Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Али добро читање није лагано и пажљиво прелажење очима и мислима преко текста, већ моћ да му човек у потпуности припада. Зато се у животу заљубљујемо у мали број књига. И најбоља лична библиотека треба да се састоји од тог ограниченог броја правих књига које су љубоморне једна на другу.
Друге боје, Орхан Памук

[JESSY]

 Čovjek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smiješiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože mijenjamo. I opet se vraćamo, smireni, utješljivo prevareni.
«Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?»
Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje. A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš.

Meša Selimović
Derviš i Smrt

[ines]

 ...odlomak iz knjige Moj će anđeo ići pred tobom, Georges Huber-a:

 

Kraj Njegovih vrata

 

  Razgovarali smo sa kardinalom journetom o intervencijama anđela u svagdanjem životu čovjeka i on nam je rekao: Da, anđeli se javljaju, ali samo onima koji ih ljube i zazivaju.

  Da, veza između ljudskog zazivanja anđela i njihove pomoći ljudima jasno proizilazi iz biblijskih knjiga, iz spisa crkvenih naučitelja i iz iskustva svetaca. Naše potrebe dižu u vis na krilima molitve, a Božja pomoć silazi na zemlju na krilima anđeoskim.

  Čovjek moli dokle god je sva njegova aktivnost upravljena prema Bogu, kaže sv. Toma.

   Svojom vjerom zaslužio je Abraham da ga posjete tri tajanstvena putnika koji mu navijestiše rođenje Izakovo. Čistoćom života usred opće pokvarenosti Lot, njegova žena i kći zaslužuju intervenciju anđela koji ih oslobodiše strašne smrti, namijenjene stanovnicima Sodome.

   Tobijina knjiga započinje dvostrukom tragedijom: kušnjom oslijepljenog starca i očajem žene koja je vidjela kako joj umire 7 muževa za redom. U tom očaju stari Tobija i mlada žena Sara zavapiše ka nebu i obje molitve bijahu uslišane pred Bogom. I bi poslan Rafael da izliječi starog Tobiju i mladu Saru. Žuč ribe što ju je mladi Tobija ulovio na obalama Tigrisa vratila je vid starcu, a Sara je bila oslobođena od demona Asmodeja koji je poubijao sve njezine muževe...

[Данче*]

БИЋЕШ ЧОВЕК, сине мој!

Ако можеш да видиш уништено дело свога живота И без речи да га поново градиш, Али без уздаха и протеста поднесеш Губитак онога што си дуго стицао;

Ако можеш да будеш заљубљен, али не и луд од љубави;Ако можеш да будеш јак, а да ипак останеш нежан; Да не мрзиш оне који тебе мрзе, А да се ипак браниш и да се бориш; Ако можеш да слушаш како твоје речи Изврћу неваљалци да раздраже глупаке, И да чујеш како луда уста о теби лажу, А да сам не кажеш ни једне лажи; Ако можеш да сачуваш достојанство у слави; Ако можеш да будеш једноставан иако си саветодавалац краљева, Ако можеш да волиш све пријатеље као браћу, А да ти ни један од њих не буде све и сва; Ако знаш да размишљаш, да посматраш и упознајеш, А да никада не постанеш скептик или рушилац; Ако знаш да сањариш, а да ти сан не буде господар, Да мислиш а да не будеш само маштало; Ако можеш да будеш чврст, али никад диваљ, Ако можеш да будеш храбар, а никад необазрив; Ако можеш да будеш добар, ако можеш да будеш паметан, А да ниси чистунац ни ситничар; Ако можеш да задобијеш ПОБЕДУ ПОСЛЕ ПОРАЗА И да те две варке пођеднако примаш; Ако можеш да сачуваш храброст и главу када је сви остали изгубе, Тада ће краљеви- срећа и победа Бити заувек твоји послушни робови,а оно што више вреди него сви краљеви и све славе БИЋЕШ ЧОВЕК, сине мој!

Rudyard Kipling (1865-1936)

[Ayla]

БИЋЕШ ЧОВЕК, сине мој!

