Jump to content

Поезија

Оцени ову тему


Guest Светлана

Препоручена порука

Teško se diše

sitna

obeshrabrujuća zbivanja

stalno se smenjuju:

slučajne

glupe

nezgode

loše sreće -

zamorni zadaci

koji su deo

naše rutine

i raznorazne druge

uvek obnavljajuće

nevolje -

svi ti

neizbežni

mali porazi

i tuge

neprestano se

trljaju i guraju o

trenutke

dane

godine

sve dok čovek

gotovo

poželi

gotovo

moli

za širu

smisleniju

sudbinu.

ja skoro da

razumem

zašto

ljudi

skaču

sa

mostova.

ja čak

delimično

razumem one

ljude koji

uzmu oružje i

ubijaju svoje

prijatelje i nevine

strance

ne saosećam

mnogo s njima

i prezirem

njihovo bezobzirno ponašanje

ali mogu da

shvatim

osnovnu

neospornu

istrajnu

snagu

njihove

patnje.

užasni nasilni

neuspeh

svakoga

od nas

da živi kako treba

govori mi da smo

svi podjednako

krivi

za svaki ljudski

zločin.

nema

nevinih.

i ako nema

pakla,

oni koji hladno

osuđuju te

nesrećnike

stvoriće

ga

za sve

nas.

Čarls Bukovski, Teško se diše

preveo Flavio Rigonat

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Песник

Он познаје све путеве и ветрове,

ветрове и њихове вртове,

вртове у којима расту речи

и путеве од речи до наде.

Однесе га пут низ свет,

однесе га ђаво међу речи,

да се удвара својој властитој сенци,

да пева о лажном врту:

трице и кучине своје чаробне месечине,

псећу ружу и своју гадљивост,

да ослепљује предео извађен из туђег ока,

да врати ноћ у име нежности.

Бранко Миљковић

Без изворне очигледности Ничег нема самобитности ни слободе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

*

I putovao si

da bi se bolje izgubio:

bela stabla, zlovoljna jezera,

naherena lica.

Putovao si kao što se plašimo života:

od tajne do tajne,

potom od duše do duše, po volji vetrova.

I često si

putovao u mestu

pred svojim rukama, ispred svog čela.

I sebe si video

s mrtvom pticom na usnama:

nisi mogao da zavoliš sebe.

Ален Боске

Без изворне очигледности Ничег нема самобитности ни слободе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Autopsija ništavila

Nikada nemam nostalgiju za sobom.

Ja sam samo trenutak koji prepoznaje svoj pad.

Ja sam reč koja ne izražava

ni biće ni stvar.

Zaboravio sam da sam izgubio uspomene,

kamenčiće na jednom bednom puteljku.

Treba li da aplaudiram onome što me briše:

vetru, snegu,

želji da ne budem ništa?

Kakav se to fosil kreće

mojim plućima?

Odlučio sam se na autopsiju ništavila.

Dovoljno mi je da budem neodređen

da bih zaslužio

najčistiju odsutnost.

Alen Boske

Без изворне очигледности Ничег нема самобитности ни слободе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Песма 382. - Емили Дикинсон

Због смрти - или због Ствари

Које ће купити она -

Душа је пропуштању

Животних шанси склона -

Ствари које ће Смрт да купи -

Гроб пун зиме -

Бег од Околности -

И једно Име -

С Даровима Живота

Како да се пореде

Дарови Смрти - не знамо -

Ту Мере - не вреде -

184832_1823013864613_6171178_a.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

GOSPI - M. Nastasijević

Sve samlji.

Snom hodiš me tuđa.

Grešniji kad samotan te zovem.

Tuđa su deca iz tebe zaplakala.

Smiluj se.

Truje, ne celi tvoj lek.

Silovito me čemerom prostreli.

Hudi svoj, gospo,

na pesmu proćerdavam vek.

Zavapim,

al’ izvije se glas.

Miloglasan je negde na zvezdi spas,

što bolni pevač promucah ovde dole.

Jer nema ruke da razdreši nam čvor.

Al’ tamo, i na veke,

zrak tvoj hoće li boleti?

Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?

Smiluj se.

Truje, ne celi tvoj lek.

Silovito me čemerom prostreli.

Hudi svoj, gospo,

na pesmu proćerdavam vek.

"We are such stuff
As dreams are made on; and our little life
Is rounded with a sleep."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ты жива еще, моя старушка?

Жив и я. Привет тебе, привет!

Пусть струится над твоей избушкой

Тот вечерний несказанный свет.

Пишут мне, что ты, тая тревогу,

Загрустила шибко обо мне,

Что ты часто ходишь на дорогу

В старомодном ветхом шушуне.

И тебе в вечернем синем мраке

Часто видится одно и то ж:

Будто кто-то мне в кабацкой драке

Саданул под сердце финский нож.

Ничего, родная! Успокойся.

Это только тягостная бредь.

Не такой уж горький я пропойца,

Чтоб, тебя не видя, умереть.

Я по-прежнему такой же нежный

И мечтаю только лишь о том,

Чтоб скорее от тоски мятежной

Воротиться в низенький наш дом.

