Поезија

[Поет]

 

[Ayla]

Bez konferencija, rezolucija i pripremne
kampanje,
bez pretenzija da bude istorijsko,
prelomno i
plodonosno
– došlo je proljeće, čudesno kao
pomilovanje
Fjodora Mihailoviča na
Trgu Semjonovskom.
Ptice…
Bože moj, skoro sam i zaboravio da
postoje ptice,
pa prosto ne znam kako da shvatim jutros
to slavlje
i, zbunjen, uzalud pokušavam da svoje
odviknuto
lice
razvučem u neki osmijeh davno
zaboravljen

 

Vito Nikolić

[Dimitrije]

Љермонтов

SAN

U podnevnoj jari, na tlu Dagestana,
Sa metkom sred grudi ja zatvorih oči.
A sve se još puši duboka mi rana,
Dok krv se iz mene u kapima toči.

Sam ležah u pesku sred vrele doline;
Zbijeno mi stenje u pogledu sja:
Oprljilo sunce rub žute planine,
Pa žeže i mene — no mrtav sam ja.

I usnih tad gozbu u rodnome kraju
Gde radosno plamti u ognjima cela;
Med' ženama mladim, u cveću i sjaju,
Da vesela priča o meni se prela.

Al' jedna je tamo van priča tih bila
I sedela sama sa mišlju dubokom,
I šta li je samo ta lepojka snila,
Kad tuga joj tako ispunjava oko;

Da, ona je snila sad kut Dagestana,
Leš znani što leži za pšeničnom stazom:
Sred grudi mu dimi i crni se rana,
A krv mu se toči sve hladnijim mlazom.

1841.

[Dimitrije]

Веле да се ваља,дан поезије је

[Milica Bajic]

пре 2 часа, Dimitrije рече

Веле да се ваља,дан поезије је

Evo za tebe, u duhu aktuelnih tema...

 

Мика Антић‎ – САМОЋА

Своју снагу препознаћеш по томе

колико си у стању
да издржиш самоћу.

Џиновске звезде самују
на ивицама свемира.
Ситне и збуњене
сабијају се у галаксије.

Семе секвоје бира чистине
са много сунца, урагана и ваздуха.
Семе папрати завлачи се у прашуме.

Орао никад није имао потребу
да се упозна са неким другим орлом.
Мрави су измислили народе.

Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да пребродиш тренутак,
јер тренутак је тежи
и страшнији и дужи
од времена и вечности.

 

[Dimitrije]

@Milica Bajic to je ta Mico,u centar. Jako dobra pesma,slabo poznajem našu poeziju,više Rrusku. Ima sličnu Ljermontov

[Поет]

@Ayla  

,,Majko, ja nisam zaboravio kraj tvoje marame,
natopljen suzama
Ni stari klen uz vodenični jaz,
Mada danas kao beskućnik lutam pustim ulicama;
Majko, ja nisam zaboravio voštane tvoje obraze
i blago krilo,
Ni reči proste što mirišu na gorsku travu,
I sve mi je jasno kao da je juče bilo.

Još tebe jedino nisam oskrnavio u svom životu
propadanja.

Zato prostim jezikom tumačim sada
Koliko te volim iako si rodila u meni
Nenadmašnog pesnika i kralja stradanja.

Nisam zaboravio, majko, dom i jasla u kojima sam
se rodio,
Ni kolevku punu slame u kojoj si me uspavljivala,
Iako sam svoje srce u krčmi propio
Dok si ti tamo, pod lozom i starim tremom, o mojoj
sreći snivala.
Nisam zaboravio, majko, ni kad su me pljuvali
ni kad su me veličali,
Iako su u gradu opoganili reči moje,
Ja ljubim tvoje žuljevite dlanove koje imaju svi
poniženi i mali,

Pa ako sam sve prokockao
Majko, sačuvao sam komadić neokaljanog srca
za dlanove tvoje."
Rade Drainac
 

[Поет]

Moz je vec i bila, al ebg , svecki dan poezije ! A doduse meni je svaki dan.

SREĆNA LJUBAV

 

,,Srećna ljubav. Zar je to normalno,
je li to ozbiljno, je li to korisno –
šta svet ima od dvoje ljudi
koji ne vide svet?

Uzdizani jedno od strane drugog bez ikakve zasluge,
jedna u milion, ali uvereni
da se tako moralo desiti – kao nagrada za šta? ni za šta.
Svetlost odnekud pada –
zašto baš na njih, a ne na druge?
Da li to pravednost vređa? Da.
Da li, brižljivo nagomilavane principe narušava,
ruši moral u provaliju? Narušava i ruši.

