Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[Снежана]

 Jer, po rečima Tvojim nastaje sve
i bez tebe ničega nema.
Sve ti saznadoh iz uma Tvoga,
jer mi otkri uši za čudesne tajne.
A ja sam stvor od gline
i vodom umešen,
osnova sramote i izvor nečisti,
vrelo prestupa i gradja greha,
duh koji luta i obesno greši bez razuma.
I prestravljen od pravednog suda-
šta ću govoriti, a što nije znano
i kazivati što nije ispričano?
Sve je
zapisano pred Tobom pisaljkom sećanja
za sva vremena večita.

 

Kumranski rukopis

 

[JESSY]

Ne nalaziš ti da je svet težak, svet smatra tebe teškim. I kao što sam se ja ovde u svom životu
ovenčanom hmeljkom i bršljanom mogao da ostvarim, možda je meni uspelo, možda jedan jedini
put; nikada drugome nije uspelo, neće ni uspeti. Iz sebe sama živeo sam ženu, prijatelja, zajednicu,
istinski narod, iz veselosti, iz jednostavnosti. Ja ih čuvam, da, bogove, ja sam ih doveo ovamo,
i ja sam ih naselio na ovu zemlju. Bogove dovode mislioci i pesnici i proroci i kraljevi, sinovi
Visina koji su i sami bogovi. Kavim je životom živeo narod vidi se po tome kakve je proroke imao,
ko su bili u njegovim očima veliki, najveći.

Najveći? Kod nas je umesto bogova doneo menicu, banku, konjske trke i kasinu. Ali onome
što sam ja načinio, neće biti produžetka. Isto onako neće kao što o tome niko ništa ne zna.
A i kada bi znali, šta bi od toga razumeli? Ja sam osamljena luda, ovde među brdima, gorim
na vatri svoje specifične megalomanije. Oholost je kako govorim? Onima koji su samo ljudi,
sklon sam da najviše oprostim. Što mi je neko bliži, sve manje, sebi ništa.

Nisam mogao da izdržim bez "ti" tamo dole, tamo u bezdomovinskoj slaganoj domovini,
u narodu nakićenom u narod, u bezljubavi i bezprijateljstvu, i došao sam ovamo sa svojom
bezdomnom "ti" žeđi, i sagradio sam novi svet. Ne mogu da živim u osami, zato sam
morao da napustim svet gde je svako samo "ja".

Možda ćeš još razumeti.


(Bela Hamvaš
Dvadeset četvrto pismo

[JESSY]

...Najbolji lek za sve one koji se plaše, usamljeni su ili nesrećni,
jeste da izadju napolje, negde gde mogu biti sasvim sami sa nebom,
prirodom i Bogom. Jer jedino onda čovek oseća da je sve onako
kako treba da bude i da Bog želi da vidi ljude srećne, usled jednostavne
lepote prirode. Sve dok to postoji -a to će sigurno uvek tako biti -
znam da će uvek biti utehe za svaku tugu, ma kakve bile okolnosti.
I čvrsto verujem da priroda donosi utehu svim nedaćama...

Iz dnevnika Ane Frank

[JESSY]

"Da li veruješ da ljubav živi u srcima ?
Ne. Srce je suviše malo da je svu primi . Ona ti ispunjava i prožima celo telo , kao kakva strašna groznica . Goriš u njoj i raspadaš se u deliće i u tebi se oslobadja
sve što nosis pod kožom .
Nož kojim je jedan tvoj praded ubio coveka.
Ruka koja se u tajnosti pruža da uzme tudje .
Gomilu životinjskih misli što ti se kriju u mesu i izleću iz tebe samo u snu , kao roj slepih miševa iz mračnog tornja .
Vidiš li , ljubav , neobuzdiva ,
divlja , smrtna ljubav pojuri ti telom i dušom i isteruje iz tebe sve kao što plamen tera iz zapaljene kuce ljude , životinje i bube . . .
Ali nemoj da misliš da u nama ima samo gamadi . Pored kobaca izleću iz tebe i beli golubovi .
Čovek nikad ne može da bude ni toliki svetac ni
toliki nitkov kakav može da bude u ljubavi .
Pod svim ostalim okolnostima on može da se prenemaže . Ali u ljubavi ne .
Tu iz tebe izbija sve ono što leži u najskrivenijem kutu ljudskog bića ."

Lajoš Zilahi

[Дуња]

"Из разговора са људима види се јасно или бар назире стидљиво колико сви пате, брину и страхују. Страх је свуда и несаница општа. Мало ко зна чега се заправо боји, а у већини случајева тај страх је неоправдан или претеран, али поред свега тога људи иду са унезвереним погледом, бирајући споредне улице, а ноћу дрхте пре него што заспу и буде се у тами пре времена, сувих уста, са јауком и са осећајем да су са обе ноге у клопци.

