Поезија

[Тавита]

Uznesenost

Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zmamglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!

Bodleeeeeeeeer  :smiley:

[Тавита]

Mekocom tvoje koze klizim


Mekoca tvoje koze mojim prstima klizi
i svakim dodirom u meni drhtanje budi .
Opijena mirisnom strascu njihovih uzdaha ,
mjesecina na ramenu prebire dragulje ,
pa ih preko tvojih grudi u ogrlicu slaze .

Njeni se meki poljupci tvom stomaku nude ,
svlace obris tvog tijela i podamnom lijezu .
Pod kupolom mojih bedara siris proplanke
i njima potoke uzivanja s izvora pripravljas ,
kao srebrne ih niti vezes i meni u ruke dajes .

Kristalnom se noci kitis i pokazujes ljepotu ,
da te uzdrhtalu visinama strasti ponesem .
Kao svemir , tvojom dusom struji moja dusa ,
miluje toplim utocistem tvoje umorne snove ,
jer zna , u njima odavno istinska ljubav ceka .

Zal Kopp

[Тавита]

Hemisfera u kosi

(za Graćešu)

Dopusti mi da udišem dugo ,dugo,

miris tvojih kosa,

da uronim u njih svoje lice

kao što žedan uranja glavu u vodu izvora

i da mašem njima

kao mirišljavom maramicom

istresajući iz njih uspomene.

Kad bi samo mogla znati šta sve vidim

šta sve osećam

šta sve čujem u tvojim kosama

moja duša lebdi na mirisima

kao što duša drugih lebdi na muzici.

Tvoje kose kriju ceo jedan svet

pun jedara i jarbola,

u njima leže velika mora

čiji me monsuni nose prema

blaženim podnebljima

gde je prostor plavetniji i dublji

gde je vazduh mirišljav

od plodova lišća i ljudske puti

U okeanu tvojih kosa

nazirem luku

punu tužnih pesama

krepkih ljudi

svih nacija

lađa svih oblika

koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu

na beskrajnom nebu

gde počiva večna toplota.

U milovanju tvojih kosa

ponovo nalazim malaksalu tugu

dugih časova

provedenih na divanu

u kabini neke lepe lađe

koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure

izmedju saksija sa cvećem

i praznih posuda iz kojih struji svežina

u toplom domu tvojih kosa

udišem miris duvana izmesan s' opijumom, šećerom

u noći tvojih kosa vidim

blistavo plavetnilo tropskog neba.

U maljavim pribežjima tvojih kosa

opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.

Dopusti mi da ujedam

tvoje crne teške pletenice,

Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose

čini mi se da jedem uspomene...

Charles Baudelaire ~ Sarl Bodler

[Тавита]

Postupaj....

Postupaj njezno sa mnom

Drzi me u rukama kao dragu malu stvar

i pazi da ne zadrhte


Ako zelis da lupis sa mnom o pod

od sakupljenih komadica

nikad me vise neces slijepiti u mene


Odmakni tvrdu ljusku iza koje stojim,

pogledaj me stvarnu:

vjetrovima isaranu

suncima isprzenu

kako treperim na tvom dlanu kao svijeca

Pazi da ne dodju kise i ugase me



Silvija Balija

[Тавита]

i svaka pora moje kose,
cini mi se...
za tebe dise.
Svaki najmanji pokret koji napravim
svaka najkraca rec koju izgovorim
cini mi se...
zbog tebe postoji.
Tebe vidim i kad su oci zatvorene
tobom je ispunjen svaki moj osecaj
i cini mi se...
zivot si ti.
Tvoj glas cujem i kad je mrkla tisina
osetim te i kad nista ne osecam
i cini mi se...
vazduh si.
S` tobom sam i kad te nema
pricam ti i kad su usne neme
i cini mi se...
zvezda si.
Nalazim te i kad si izgubljen
cujem te i kad cutis
i cini mi se...
noc si.
Trebas mi i kad imam sve
zelim te i kad sve zelje su uzalud
i cini mi se...
nemir si.
Volim te i kad sve ostalo mrzim
trazim te i kad sve ostalo je izgubljeno
i cini mi se...
vecan si.

Zarobljena sam tobom,
u mojim mislima...
u iluzijama da negde postojis...

Nicolaus Swarfiled

[Тавита]

Prosta istorija

Proslo je sve; i jedva dusu dirne
secanja talas drag,
ko s veceri kad tihom vodom pirne
daleki vetar blag.
Proslo je sve sto bolelo me ikad!
O, laz je da se ne zaceli nikad
rana i radosti trag!

Bez nespokojstva, bez srdzbe, bez krika,
secam se danas ja
ljubavi nase, tvog smeha, tvog lika;
a srce jedva zna
za uzas dana, za besane noci,
za kletve da se ziveti nece moci,
za gorke snove bez sna.

Kako se mirno pozdravljamo sada!
Ni bol, ni gnev, ni strah.
Proslo je sve. -I samo katkad, kad
mesecev takne me prah,
dusu mi talas jedan jedva dirne,
ko tihu vodu u veceri mirne
dalekog vetra dah.

Velimir Zivojinovic Massuka

[Тавита]

OVE NOCI

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

Pablo Neruda

[мирођија]

        Ове  ноћи.

    Песма  моје  тинејџ  младости.

