Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[Млађони]

Управо сада, Iulianus рече

Naravno da imaš. 

Ne budi maliciozan, brate mili. Ništa je ne "koristim", no utisak mi je da ti nemaš problema tamo gde misliš da ih imaš. Samo "utisak", ništa drugo.

Živ bio. 

Ma dobro, izvini ti, nisam mislio tebe da gadjam vise me iziritirao citat. Jednostavno mi je muka od unizavanja religijske misli kao neracionalne, glupave inferiorne na filozofsku ili naucnu. 

 

[Иван ♪♫]

пре 35 минута, Млађони рече

Jednostavno mi je muka od unizavanja religijske misli kao neracionalne, glupave inferiorne na filozofsku ili naucnu.

zapravo, hriscansko shvatanje Boga je i logično

 

[Iulianus]

(Četvrta ekloga Publija Vergilija Marona za koju su Avgustin i Laktancije tvrdili da ju je pesnik napisao "Bogom nadahnut", kao proročanstvo o Isusu Hristu)

***

 

Zapjevajmo, o Muze o Sikulske, nešto sad veće!

Svakome grmovi mili nijesu ni metljike niske;

Pjevamo l` šume, a one nek konzula dostojne budu.

Proroštva Kumskoga je vrijeme posljednje došlo,

5 Veliki iznova red vijekova nastaje sada;

Već se djevojka vraća, Saturnovo vraća se carstvo, 

Novi naraštaj već sa visokog silazi neba. 

Samo, Lucina čista, dječaku rođenu skoro, 

S kojim će gvozdeno ljudstvo na sv`jetu prestat, a nastat

10 Zlatno, prijazna budi: Apolon brat već ti vlada.

Dični će ovaj se vijek otvorit za konzulstva tvoga,

Polione, i slavi od tada mjeseci počet;

Ima l` još traga naših opačina, bit će pod tvojim

Istrte vodstvom, i straha oprostit će vječnog se zemlja.

15 On će bogovski živjet i sjedinjene će vidjet

S bozima heroje, i sam među njima viđen će biti,

Svijetom smirenim vr`o ko otac mu upravljat on će.

Prve, dječače, dare bez teženja tebi će zemlja

Sipati: bakar i bršljan, što vije se amo i tamo,

20 I kolokasije k tome sa umiljatim akantom.

Same će dolazit kući s vimenima punima koze,

A stoku neće strah od lavova jakijeh biti,

Sama će kolijevka cvijetke ti sipati ljupke.

Nestat će zmije i nestat prevarljive otrovne trave,

25 Pa će Asirski amom svim zemljama rasti.

A kad već uzmogneš čitat i slavne čini junaka

I djela svojega oca i poznati, što je vrlina, 

Pomalo počet će polje da žuti se glatkijem klasjem,

Grozdovi crvenkasti po divljem će visiti grmlju,

30 A tvrdi znojeć se hrasti ispuštati kapavac med će.

Malo će nešto ostat tragova negdašnje zloće,

Koji nagone ljude po pučini plovit i grade

Zidima opasivat i brazde u zemlju rezat.

Drugi tad bit će Tifis, i druga će voziti Arga

35 Odabrane junake, i drugi će ratovi biti,

I bit će opet poslan pod Troju veliki Ahil.

Zatim u zreloj dobi kad budeš u naponu čovjek,

Na moru nestat će brodar, u zamjenu neće već lađe

Nositi robu, svuda će se proizvoditi zemlja.

40 Polje bez motike bit će, a vinograd bez kosijera,

Jaki će orač onda sa volova skinuti jaram,

Neće se različnijem već bojama šarati vuna,

Nego će ovca sama na livadi dobit na runu

Porfiru, koja s4e milo crveni, il` katanac žuti,

45 Pasuće jaganjce će obojiti sandika sama.

"Takvi vijekovi tecite sad!" vretenima  svojim

Rekoše Parke složne s nepomičnom voljom sudbine.

Primaj velike časti - vrijeme će doći, o dragi

Potomče Božiji i velji, o odgojče Jupiter-boga.

50 Pogledaj, kako svod vasiljene teški se njiše,

Zemlje i prostore morske i visoko pogledaj nebo,

Kako v`jeku, što doći imade, sve se veseli.