Pogledajte te srećnike:
kad bi se bar malo maskirali,
pravili se potišteni, bodreći time prijatelje!
Čujete li kako se smeju – uvredljivo.
Kakvim jezikom govore – naizgled razumljivim.
A te njihove ceremonije, izmotavanja,
tobožnje obaveze jednog prema drugom –
to liči na zaveru iza leđa čovečanstva!

Teško je čak i reći do čega bi došlo
kad bi se njihov primer mogao oponašati.
Na šta bi mogle računatii religije, poezije,
šta bi se pamtilo, šta bi se osuđivalo,
ko bi hteo ostati u krugu.

Srećna ljubav. Je li to normalno?
Takt i razboritost nalažu da se o njoj ćuti
kao o skandalu iz viših krugova.

Divna dečica rađaju se bez njene pomoći.
Nikad ne bi uspela da naseli Zemlju,
jer se dešava vrlo retko.

Neka ljudi koji ne poznaju srećnu ljubav
tvrde da nigde nema srećne ljubavi.

S tom verom lakše će im biti i da žive i da umiru."
Vislava Šimborska

 

[Поет]

<3

[Чунга Лунга]

Мика Антић – СВАШТА УМЕМ

 

1.
Свашта умем,
стварно умем,
само себе не разумем.

Ја чувао, људи, овце
тамо негде на крај света.
Мојој деци кајмак смета.
Лук им смета.
Све им смета.

Ја до школе пешачио
и по киши
и по снегу.
Моје кћери ко кнегиње,
ко да се у свили легу.

Ко да лебде. Као да се
у сновима само крећу:
стално траже,
троше,
носе...
Све што згрнем - све развуку.

Као да је новац лишће
које расте по дрвећу.
Ко да имам двесто глава.
Ко да имам тристо руку.

2.
Свашта умем,
стварно умем,
само себе не разумем.

Ја крчио с оцем шуму.
Још и сад ми шаке бриде.

Моме сину,
господину,
тешко да по млеко иде.
Тешко му да ђубре баци,
срамота га да га виде.

Кад му мати нешто режи,
мислим: женско,
па нек режи.

А он одмах купи ствари
и од куће у свет бежи.

Још ми жврља нека писма
опроштајна,
пуна бола.
Испаднемо пред њим криви
ми и школа.

Тражи новац,
кука,
моли,
нема чиме стан да плати.

А ја луда,
па га пустим
да се кући мирно врати.

3.
И све дивно,
дивно умем
само себе не разумем.

Све сам ово за њих стеко,
нико хвала није реко,
ко да морам да се зборам
и да леђа вечно кривим
због принчева и принцеза.

Ко да само за то живим.

А ја живим, јер се надам
да ме и сад негде чека
једна шума из детињства
и ведрица врућег млека.

И тишина испод брега.
И плав лепет птичјих крила.

И огромне жуте звезде
као што је моја била.

Ал путеви затрављени.
Над њима се магле топе...

Одавно су затрпане
моје босе дечје стопе.

Ишао сам и ја у свет.
Без режања.
Без бежања.

Ишао сам да одрастем.

Сад све могу.
Сад све умем.

Али шта ми то вреди,
кад сам себе не разумем.

[JESSY]

                                                          

[Milica Bajic]

Jutros rano, kod starog Bajlona,
Sreli se slučajno ON i ONA.

ONA u crnom, al' još  uvek dama,
Sa korpom napuklom, umorna i sama.

A prema NJOJ koračaše ON -
Umetničke  scene, bivši šampion. 

Zastade malo, al' bi ga sramota,
Zar to da je ONA, negdašnja lepota,
Za kojom je čeznuo celog svog života. 

Izvolte tamo, samo je reko',
Mišljeh od Vas, da je drugi neko.

Od teške tuge, zadrhta joj glas,
Ništa, ni ja ne poznajem Vas.

Tako ONA ode sa svojim bolom,
A ON sa tugom i alkoholom.

Dva stara broda sa grčem u ruci,
Potonuše tiho u poslednjoj luci.

(M.Popovic- bez imena )

[Поет]

 

ПОХВАЛА СВЕТУ

Не напуштај ме свете
Не иди наивна ласто

Не повредите земљу
Не дирајте ваздух
Не учините никакво зло води
Не посвађајте ме са ватром
пустите ме да корачам
Према себи као према своме циљу

Пустите ме да говорим води
Да говорим земљи
И птици која живи од ваздуха
Глас мој испружен као живац
Пустите ме да говорим
Док има ватре у мени
Можда ћемо једном моћи
Да то што кажемо додирнемо рукама

Не напуштај ме свете
Не иди наивна ласто.
Бранко Миљковић  
 

[Поет]

 

[Чунга Лунга]

Каква врхунска интерпретација!
Чооооовече!