Поезија

[Ритам]

Како да људи науче и да им под кожу уђе

Када се љуби домаће да се не мрзи туђе

У мени не постоји бјес

У теби не постоји страх

Јер треба ми љубав да останем здрав

Друге немам...

                                  Толеранца, Џибони

[PACTKO]

Косово поље

Краду ми памћење,

Скраћују ми прошлост,

Отимају векове,

Џамијају цркве,

Арају азбуку,

Чекићају гробове,

Издиру темељ,

Размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?

Где да предигнем Пећаршију?

Узимају ми оно

Што никоме нисам узео,

Моје лавре и престонице,

Не знам шта је моје,

Ни где ми је граница,

Народ ми је у најму и расејању,

Пале ми тапије

И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?

Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,

Сад ми и бели штап отимају

,жртвено поље са крвавом травом

Не смем да кажем да је моје.

Не дају ми да уђем у кућу

Кажу да сам ја продао,

Земљу коју сам од неба купио

Неко им је обећао.

Ко им је обећао

Тај их је слагао,

Што им не обећа

Оно што је његово?

Зашто јуришају на мене удружени

Кивни што сам их познао.

М. Бећковић

[Драган]

Prkosna pesma

Dobrica Erić

Ja

kći Božja

Srbija

izjavljujem dragovoljno

kroz lance i žicu

pred svedocima

Silom, Mukom i Nepravdom

da kriva sam i da priznajem krivicu!

Kriva sam što sam neko

a ne niko i netko

Kriva sam što u doba

opšteg Srbobrsta

idem u pravoslavnu crkvu

doduše, poretko

i što se krstim ovako

s tri prsta!

Kriva sam što jesam

a treba da nisam

Kriva sam odavno

što stojim uspravno

i gledam u nebo, umesto u travu

Kriva sam što se drznuh

protiv krivde

kriva sam

što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriva sam što pišem i čitam

ćirilicom

Kriva sam što pevam

smejem se i psujem

(a ponekad i lajem)

Kriva sam, i priznajem

da ne znam što znam, i da znam što,

ne znam

Kriva sam i da završim

s najvećom krivicom

(pre nego što se zacenim od smeha)

Kriva sam, tvrdoglavka

što sam Pravoslavka

i Svetosavka i što ne verujem

u sveti zločin i oproštaj greha!

Kriva sam i grešna, dakle što

postojim

i kad već postojim i još drsko stojim

što bar ne priznam da ne postojim!

Ako to priznam

da sačuvam glavu

izgubiću časni krst i krsnu slavu

Ako ne priznam

crno mi se piše

ceo svet će na moju Zemlju da kidiše

Rulje bivših ljudi

lopova i golja

čopori robota i drugih monstruma

kidisanje na moje voćnjake i polja

i na moje bele kuće pored druma

oko kojih, kao najlepše odive

cvetaju trešnje, jabuke i šljive (...)

Moja ružna slika

ozarena lika

koju umnožavate u večeri i jutra

to je slika vaše svesti i podsvesti

To nisam ja, spolja

to ste vi - iznutra!

Mnogo smo važne

Zemljo moja mila

Ja i Moje sestre

Istina i Pravda

čim se na nas digla ovolika sila

čim su na nas zinule krivda

i nepravda

Šta će ovde džihadlije

krstaši

ameri

koji Mi čerece sinove i kćeri

Mora da su čule belosvetske bande

da imamo zlatna Srca

pa ih vade

da ih presade u sopstvene grudi

ne bi li i oni tako bili ljudi (...)

Ja se ne plašim smrti crne duge

već ropskog života i bolesti duge

Smrt je česta pojava medj nama Srbima

kao što su proleće

leto

jesen

zima

I nije strašnija

pogotovo danju

od suše

poplave

zemljotresa

mraza

kad je čovek sretne na svome imanju

okadjene duše i svetla obraza

Zlonamernici

siti i maniti

sve mi zabraniste u rodjenoj kući

al ne može mi niko zabraniti

da pevam i da se smejem, umirući

A to se vama više ne dogadja

ni kad svadbujete

ni kad, vam se radja!

Poštedite me koca i konopca

i razapnite me na vrhu planina

kao vaši praoci što su mog praoca

Isusa Hrista Nazarećanina

Ja ću da gledam

a vi zažmurite

Inače će vam se oči rasprsnuti

od sjaja mog lica

Samo požurite

Što me pre razapnete

pre ću vaskrsnuti!

[мирођија]

[мирођија]

[мирођија]

Prekrasna pjesma Jacquesa Brela, Ne me quitte pas, proglašena je najljepšom pjesmom 20-og stoljeća. Ibričina obrada je uz Brelov original daleko najbolja.

Ljudi često niti ne slute koliko je poezija moćna i jaka za iole produhovljeno biće.

Moja definicija poezije: Magija riječi što liječi!

[Изида]

         

      JEDNA SUZA

Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te -

U tvojoj bašti ja te vidjeh juče,

Gdje bereš krupne raspukle granate.

Mila kô zlatno nebo pošlje tuče,

U tihu hladu stare kruške one,

Sjede ti djeca i zadaću uče.

Nad šedrvanom leptiri se gone

I sjajne kapi, sa bezbroj rubina,

Rasipaju se, dok polako tone

Jesenje sunce... I kô sa visina

Olovni oblak, po duši mi pade

Najcrnji pokrov bola i gorčina.

I kobna misô moriti me stade:

Što moja nisi, i što smiraj dana

Ne nosi meni zvijezde, no jade?

Što moje bašte ostaše bez grana

I slatka ploda, što rađa i zrije

Na vatri srca?... Gdje su jorgovana

Vijenci plavi?... Gdi je kletva, gdi je?...

Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te,

I sve te gledam, kroz suzu što lije,

Gdje bereš slatke, raspukle granate.

1910.

ALEKSA ŠANTIĆ

[Изида]

AKO HOĆEŠ...       

Ako hoćeš da o zori

Pjevam tebi pjesme moje,

Oj, ne bježi sa prozora,

Da ja gledam lice tvoje!

Ako hoćeš da ti pjevam

O sunčanom toplom sjaju,

Oj, pogledni okom na me,

Divotanče, mili raju!

Ako hoćeš da ti pjevam

Onu tihu nojcu milu,

Razvij tvoju gustu kosu -

Mirisavu meku svilu!

Ako hoćeš da ti pjevam

Miris divnog pramaljeća,

Oj, razgrni njedra bijela -

Da udišem miris cvijeća!

Il' ako ćeš pjesmu moju

O izvoru slasti bujne,

Hodi, hodi na grudi mi,

Da ti ljubim usne rujne!...

1889.     

Aleksa Santic

[Бамбиви]

БАЛКАНАЦ

Не стидим се што сам,

како ви велите,

варварин са Балкана,

тла прљавштине и буре.

Чујте сад,

и код нас има неке

вама непознате културе.

Ви прво испитујете и сумњате,

далеки сте и од рођених синова,

за трепзу своју

не посадите сваког туђина;

ви можете да пијете

а да сваком не пружите

чашу вина.

А код нас су још стари обичаји груби;

ми пуштамо сваког под своје слеме,

код нас се још и с намерником љуби,

код нас се подвизи због гостољубља чине;

код нас сваки човек има

читаво племе

пријатеља и родбине.

Ви,доиста,имате

неколико милиона Христових кипова,

на сваког човека по једног,

имају га друмови и поља,апсане и школе;

а код нас,кад људи верују у Бога,

у себи га носе,

и тихо Му се,

скоро у сну моле.

Ви,истина,за сваки кут живота

имате справа и машина,

све сте срачунали и све знате;

изуми су ваши за дивљење;

а ми још имамо старинске алате,

али све је код нас још здраво

и природно као глина:

и умирање,и рађање,и живљење.

Ви имате читаве збирке

правила и наука о слободи,

о свему се код вас пише и приповеда;

али ми по неписаним законима

слободно живимо

и неког природног држимо се реда,

слично огњу,ветру, и води.

Код вас је,збиља,све тачно прописано,

како се једе,говори,облачи;

а ми кад говоримо,вичемо

и машемо рукама,

и чорбу гласно срчемо,

и у рукавицама смо као на мукама.

Све је код нас заиста просто:

обућу носимо од свињске коже,

пуно је код нас сељачких

навика и ствари;

и краљевски преци наши

доиста су били говедари.

Народ наш,збиља,у гневу може да коље,

руши и пали;

али ми нисмо они што смишљено тлаче,

ми не сматрамо да је цели свет

наше поље;

ми не бисмо поднели

ни урођеник прашумски да због нас плаче;

душа нам је пространа

иако смо бројем мали.

Десанка Максимовић

[PACTKO]

[PACTKO]

Zaboravi

[PACTKO]

[Драган]

            DOLAP Milan Rakic

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,

Stoji kao spomen iz prastarih dana.

Njegovu sam skripu kao dete cuo.

Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okrece ga tromo,

Malaksao davno od teskoga truda.

Vuce bedno kljuse sipljivo I romo,

Bic ga bije, ular steze, zulji ruda.

Vrance, ti si bio pun snage I volje,

I dolap si stari okretao zivo.

Tesila te nada da ce biti bolje;

Mlad I snazan, ti si slatke snove sniv'o.

Al' je proslo vreme preko tvoje glave,

Iznemoglo telo, malaksale moci;

Poznao si zivot I nevolje prave,

I julijske zege I studene noci.

O kako te zalim!- gle, suze me guse,-

Olicena sudbo svih zivota redom,

Tebe, bracu ljude, I sve zive duse,

Jednake pred opstom neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko ce ti je dati?

Tu kraj tvojih nogu zuboreci tece.

Ali bic fijukne...Napred, nemoj stati,

Dok ne padne spasonosno vece.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,

Svuda oko tebe buja trava gusta,

I mirise njene cuv donosi vreo.

Ali bic fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao I ja ,od mladosti rane

Osetio opstu sudbu sto nas gazi,

I gladan I zedan provodio dane

Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao I ja, na julijskoj zezi,

Dok zubori voda kraj tebe u viru,

Sanjao o sreci, nagradi, I nezi,

Sanjao o dobrom, zasluzenom miru.

O, ko zmija ljuta kosuljicu svoju,

Ostaviti bedu, nesrecnu I zlobu,

I udarce bica stecene u znoju,

I svemocnu podlost I opstu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vrance, nemoj stati,

Ne mirisi travu, ne osecaj vir;

Nagradu za trude nebo ce ti dati:

Mracnu, dobru raku, I veciti mir!

[Mamica Forumska]

        * * *

Kad mi u duši osjetiš nemir,

Kad mi u oku tugu slutiš,

Kad u riječi odgovor nije,

Slušaj,

Tišinu....

Tako je glasna i puna

Uspomena...

[Анастасија]

VOLEO SAM VAS

Voleo sam vas; moja ljubav stara

Još uvek, možda, spi u srcu mome.

Al' zašto ona nemir da vam stvara?

Ja nisam rad žalostiti vas njome.

Voleo sam vas nemo, beznadežno,

Pun strepnje i pun ljubomore boli,

Voleo sam vas iskreno i nežno;

- Nek Bog da, tako drugi da vas voli.

  A.S.Puškin