Паметни људи говоре ствари због којих се некада ишло у лудницу, други их слушају, чуде се и згражавају и при томе казују бесмислице које нису ништа мање од оних које су чули."

Андрић, Знакови поред пута 

 

[JESSY]

IZ DNEVNIKA ANE FRANK
Uveče kad ležim u krevetu i završavam molitvu rečima: "Hvala ti za sve dobro, drago i lepo", ispunjena sam radošću.
Tada pomislim na "dobro" - na skrivanje, zdravlje i celo svoje biće; "drago" - na Petera, na ono što je još malo i osetljivo i čemu se još ne usuđujemo da damo ime, na ljubav, na budućnost, sreću; "lepo" - na svet, prirodu i neizmernu lepotu svih stvari, svega što je lepo.
Tada ne razmišljam o bedi, nego o onom lepom što nam je još ostalo. U tome leži veliki deo razlike između majke i mene. Kada je neko potišten, njen savet je: "Pomisli na sve nedaće u svetu i budi srećan što ih ne proživljavaš." Moj savet je: "Izađi napolje, na polja, u prirodu i na sunce. Izađi napolje i pokušaj da ponovo pronađeš sreću; misli na sve ono lepo što se nalazi u tebi i oko tebe i budi srećan."
Po mom mišljenju, majčina rečenica nije dobra, jer šta ćeš učiniti ako ipak doživiš nedaće? Tada si izgubljen. Ja, naprotiv, smatram da u svakoj patnji ima nešto lepo. Ako to potražiš, pronalazićeš sve više radosti i postaćeš smiren. A ko je srećan, usrećiće i druge; ko ima hrabrosti i vere, nikada neće potonuti u bedu!

[JESSY]

"Tog dana kada si napuštala roditeljski dom i pakovala svoje poslednje kofere, mnoge misli su mi mušićavo jurile kroz glavu.
Toliko toga sam još imala da ti kažem, a u tom trenutku se nisam mogla setiti ničega pametnog, a da opet ne bude ono "nemoj ovako ili onako...".
Sa skrivenim suzama i knedlom u grlu ispratila sam te kao što to rade većinom sve majke, znajući podsvesno šta te u životu još sve čeka, da je život jedna večita borba, a za mlade žene ta borba je danas mnogo veća.
Nema osobe na svetu koja će te više voleti od tvoje majke i znam da ćeš se toga setiti u životu uvek kada ti bude teško, i mnogo posle, kada mi duša ode u nebesko carstvo, znam da ćeš se tada setiti svake moje reči upućene tebi i da ćeš u pravo vreme ovu knjigu dati svojoj kćerki sa dopisanim novim, tvojim životnim mudrostima i iskustvima.
Znam da ćeš uvek naći pravi odgovor i izabrati pravi put kad se nadješ u iskušenjima i nedaćama koje život sprema.
Blagoslovena bila kćeri moja!
Voli te tvoja majka!"

 

Blagoslovena bila kćeri moja  Leposava Diponegoro

[Снежана]

"- Idi i pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu. - reče lisica.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
- Vi uopšte ne ličite na moju ružu; vi još ništa ne značite. Niko vas nije pripitomio i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja i ona je sada jedinstvena na svetu. - reče im on.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
- Lepe ste, ali ste prazne. - reče im on još. - Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam radi nje poubijao gusenice...Zato što sam nju slušao kako se zali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I mali princ se vrati lisici.
- Zbogom. - reče joj on...
- Zbogom mali prinče. - odgovori lisica. - Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna. Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
- Suština se očima ne da sagledati... - ponovi mali princ da bi zapamtio.
- Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom. - odgovori lisica. - Ljudi su zaboravili tu istinu, ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu.
- Ja sam odgovoran za svoju ružu. - ponovi mali princ da bi zapamtio."
Anton de Sent Egziperi ("Mali princ")

 

[JESSY]

Ljudi moraju mnogo da pate u jednom odnosu pre nego sto se probude I kazu: "Dosta mi je! Mora da postoji neki bolji zivot koji nije zasnovan na zavisnosti od drugih ljudskih bica.“


Kada zivimo nezavisni od bilo cega, ocuvana je sva nasa sposobnost i energija, i covek je opusten jer mu nije vazno da li dobija ili gubi...


Ljubav iskljucuje strah. Tamo gde postoji ljubav, ne postoje zahtevi, ocekivanja, zavisnost. Ja ne trazim od vas da me ucinite srecnom; moja sreca ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, nece mi biti zao sebe...