Rudyard Kipling (1865-1936)

 

Poema "If"

najdraža

[ines]

KLITOS JOANIDIS - STARAC PORFIRIJE

Svedočenja i iskustva

 

 

RAZGOVORI STARCA PORFIRIJA SA KIPRANIMA, ONAKO KAKO SU IH ONI SAMI ZABELEŽILI

 

D. P.

 

Posetila sam starca Porfirija mnogo puta, sama ili sa svojim prijateljicama. I svaki put smo dobijale podstrek da nastavimo sa teškim životom u Atini.

Za Vaskrs 1981. godine posetila sam ga zajedno sa svojim verenikom. Imali smo mnogo toga da ga pitamo i da primimo savete za novi život koji je uskoro trebalo da započnemo. Poštovali smo, međutim, njegovu bolest i ograničili smo se samo na to da uzmemo blagoslov od njega. U trenu dok sam mu celivala ruku, on mi reče: "Daj da začas opipam tvoj puls".

Dadoh mu ruku. "Dobar je", reče on. Pa nastavi: "Oboje ste dobri. Oboje ste Hristovi".

Zatim, obrativši se meni, reče: "Ti si istančana i vrlo osetljiva duša; lako se oduševiš za nešto, a onda bivaš povređena i tuguješ. Molim se da uvek budeš osetljiva za dobro. Takve nas želi Hristos".

Ove reči starca Porfirija pomogle su mi da mnogo puta u svom životu prevaziđem melanholiju koju izazivaju preterano oduševljavanje i razočaranje.

[JESSY]

„Ako je duh bogat, nema razloga da se ne dijeli i ne daje. Ako nešto dijeliš, onda dijeliš nesebično, bez želje da ti drugi uzvrate: u samom činu davanja ti nalaziš zadovoljstvo, pa si već nagrađen i više nego što si mislio. Radosno davanje: duša se pretvori u vrt pun proljeća i cvijeća. Nema veće sreće no kad u te uđe proljeće i kad tvoje biće rađa cvijeće. Nema ljepšeg prizora za ljudsko oko no kad se pupoljak otvara i rascvjetava. Ovo se ne može dokazati, ali može pokazati. Ne možeš razumom dokazati zašto živiš i zašto voliš: to se događa, kao što se cvijet razvije i miriše. Ljubav se ne može pojmovno odrediti... Ona je prevazilaženje vlastitih granica i ulivanje u druge: to je kao izvor u tebi koji se izliva i dijeli sa svima. U tvom srcu ima toliko pjesama da moraš pjevati, toliko snage da moraš igrati, toliko ljubavi da moraš voljeti...“

Đuro Šušnjić – Dijalog i tolerancija

[JESSY]

Sta je lakše nego zlo u sebi pokrenuti?
Bolje je biti prirodan u svom načinu, makar on bio i inferioran,
nego lažan i izveštačen u maniru koji je možda civilizovaniji ili moderniji,
ali nekima jednostavno ne priliči.U jednoj zemlji kakva je naša su sve mogućnosti
da bude znatno gore, kod nas uvek širom otvorene.
Nikada nije sve učinjeno i nikada nije sve izgubljeno.


Pismo glava Slobodan Selenic

[JESSY]

Ne zaboravi da je svakome ponekad teško. Nevjerovatno je iznurujuće kad svakog dana radiš nešto u čemu ne uživaš ili za šta te je baš briga. Ali ako slijediš svoje snove, bar ćeš se izmoriti onim što najviše voliš. Dobro, možda će ti se činiti da to baš i nije veliki doprinos sveopštoj ravnoteži. Ipak, veruj mi da jeste.

Ako iscijediš ono najbolje iz svog života i uživaš u svakoj kapi sve obično oko tebe postaće neobično. Kad radiš ono što voliš, svakog se jutra izmigoljiš ispod ćebeta i drago ti je što je svanuo još jedan dan i ispuni te iskrena radost koja je strašno zarazna.

