Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.
Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Miroslav Antić

[JESSY]

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napori volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.


Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka
 tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao — da ćemo se probuditi, jecajući.

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.
Ivo Andric

[JESSY]

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajući se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naočito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bića možeš da zamisliš ogroman polumračni svet. Tvoja svest počiva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sačinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznačajnosti.
Osećaš ukus vode, ređe naljutiš druge.
Teško je na pravi način posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više će to imati učinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zričanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

[JESSY]

"Nema zastite od prolaznosti, onda si kao pecurka u sumi koja se danas preliva lepim bojama, a sutra trune. Gledas da sazdas spomenik prolaznom zivotu, onda moras da se odreknes zivota, onda si samo jos orudje, onda se, doduse, nalazis u sluzbi neprolaznoga, ali pri tom se susis i gubis slobodu, obilje i slast zivota."

Hermann Hesse, ("Narcis i Zlatousti").

[JESSY]

"Ne mogu da raspletem naše prve godine, ne mogu da razlikujem jednu od druge. Cak i kad raspredem godine na dugacke konce price, i mada se moja prica prilicno savija napred i nazad izmedju onda i sada, postoji razlika izmedju konca i klupka. Iako je klupko napravljeno od istog konca, to samo po sebi nije prica. To je samo masivna kugla stisnutih dana i mesta koji se medjusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra vec odavno nestali u mekoj tami klupka. Kako postepeno odmotavam konac na svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne ostane samo bestežinska linija price, dugacak niz povezanih tacaka na liniji koje se uvrcu i okrecu u krug u mom pokušaju da protumacim godine sa svojim skretanjima i komplikacijama, godine koje se okrecu oko sebe u skladu sa zemljinom vecitom rotacijom ponavljanja i promena. Cudno je kako covek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se krece napred-nazad. Možda zaista i jeste mesto, mesto u kojem svi dani i sati postoje jedni pored drugih, možda covek prica svoju pricu da bi pronašao put kroz lavirint secanja na trenutke razdvojene zaboravom. Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje, i ako covek krene jednim putem, bice odsecen od svih ostalih. Covek se krece u lavirintu dok odmotava svoje klupko, i kada ono nestane, ostaje mu samo jedan kraj konca da se za njega drži. Polako se vraca, po svom tragu. Ponekad cuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da ce izgubiti nit i zalutati."

J.K.Grendal, "Tišina u oktobru"

[JESSY]

Nema coveka koji bi mogao podnositi zenu mudriju od sebe ako ona zivi u njegovoj kuci i spava u njegovoj postelji. On moze govoriti da je obozava kao neko vise bice, ali je obozavanje suvoparna hrana za svakidasnji zivot. Covek ne moze pretvoriti u hram sopstvenu kucu, niti Bozicu uzeti za zenu. Nema u njemu dovoljno snage za to.

Ljudi vise vole zene koje ne znaju previse...

Paviljon zena - Perl Bak

[JESSY]

Mozda cu spasiti godine koje dolaze. Mozda cu se braniti cutanjem. Mozda znam kako su ziveli gladijatori i da jedna noc moze biti vecnost. Mozda cujem kako, sretna ili nesretna, ostajem... Mozda u tebi ne postoji niko – samo ti, mozda u meni ne postoji niko – samo ja, ali negde, mi se srecemo.

Mozda si ti zaseda ispisana na pesku, plamen zarazan, skriven kao stid. Dah presecen, dok niz vene tece u trenutku kada ruku iz moje izvuce. U grudima goluba nosiš, a strelac, ja, odgovor znam od cijeg rebra si.



Jasmina Malešević i Vojislav Brković
"Rodjeni iz iste smrti"

[JESSY]

Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekada voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.

Oskar Vajld
"Slika Dorijana Greja"

[Данче*]

Јован Јовановић Змај - Кажи ми, кажи

Кажи ми, кажи,

Како да те зовем;

Кажи ми, какво

Име да ти дам, -

Хоћу ли рећи:

"Дико", или "снаго",

Или ћу "лане",

Или "моје благо";

Хоћу ли "душо",

Или "моје драго" -

Кажи ми, какво

Име да ти дам!

Све су то мила

Имена и лепа

Којима Србин

Своме злату тепа;

Ал' ја бих провео

Читав један век,

Тражећи лепше,

Дичније и слађе,

Милије име,

Што још не чу свет,

Да њим назовем

Мој румени цвет.

[Данче*]

И ПУСТО И ТУЖНО

Михаил Љермонтов

И пусто и тужно,и никог да руку ти даде

када је душа распета...

Жеље!...Та нашто залудне жеље и наде?

А лета беже - најбоља лета!

Љубит...Ал кога?...

Привремено - не вреди труда,

а вечне љубави нема.

Погледаш у се - прошлости тамо ни трага:

Ту бол и радост је нема.

Страст? - Увек је наслада болесна и луда,

пред умом у ништа пада.

А живот,кад хладно погледаш око себе свуда,

пуста је и глупа шала.