O ja tako da dugo poživjeti mogu, da duša

Bude u meni, i tvoja da djela opjevat mogu,

55 Ne bi me natpjevao ni Orfej Tračanin ni Lin,

Premda prvome mati, a drugome pomaže otac:

Orfeju Kaliopeja, a Linu krasni Apolon.

I Pan pred Arkadskim da se pred sucima napjeva sa mnom,

Natpjevan da je, sam bi pred Arkadskim sucima reko.

60 Počni, dječače mali, smiješkom poznavati majku,

Majci dosadu dugu mjeseci don`jelo deset.

Počni, dječače mali; bez roditeljskog smiješka

Tko je, ne leže boginje s njim, ne blaguju bozi.

...

 

(Preveo Toma Maretić povodom dvehiljadite godišnjice rođenja velikog pesnika Publija Vergilija Marona, 47 - 17. pre Hr.)

[Iulianus]

пре 42 минута, Iulianus рече

dvehiljadite godišnjice rođenja velikog pesnika Publija Vergilija Marona, 47 - 17. pre Hr.)

edit:

Vergilije je rođen 70. godine pre Hrista, a umro 19. g. pre Hr.

[JESSY]

“Danju i noću i celu večnost plove i plove oblaci iznad zemlje. Kod kuće, ispod krova ateljea, svuda gde se nebo ne vidi mi znamo da postoje oblaci. Ako je nebo široko, prazno i sunce se od vrućine ne pomera, u našem srcu su oblaci. Njihov šum je kao tiha večna muzika koja progoni nadu. I ne znaš šta je bolje – ovo tužno šuštanje ili pustinjska radost, kada nemaš više šta da poželiš. Put oblaka je tih kao disanje, kao neotpevana, nekomponovana pesma čije reči držiš u tajnosti. Oblaci, zvezde i sunce kreću se u istu stranu. U toj suludoj i kratkoj neumornosti, u toj jurnjavi u beskonačnost ima tuge, ima nemogućnosti, i ona je ta koja kida dušu. Ima jedna misao: Zemlja je nebeska zvezda. U njoj je više ushićenja i slobode nego u celom životu. Sama misao nije više život, ona je više od života. Od nje se razbuktavaju najudaljeniji svetovi. Misao ne zna za patnje i radosti, ona zna jedino – šta je nepoznato. Ona može da se pobuni i protiv istine, ako ta istina nije potrebna čoveku.”

Andrej Platonov

[Iulianus]

"Hodao sam ulicama Vavilona s najopakijim pratiocem..."

Avgustin, Ispovesti, II, 3

[Млађони]

Citam sad hesea umetnost dokolice, pa da citiram, ovo je sa pocetka knjige "o putovanjima":

O tome kako bi moderan covek trebalo da putuje, postoji mnogo knjigai  knjuizica, ali koliko ja znam nema, nijedne dobre. Kada neko krece na putovanje, trebalo bi konacno da zna sta radi izasto to radi. Danasnji varosanin to ne zna, On putuje je r je leto u gradu vrelo. On putuje zato sto se nada da ce promenom vazduha, gledanjem druge okolinei ljudi da se odmori od umornog rada On putuje u planine jer ga muci nerazumljiva ceznja zap rirodom, za zemljom, on putuje u rim jer to spada u obrazovanje. Ali uglavnom putuje zaqto sto posle moze o tome da prica, da se sa time razmece, jer to rade njegove komsije, zato sto je to moda i zato sto se posle putovanja kuci opet oseca lepo i prijatno. 

Totalno me asociraju na ove fejsbukase i ostale moderne komspolite, koji se po fejsbuku razmecu slikama gde su sve bili, sta su sve videli i sta su radili. 

[Данче*]

Не дели људе на оне који су одавде и оне који су дошли однекуд. Поштуј нечији пут, за који не знаш какав је, који ниси прешао у туђим ципелама ни својим. Нити знаш да ли би га могао прећи. Ако би већ да делиш према правцима и свом неком компасу, дели на оне који су ту кад је тешко, и на оне којих тада нема. На оне, који су ту због тебе и на оне, који су ту само због себе.

