Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[Иринеј]

“Budimo zahvalni ljudima koji nas čine srećnim; oni su šarmantni
baštovani koji omogućuju da naše duše procvetaju.” – Marcel Prust 
 

[JESSY]

 

Neki umiju da liječe, drugi posjeduju mudru riječ, treći razgovaraju sa
duhovima, i tako dalje. Putem skupa svih tih darova Bog može da pokaže
svoju slavu, koristeći čovjeka kao oruđe.

Vrata raja su otvorena za one koji odluče da uđu.

Svijet je u rukama onih koji imaju hrabrosti da sanjaju i da žive svoje snove.

Svako sa svojim talentom.

Svako sa svojim darom.

Paulo Koeljo “Anđeo čuvar

[Иринеј]

Остани скроман , ти си само човек ...
        Меша Селимовић

 

[JESSY]

Čovek koga posle dužeg tamnovanja
iznenada i pre vremena puste na slobodu, prolazi uvek u početku manje
ili više kroz tešku krizu. Takav čovek pre nego što ponovo dođe do svog
starog slobodnog hoda i kretanja, prođe dug period privikavanja. U tom
periodu, mogu se, otprilike, utvrditi tri faze. Prva faza. Ma kuda išao i
ma kako se kretao, čoveku se čini da čuje za sobom korake stražara koji
ga u stopu prati, i samo bi trebalo da se okrene pa da ga i vidi. Druga
faza. Hodajući slobodno po ulicama čovek oseća da mu nešto nedostaje:
ne čuje korake i nema više osećaj da bi, čim se okrene, ugledao ranijeg
večnog pratioca svih svojih pokreta i izlazaka – naoružanog stražara za
svojim petama. To mu smeta, uznemiruje ga i plaši na svoj način. I,
najposle, treća faza. Čovek ne čuje korake za sobom i nema osećaj da ga
neko prati, ali to mu ne smeta, jer i ne
pomišlja više na stražu ni na vreme tamnovanja. To znači da je robiju ne
samo preživeo nego je i preboleo i uspeo da ozdravi od nje. Tek tada
može bivši robijaš kazati da je opet slobodan čovek koji se slobodno
kreće. (Možda ove faze i nisu kod svakog pojedinca potpuno ovakve ni
ovako oštro ni ovako jasno određene ni podeljene, ali nesumnjivo svak
ima od svake od njih ponešto.)

Ivo Andrić

[w.a.mozart]

“The real hopeless victims of mental illness
are to be found among those who appear to be most normal. "Many of them
are normal because they are so well adjusted to our mode of existence,
because their human voice has been silenced so early in their lives,
that they do not even struggle or suffer or develop symptoms as the
neurotic does." They are normal not in what may be called the absolute
sense of the word; they are normal only
in relation to a profoundly abnormal society. Their perfect adjustment
to that abnormal society is a measure of their mental sickness. These
millions of abnormally normal people, living without fuss in a society
to which, if they were fully human beings, they ought not to be
adjusted.”
― Aldous Huxley, Brave New World Revisited

 

 

Istinski beznadežne žrtve mentalne bolesti
treba tražiti medju onima koji nam deluju najnormalnije. Mnogi od njih su
normalni samo zato što su tako dobro prilagodjeni  našem načinu postojanja, zato što im je glas
čovečnosti ućutkan još u najranijem periodu života  - do te mere da čak i ne pružaju otpor, ne
pate niti se kod njih razviju simptomi koji prate neurozu. Oni nisu normalni u
apsolutnom smislu ove reči, oni su normalni 
samo u odnosu na dubinski abnormalno društvo. Stepen njihove savršene
prilagodjenosti tom abnormalnom društvu je ujedno i mera njihovog mentalnog
oboljenja. Milioni ovih abnormalno normalnih individua, životare u svom miru, u
društvu u kome – kada bi zaista bili ljudi – ne bi trebalo da ih prilagodjavaju.

 

Oldos Haksli, Brave New World Revisited

 

[DYNABLASTER]

taj Haksli je zvackao razne droge pa je dobio uvid u neke stvari

cudo je to kad ateisti das neke trip pecurke on dozivi religiozno iskustvo, misljenja sam da ovim nasim ateistima treba sipati neku drogu u pice :lol:

[JESSY]

Gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi
žalost i suze, i dok god možemo na preostalom meriti veličinu
izgubljenog teško nam je, ali kada jednom izgubimo sve onda osetimo
lakoću za koju nemamo imena, jer to je lakoća prevelikog bola. Lagan
sam, lagan da poletim! Sve izgubljeno je u mojoj svesti, samo bez težine
i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo
i ulepšano - u sećanju. I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa
nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao."