Baš kao kad prsneš u smijeh, pa onda još neko počne da se smije sa tobom, i još neko, dok na kraju svi ne počnete da se valjate od smijeha, i ne zaboli vas stomak, i ne ostanete bez daha, toliko da ne možete ni da ustanete.

Ali ipak je od svega najbolje to što kad radiš ono od čega ti se brkovi ukovrdžaju (naravno, pod pretpostavkom da imas brkove) time ohrabruješ i druge da slijede svoje snove, i tako ti, prijatelju, mijenjas svijet!

Znaš šta? Čak i da debelo omaneš i sve živo zabrljaš, svejedno ćeš uživati u toj nevjerovatno zabavnoj životnoj pustolovini, i uveče ćeš zaspati znajući da si dao sve od sebe i učinio nešto, a ujutru ćeš se radovati budućnosti koja je divna i uzbudljiva koliko god poželiš.

A znaš šta još? Ako samo oslušneš srce i mućneš glavom, nikad nećeš omanuti!

Bradley Trevor Greive : SMISAO ŽIVOTA

[JESSY]

… Osjećam kako me usamljenost okružuje kao ledeno jezero, osjećam sramotu i ludost ovog života, osjećam kako u meni plamti okrutni bol zbog izgubljene mladosti. Boli, naravno, ali bar osjećam bol, osjećam stid, osjećam muku, bar živim, mislim, svjestan sam…
A umjesto odgovora koje, uostalom, i ne očekujem, nalazim nova pitanja. Na primjer: Koliko vremena je prošlo? Kada si bio mlad poslednji put?
Razmišljam i sleđeno sjećanje počinje polako da se otapa, da se pokreće, da otkriva svoje sanjive oči i otkriva slike koje nisu bile izgubljene, samo su spavale, dubokim, mrtvim snom.
U početku mi se čini da su slike stare, najmanje deset godina. Otupjeli osjećaj za vrijeme čini nas sve opreznijim, ima ulogu zaboravljenog metra, utvrđuje istinu i mjeri. Shvatam da su sve te slike mnogo bliže među sobom nego što sam vjerovao, da i uspavana svijest o sebi otvara sa ponosom svoje oči i potvrđuje, bezobzirno potvrđuje, i najnevjerovatnije stvari. Ide od slike do slike i kaže: “Da, to sam bio ja”, i tako jedna po jedna slika napušta svoje stanje hladne i konteplativne ljepote i postaje dio života, dio mog života. Svijest o sebi je čudesan osjećaj, ispunjava nas istovremeno zadovoljstvom i nemirom. Čovjek je ima, ali može da živi i bez nje i tako često biva, ali ne i uvijek. Ona je veličanstvena jer uništava vrijeme; ona je i opaka, jer negira razvoj.
Probuđena čula funkcionišu i konstatuju da sam jedne večeri bio u punoj mladosti i da se to dogodilo prije samo godinu dana... Ovo je pravo vrijeme. Redovi knjiga na polici, moja soba, peć, kiša, spavaća soba, usamljenost, sve se rasplinjuje, topi, odlazi u ništavilo...

Hermann Hesse

[Данче*]

Деца бесмртности

Ми смо деца бесмртности,
За бесмрће створени,
Крст нас спасе од трулости,
Ми смо Крстом вођени -
Ми смо Крстом рођени,
Христом препорођени.

Усред мрака и очаја
Ми светлост имамо,
Усред бола и вапаја
Ми песму певамо -
Ми песму певамо,
Христа прослављамо.

Сред заблуда и незнања,
Грабежи, лености,
Ми смо срећни од надања
И од послушности -
И од послушности
Христовој светлости.

На високој светој гори
Бог нас жудно чека,
На кристални праизвори
Од меда и млека -
Од меда и млека,
Слава Му до века!

Ми смо деца бесмртности,
За бесмрће створени,
Крст нас спасе од трулости
Ми смо Крстом вођени -
Ми смо Крстом вођени,
Христом препорођени.