Я вернусь, когда раскинет ветви

По-весеннему наш белый сад.

Только ты меня уж на рассвете

Не буди, как восемь лет назад.

Не буди того, что отмечталось,

Не волнуй того, что не сбылось,—

Слишком раннюю утрату и усталость

Испытать мне в жизни привелось.

И молиться не учи меня. Не надо!

К старому возврата больше нет.

Ты одна мне помощь и отрада,

Ты одна мне несказанный свет.

Так забудь же про свою тревогу,

Не грусти так шибко обо мне.

Не ходи так часто на дорогу

В старомодном ветхом шушуне.

<1924>
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

А. С. Пушкин

Если жизнь тебя обманет,

Не печалься, не сердись!

В день уныния смирись:

День веселья, верь, настанет.

Сердце в будущем живет;

Настоящее уныло:

Все мгновенно, все пройдет;

Что пройдет, то будет мило.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Morrissey

Vozeći tvoju djevojku kući

Vozim

tvoju djevojku kući

i ona govori

kako te nikada nije izabrala

’skreni lijevo’, ona kaže

ja skrećem

i ona kaže

’Kako sam samo završila

tako duboko upletena u

život koji sam baš

planirala da izbjegnem?

I ja nisam znao odgovor.

vozim

tvoju djevojku kući

i ona se smije

kako bi zaustavila plač

’vozi dalje’, ona kaže

ja nastavljam

i ona kaže

’Kako sam samo ostala

vezana za tu osobu

kad je njegov smisao za humor

sve gori i gori’

i ja nisam mogao da joj odgovorim

Parkiram se

ispred njene kuće

i onda se rukujemo

laku noć, tako učtivo

(prev. A. Bećanović)

.pond.jpg

De Maria Numquam Satis

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Шекспир: Сонет 66

Уморном од свега у смрт ми се жури,

Јер видех заслужног како бедно проси,

И ниткова што се богато кинђури,

И оданост како понижења сноси,

И златна одличја о погрешном врату

И савршенство у блатном бешчашћу,

И девице силом предане разврату

И снагу страћену неспособном влашћу,

И уметност којој моћник узде ставља

И злочинце како владају добротом,

И мрачњаштво како мудрошћу управља,

И како искреност бркају с простотом:

Скрхан, спокојној смрти ћу се дати.

Од ње ме тек љубав може сачувати.

(препев Милан Марковић)

Ημεῖς δὲ πάντες ἀνaκεκaλυμμένῳ προσώπῳ τὴν δόξaν Κυρίου κaτοπτριζόμενοι τὴν aὐτὴν εἰκόνa μετaμορφούμεθa ἀπὸ δόξης εἰς δόξaν, κaθάπερ ἀπὸ Κυρίου Πνεύμaτος. (B Κορινθίους 3:18)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

КОГА ДЕТЕТО БЕШЕ ДЕТЕ

(од „Небото над Берлин“)

Кога детето беше дете

чекореше мавтајќи со рацете,

посакуваше потокот да биде река,

реката да биде буен порој,

а овој вир да биде море.

Кога детето беше дете,

не знаеше дека е дете,

сè беше една душа

и сите души беа едно.

Кога детето беше дете,

немаше мислење за ништо,

немаше ниту навики,

често си седеше со нозете скрстени,

ненадејно почнуваше да трча,

во косата имаше излижан прамен,

не правеше гримаси кога го фотографираа.

Кога детето беше дете,

беше време за овие прашања:

Зошто сум јас - јас, а зошто не сум ти?

Зошто сум тука, а зошто не сум таму?

Кога започнало времето, и каде завршува просторот?

Дали животот под сонцето не е само сон?

Дали она што го гледам, слушам и мирисам

не е само илузија на некој свет пред светот?

Во однос на вистините за злото и луѓето,

дали злото навистина постои?

Како може јас - оној што сум,

да не сум постоел пред да настанам,

и како може, еден ден, јас - оној што сум,

да не бидам повеќе оној што сум?

Кога детето беше дете,

се задавуваше од спанаќ, од грашок, од сутлијаш,

и од карфиол зготвен на пареа,

но и сега го јаде ова, не само затоа што мора.

Кога детето беше дете,

се разбуди еднаш во чуден кревет,

и веќе секогаш се буди така.

Многумина тогаш изгледаа убаво,

а сега само малкумина, среќно.

Си имаше тоа чиста слика за Рајот,

а сега одвај може да ја насетува,

не умееше да си го замисли ништото

и трепери денес при оваа помисла.

Кога детето беше дете,

си играше со занес, со жар,

и сега ја чувствува истата возбуда како некогаш,

но само кога е во прашање работа.

Кога детето беше дете,

Доволно му беше да изеде јаболко, ... леб,

а така е дури и сега.

Кога детето беше дете,

јаготките штедро му ги полнеа дланките,

дури и сега е така,

мокрите ореви му го ладеа јазикот,

дури и сега е така,

на секој планински врв

имаше копнеж за уште повисока планина,

а во секој град

имаше копнеж за уште поголем град,

и тоа е уште така.

Ги стигнуваше црешите на највисоките гранки,

со истиот восхит како и денес,

пред непознати чувствуваше срам,

и го има тој срам дури и сега.