Ратко Петровић

[Iulianus]

101. Zen priča; priča Nr. 26

-----------------------------------

 

Svaki monah lutalica može da ostane u nekom zen manastiru, pod uslovom da je kadar da s njegovim žiteljima zapodene raspravu o budizmu, te da ih u toj raspravi nadmaši. Ali, ako se ispostavi da su njegovi sudovi slabiji, moraće da produži dalje.

U jednom hramu na severu Japana živela su dva brata monaha. Stariji beše učen, ali je mlađi bio priglup, uz to ćorav na jedno oko.

Jednom prilikom naleti na njih neki lutajući monah i zamoli za smeštaj, izazivajući ih, kako to pravila nalažu, na raspravu o uzvišenom učenju. Stariji brat, koji tog dana beše nešto umoran od silnog naukovanja, zamoli mlađeg da ga u raspravi odmeni. "Idi i zahtevaj od njega razgovor u tišini", otposla ga, ali ne bez zazora.

I tako su mladi monah i stranac došli do svetilišta i seli.

Ubrzo, namernik ustade, ode do starijeg brata i prizna: "Tvoj mlađi brat je odličan. Porazio me je."

"Možeš li mi preneti tok rasprave", zamoli stariji brat.

"Pa", stade on da mu objašnjava, "prvo sam ja podigao jedan prst predstavljajući tako Budu, prosvetljenog. Na to on podiže dva prsta, označavajući time Budu i njegovo učenje. Ja mu odvratih podižući tri prsta, koja su imala da predstave Budu, njegovo učenje i njegove sledbenike. Tada on mahnu stisnutom pesnicom pred mojim očima, što je trebalo da znači kako sve troje proističu iz jedne spoznaje. Tako je on pobedio, i ja nemam prava da ostanem ovde".

Rekavši to, putnik se zaputi dalje.

Kad, eto ti mlađeg brata.

"Gde se dede onaj zemljak?" upita on, utrčavši zajapureno kod starijeg brata.

"Koliko sam shvatio, ti si pobedio".

"Ma, kakva pobeda. Upravo sam se spremao da ga prebijem".

"Reci mi, koja je bila tema vaše rasprave", upita stariji brat.

"Čim smo seli podigao je jedan prst, rugajući mi se što imam samo jedno oko. Pošto je stranac, hteo sam da budem pristojan, pa sam podigao dva prsta, čestitajući mu što ima dva oka. A onda taj nevaspitanko podiže tri prsta, poručujući mi kako nas dvojica, eto, razgovaramo u tri oka. E, to me je već mnogo razgnevilo, i taman da ga udarim pesnicom, kadli bednik pobeže glavom bez obzira napolje!"

 

 

[Bernard]

Teologija bo nepopolna, nedoumljiva, dokler se ne bo posvetila osvetljevanju tega kar zadeva angelski svet.

Kristologija, ki podcenjuje satana je rahitična in ne more dojeti dometa odrešenja.

Začnimo naš pogovor pri Kristusu, srčiki vesolja. Vse je bilo narejeno po njem in zanj: v nebesih (angeli) in na zemlji (čutni svet z glavo, ki je človek).

Lepo bi bilo govoriti samo o Kristusu; bilo pa bi v nasprotju z njegovim naukom in njegovim delom. Tako ga ne bi mogli nikoli doumeti.

Sveto pismo nam govori o božjem kraljestvu, pa tudi o kraljestvu hudobnega duha. Govori nam o moči Boga, ki je edini Stvarnik in Gospod vesolja; govori nam tudi o moči teme; govori o Božjem Sinu in sinu hudičevem.

Ni nam mogoče razumeti Kristusovega odrešilnega dela, če hkrati ne upoštevamo razkrojevalnega satanovega dela.

Satan je najpopolnejša stvar, ki jih je prišlo iz božjih rok, obdarjena z velikim ugledom in s premočjo nad drugimi angeli. Sam je mislil, da tudi nad vsem, kar je Bog ustvaril in kar je poskušal razumeti, v resnici pa tega ni mogel.

