душан Гајић: НЕЗНАНКА

Кад би море имало усне да љубе их твоје,

Одмах би дошло до велике плиме! 

Јер звезде би таласи почели да броје,

Да свака кап сазна ти име!

Кад би Сунце имало усне да љубе их твоје,

Одмах би дошло до мрачне зиме! 

Јер скрило би Земљу од светлости своје, 

Да сваки зрак сазна ти име!

Кад би ветар имао усне да љубе их твоје, 

Одмах би дошло до нестанка риме! 

Јер збрис'о би мах, све речи тад моје, 

Да сваки фијук сазна ти име!

 

 

 

 

 

[Рапсоди]

Вилијам Шекспир: СОНЕТ 141

Моје те очи не воле и гоне –

Виде у теби до хиљаду мана;

Ал’ срце воли што презиру оне,

Те за тобом лудује сваког дана.

За моје уши твој глас не приања,

А ни мој укус ни мирис не желе

Нити сва моја нежна осећања -

Да чулну гозбу са тобом поделе.

Али ни ум мој, ни мојих пет чула

Не могу лудо срце да одврате

Од службе теби, те сам роб и нула

И вазал - који у срцу твом пате.

О, судбина је ваљда хтела тако

Да ти ми будеш - мој грех и пак'о

[Рапсоди]

Вилијам Шекспир: СОНЕТ 107

 

Не кажи, да ми срце издаје тебе,

Мада тијо гасне, чим те овде није;

Лакше бих се, веруј, делио од себе,

Но од овог срца, што у теби бије.

Та љубав му је дом – и ако некад

Одлутам – опет се натраг вратим

Тачно и на време, увек исто рад,

Чио да оперем оно што заблатим.

Не веруј никад, ни кад са мном влада

Слабост, што сваку људску пут опседа,

Да би ме могла настраност да свлада,

Да узмем ишта од тог што свет испреда;

За ме, сем тебе, ништавног у свему,

Јер ти си ми, ружо моја, све на њему.