Moze li se reci da me volite ako se zakacite za mene I ne dozvoljavate mi da odem? Ako me ne ostavljate na miru? Moze li se reci da me volite ako osecate istu takvu potrtebu za mnom, psiholosku ili emotivnu, da bi ste bili srecni?


Ljudi ne zive. Vecina nas ne zivi, samo odrzava zivot u svom telu. To nije zivot. Vi ne zivite sve dok vam ne postane potpuno nevazno da li cete ziveti ili umreti. Na toj tacki pocinjete da zivite. Kada ste spremni da izgubite sopstveni zivot, tek tada ga zivite. Medjutim, ako neprestano stitite svoj zivot, vi ste mrtvi… da li ste spremni da sve stavite na kocku?


Najvaznija je spremnost da naucimo nesto novo. Mogucnost budjena u direktnoj proporciji sa kolicinom istine koju smo spremni da hrabro prihvatimo. Trenutak u kome se budimo, kad nas obasja svetlost, najlepse je iskustvo na svetu!


Nemojte traziti od sveta da se promeni, promenite se prvo vi. Tek tada cete biti u stanju da sagledate svet onakav kakav je, tada cete promeniti sta god vam se cini da bi trebalo promeniti. Uklonite povez sa ociju. Ukoliko to ne ucinite, izgubili ste pravo da promenite bilo sta…


Nesvestan zivot nije vredan da bude prozivljen. Kada odbacite svoje iluzije I postanete svesni sebe I sveta oko vas, otkricete svu lepotu zivota na Zemlji.


Kakva je uopste korist slanja ljudi na Mesec kada ne mozemo da zivimo na Zemlji?!


Kada se odreknete necega, ostajete zauvek vezani za to. Kad se borite protiv necega, zauvek ste vezani za to. Sve dok se borimo s necim, dajemo mu moc. Dajemo mu moc jednaku onoj koju utrosimo u toj borbi.. Pokusajte da shvatite pravu vrednost necega I nece vam biti potrebano da se odricete – jednostavno samo ce vam ispasti iz ruku.


“.. da bi smo najzad videli jasno, pogledom koji nije zamagljen strahom I zeljom, I da hrabro zivimo sada I ovde, prozivljavajuci svaki novi trenutak svezinom deteta.”

 

"Budjenje" - Antoni de Melo

[JESSY]

" Kada tvoj prijatelj kaze sto misli,
neces se bojati onoga "ne" u svom duhu,
niti ces suzdrzati "da".

A kada suti tvoje srce i dalje
slusa njegovo srce;

Jer u prijateljstvu bez rijeci radjaju se
i dijele sve misli, sve zudnje i sva ocekivanja,
uz nepriznatu radost.

A kada se rastajete od prijatelja, ne tugujte;
Jer ono sto u njemu najvise volite
mozda ce biti jasnije kad bude daleko,
kao sto penjac jasnije vidi
planinu iz doline."
----------
Prorok i Prorokov vrt
(Halil Dzubran)

[JESSY]

Spletkarenje sa sopstvenom dusom - Marija Jovanovic

Secanje nije zapecacena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadrzaj: ono preobrazava proslost, upisujuci joj sadasnje znanje, iskustvo i osecajnost. Zato pricu o poroslosti (a svaki trenutak je vec proslost; prokletstvo vremena je upravo u tome sto retko uspevamo da uhvatimo i prozivimo trenutak, neponovljivost i punocu sadasnjosti, bez tereta proslosti i neizvesnosti buducnosti), dakle, govor o bilo cemu treba uzeti sasvim uslovno, kao mesavinu malo nehoticnih lazi, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj tastini, i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku cafe creme, u koju, umesto secera, sipamo gomilu spletki.

[JESSY]