Po božjem načrtu je bilo vse stvarstvo naravnano na Kristusa: do Jezusovega prihoda na svet se ta načrt ni mogel v polnosti razodeti. Odtod upor satana, ki je želel nadeljevati vlogo prvega popolnega bitja, srčike ustvarjenega, tudi tako, da je nasprotoval načrtu, ki ga je nameraval Bog uresničiti.

Bog nikoli ne zataji svojih stvari. Zato tudi hudič in uporni angeli, čeprav ločeni od boga ohranjajo svojo oblast, svoje stopnje (prestoli, vladarstva, gospostva, oblasti…) četudi jih zlorabljajo.

Sv. Avguštin ne pretirava, ko pravi, da bi »nihče od nas ne obstal«, če bi satan imel proste roke. Ker nas ne more pokončati, nas pskuša narediti za svoje učence in božje nasprotnike, kakor je nasprotnik Boga tudi sam.

In tako smo pri Odrešenikovem delu. Jezus je prišel, »da bi uničil hudičeva dela«, da bi rešil človeka iz sužnosti hudobnega duha in da bi, ko je uničil satanovo, obnovil božje kraljestvo. Toda med prvim Kristusovim prihodom (učlovečenjem) in paruzijo (Kristusovim drugim zmagoslavnim prihodom v vlogi sodnika) hudobni duh poskuša iz njegovih vrst iztrgati kar največ ljudi. Gre za boj obupanca, ki že ve, da je poražen, in »ve, da ima le malo časa« (Raz 12,12).

Zato nam apostol Pavel odkrito pravi, da se »naš boj……ne bije proti krvi in mesu, ampak proti vladarstvom, proti oblastem, proti svetovnim gospodovalcem te mračnosti, proti zlohotnim duhovnim silam v nebeških področjih« (Ef 6,12).

Razodetje (Otkrivenje Sv. Jovana Bogoslova) nam pravi, da so bili hudobni duhovi pahnjeni na zemljo; zato še ni prišlo do njihove dokončne obsodbe, čeprav je izbira, ki jih je ločila od angelov nepovratna.

Še vedno torej imajo oblast, ki so jo prejeli od Boga, čeprav le »za kratek čas«. Zato Boga sprašujejo: »Kaj imava s teboj, Božji Sin? Ali si nas prišel sem pred časom mučit?« (Mt 8,29)

Edini sodnik, ki bo zbral pred seboj vse svoje skrivnostno telo, je Kristus. Tako je treba razumeti apostola Pavla: »Mar ne veste, da bomo sodili angelom?« (1Kor 6,3)

Zaradi te oblasti, ki jo še imajo so se geraški obsedenci obrnili na Jezusa in ga prosili, »naj jim ne ukaže oditi v brezno«, temveč v čredo svinj (Lk8, 31-32)

Ko hudobni duh zapusti človeka in je pahnjen v pekel, je to zanj tako, kakor bi ga doletela nepreklicna smrt. Zato se ji upira kolikor more. Toda za trpljenje, ki ga povzroča ljudem, bo moral plačati z večno kaznijo.

Sv. Peter odločno zatrjuje, da večna obsodba nad hudobnimi duhovi še ni bila izrečena: »Bog še angelom, ki so storili greh, ni prizanesel, temveč jih je strmoglavil v podzemlje in jih dal v verige mračnega brezna, da bodo zastraženi do sodbe« (2Pt 2,4).

Tudi angeli bodo imeli več slave zaradi dobrega, ki nam ga storijo; zato nam je v korist, če jih kličemo na pomoč.

Zato nam mora biti popolnoma jasno, da zlo, bolečina, smrt, pekel (tj. večno, se pravi nepreklicno pogubljenje niso božje delo. Nekoč je pater Candido (Amantini) izganjal hudobnega duha. Proti koncu obreda mu je ironično svetoval: »Poberi se od tod. Glej, Gospod ti je pripravil lepo bivališče, z dobro centralno kurjavo!«

Hudobni duh pa mu je odgovoril: »Nič ne veš o tem! Pekla ni naredil Bog. Naredili smo ga mi!

 

Gabriele Amorth – Un Esorcista racconta

[Bernard]

пре 19 минута, Bernard рече

Teologija bo nepopolna, nedoumljiva, dokler se ne bo posvetila osvetljevanju tega kar zadeva angelski svet.

