Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

 

- Vremenom naučiš da se ponašaš odvažno, ležerno, samouvereno i onda kada se uopšte tako ne osećaš. Me?utim, odeblja ti koža. Možeš više i bolje da podneseš. U svakom slučaju, mnoge stvari te se ne dotiču više, kao kad si mlad. Plus, što je velika prednost sazrevanja, skapiraš da mnogo toga što ti se čini važno, u stvari nije. Ili nije toliko, koliko ti se sad čini. Tako stekneš dozu sigurnosti. Isturiš ispred sebe svoje znanje, karijeru, novac, porodicu, kako ko, vrednosti prema svom afinitetu, i to te u izvesnom smislu brani od sveta. Sve skupa, to se zove zrelost. Tako nekako.

 

MARIJA JOVANOVIĆ - IDI, VREME JE

[JESSY]

 

„Kceri moja, ima jedna ljubav koja se nikako ne poverava ljudima, a kad se poveri andjelima, oni tu ispovest prihvataju sa osmesima srece…
…Ljubav bez nade, kad ona nadahnjuje zivot, kad u nju unosi zakon odanosti, kad oplemenjuje sve postupke mislju da ce se postici idealno savrsenstvo. Jest, andjeli odobravaju takvu ljubav, posto ona vodi ka poznavanju Boga. Valja da se neko neprestano usavrsava da bi bio dostojan onoga koga voli, da za nj krisom podnosi bezbroj zrtava, da ga obozava iz daljine, da mu daje svoju krv, kap po kap, da mu zrtvuje svoje samoljublje, da ne zna vise ni za oholost ni za srdzbu sa njim, da mu ne da da zna za svirepu ljubomoru koju on potpiruje u srcu, da mu daje sve sto zazeli, pa ma i na svoju stetu, da voli ono sto on voli, da je licem uvek okrenut njemu, kako bi ga pratio pogledom a da on to ne zna: takvu ljubav bi vam oprostila religija, posto se njome ne bi narusavali ni ljudski ni bozanski zakoni….“

 

Onore de Balzak – Sjaj i beda kurtizana

 

[Снежана]

Potrebni su mi novi ljudi. Ove sam pokvario. Ljudi dublji od zadovoljenja svojih osnovnih potreba. Ljudi glasniji od iskrivljenih, režućih frustriranih senki. Potrebni su mi ljudi koji imaju mišljenje koje ne opstaje jedino u začaranom krugu i četiri zida lične ludnice. Muškarci koji nisu upropašteni krdom i ulogama i žene koje nisu doživotno upropaštene (polu)mužjacima. Potrebni su mi ljudi s kojima može da se diše na miru. Ljudi da me podsete da i ja mogu biti čovek. Potreban mi je neko ko mi neće dati više da čupam svoju postavu iznutra i ko će mi kalup ispuniti mlekom.

Ratko Petrović

[JESSY]

Strah od raka je u Srbiji sasvim potisnuo strah od Boga. Treci je na rang listi srpskih strahova, odmah iza straha od pomracenja Sunca i straha od realnosti. Na pomen raka, obavezno se mora reci daleko bilo. Daleko bilo je profilaksa koja zaista stiti od mnogih bolestina. Ali niko ni tada nece reci Daleko bilo, ovaj ili onaj ima rak. Jer ako pomenes rec rak znatno povecavas rizik da i sam obolis od njega. Ako ga pomenes nekoliko puta, bolje odmah pisi testament i pocni da pravis zalihe morfijuma. Ima tu necega. Otkako su na primer, na paklicama cigareta poceli da stampaju upozorenje pusenje povecava rizik od raka pluca, broj pusac se smanjio, ali se procenat obolelih od raka pluca znatno povecao. Ovo je zvanicna statistika Svetkse zdravstvene organizacije. Nije fikcija. Zato se uvek govori Ovaj ili onaj, daleko bilo, ima ono! Svi znamo sta je to ono. Ali ima zadrtih tipova koji traze djavola i namerno zacikavaju Koje ono? Pa, ono, najgore. Nista cudno za Srbiju u kojoj se bolesti prenose ogovaranjem, a lece precutkivanjem. Kada neko oboli od onog najgoreg niko mu to nece saopstiti. A oboleli nece ni nastojati da sazna. A opet, svi znaju. Osim onih bolesnika, krajnjih naivcina, koji zaista poveruju da umesto o raka debelog creva pate od bezazlene srdobolje, pa cesto u blazenom neznanju nadzive vecinu ukucana i zluradih suseda. ALi to su retki slucajevi. Obicno stvar tece drugacije. Obolele momentalno otpisuju. Iako uz odgovarajucu terapiju i koliko-toliko podnosljive bolove cesto pozivi pet-sest godina, gradjanski red nalaze da oboleli odmah legne u samrtnicku postelju, da pozuti, uvene i da se ne pojavljuje u javnosti. Nerado se gleda i na porodicu obolelog. Nesporna naucna cinjenica da nijedan oblik kancera nije zarazan, u Srbiji nikada nije u potpunosti prihvacena. Cak ni medju lekarima i medicinskim osobljem. Stvar je jos gora kada je rec o dusevnim bolestima. Tek tu endemski fasizam pokazuje svoje pravo lice. Nesporno je da svi ljudi, bar izvesno vreme nemaju kancer ili leukemiju, pa je donekle razumeljiva netrpeljivost prama obolelima, ali tvrdim da smo svi, doslovno svi, mentalno bolesni i to od svih dusevnih bolesti istovremeno.