POZIV
Ne, ne zelim znati kakve je boje novac kojim bojis svoje postojanje.
zelim znati za cim ti srce zudi i koliko lavova hrabrosti
krijes u svojoj dusi sto cuvaju snove na pristanistu cekanja trenutka budjenja.
I nije mi bitno koliko je, samo tvojih, leta prohujalo u zaborav.
Zelim znati da li umes da se kockas i osvojis masku budale
zbog zara ljubavi, snova i avanture koja se ZIVOT zove.
Ne, nemoj mi kaz’ti koje planete zakriljuju tvoj mesec.
Zelim samo da osetim da li si dodirnuo korene sopstvenih tuga.
O, da li su te izdaje zivota oslobodile neznanja ko ti je pravi prijatelj
ili si se sakrio i zatvorio vrata duse svoje iz straha od bola sto nadire?
Kako bih samo voleo znati mozes li ziveti sa bolom,
sa bolom mojim ili svojim, bez zelje da ga prikrijes, umanjis ili zatres.
Kako bih samo zeleo znati mozes li drugovati sa radoscu,
sa radoscu mojom ili svojom; prepustiti se divljem plesu
i ne opirati se zanosu dok te njegova plima ljuljuska na talasima zadovoljstva.
I ne zelim da nas iko upozorava da zivimo robotski u svetu stvarnom,
niti da gledamo u zid tvrdjave necovecnosti sto nas opasava.
I nije mi vazno da li je prica koju mi kazujes-istinita.
Jedino zelim da znam mozes li razocarati druge
da bi bio iskren prema samom sebi;
mozes li podneti optuzbu izdaje, a ne izdati sopstvenu dusu.
Eh, kako zelim da znam mozes li biti veran i dostojan poverenja.
Zelim da znam mozes li ocima Meseca videti lepotu
cak i ako nije lepa pod svetloscu Sunca.
Mozes li crpsti svoj zivot iz Bozjeg prisustva?
Zelim znati mozes li ziveti besciljno,
sa promasajem svojim i mojim i jos uvek lebdeti na litici jezera
i srebrnkastoj mesecini dovikivati: “Evo me!”
Ne zelim znati gde je dom tvoj i koliko novcanica zaradjenih ili otetih brojis.
Zelim znati mozes li ustati posle noci bola i ocaja,
iscrpljen, skrhan do srzi i uraditi ono sto se mora uraditi za potomke svoje.
Ne zelim znati ko si ti, niti koje te je providjenje meni poslalo.
Kazi mi samo da li ces naci utociste
u sredistu ognja uz mene i - ne ustuknuti.
Ne, ne reci mi ko je ucitelj tvoga razuma
i ne daj da teku tudje reci sa tvojih usana.
Reci mi samo, gde spava tvoja zvezda vodilja kad putevi tvoji zarastu u trnje.
Kazi mi, o kazi, CEDO moje,
smes li zaroniti u sebe kada si sam;
i da li zaista vise ceznes za drustvom koje te utapa u okean praznih trenutaka,
ili ti u dusi gori poziv svetaca i predaka, da budes i ostanes-COVEK...
Casni starac americkih Indijanaca sa planine Oraja
-Narodna pesma americkih Indijanaca-

[Данче*]

Ал' како радост и срећа улепшавају човека! Како срце кључа љубављу! Чини ти се, читаво би своје срце излио у друго срце, и хоћеш да сви буду весели, да се сви смеју. И како је заразна та радост! Колико је нежности јуче било у њеним речима, колико доброте за мене у њеном срцу... Како ме је тетошила, како ми се умиљавала, како је храбрила и мазила моје срце! Ох, колике ли кокетности од среће! А ја... Ја сам све то сматрао за праву истину, ја сам мислио да она...
Али, Боже мој, како сам и могао то мислити? Како сам могао бити тако слеп кад је све већ отео други, те није моје: кад најзад и сама та њена нежност, њена брига, њена љубав... да, њена љубав за мене није била ништа друго него радост што ће се ускоро састајати са другим, жеља да и мени наметне своју срећу? ..
"Беле ноћи" - Достојевски

[JESSY]

Haruki Murakami - Kad padne noć
 

''Zato ja mislim da je ljudima sećanje gorivo od koga žive. Da li je to sećanje stvarno važno ili nije, izgleda da nema nikakve veze sa održavanjem života. To je samo gorivo. Da l' su to oglasi iz novina, filozofska dela, pornočasopisi ili svežanj novčanica od deset hiljada jena, kada ga baciš u vatru, sve je to samo papir. Dok ga guta, vatra ne misli: 'O, vidi Kant!' ili 'Evo ga večernje izdanje Jomiuri šimbuna ' , ili 'Dobre sise!'. Za vatru je to samo najobičniji papir. Potpuno ista stvar. Tako su i važna sećanja, i ona ne tako važna, i sećanja koja baš ničemu ne služe samo gorivo, bez ikakve razlike.''
Korogi samo klimne glavom. Pa nastavlja da govori: Tako da u meni nema tog goriva, da u meni nema tih nekakvih fioka sećanja, ja bih odavno prepukla. Zabila bih se u nekakav ćumez i sklupčala se da crknem. Samo zato što mogu da povremeno iz fioke izvadim delić po delić raznih sećanja, i važnih i besmislenih, mogu da nastavim da živim u ovom košmaru i u njemu opstajem. I kad pomislim da nemam kud, da više ne mogu da izdržim, nekako uspem da to prevaziđem.''

 

[Данче*]

"Kasno je, sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne
utjehe i podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo,
nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije
ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i
ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje."

 

(M.Selimović "Derviš i smrt")