Поезија

[Ayla]

PONOĆ MENE

Zaspati ili umreti...
Ili se pretvoriti u suncokret...
Da li je ona ikada i bila...
Ali otkud njen lik naslućen u vazduhu čim pogledam...

Njeni prsti živeli su u mojoj ruci i posle njene smrti
Ja sam ih pokretao i nisam razlikovao
Da li imaju vezu kakvu još sa kosom njenom,
Ili sa očima,
Ili sa haljinom novom što joj kupih. 

Tako sam retko uzimao i za nju i za se.
Tako često smo se svlačili kao vedar dan.
I čini mi se da nema mesta na svetu
Gde nismo zajedno bili. 

Mrtva si a tebe nema.

Zašto mi ne dođeš...
Ta znaš li kako si obećala
Češće da ćeš se meni javljat...
 

Možda ti i kucaš uporno na vid mi,
Možda su oči moje nesposobne da te vide.
Osećam lobanja cela tobom da mi je ispunjena. 

Voskresni!
Voskresni ili sebe ili barem oči moje...

Sluh mi je već malo savršeniji:
Zovneš me.
Osetim i dah tvoj i miris predsmrtni,
Tamo gde se nadao ne bih.
I srce mi je još sposobnije
Za otkucavanje tajnih znakova duha,
Duha ili druge materije.
Ono čini da noću katkad moram zatvoriti vrata od sebe
I osećam da ležim povrh zelenih suncokreta,
U zelenoj košulji,
Prevrnutim očima. 

 

Ali mi još došla nisi,

I beše kao ravnodušna
Prema strahu mom što svaka stvar beše zagrobno živa.

Mučih se dugo u toj noći. 
Jedan mi čovek, seljački odeven, ispriča,
U gužvi dima i ljudi po jednom nepoznatom podrumu,
Da ima neko što dodir nam sprečava,
I što do mene lepše nisi doputovala. 

Poverih tome sumnjivom prijatelju zaveru svu
Da tog ću duha polako ubiti iz puške,
Što smeta našem sporazumevanju.

Pobediću ga, mislim, groom tvojim,
Slikom i crnom kosom tvojom;
I cvetom sasušenim koji beše oko tvoje glave
Na odru kad u nedra ti priložih sliku svoju
A cvet se prihvati rukava mog:
To ti mi kao uzdarje vrati.

 

Pomozi mi, pomozi:

Vidnija budi kad u ma koju sobu za mnom uđeš
Bar sad ne brineš brige sirotinjske,
Jadnice moja!
Celog dana ovog dana uzalud tražih pare,
A kad ti dođoh - mrtvoj ti dođoh...
Velika patnice moja,
Krvavo te pozdravljam.

 

                        Risto Ratković

[ines]

PJESMA BLISKIH DUŠA *{R}*

 

Uvijek smo bliži jedni drugim,
nego što mislimo,
preko hiljadu mostova,
istih i sličnih snova i želja,
duše su povezane.

 

Uvijek smo bliži jedni drugim,
svime što i ne slutimo,
ljepotom koju kradom ćutimo,
kad kažemo sebi,
svi imaju dušu.

 

Postoji jedna velika duša,
sklopljena od miliona sličnih,
lahkih ptica istine o nama,
preko hiljadu mostova,
jedna duša čovječija.

 

Dijelimo Tajnu o nama,
upitaj dušu koja zna,
nemir tvoj šta li je,
do želja ka Nebu,
svijetu duša zov,
bliska dušo moja!

 

"Postoji glas koji ne koristi riječi.
- Slušaj!"

 

[Данче*]

И опет ми душа све о теби сања
(Стихови: Алекса Шантић; пева: Драган Стојнић)

 

И опет ми душа све о теби сања
И кида ми срце и за тобом гине.

Што те нема , што те нема , што те нема

Бог зна гдје си сада и да л’ живиш јоште!
Али драги спомен негдање милоште
Као младо сунце сву ми душу моју грије

И ја снова цујем звекет твојих гривна,
По лицу ме тице твоја коса дивна,
Док мјесец кроз врбу цисто сребро лије.

Што те нема, што те нема, што те нема.

 

[Миљан Јокић]

TA LJUBAV

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav     
Lepa kao dan
I ružna k'o vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadna
Drhteći od straha k'o dete u mraku
A tako sigurna u sebe
K'o neki spokojni čovek usred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani
zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili
dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava kao magare
živa kao želja
Svirepa kao sećanje
Glupa kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i za sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku
I spasi nas

[ines]

Kroj - Miroslav Mika Antić

 

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

 

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

 

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

 

[JESSY]

Rabindranat Tagore - ČEZNEM DA TI KAŽEM NAJDUBLJE RIJEČI

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

 

[JESSY]

Пабло Неруда: ЗАБРАЊЕНО ЈЕ                                                                                  

Забрањено је плакати а да се нешто не научи,

пробудити се, а не знати шта са собом,

плашити се својих сопствених успомена.

Забрањено је не смејати се проблемима,

не борити се за оно што желиш,

одустати од свега због сопственог страха

да оствариш своје снове.

Забрањено је оставити своје пријатеље,

не покушати разумети све што сте заједно проживели,

и звати их само онда кад су неопходни.

Забрањено је не бити свој пред другима,

претварати се пред људима до којих ти није стало,

изигравати кловна да би те памтили,

и заборавити све којима је заиста стало до тебе.

Забрањено је не учинити све за себе самог,

бити уплашен од живота и од онога чиме те живот обавезује,

не живети сваки дан до посљедњег даха.

Забрањено је да ти недостаје неко без радости,

да заборавиш његов осмех и очи,

а све само зато што је он изабрао другачији пут од твог,

забрањено је заборавити његову прошлост

и заменити је његовом садашњошћу.