    Лепо  заиста.

    Давно  сам  је  читала. confused

[rasha]

Ову дивну песму Александра Секулића постављам инспирисан реформаторима "не по разуму"

МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ

Мајсторе затекох
на крову старе куће
мењају сломљен цреп
мајстори на крову
мајстори унутра
мајстори мајстори
ко вас је звао
зашто дирате мој црни кров
на коме стоји рода бела
на коме расте трава кудрава
мој кров у подножју дугог века
зашто сте ми кућу заузели
зашто сте напали
чекићима ексерима
четкама бојама
мајстори мајстори
излазите пустите ме
да сам кућу уређујем
не чују они
укуцавају моје кости
фарбају мојом крвљу
износе из мог срца
намештај стари
неподношљиви мајстори
њих тридесет седе на мени једном
доћи ће кажу чувен гост
ловиће маглу по шумарцима
са твојом ће се кућом сударити
мора да буде као из бајке
ево теби огледало
чешљај смех у њему
лице ти је подупрто
железном тугом
мајстори мајстори
шта сте учинили
то није моја кућа
то мој гост није
то више нисам ја.

Александар Секулић

[rasha]

а ову дружељубивима "не по разуму"

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

Јован Дучић

[w.a.mozart]

Ову дивну песму Александра Секулића постављам инспирисан реформаторима "не по разуму"

evo za tebe

ШКАКЉИВЕ ТЕМЕ

У свакој новој теми

Крију се проблеми

Од проблема бјежите

Нове теме не потежите

Биће лакше и вама

И шкакљивим темама

Ж. ВУЈИЋ

[мирођија]

                                         

Dogodila se pesma ova

Sima Pandurović

U vreme plavih jorgovana,

Kad s cvećem pupi čežnja nova,

U doba ranih majskih dana

Dogodila se pesma ova.

Tad, posle dugih, zlih orkana,

Ćudi što nose sunce, kišu,

To beše prvi dan bez mana,

Kad duše cveća svud mirišu.

Sa šumnom pesmom mladih grana,

Kad se od zore u daljini,

Ko s plave ravni okeana,

Veliki osmeh sunca čini,

Ti si mi došla sa tih strana,

Na presto moje mašte sela

U pompi nada i đerdana

I plavog cveća s bleda čela.

I otad vladaš ti, bez brana,

Prostranim carstvom snova moji’

Skazaljka Večnog gde lagana

Časove opšteg mira broji.

U vreme plavih jorgovana,

Kad  s cvećem pupi čežnja nova,

U doba ranih majskih dana

Dogodila se pesma ova.

Sima Pandurović

(1883-1960)

[мирођија]

Mi se čudno razumemo

Stanislav Vinaver

Mi se čudno razumemo

k’o dva bola, k’o dva vala

k’o dva mosta u otkrića:

ja te volim čudno, nemo,

ti si ona čudna mala,

mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,

od vekova moje bile,

odgovor o kom se sanja.

Odgovor je tvoje lice

ti si slika one vile;

iz dečačkih nagađanja.

I svi stvari snovi, evo

polagano nadolaze

k’o da ide vreme tavno.

Svaki gest tvoj ja sam snev’o,

znam napamet tvoje fraze

svaku reč sam čuo davno.

Stanislav Vinaver

(1891-1955)

[мирођија]

Čekaj me noć

Tanasije Mladenović

Čekaj me noćno na letnjem treperenju sunca,

S kojim sam sam u pohode kasnome došao letu,

Lak i gibak ko struna

Na plavoj pozadini vidika.

Čekaj me noćno, jer dan je suviše lak i kratak

Za nežni prkos reči, za zvon ljubavnog guka

U ovom prostoru bez međa, u ovoj korubi neba,

Planina, livada travnih i cveća utišanog,

U ovom krugu zemlje, i voda, i glasnih ptica,

Orlova širokokrilnih i čavki vranih boja

Koje zatamne zrenik

Zastorom svojih krila.

Čekaj me noćno ko suton ljubavni zagrljaj mraka,

Kad svetlost se slije u tamu i kao potok spusti

Niz glatku zvezdanu putanju,

Niz tvoje ruke i lice, niz kose i mlečne grudi,

Niz padinu mladog stasa i uzburkana bedra,

U kojima ljubav se ljuška kao u vodi žubor,

Kao u ptici pesma,

I kao urlik u vuku

Na gladnoj ledini noći, na oštrom sečivu mraza,

Na talasanju svih čula

Svih bića i svih stvari.

Čekaj me noćno, jer leto samuje uoči zore

Kad pođe da nas traži

I stvori novi zanos.

Tanasije Mladenović

(1913-2003)

[мирођија]

Čežnja

Milan Rakić

Danas ću ti dati, kada veče padne,

u svetlosti skromnoj kandila i sveća,

u čistoti duše moje, nekad jadne,

čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje

srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.

Na oknima svetlim zablještaće boje

U taj sveži trenut prvoga saznanja…

Sve će biti lepše, sve draže i više,

noć koja se spušta, svet što mirno spava,

dugo mrtvo polje na kome miriše

kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami…

- Proliće se tada, kao bujne kiše,

stidljivi šapati u blaženoj tami,

i reči iz kojih proleće miriše…

Milan Rakić

(1876 – 1938)