Mein Kampf-Svetislav Basara

[Снежана]

http://www.b92.net/news/pics/2012/05/15/8203864694fb2262028743252381050_orig.jpg

 

„A kada su oluje minule, i došlo sparno leto, u vazi su se pojavile dugo očekivane ruže, koje su oboje voleli. Onaj što je sebe zvao majstorom grozničavo je radio na svome romanu, a ona je, zarivši u kosu fine prste sa špicasto podrezanim noktima, iščitavala napisano, a pošto bi iščitala, šila je evo ovu istu kapicu. Ponekad je čučala pored donjih polica ili stajala pored gornjih i krpom brisala stotine prašnjavih rikni na knjigama. Predviđala mu je slavu, podsticala ga je na rad i upravo ga je tada i prozvala ‘majstor’. S nestrpljenjem je očekivala poslednje reči o petom prokuratoru Judeje, koje su joj već bile obećane, pevušeći i naglas ponavljala pojedine rečenice koje su joj se dopadale, i govorila da je u tom romanu – njen život.

Roman je bio završen u mesecu avgustu, bio je dat nekoj nepoznatoj daktilografkinji i ona ga je prekucala u pet primeraka. I najzad je nastao čas kada su morali da napuste tajno utočište i izađu u život.

– I kročio sam u život držeći roman u ruci, i tada se moj život i završio – prošaptao je majstor i oborio glavu, i dugo se još klatila žalosna crna kapica sa žutim slovom ‘M’. On je nastavio svoju pripovest, ali je ova ostala unekoliko nepovezana. Moglo se shvatiti samo jedno, da se tada Ivanovom gostu dogodila nekakva katastrofa.“

"Мajstor i Margarita"

 

 

[Снежана]

Приручник за руковање самим собом је књига од 203 нумерисане странице, и још 4 које нису нумерисане. Она постоји у нашој породици преко сто година. Мој деда је почео да га пише. Прво му је то био подсетник за послове, тако да је првих 25 страница испуњено белешкама о текстилу, машинама за ткање, исплатама радницима, набавкама и сличним подацима. Занимљиве информације, али не много употребљиве мени, у овом тренутку. После тога је почео да пише неке савете самом себи, шта треба а шта не треба да се ради. И то је радио до краја живота. Кад је деда умро, књига је неко време била код мог стрица, који је после дао мом оцу. Отац ми је рекао да дуго није ништа уписао, чак је дуго није ни читао, а онда је почео и да чита и да уписује. Кад је отац умро, Приручник је остао мом старијем брату. Он је био доста старији од мене, али довољно клинац да се заједно смејемо тим записима. Брат је умро млад, и живео је у Америци, али ми је једном, неколико година пред смрт, јавио да је Приручник најбоља књига на свету. Говорио ми је да је ту све што ми треба да знамо. Кад је долазио , доносио је Приручник, па смо га разгледали. Он га је држао као неку реликвиу, а мени је све то углавном било смешно. Било ми је смешно да ми неко прича шта треба а шта не треба да радим, кад сам ја најпаметнији. нарочито ако су то деда и отац. Деду нисам ни упознао, а с оцем нисам био баш најбољи. Брата сам волео као Бога, и мало више, али он још ништа није уписао. Брат се није секирао због тога. Говорио ми је да ће ми кад он умреостати та књига и да ћу у неком тренуку умети да је ценим. Нисам му веровао ни да ће да умре, а ни да ће ми та купусара бити занимљива. Ипак, умро је и ја сам схватио да је све могуће. И купусара ми је постала занимљива. Али не одмах после његове смрти, одмах после сам је на прескок прочитао и било ми је занимљиво што је имам , увек сам знао где је, али је никада нисам прочитао целу. Она није да се чита одједном, то је да се отвори сваки дан, и да се полако учи напамет - тако ми је рекао брат кад смо се последњи пут видели. И још је рекао: - И да упишеш нешто, кад имаш шта. Све га слушам, као и увек, читам сваки дан, учим напамет, али још ништа нисам уписао. Још немам шта.