Го исчекуваше првиот снег,

и на истиот начин чека и сега.

Кога детето беше дете,

фрли стапче како харпун врз едно дрво,

и тоа уште трепери до денес.

Петер Хандке

Link to comment
Подели на овим сајтовима

***

Moj život nije ovaj strmi čas,

čas kad ovako žurno stremim.

Pred svojim žitnim poljem ja sam klas,

tek jedan glas sam samo, i to glas

što prvi sred mog mnogoglasja nemi.

Između dva sam zvuka dubok muk,

koji ih trajnom usklađenju goni:

jer preti da nadjača smrti zvuk —

No tamnoga ih intervala luk

miri.

Lepotom starom pesma zvoni.

R.M.Rilke

prepevao: B. Živojinović

"We are such stuff
As dreams are made on; and our little life
Is rounded with a sleep."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јефимија

Бежим ли и ја

После боја.

Као да је

Јуче био.

Сироте мисли

Моје као косови,

Још лете

По пољу.

И ја сам

Као без душе.

Љубостиња је близу,

Пада ноћ

Као кад облачим

Своју монашку одору,

Улазим у мрак

Гладан прилике моје,

Као око светла.

Ћук подиже ветар.

Нестају облаци.

Звезде падају

По колском путу

Као некада грабљивице

На тела мојих јунака.

Жао ми је.

Овде севне голи камен.

Онде сломљена кост.

Ту напев славуја,

Тамо уздах, магли ми вид.

Око је моје бунар,

Научила сам

Да се нагнем

И видим та лица,

Посебно твоје Лазаре.

Али гледам

И у очи твоје деце,

И молим се,

Да буду господари

Као ти кнеже,

Од када си ставио на главу

Тешки шлем,

Чекаш престрављене Турке

Са роговима бика

Као Минотаур у свом лавиринту.

Господе, помилуј га.

Поклич његов,

Анђели твоји нека чују,

Као што га ја сада чујем.

Манастир се већ беласа

На месечини.

Точак колски поскакује.

Окрећу га два круга.

Док прате један другог

Јуре се и понављају

Као ови коњи

И њихове сенке,

Као овај месец

И мајка му Земља,

Ноћ и дан,

Тренутак и вечност,

Живот и смрт.

****

Дрхтала ми је рука

Као онима што испирају злато.

Под мојим прстима тресла се свила, као сито

Кад наиђе на златни грумен.

Похвалу теби кнеже писала сам у овој грозници,

Опрости ако ове мисли наводе на похлепу.

Свака је реч била једно мало сунце,

Варница што се пење у вис ка теби

И има своју вољу, после молитве у својој келији

Нисам била монахиња са иглом у руци

Него копач који подиже пијук

И удара у златну жилу

Ове згужване пећине

Од свиле, на мојим коленима.

***

Живот је смрт смрти

Кажеш, и ја ти верујем.

И велика мајка Југовића

Са девет својих живота

Не може да се начуди

Да се у судару, војске

У божуре претварају.

Пишем о теби кнеже

А мислим на Обилића.

Певам о теби господару

А дивим се Ивану и Топлици.

Тужим за тобом Лазаре

А радујем се свом Угљеши.

Ко је пао на Марици

Устао је жив из Ситнице

Као Лазар из свог гроба.

Кнеже, позови нас

Сада после боја

Да још једном устанемо,

И још једном, и још једном сложни

Као ова моја три прста

Скупљена за молитву.

***

Молитва је моја

Везана вољама

И оних који моле

За спас душе,

Као чворовима

Које напипавам

На бројаници

Док мислим

На тебе витеже.

Сваки је ратник

Био по један

Зуб на тестери

Османлијског дрвосече

Преко стабла

Твоје велике липе

Коју отаџбином зовеш.

Мирисни дух

Који је живео

Под кором ове

Стабљике био је

Твој ,али тебе

Не погубише,

Дух не препознаје

Смрт, око не разликује

Два сунца.

Само си ишетао

Из једног стабла

У друго, из једне

У другу собу,

Прастаре куће

Словена коју ја

Као шуму

И сада видим.

Од тада не луташ

Небом као Одисеј

После Троје,

А ја не парам

Као Пенелопа

Оно што сам

Под сунцем

Извезла за тебе

Мој кнеже.

(Zoran Nedeljkovic)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

САВИН РОЈ

Не дирајте ми кошнице,

Не разваљујте крстове,

Не претите димом

Док са купола мед цури,

Стаће пред вас рој пчела,

Монаси моји,

Неустршиви као деца

Са камењем у рукама,

Она све знају

А ништа видела нису,

Изаћи ће из ћелија

Збијени после молитве

Као радилице

Из својих саћа,

Заблистаће на сунцу

Невидљива крила,

Опијени песмом неће чути псовке

И мумлање ђавољих слугу,

Насртаће на медвеђе шапе неверника

Са крстовима као жаокама

Док и последњи уплашен од очију њихових

Не чује велико зујање,

Отекао од страха побећи ће заувек

Са православне земље и мог пчелињака.

Зоран Недељковић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...