Ivo Andrić

[JESSY]

Sjete srca svoga ne bih mijenjao za ljudske

radosti,niti bih rad bio da se u grohot preobraze suze ...koje patnja toči iz dubina moga bića.

Želim da mi cijeli život suza i osmijeh ostane:suza mi srce pročišćava, tumači mi tajne života i njegove zagonetke; osmijeh

me zbližava sa meni srodnim i biva simbolom moga slavljenja božanstva. Uz

suzu sa svojim sjetnim srcem drugujem, a osmijehom izražavam

radost što postojim.

 

-Khalil Gibran-

[JESSY]

"Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje

je isto kao i susret. I pomalo ćeš se navići da voliš mnoga bića u

uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati

najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad

volela."

 

Milorad Pavić

[JESSY]

A onda ću se jednog jutra probuditi, uvidjeti da mislim na nešto
drugo, i shvatiti da je najgore prošlo. Srce je slomljeno, ali se
oporavlja i uspijeva ponova da nazre ljepotu života. To se i ranije
dešavalo i dešavaće se ponovo, ubijeđen sam. Kad neko ode, odlazi zato što neko drugi treba da dođe – dakle, ponovo ću sresti ljubav.

Želim da vjerujem da je divno biti slobodan. Ponovo slobodan. Spreman
da sretnem pravu ljubav svog života, onu koja čeka samo na mene i koja
nikad neće dozvoliti da ponovo zapadnem u ovu ponižavajuću situaciju.

Ljudsko biće ima dva velika problema: prvi je, da zna kad treba da počne, drugi – da zna kad treba da prestane.

Riješio sam da se pravim nevješt, polazeći od načela: ,,što oči ne vide, srce ne osjeća.”

Paulo Koeljo – Zahir

 

[Teofanija]

"Braco,ljubav je uciteljica,ali je treba znati steci,skupo se kupuje,dugim radom i posle dugog vremena,jer voleti treba ne samo

 slucajno i za trenutak nego na svagda.Slucajno moze neko zavoleti,tako moze i zlocinac zavoleti.Mladic,brat moj,ptice je za oprostaj molio:

 to izgleda skoro besmisleno,ali je istina,jer je sve kao okean,sve tece i dodiruje se,na jednom mestu dodirnes,na drugom se kraju sveta

odaziva i razleze.Neka je bezumlje ptice za oprostenje moliti! Ali i pticama bi bilo lakse,i detetu,i svakoj zivotinji oko tebe,kad bi ti sam

bio bolji no sto si sada- makar jednu mrvicu bi im bilo lakse.Sve je kao okean,kazem vam".

 

"Mnogo sta je na zemlji od nas skriveno,ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno osecanje zive veze nase s drugim svetom,sa 

svetom gornjim i visim;klice nasih misli i osecanja nisu ovde nego u drugim svetovima".

 

"Pravednik odlazi,a svetlost njegova ostaje.Obicno se ljudi spasavaju tek posle smrti pravednikove.Rod ljudski ne prima proroke svoje

i obicno ih tera i bije,ali ljudi vole mucenike svoje i postuju one koji su na mukama omrli. Za celinu radis,za buducnost radis".

 

Dostojevski

[JESSY]

"Što se ne zapiše u knjigu, zaboravi se, i
umre. Riječi koje nijesu zapisane ne mogu se čitati, i umiru sa
ljudima. Mogu se čuti dok ne umre onaj koji ih kazuje.

Očevi koji su kazivali riječi sinovima, ili unucima, dobro su učinili:
prenijeće ih kroz vrijeme. A možda će ih neki od njih i zabilježiti. Ali
ih neće unijeti u knjigu onako kako su ih čuli, no će im dodavati, ili
oduzimati. A ako ih niko ne zapiše, potonuće u ništavilo. Samo je
vrijeme starije od riječi."


Žarko Komanin: Provalije

[Иринеј]

Прелепе речи   http://youtu.be/NHJP9D6NrfQ

[JESSY]

"Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih
voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe
je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja,
uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san
detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa
velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova,
ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i
grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim
vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad
vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire
zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih
večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa
slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i
sreće!"

Hajdemo da snevamo:

Bora Stankovic - Uvela ruza -

 

[w.a.mozart]

Друже се и жагоре, али иза сваког се повлачи мемла осамљености. А има, сретао

сам, у две године који пут ниједном, замирише душа из осамљеника. Да

сваки још има по брата рођеног, само би се од њиног сусрета могло

живети.

М.Настасијевић