Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Momo Kapor - Snežana

"jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izadjoh pred jutro na ulicu.

Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile

prave, a ne plastične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama

od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom

ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka,

i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine.

Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva

jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.

Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je ovratnik

kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,

istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,

poput najfinijeg nakita?

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu

obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam

sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,

ridja! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je

neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li

se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan

od retkih noćnih šetaca koji je imao sreću da je vidi lično?

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da

je ona možda pročita i javi mi se telefonom?

Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala

one noći."

[Данче*]

DJORDJE BALASEVIĆ - JEDAN OD ONIH ŽIVOTA

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

[JESSY]

Uzmi osmeh i daruj ga onome ko ga nikad nije imao. Uzmi zraku sunca i učini da odleti tamo gdje vlada noć. Otkrij izvor i okupaj onoga ko živi u blatu. Uzmi suzu i položi je na lice onoga ko nikad nije plakao. Uzmi hrabrost i stavi je u dušu onoga ko se ne sme boriti. Otkrij život i pripovedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti. Uzmi nadu i živi u njezinoj svetlosti. Uzmi dobrotu i daruj je onome ko ne zna darivati. Otkrij ljubav i pokaži je čitavom svetu.

Mahatma Gandi

[JESSY]

Gomila stvari nas razdvaja,toliko zidova,jedan za drugim,životi šćućureni u snu...
...nemoj da patiš,to je život.Predivni trenuci bliskosti a zatim naleti ledenog vjetra.
A ako ti tamo patiš iza poslednjeg betonskog grebena,toliko udaljena,ja ne znam za tvoju patnju,
nije mi bliska...Noćas si sama sa svojim prtljagom ispod nadstrešice gdje prolazi voz koga si izgubila.

"Ostani tu" M.Macantini

[ines]

Jednog dana će te neko zagrliti toliko čvrsto da će se svi tvoji slomljeni delovi ponovo spojiti...Žarko Laušević

[ines]

Idem u Svetu zemlju.- rekla sam mu kad je došao do mene. I kad sam mu celivala ruku.

Idem i mislim da se više neću vratiti.

Prišao mi je korak bliže i poljubio me...

I ja mislim da se više nećeš vratiti, odgovorio je. ...Zbogom sestro, neka te na tvom putu prati milost Njegova.

Odvojio se od mene i krenuo ka crkvi. Polako i odmerenim korakom. Uspravan. Nedodirnut mojim ganućem. Ni mojim toplim suzama, koje su mora biti, ovlažile njegovu šaku i obraze.

Stajala sam i gledala za njim, svesna da to činim zadnji put.

Nije menjao korak, ni držanje. Sve dok nije došao do vrata crkve.Tad je zastao. Okrenuo se i pogledao me. Podigao je ruku kao da me blagosilja. Ili kao da mi šalje pozdrav.

Zbogom Petkana!, rekao je. I osmehnuo se. Kao nekada.

Tu sliku nasmešenog Jevtimija koji govori: Zbogom Petkana! ponela sam u svojim očima. U svome srcu. Preko mora. U Svetu zemlju. I dalje, tamo gde me odveo jedini znalacnajboljeg puta za svakog od nas....PETKANA; Ljiljana Habjanović Đurović

[JESSY]

„Ne vjeruj svojim očima. Njihove su mogućnosti ograničene. Gledaj s pomoću razumijevanja, istraži ono što već znaš i tada ćeš shvatiti kako se leti.“

„ – Dodirnut ćeš nebo, Jonathane, kad dosegneš savršenu brzinu. To ne znači letjeti tisuću kilometara na sat, ni milijun, niti letjeti brzinom svjetlosti. Jer, svaki je broj ograničenje, a savršenstvo nema granica...
Galebovi koji prezru savršenstvo radi putovanja putuju polako i nikad ne stignu na odredište. Oni koji se odreknu putovanja radi savršenstva, mogu stići svuda, u tren oka.“
(Richard Bach - Galeb Jonathan Livingston)

[JESSY]

Tajna

..kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osjećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Volio sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Volio sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvijek bila u meni, kao dio mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih vječitih čežnji, kao sjećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog djeteta, koje nije uspijevalo da pronadje drugara sa kojim bi podijelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe...


