Поезија

[Јосиф II]

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=TnzGGN9Q__s&feature=related

[Драган]

ČEŽNJA

Nebesa su prazna; nemo veče slazi,

Negde u aleji zadnji zračak blista,

Venus arhaička sama je na stazi,

Gola, i sva stidna, bez smokvova lista.

Veče će joj tiho da okupa telo

U mirisu ruže i u čistoj rosi;

Mesečina mirno da posrebri čelo,

I ponoćno inje da prospe po kosi.

Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,

Vapije u nebo, i strada, i moli!

I dok stidno oko u nebesa bludi,

Čežnjom dršću prsa i udovi goli.

Tako noć prolazi tiho, jednoliko,

Vetar mesečinom zasipa i veje;

Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko

Tu pagansku ljubav sred mrtve aleje

[Драган]

POVRATAK Jovan Dučić

Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe

U grumen gline užežene,

Tad više neće biti međe

Između tebe i izmeđ mene.

Kad svrši ropstvo dva načela

Duha i tela, zla i dobra,

Pašće tad uza svih počela

U zadnjoj berbi koju obrah.

I postajući bezobličan,

Na povratku svom starom putu

Tebi ću opet biti sličan,

I prvom danu i minutu.

Noseć u šaci pregršt sunca,

U zenicama neba komad,

Sići će najzad sa vrhunca

Taj astralni i večni nomad.

Kao u sjaju novog dana,

Dirnuta krilom vetra blaga,

Grančica mirte zanjihana

Ne ostavivši nigde traga.

[Драган]

[Драган]

Ako Mozes

[w.a.mozart]

LJUBAV - Czeslaw Milosz

Ljubav, to znači osmotriti sebe,

Tako kako se motre strane nam stvari,

Jer, samo si jedna od stvari mnogih.

A ko tako motri, premda sam to ne zna,

Od žalosti raznih srce svoje leči,

Ptica mu i drvo kažu: prijatelju.

Tad i sebe i stvari on želi naučiti,

Kako bi zastali u punini lune.

Ništa zato što nikad ne zna čemu služiti:

Ne služi najbolje onaj koji razume.

1942.

[Драган]

[kasijana]

"Da li sam svuda gde su mi tragovi..."-Mika Antic  bliss jeeee 

Da li sam svuda gde su mi tragovi

Ko zna s cim sam se spajao

a nisam ga ni takao

mozda sam boravio i u svom zivotu

mozda postoje izvesni znaci

ili kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se moze,

mada je neobicno.

Sa mnom je opasno ici,

ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini covjek

koji sumnja u sebe

sve cesce mi se cini

da nisam nikakav oblik

vec da slobodno jedrim

kroz sopstveno pijanstvo

- prepusten suncevom vetru

odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se moze,

mada je neobicno,

sa mnom je opasno hteti,

ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom,

poseban slucaj samoce.

Ponekad izmislim sadasnjost,

da imam gde da prenocim.

I suvise sam video,

da bih smeo da tvrdim,

mnogo toga sam saznao,

da bih imao ijedan dokaz

ali ipak uz mene se moze,

mada je neobicno.

Sa mnom je opasno voleti,

ja nikad ne zaboravljam.

Pokusavam da shvatim ucenja

koja mene shvataju.

Nejasna mi je vera

spremna da u mene veruje.

Tesko je biti okovan

u moju vrstu slobode.

Lako mi je s nemirom,

ne mogu da umirim mir.

Al ipak uz mene se moze,

mada je neobicno,

sa mnom je cudno cak i umreti...

jer ja se ne zavrsavam.

[kasijana]

Putevi- Mak Dizdar

Ti si nakanio da mene nema i pod svaku cijenu

Ideš prema meni. I u jurišu

Smijući se i plačući

Pred sobom

Sve čistiš

I ništiš

Ti si nakanio da me pod svaku cijenu uništiš

Ali nikako da nađeš

Istinski put

Do mene

Jer

Ti poznaješ uklesane i utrte pute

I niti ijedan drugi

(A mali su zapravo i jalovi

Bez obzira koliko su

Za tebe

Oholog i jakog

I preteški

I

Dugi)