Осим првих 25 страница пословних ележака, деда је попунио 46 страница, отац 38, и брат 14. Приручник је неко време провео код моје бабе, која није ништа уписивала, али је ишчупала четири стране, последњу страну дединих пословних бележака, и прве три Приручника. Више се не зна да ли је то било случајно , те прве три стране, или ју је нешто много насекирало. Има разних верзија, које су већ легендарне у нашој породици. Првих неколико година после дедине смрти, док је Приручник био код мог стрица, он није ништа уписао, и дао га је мом оцу. Рекао му је да он све то што пише ту зна, а да га мрзи да уписује нешто ново. Он је живео кратко, али судећи према његовом животу, а нарочиту по начину на који је умро, све му и јесте било јасно. мислим да никоме не би шкодило да је и он нешто уписао. Али није.

Недостаје и страна из очеве ере. Не зна се шта се с њом десило. Фали негде из средине његових записа. недостаје један део реченице са претходне стране, и има нешто на следећој, али нисам успео да реконструишем почетак. Крај те реченице гласи: - чим се нађеш изван хоризонта догађаја.

То значи да су попуњене 123 странице Приручника, укључујући и ове које недостају, и да је остало још 80 непопуњених, и оне четири које нису нумерисане. Те непопуњене странице нису празне, не зову се тако. Празне странице су неки тамо папири на којима ништа не пише. Ово су непопуњене странице Приручника за руковање самим собом, оне чекају праве речи, правилно распоређена слова, размаке и интерпункцију.

Приручник нема исписан наслов на корицама. То је лепа свеска са тврдим корицама, какве су се правиле на почетку двадесетог века. На предњој корици је деда уписао број - 16. То је вероватно требало да буде шеснаеста свеска његових пословних бележака. Онда је дошао рат, па више није било тог посла, деда је изгубио све што је имао, и онда је, вероватно, почео да мисли о животу, о себи и о таквим стварима, па је почео да записује. Наслов му је дао мој отац. На 79. страници, један запис је - Приручник за руковање самим собом. И то му се онда наметнуло само по себи.

 

Иван Токин "Најнормалнији човек на свету"

[Снежана]