Moravia

[JESSY]

Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.
Jezik sam je ograničen.Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.
Duboko ćutanje je duhovna sustina.
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.
A kako si jutros ćutao?Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!
Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja. Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

I.Sekulic

[JESSY]

Nema malih boli. Ljudi vole male boli. One su lijepe, a ne bole mnogo. Izgube li ih, priskrbit će sebi lako druge, još manje skupe i manje bolne - jer bol iskustvom otupljuje, a premnogo iskustva nudi se na vašaru u bescijenje. Ljudi vole kratke susrete, kratka pisma, male doživljaje za koje ne treba tražiti smisao daleko u zvijezdama ni u odviše opasnim, nepoznatim predjelima duše. Ali te male boli uvlače se neopazice u naše meso izvrgnuto oštrici tuge, one postaju u njemu naša smrt. I zbog tog bezbroja malih lešina - što se nečujno u nama raspadaju - zavijaju cijelog života oko naših kuća strvinari, a oko našeg čela izranjenog od mnoštva malih jauka igraju se mravi. Tako neće imati što da propadne u nama kad nas potresu iznenadno velike boli, proizašle iz velikih stjecišta razloga, netaknutih opomenom. Gledat ćemo bezbrižno mrave kako se približuju i golema jata bjeloglavih lešinara kako kruže u sve to nižem luku iznad naših pragova i šaputati im: "Nemate što tražiti ovdje, prijatelji. Tu nema niceg više osim slike prašnog kostura ogrnuta sjećanjima, a taj - budite sigurni - nije za vas! Meso i krv i slatki voćnjak srca pojedoše nam male boli, mrvicu po mrvicu - one oglodaše sve do kosti, do ove luknje u prostoru, zar ne vidite?"

Nema malih boli. Nema malih boli pod ovim suncem. Ptica s trnom u grudima pokorava se nekom nepromenjenom zakonu; on je tera da se nabode na trn i da umre pevajuci. U trenutku kad joj trn prodre u grudi; ona nije svesna da joj on donosi smrt. Jednostavno peva i peva dok u njoj ima snage za poslednji pev. Mi, medjutim, kad zabijemo sebi trn u grudi, mi znamo. Razumemo. A ipak to cinimo. Ipak to cinimo..."


"Ptice umiru pevajuci"
Colleen McCullough

[JESSY]

"Pismo iz Nemira"

....Nisu mi bile pune četiri godine kada sam sanjao da mi je sa ikone sišao jedan svetac, bled
i okićen cvećem kao mrtvac, i predao mi raspelo koje je njemu već bilo teško.
I ništa mi drugo nisi na put dao.
Tebi me je zavetovala majka moja u času teskobe, u jednom od onih časova kada niotkuda nema pomoći i kada su sva vrata zatvorena, osim vrata Tvojih.
Ko je još video da se mala deca opremaju u svet, sa krstom siromaštva i teretom velikih zaveta. A ipak Ti si me tamo poslao i sa licem oca, koji se retko smeje, strogo označio put moj.
Pa kako sam mogao biti srećan....
I jos sam bio lud i samo svoj,otimao se putu i pozvanju, trzao se u stranu i bio kao zlo dete koje ne spava kod kuće nego luta, prljavo i sa nitima sena na odelu a pogled mu mutan i nestalan kao u psa lutalice.
Kada te nisam video nad sobom,mislio sma da te nema.I ništa nije ostalo što nisam učinio da Ti se otmem, jer je malo ko ljubio greh i grešnu radost kao ja. Prolazio sam svetom i udarao levo i desno na vrata tuđih sudbina, ali sva su redom, kao po nekom mučkom dogovoru,bila za mene zatvorena. Nasrtao sam uzalud na vrata čovekova, i posle sam dugo sedeo krvavih ruku, na kamenu.
Jer kasno sam uvideo da se ne otvaraju silom.
Nisam mogao shvatiti zašto je za mene svaki živ čovek tajna vlažnih treptavih očiju i zašto pred mojim koracima se svaka vrata zatvaraju, kao na tajni znak.
A to si Ti hteo da me odbiješ od sveta kao što se deca od godine odbijaju od sise da im se ogadi.To si Ti, o Strašni, postavljao svoju nevidljivu ruku između mene i sveta, da me onda inokosna i ostavljena okružiš svojom ljubavlju koja boli i posvećuje.

Ivo Andrić

[JESSY]