Ti poznaješ samo one puteve

Što prolaze

Od srca

I

Oka

Ali to nije sve

Ima puteva što su se ispružili pred nama

Bez javnog traga kolovoza

Bez voznog reda

Bez vremena

I roka

Ti misliš da je tvoja putanja do ubogog mene

Veoma sigurna i česna

Ona

Što dolazi

S lijeva

Ili

Zdesna

Zavaravaš se stalno da do mene treba ići

Smjerovima sličnim

Sa sjevera

Ili

Juga

Ali to nije sve

Kuga

Oči uvijek

Pametno mi traži

Ispod ustalasale na vjetru raži

Iz korijena zemlje gdje se zgusla tmina

A iz bezmjernih visina

Odozgora

Pritiskivati

Grudi

Najjače

Može

Mora

Ali to nije sve

Ti ne znaš zakon raskrsnice

Između svjetlila

I

Tmice

Ali to nije sve

Jer najmanje znaš da u svome žiću

Najteža rvanja su

I ratovi pravi

U samome

biću

Ti ne znaš dakle da zlo si moje najmanje

između mnogih

Mojih

Velikih

Zala

Ti ne znaš s kim

Imaš posla

Ti ne znaš ništa o mojoj mapi puteva

Ti ne znaš da put od tebe do mene

Nije isto što i put

Od mene

Do tebe

Ti ne znaš ništa o mom bogatstvu

Skrivenom za tvoje moćne oči

(Ti ne znaš da meni je

Mnogo više

Nego što misliš

Sudbina

Namrijela

I

Dala)

Ti si nakanio da me po svaku cijenu uništiš

Ali nikako da nađeš istinski put

Do mene

(Shvatam te:

Čovjek si u u jednom prostoru i vremenu

Što živi tek sada i ovdje

I ne zna za bezgranični

Prostor vremena

U kojem se nalazim

Prisutan

Od dalekog juče

Do dalekog sutra

Misleći

O tebi

[SveCovek]

                Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i

pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja

svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad

dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe

skidati. Na meni ćeš se raspasti.

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju

ove detinje duše. I da se više ne stidim pred

biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati

moju kožu s tvojom. Ne znam da li me

shvataš: to nije prožimanje.

To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji

miris, sav izatkan po nama.

Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.

Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe

da se, ovako pokipeo, ne prehladim od

studeni svog straha i samoće.

Miroslav Antic

Mlogo, mlogo volim ovu pesmu  0442_feel 0442_feel  :0104cheesy:    heaven heaven

[kasijana]

Hoću li ikad

sakupljati mrvice jeseni s ulica

i skidati ti ljubav s obraza

ja koji živim bez dokaza

i bez tvoje nježne riječi

hoću li ikad tvoje jutro prepoznati rano

uz kavu

i misao o kojoj sam pisao

o kojoj sam sanjao još prije

Hoću li ikada

nekada

u nekom gradu Europe

svejedno na sjeveru ili jugu

s tobom preboliti tugu

koju nosim

jer duša je moja tebi dana

iza nekih prozora od zlata

koji gledaju u tvoje snove

hoću li ikad to s tobom imati

tebi dati i od tebe primati

da mi budu sretni prijatelji

i ovo lišće zazeleni

u tvojim očima

da mi život počne

tamo odakle si došla

i donijela mirise cesta

i mjesta

gdje si me našla

Zeljko Krznaric

[Зорица екс Милева]

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam

a bio sam ti drag,

možda će i u tebi

odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.

Na usni pepeljast trag.

Da li si ikad razmišljao

o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu

u tebi detinjstvo kopni.

Brige...

Zar ima briga?

Tuge...

Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte

u mladost hrabro se popni.

Tamo te čeka ona

lepa, al lukava duga.

I živi!

Sasvim živi!

Ne grickaj kao miš dane.

Široko žvaći vazduh.

Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani

u ogledalu nekom

dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu

vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.

Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš

sve više ti je uzan

i osmeh sve tiši

i tiši

i nekako iskrivljen.

Zato živi, al' sasvim!

I ja sam živeo tako.

Za pola veka samo

stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.

Ponekad naopak.

Al nikad nisam stajao.

Večno sam išao.

Išao...

Ispredi iz svoje aorte

pozlaćen konac trajanja

i zašij naprsla mesta

iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život

kao uplašen oproštaj,

već kao stalni doček

i stalni početak buđenja.

2.

A onda, već jednom ozbiljno

razmisli šta znači i umreti

i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.

Ništa nećeš razumeti.

Groblja su najcrnji vašar

i tužno pozorište.

Igrajući se nemira

i svojih bezobličja,

zar nemaš ponekad potrebu

da malo krišom zađeš

u nove slojeve razuma?