Kristologija, ki podcenjuje satana je rahitična in ne more dojeti dometa odrešenja.

Začnimo naš pogovor pri Kristusu, srčiki vesolja. Vse je bilo narejeno po njem in zanj: v nebesih (angeli) in na zemlji (čutni svet z glavo, ki je človek).

Lepo bi bilo govoriti samo o Kristusu; bilo pa bi v nasprotju z njegovim naukom in njegovim delom. Tako ga ne bi mogli nikoli doumeti.

Sveto pismo nam govori o božjem kraljestvu, pa tudi o kraljestvu hudobnega duha. Govori nam o moči Boga, ki je edini Stvarnik in Gospod vesolja; govori nam tudi o moči teme; govori o Božjem Sinu in sinu hudičevem.

Ni nam mogoče razumeti Kristusovega odrešilnega dela, če hkrati ne upoštevamo razkrojevalnega satanovega dela.

Satan je najpopolnejša stvar, ki jih je prišlo iz božjih rok, obdarjena z velikim ugledom in s premočjo nad drugimi angeli. Sam je mislil, da tudi nad vsem, kar je Bog ustvaril in kar je poskušal razumeti, v resnici pa tega ni mogel.

Po božjem načrtu je bilo vse stvarstvo naravnano na Kristusa: do Jezusovega prihoda na svet se ta načrt ni mogel v polnosti razodeti. Odtod upor satana, ki je želel nadeljevati vlogo prvega popolnega bitja, srčike ustvarjenega, tudi tako, da je nasprotoval načrtu, ki ga je nameraval Bog uresničiti.

Bog nikoli ne zataji svojih stvari. Zato tudi hudič in uporni angeli, čeprav ločeni od boga ohranjajo svojo oblast, svoje stopnje (prestoli, vladarstva, gospostva, oblasti…) četudi jih zlorabljajo.

Sv. Avguštin ne pretirava, ko pravi, da bi »nihče od nas ne obstal«, če bi satan imel proste roke. Ker nas ne more pokončati, nas pskuša narediti za svoje učence in božje nasprotnike, kakor je nasprotnik Boga tudi sam.

In tako smo pri Odrešenikovem delu. Jezus je prišel, »da bi uničil hudičeva dela«, da bi rešil človeka iz sužnosti hudobnega duha in da bi, ko je uničil satanovo, obnovil božje kraljestvo. Toda med prvim Kristusovim prihodom (učlovečenjem) in paruzijo (Kristusovim drugim zmagoslavnim prihodom v vlogi sodnika) hudobni duh poskuša iz njegovih vrst iztrgati kar največ ljudi. Gre za boj obupanca, ki že ve, da je poražen, in »ve, da ima le malo časa« (Raz 12,12).

Zato nam apostol Pavel odkrito pravi, da se »naš boj……ne bije proti krvi in mesu, ampak proti vladarstvom, proti oblastem, proti svetovnim gospodovalcem te mračnosti, proti zlohotnim duhovnim silam v nebeških področjih« (Ef 6,12).

Razodetje (Otkrivenje Sv. Jovana Bogoslova) nam pravi, da so bili hudobni duhovi pahnjeni na zemljo; zato še ni prišlo do njihove dokončne obsodbe, čeprav je izbira, ki jih je ločila od angelov nepovratna.

Še vedno torej imajo oblast, ki so jo prejeli od Boga, čeprav le »za kratek čas«. Zato Boga sprašujejo: »Kaj imava s teboj, Božji Sin? Ali si nas prišel sem pred časom mučit?« (Mt 8,29)

Edini sodnik, ki bo zbral pred seboj vse svoje skrivnostno telo, je Kristus. Tako je treba razumeti apostola Pavla: »Mar ne veste, da bomo sodili angelom?« (1Kor 6,3)

Zaradi te oblasti, ki jo še imajo so se geraški obsedenci obrnili na Jezusa in ga prosili, »naj jim ne ukaže oditi v brezno«, temveč v čredo svinj (Lk8, 31-32)

Ko hudobni duh zapusti človeka in je pahnjen v pekel, je to zanj tako, kakor bi ga doletela nepreklicna smrt. Zato se ji upira kolikor more. Toda za trpljenje, ki ga povzroča ljudem, bo moral plačati z večno kaznijo.