Забрањено је не покушавати схватити друге

мислити да је њихов живот вреднији од твог,

не спознати да свако има свој пут и славу.

Забрањено је не стварати сопствену причу,

не имати тренутак за оне којима си потребан,

не разумети да је живот оно што даје,

а такође и оно што узима.

Забрањено је не тражити срећу,

не живети живот с позитивним ставом,

не сматрати да увек можемо бити бољи;

Забрањено је заборавити да без тебе

овај свет не би био исти.

[Миљан Јокић]

Жак Превер: БАРБАРА

Сећаш ли се Барбара,

падала је киша непрестана над Брестом тога дана,

а ти си ишла насмејана

покисла, устрептала, блистава

под крупним капима кише

сети се, Барбара,

сретох те у улици Сијам

смејала си се – и ја сам се ти се осмехнуо

сећаш ли се, Барбара?

Нисам те познавао,

а ниси ни ти мене

сећаш ли се,

сети се ипак тога дана

и не заборави га.

Један човек што стајао је под стрехом,

заклоњен

зовнуо те, Барбара

и ти си потрчала њему по киши

покисла, устрептала, блистава

и бацила му се у загрљај.

Сећаш се тога, Барбара,

и не љути се што ти кажем ти

јер кажем ти сваком кога волим

чак и кад га не познајем.

Сећаш ли се, Барбара

и не заборави никад –

ту мудру и радосну кишу

на твом срећном лицу

ту кишу над морем,

по бродоградилишту

над лађом из Цезана

Ох, Барбара

каква је свињарија тај рат

и шта је са тобом сада

под кишом од гвожђа,

од ватре, челика, крви.

И онај који те је стезао у загрљају,

заљубљено, страсно

да ли је мртав, нестао или још жив.

Ох, Барбара

још увек киша пада над Брестом

као што је падала некада.

Али није то исто, јер све је порушено.

То су само посмртне капи ужаса и очаја

то више није ни пљусак

гвожђа, челика и крви

већ само облаци који нестају као пси

као пси што промину

воденим  струјама  дуж Бреста

да иструну негде далеко,

врло далеко од Бреста,

од кога није остало ништа.

 

[JESSY]

Федерико Гарсија Лорка: ЖЕЉА                 

Само твоје топло срце,

и ништа више.

Мој рај је поље

без славуја

и лире,

с једном скромном реком

и маленим језером.

Без оструге ветра

у гранама,

без звезде што би хтела

лишће бити.

Голема светлост

која би била

варница

друге светлости,

у неком пољу

скрушених погледа.

Чисти починак

и тамо пољуби наши,

звонки младежи јеке

растворили би се

у даљини.

И твоје топло срце,

и ништа више.

[JESSY]

Сергеј Јесењин: ПИСМО МАЈЦИ      

Јеси л’ жива, ти, старице драга?

Жив сам и ја. И поздрав ти шаљем!

Нек вечерња она светлост блага

Дом твој купа невиђеним сјајем.

Јављају ми да си забринута,

Да те за мном туга стегла љуто,

И да често излазиш до пута

С изношеним старинским капутом.

Да ти стално, у сутону меком,

Иста слика пуну стравом таму:

У кафанској тучи као неко

Зарио ми испод срца каму.

Немој више бити брижна лица!

Само тлапњом страшно мучиш себе.

Нисам тако тешка пијаница,

Да бих умро не видевши тебе.

Као некад, нежан сам и сада,

Живим само једно сањајући,

Да се опет из овога јада

Што пре вратим нашој трошној кући.

Вратићу се кад нам башта грање

У пролеће бело испреплета.

Али немој опет у свитање

Да ме будиш ко пре осам лета.

О, не будин одсањани жамор,

Не оживљуј што је хтела душа –

Одвећ рани губитак и замор

У животу морадох да кушам.

И не учи да се молим. Нећу!

Минуло ми прошли дани скрише.

Само ти ми, мајко, носиш срећу,

Као ти ми не сја нико више.

Зато немој бити забринута,

И не тугуј за мном тако љуто.

Не излази пречесто до пута

С изношеним, старинским капутом.

 

[JESSY]

ето...њих четворица су писали поезију моје младости..... :oke:

 

која је поезија ваше младости....?

[ines]

  On 10. 4. 2014. at 17:34, JESSY рече

 

Rabindranat Tagore - ČEZNEM DA TI KAŽEM NAJDUBLJE RIJEČI

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći

ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.

Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.

Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;

ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.

Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.

Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.

Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.

Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,

strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.

Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.

Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

 

:good2: jedna od najdražih....

[JESSY]

Рабиндранат Тагоре‎: ТИ И ЈА

 

Ти испуњаваш моје мисли

Дан за даном

Поздрављам те у самоћи

Ван света

Ти си загосподарила

Мојим животом и смрћу.

Као сунце на изласку

Моја душа тебе нетремице гледа

Као једино око.

Ти личиш на узвишено небо,

Ја личим на бескрајно море

А између пун месец плави.

Ти си вечито спокојна

Ја сам без починка трајно

Па ипак – на далеком хоризонту

Ми се стално срећемо.

[JESSY]

Жак Превер: ЗА ТЕБЕ ЉУБАВИ

 

Отишао сам на птичју пијацу

и купио птице

за тебе љубави.

Отишао сам на цветну пијацу

и купио цвеће

за тебе љубави.

Отишао сам на пијацу гвожђа

и купио окове

тешке окове

за тебе љубави.

А онда сам отишао на пијацу робља

и тражио те

али те нисам нашао

љубави.

 

[Grizzly Adams]

Бранко Миљковић: УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ

Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове
овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је
због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између
две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због
других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати
птицу заувек слетелу
Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме
нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице
у песку
ако није тако одсеците ми руке и претворите ме
у камен