U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada

ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:

pokvariću ti igračku

koja se zove bol,

ako se budes odvažio.

Ne lažem te.

Ja izmišljam

ono što mora postojati,

samo ga nisi jos otkrio,

jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija

ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.

Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,

odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori

sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja

i nekih sitničavih smrti,

kad jednom budeš shvatio

da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene

da te dotaknem svetlošću

i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost

ima svoju budućnost,

koja u sebi čuje

svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,

nije nepostojanje,

već postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,

evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme

stadaradim negde visoko.

Upamti: nema granica,

već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja

niz vetar klizav ko svila.

Razgrtaću ti obzorja,

obrise doba u povoju

i prizore budućnosti

lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno

zaljuljano u beskraju,

visiću sam o sebi

kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma

što sama sebe odmotava.

Lebdeću u mestu, a stizaću

i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog

kao galaktička jata,

koja su srasla pulsiranjem

što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne šume,

koje su srasle granama

u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ptice,

koje su srasle krilima

i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ljubavi,

koje su srasle usnama

još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava,

mogu da postanu glina,

koren breze

i trava?

Da neka malecka tajna,

il neki treperav strah

mogu da postanu sutra

tišina,

tama

i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.

Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće

ugasiti ni skratiti.

Samo ću,

obično tako,

jedne slučajne zore

svom nekom dalekom suncu

zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,

a kamoli što počinim,

osumnjičen sam za nežnost

i proglašen sam krivim

što ljubav ne gasim mržnjama,

već novom, većom ljubavlju

i život ne gasim smrtima,

već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja

tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg

ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti

pitanjem: kako preživeti,

nego: kako ne umreti

posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam,

ne brini. U svakom stoleću

neko me slučajno pobrka

sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi

kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg

kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,

iskopaćeš me iz vetra.

Ima me u vodi.

U kamenju.

U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,

ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,

ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja

i obnavljanja mene

i nisu drugo do vrtlog

jednolik,

uporan,

dug.

Znaš šta su proročanstava?

Kalupi ranijih zbivanja

i zadihanost istog

što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?

Čega da nam je žao?

Ako ti jave: umro sam,

ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao.

I osmeh jedini jezik

koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast,

čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,

kad vidiš neku kometu

da vidik zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim i živim

Miroslav Antić

(1932–1985)

[мирођија]

BLISTAVE KAPI

Uzalud će mi trave bajati

I suncokreti na koje ličim.

Svi kada zađu, ti ćeš stajati

U krugu što se ne briše ničim.

Ko god mi svrati na konak sniće

Sunce u ptičje perje skriveno.

I tvoje venčano ruho biće

Mojim mislima prošiveno.

Kad stresem se sa blistave kapi

Uskršnjeg vina tvojih godina

Zemlja će preda mnom da razjapi

Bezube čeljusti pukotina.

I zalud će mi trave bajati

I suncokreti na koje ličim.

Svi kada zađu, ti ćeš stajati

U krugu što se ne briše ničim.

Dobrica Eric

[мирођија]

ODBLESAK

Vratila si mi dane belih ruža,

Donela ljubav iskrenu i čudnu,

Da sanjam, kad mi oči prošlost htednu,

Rumen, što žudno čar mladosti pruža...

I pune sunca, tvoje oči piše,

Bezdan saznanja s usne pune laži,

Vaskrsnuv nežnost, koja oko vlaži,

Jer dasi Boga iz tvog nedra biše.

U vrt gde leže ispijene čaše,

Na 'rpi cveća i zgažena granja,

Ti blesnu sunce svesnog osećanja,

Da dani krina mađijski se zbraše.

Kad u prah padne idol slavom sliven,

Tužno zacvili logor ogoleo,

Priznaću tajom, sam u sebi skriven

Da sam te, više no što znaš voleo.

Milutin Bojic

[мирођија]

Snove snivam...

Snove snivam, snujem snove,

snujem snove biserove,

u snu živim, u snu dišem,

al' ne mogu sitne snove,

ne mogu ih da napišem.

Snove, snivam, snove snujem,

u slike bih da ih kujem,

al' su sanci poletanci,

ne mogu ih da prikujem

srcu mome laganome.

Al' nasloni na te snove

tvoje grudi biserove,

dve ledene biser kapi:

ta bi studen smrzla snove,

sve te slike sledila bi.

Laza Kostić