Sv. Peter odločno zatrjuje, da večna obsodba nad hudobnimi duhovi še ni bila izrečena: »Bog še angelom, ki so storili greh, ni prizanesel, temveč jih je strmoglavil v podzemlje in jih dal v verige mračnega brezna, da bodo zastraženi do sodbe« (2Pt 2,4).

Tudi angeli bodo imeli več slave zaradi dobrega, ki nam ga storijo; zato nam je v korist, če jih kličemo na pomoč.

Zato nam mora biti popolnoma jasno, da zlo, bolečina, smrt, pekel (tj. večno, se pravi nepreklicno pogubljenje) niso božje delo. Nekoč je pater Candido (Amantini) izganjal hudobnega duha. Proti koncu obreda mu je ironično svetoval: »Poberi se od tod. Glej, Gospod ti je pripravil lepo bivališče, z dobro centralno kurjavo!«

Hudobni duh pa mu je odgovoril: »Nič ne veš o tem! Pekla ni naredil Bog. Naredili smo ga mi!

 

Gabriele Amorth – Un Esorcista racconta

 

[Данче*]

Докле год човек и заједница не могу да остваре хармоничан развитак и док се не развијају духовно, неће моћи да нађу спокој, а њихова ситуација ће бити трагична.

Андреј Тарковски

[Bernard]

Chapter 29. All Hope is in the Mercy of God.

40. And my whole hope is only in Your exceeding great mercy. Give what You command, and command what You will. Thou imposest continency upon us, nevertheless, when I perceived, says one, that I could not otherwise obtain her, except God gave her me; . . . that was a point of wisdom also to know whose gift she was. Wisdom 8:21 For by continency are we bound up and brought into one, whence we were scattered abroad into many. For he loves You too little who loves anything with You, which he loves not for You, O love, who ever burnest, and art never quenched! O charity, my God, kindle me! You command continency; give what You command, and command what You will.

The Confessions - Augustine of Hippo

http://www.newadvent.org/fathers/110110.htm

[Hyoscyamus]

Ако је свет за тебе постао одвећ празан и суров, сети се цветића, памти како се рађа и како живи, и тада ти неће бити потребно да тражиш благороднију утеху. Како он, усамљено, носи у себи раст, своју слабашну тајну и споро зри ради своје одбачене судбине, беспомоћно подвргнут непостојаном или, чак, суровом времену, поверен, кришом, једино самоме себи и Богу! Он је спокојан и ћутљив, покоран судбини, а, ипак, изнутра одолева. Припремајући драгоцен дар и сам је, зарана, спреман за незахвалност света. Затим се појављује пупољак као живо обећање лепоте, као привлачна будућност још невидљивог цветића. Он је према себи снисходљив, као да зна да све што је верно долази само, и то у оно потребно време, да не треба убрзавати тајни ход живота, као да би желео да научи нас, несталне, нестрпљиве људе, тој нежној и спокојној мудрости.

Иван Александрович Иљин

[Bernard]

The Epistle of Ignatius to the Ephesians

Chapter 19. Three celebrated mysteries

Now the virginity of Mary was hidden from the prince of this world, as was also her offspring, and the death of the Lord; three mysteries of renown, which were wrought in silence by God. How, then, was He manifested to the world? A star shone forth in heaven above all the other stars, the light of which was inexpressible, while its novelty struck men with astonishment. And all the rest of the stars, with the sun and moon, formed a chorus to this star, and its light was exceedingly great above them all. And there was agitation felt as to whence this new spectacle came, so unlike to everything else [in the heavens]. Hence every kind of magic was destroyed, and every bond of wickedness disappeared; ignorance was removed, and the old kingdom abolished, God Himself being manifested in human form for the renewal of eternal life. And now that took a beginning which had been prepared by God. Henceforth all things were in a state of tumult, because He meditated the abolition of death.

Ignatius of Antioch

http://www.newadvent.org/fathers/0104.htm