Prorokov vrt

Kad vas ljubav pozove, podjite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mac, skriven medju perima njenim, moze povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen moze unistiti snove, k'o sto severac opustosi vrt. Jer, bas kao sto vas krunise, ljubav ce vas i razapeti. Isto kao sto vas podstice da rastete, isto tako ce vas i okresati. Kao sto se uspinje do visina vasih i miluje vam grancice najtananije sto trepere na suncu, Tako ce se spustiti i do vaseg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja psenicnog, sakupice vas u narucje svoje. Omlatice vas, da bi vas ogolila. Prosejace vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samlece vas, do beline. Umesice vas, dok ne postanete gipki. A onda ce vas izloziti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Boziju svetkovinu. Sve ce vam to ljubav uciniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca Zivota. Budete li, pak, u strahu svome trazili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godisnja doba gde cete se smejati, al' ne punocom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje. Ljubav ne daje nista osim sebe i nista ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopusta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi. Kad volite, ne treba da kazete: "Bog mi je u srcu", vec: "Ja sam u srcu Bozijem." I nemojte misliti da mozete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se ucinite vrednima, usmerice vase puteve. Ljubav nema drugih zelja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate jos i da zelite, neka vam ovo budu zelje: Da se istopite i budete kao potok razigrani sto peva svoj milozvuk noci. Da spoznate bol prevelike neznosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalniicu za jos jedan dan ljubavi; Da otpocnete u poslepodnevnom casu i razmisljate o ljubavnom zanosu; Da se s veceri vratite kuci sa zahvalnoscu, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljenickom na usnama…


Halil Dzubran

[JESSY]

Mirisni plodovi duse

Savrsenstvo
Pitas me, brate, kad ce covjek postati savrsen.
Poslusaj moj odgovor:
Covjek ide ka savrsenstvu kad osjeti da je on bezgranicni kosmos; da je on more bez obala; da je on vatra sto vjecno gori; da je on svjetlost sto vjecno sija; da je on vjetar, bilo da duva, bilo da miruje, da je u oblacima kad iz njih grmi, sijeva i kisa pada; da je u potocima, bilo da su raspjevani ili da placu; da je u stablima i kad cvjetaju u proljece i kad ogole s jeseni; da je u visokim planinama; u ravnim dolinama; da je u poljima, bila ona plodna ili neplodna.
Kad covjek sve to osjeti, dospijeva tek na pola puta do svrsenstva. Ako hoce da dosegne savrsenstvo, valja da osjeti, ako uopce moze osjecati, da je on dijete n majku oslonjeno; da je starac odgovoran za svoje potomke; da je mladic zalutao izmedju zelja i strasti; da je zreo covjek sto se bori sa svojom prosloscu i buducnoscu; da je krijeposnik u svojoj isposnickoj celiji; da je prijestupnik u svojoj tamnici; da je naucnik medju svojim knjigama i hartijama; da je neznalica u tmini svoje noci i svoga dana; da je monahinja u cvijecu svoje vjere i trnju svoje samotinje; da je prostitutka u kandzama svoje nemoci i potreba; da je siromah u svojim jadima i potcinjavanju istima; da je pjesnik u maglovitim vecerima i blistavim svitanjima.
Ako covjek moze sve to iskusiti i spoznati, dospijeva do savrsenstva i postaje sjenka bozije sjene...

Halil Dzubran.

[Данче*]

“С времена на време, у ретким интервалима, Велики дух открића силази на земљу да саопшти неку тајну која треба да унапреди човечанство. Бира најбоље припремљеног, најзаслужнијег и шапуће му тајну на ухо. Драгоцено сазнање долази као бљесак светлости. Кад схвати скривено значење, срећни изабраник види чудесну промену: пред његовим усхићеним очима је један нови свет, једва да наслућује сличност са старим. То није пролазна илузија, пука игра његове разигране маште или фантом од измаглице која ће се разићи. Чуда која види, колико год да изгледају удаљена, остаће овде. Он то зна, нема ни сенке сумње у његовом уму, сваким делићем свог тела он осећа: то је Велика идеја.”

 

Никола Тесла у “Белешци о Кабанељасовом патенту бр. 164 995”
негде око 1904. године

 

 Одломак из књиге"Тесла - дух, дело, визија" Бранимира Јовановића

[JESSY]

Milena,
Ljudi nikad nisu toliko zli da ne mogu da čine i dobro delo.
Dobrotom najgorih evo ti nekoliko rečenica, bez kojih bih umro mnogo tužniji nego što jesam.
Ti si s Hristom jedina tajna koju odajem neprijatelju. Od Hrista sam pozajmio njegovu smrt, Tebi darujem poslednju bol. Otkad sam zavoleo Tebe, činio sam sve što sam mogao za Tvoju i našu ljubav. Jedino nisam mogao svoju sudbinu da promenim. Kada sam i na to bio spreman, Ti to nisi htela. Bila si u pravu.
Boli koje sam ti naneo, otpatio sam zajedno s Tobom. Moleći Te da mi poveruješ, ne molim za oproštaj.
Hvala ti i za patnju koja je moju sreću učinila višom od sreće.
Odlazim, Milena. Ostavljam Ti dušu u boru i vetru. Ona je samo Tvoja.
Mi smo bili srećni ljudi. Osmehni se, dušo!
Petar

Mileni, pred pogubljenje - Vernik Dobrica Ćosic