Свети владика Николај Велимировић

[JESSY]

"...eto,Zavist je kao korov,dovoljno je da je pustiš da se rasprostre na jednoj tački,odmah će naseliti celo srce.Ne uvija se oko njega kao bršljan,već ga buši oštrim vrhovima.Ona je ta koja upravlja našim rečima i našim delima.Sve ono što stoji između neke sitne kletve,naizgled nevine, i nasilja njen je plod.
Zavist ima moć razarajućeg otrova i sposobnost prilagođavanja jednako ubistvenog virusa.Uništava sve oko nas ali i nas same,stvarajući nesreću.I nije dovoljna vera,nisu dovoljne dobre namere.Da bi smo je držali dalje od sebe valja biti stalno na oprezu.Ispitivati sebe,svoje misli,pokrete srca,čak i one koji su naizgled najneviniji..."

Suzana Tamaro(Više vatre,Više vetra)

[JESSY]

"Slušaj me još jedan trenutak. Hteo sam da ti pričam o majci, i kako su mi srce stegli njeni prsti. Ima već dosta godina kako mi je najdraži i najtajanstveniji san da stvorim figuru majke, ona mi je bila najsvetlija među svim likovima, neprestano sam je nosio u duši, kao priliku prepunu ljubavi i prepunu tajne. Još donedavno bi mi sasvim nepodnošljiva bila pomisao da bih mogao umreti a da nisam načinio njen kip; život bi mi izgledao nekoristan. A gle sad kakva mi se čudna stvar desila s njom: umesto da moje ruke nju stvaraju i oblikuju, stvara i oblikuje ona mene. Obuhvatila mi je šakama srce i odvaja ga i prazni me, zavela me je da umrem, a sa mnom umire i moj san, lepa figura, lik velike majke Eve. Još ga vidim, i da imam snage u rukama mogao bih da ga ovaplotim. Ali ona to ne želi, ona ne želi da obelodanim njenu tajnu. Draže joj je da umrem. Rado umirem, ona mi to olakšava.
. . .
Ali kako ćeš ti jednom umreti, Narcise, kad nemaš majke? Bez majke se ne može voleti. Bez majke se ne može umreti."

Herman Hese - Narcis i Zlatousti

[JESSY]

Isto neodoljivo božanstvo dela u nama i u prirodi; i kad bi spoljni svet propao, jedan od nas bi bio sposoban da ga ponovo izgradi, brdo i reku, drvo i list, koren i cvet; sve što je sazdano u prirodi nalazi se prethodno sazdano u nama, vodi poreklo iz duše, čije biće jeste večnost, čije biće mi ne poznajemo, ali koje nam se daje da ga osetimo ponajviše kao ljubavnu silu i stvaralačku moć.
. . .
Kad bi čovečanstvo izumrlo sve do jednog jedinog osrednje darovitog deteta, koje nije dobilo nikakvu obuku, ovo bi dete ponovo pronašlo sav tok stvari, bogove, demone, rajeve, zapovesti i zabrane, Stare i Nove zavete, sve bi ono moglo ponovo da stvori.

Herman Hese - Demijan

[Mилена КШ]

...Karadjoz,obilazeci dalje Avliju,u pratnji nekolicine cuvara,nastavlja svoju igru,sad vec samo sebe radi,vice da sve odjekuje,i ne moze da se zaustavi.

-Neka mi samo niko ne kaze za nekog:nevin je.Samo to ne.Jer ovde nema nevinih.Niko ovde nije slucajno.Je li presao prag ove Avlije,nije on nevin.Skrivio je nesto,pa ma to bilo u snu.Ako nista drugo,majka mu je,kad ga je nosila,pomislila nesto rdjavo. Svaki,dabogme,kaze da nije kriv,ali za toliko godina koliko sam ovde,ja nisam nasao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden.Ko ovde dodje,taj je kriv,ili se makar ocesao o krivca.Phi!Pustio sam ih dosta,i po naredbi i na svoju odgovornost,da.Ali kriv je bio svaki.Ovde nevinog coveka nema.Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad nece ni doci,jer kad bi svi krivi dospeli ovamo,ova bi Avlija morala biti od mora do mora.Ja ljude znam,krivi su svi,samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.

 

Ivo Andric- Prokleta Avlija