Zalet
 
Ja bih uveče organizovao sahrane. Sahrane u trećoj smeni. U sumrak da sahranjujemo svoje najmilije, meni to ima smisla. A kad bismo već menjali termin, mogli bismo da počnemo da sahranjujemo i dane. Svaki dan da sahranimo, da više nikad ne mislimo na njega. Da odamo počast sebi što smo ga doživeli i preživeli. Ako smo se dobro proveli, napravimo veselu sahranu, ako nismo, ćutke ga ispratimo. Ali ga ispratimo, dobro ga zakopamo da ne može da se vraća. Jer dani umeju da se vraćaju, umeju da dođu i traže da ih živimo opet. A mi se pecamo.
A na ljudske sahrane treba da idemo često. Smrt je najbolji učitelj, čini mi se. Kad bismo stvarno razumeli da ćemo jednog dana umreti, mislim da bismo mnogo bolje živeli. Svoju smrt ćemo svakako doživeti ali slutim da će onda biti kasno za učenje. Dakle, moj predlog je – sahrane da se organizuju uveče i svako veče da idemo na sahrane, pre izlaska ili pre spavanja, kako ko. Spremiš se, ako si u fazonu šminkanja našminkaš se, i odeš na sahranu. Imaš umrlice u novinama, onolike, pa izabereš. Ne moraš da praviš gužvu tamo, odeš na 15 minuta, izjaviš saučešće, vidiš ta lica, lica ljudi koji trenutno gledaju istini u oči, i nastaviš dan kao i inače. Samo malo drugačije.
Moguće je da ćeš posle izvesnog kritičnog broja pohađanih sahrana malo manje ili malo više visiti u kafani, još manje ili još više ispred televizora, da ćeš biti bolji ili gori prema ženi i deci, prema kevi, prema psu i svima na koje naletiš. Razumećeš šta ti se stvarno radi u životu, dok ga imaš. Počećeš više da nalećeš na samog sebe. I kad preko dana opet počneš da žuriš, kad opet pomisliš da nemaš vremena, uveče će te sačekati sahrana, da te podseti kuda si se to zaleteo.

 

Ivan Tolkin

[Биберче]

"...Ал' већ су близу и пред њима
Са Москве, из даљине плаве,
Ко ватра златним крстовима
Горе далеке древне главе.
Како уживах у тој слици
Када су цркве и звоници,
Дворци и баште засађене
Искрсли нагло испред мене!
Како сам често с пута мучна,
Где луталачка судба зове,
Москво, о теби снево снове!
Москва! колико реч та звучна
За руско срце много скрива,
Како се у њој све одзива!"

"Евгеније Оњегин" Александар Пушкин

[Данче*]

Херој не воли крв и насиље. Херојство је племенито и чисто и наивно. Херој не убија за своје задовољство, ни из личне освете, ни из личне сујете, него само из љубави за идеју правде, и за добро других људи. Херој побеђује јаче од себе, и ставља срећу слабих изнад среће јаких, а то значи сасвим противно начелима саме природе. Добри људи не знају за криве путеве, јер по њима не иду; само кривоумни људи најпре изаберу криве путеве. Херој мора бити узор не само сјајном смрћу него и светим животом, и обратно.

 

ДУЧИЋ

[JESSY]

 Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom. Oni su bića Metala. Metal je njihov Element, njihova priroda i sudbina.

    Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama. Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element, njihova priroda i sudbina.
    Elementi

    Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog. Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element, njihova priroda i sudbina.

    Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata. Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element, njihova priroda i sudbina.

    Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu. Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element, njihova priroda i sudbina.

 

Borislav Pekić

[JESSY]

Carlos Castaneda

Putevi

 

Svi su putevi isti. Ni jedan ne vodi nikuda. Svi oni vode kroz šikaru, u šikaru i van šikare. Ima li taj put srce, to je jedino pitanje. Ukoliko ima, tada je dobar... ukoliko ga nema tada nije ni od kakve koristi. Oba puta ne vode nikuda, samo jedan ima srce, a drugi ga nema. Putovanje jednim prava je radost; sve dok ga slediš bićeš jedno s njim. Zbog drugog ćeš proklinjati svoj živ

[Данче*]

Знајте да нема ничег узвишенијег, јачег, здравијег, и кориснијег за будући живот од неке лепе успомене, нарочито понете из детињства, из родитељске куће... Ако човек сакупи много такавих спомена и понесе их са собом у живот, онда је спасен за сав живот... Човек често исмева добро и лепо: то је само од лакомислености.

 

ДОСТОЈЕВСКИ

[Данче*]

Ne deli ljude na one koji su odavde i one koji su došli odnekud. Poštuj nečiji put, za koji ne znaš kakav je, koji nisi prešao u tuđim cipelama ni svojim. Niti znaš da li bi ga mogao preći. Ako bi već da deliš prema pravcima i svom nekom kompasu, deli na one koji su tu kad je teško, i na one kojih tada nema. Na one, koji su tu zbog tebe i na one, koji su tu samo zbog sebe.

 

R.Petrović

[Биљана]

" Забога, Ефи, зашто не можеш да будеш као остале дјевојчице? - питала је текта

"Зато што је свијет пун осталих дјевојчица" 

 

Игор Коларов  "Кућа хиљаду маски" 

[JESSY]