[ines]

   Tada sam ga ugledala. Bio je zaista prekrasan. Mladić, a pomalo nalik na nežnu devojku. čudesno otmen. Nosio je jednostavnu belu odoru, a njegova pojava zasenila je sve bogatstvo sveštenika, levita i naših rođaka. Nisam stigla da se zapitam, ko je on, ni kako se usudio da se umeša u tu ceremoniju, do najsitnijih detalja  određenu nalozima Božjim, i zašto Zaharije to dozvoljava, kada ga meni ne beše pomenuo.I naslutim kako nas je Gospod povezao. Zagledana u njegov osmeh, čije sam značenje razumela, sledila sam ga pokorno. Sve do vrha stepeništa.....Gledala sam u blistavog mladića i poželela da ostane samnom. Da me nikada ne napusti...- Svih žalosnih radost, Ljiljana Habjanović Đurović

[JESSY]

Патња је стање изолованости; твој доживљај и твој центар универзума; емпатија и саосећање најпре се троше и не треба друге стављати на пробу, изнова понављати исте, заморне, заморне, тако заморне и другоме тако досадне детаље које вртиш по глави, иста питања, која те прогоне, а на која ни сам не налазиш одговора. Чинило ми се да ће ми се кости лобање расточити, да ће ми пући грудни кош у коме се ваљао мутљаг, дигнут са самог дна душе. Стомак ми се претворио у добош веш-машине у коме су се тумбала црева, желудац, бубрези и џигерице. Уместо прашка за прање и ''вениша'' за избељивање мрља сипала бих по једну мерицу горчине, беса, стида, очајања, кајања и понижења. Онда би програм кренуо. Пет окрета улево. Станка. Три окрета удесно. Методично, полако, док неко посебно болно сећање не би послужило као окидач да се укључи центрифуга, после које сам бивала измождена до те мере да сам мислила, добро је, крај је, не може се више. Ђавола. Програм се аутоматски наставља, идемо у нови циклус, три окрета улево, пет удесно, нема предаха. Држала сам се оне излизане изреке како ''време све лечи'', чекала га, то јебено време, чекала да га довољно најагмим, чекала да се машина поквари, да се зупчаник заглави, да све већ једном престане. Не могу препричати кроз шта сам, заправо, пролазила. Могу само да кажем - патила сам. Безмерно. Тачка.

МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ - ИДИ, ВРЕМЕ ЈЕ

[JESSY]

Понајчешће љубав значи рат. Борба у којој свако настоји да шчепа за врат оног другог. Састоји се од љубоморе, поседовања, припадања, чак у односима који изгледају најширокогруднији. Као у свим другим биткама и у овој падају жртве. Увек постоји један који воли више него други, један који пати, други, који пати зато што наноси патњу. На срећу, не пате увек једни те исти, па однос може да се преокрене. Али, постоји и извесна нежност која нам помаже да прихватимо оног другог, а која се састоји од поверења и достојанства. Но, жалосно је што људи увек настоје да добију на једној страни оно што су изгубили на другој. Мало их је који су задовољни положајем и својим материјалним стањем. Они покушавају да то надокнаде на рачун других у својим љубавним односима, јер желе нешто да се ушићари. Добија се, док све иде својим током. Осим тога, у љубавним односима постоје "смицалице" којима се можемо послужити, те оставити партнеру да посумња да ли га уопште волимо. Мени је то одвратно. Постоји, такође, један природан, разуман однос који потврђује чињеница да ако неко с вама живи, с вам спава и смеје се - с вама, онда вас зацело и воли, па онда чему сумњати да ће првом приликом да отпрхне.

Франсоаз Саган

[JESSY]

Cuvaj se.
I svaki put kada, sazrevajući, budeš htela da promeniš nešto što je pogrešno
u ono što je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj,
prvu i najvažniju.
Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje
mogu da se dogode...

I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budeš znala kojim da kreneš,
nemoj poći bilo kojim, nego sedi i sačekaj. Diši duboko i s poverenjem u sebe,
onako kako si disala onog dana kada si došla na svet; ne dozvoli da ti nešto odvuče pšažnju;
čekaj, i dalje čekaj. Budi mirna, ćuti i slušaj svoje srce.
Kad čuješ njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

Suzana Tamaro

[Данче*]

Пре него што легнеш у своју постељу, пронеси свој ум и

размисли о овоме:

Прво: Захвали Сведржитељу Богу што ти је благодаћу својом даривао да минули дан проведеш здрав и жив.

Друго :Питај себе, и васпитај савест своју, идући постепено и подробно разгледајући све време протеклог дана , почевши од тренутка када си устао из постеље, и проводећи себи у сећање: куда си ишао, шта си радио, с ким си разговарао, и шта. Сети се и с највећом пажњом испитај и своја дела која си учинио, речи које си изговорио, мисли које си имао, и то до јутра па све до вечера

Треће: Ако си што добро учинио у току дана, не сматрај да је од тебе, већ од самога Бога који нам дарује сва добра без наше заслуге. Њему то приписуј и захвали и моли се да те у томе добро утврди, и да ти помогне и подари да и остало добро чиниш.

Четвро: Ако си пак што рђаво учинио, реци себи да је то дошло од тебе сама, и од твоје немоћи, или од рђаве навике, и воље. Кај се и моли Човекољупца да ти изволи даровати опроштај за то, обећавајући чврсто да то убудуће нећеш више чинити.

Пето:Са сузама моли Творца , да се смилује и дарује ти ову ноћ тиху, мирну, чист и безгрешну; а сутрашњи дан да ти подари да потпуно проведеш у слављењу Његовог Светог имена.

...Србски народ је читав живот свој проводио са Богом. Од раног јутра , када би се Србин умивао и окренувши се ка истоку говорио :" Јасно сунце на истоку, нама Бог на помоћи."

"Хришћанин у свакодневном животу"

Ђорђе Ј. Јанић

Ђорђе Ј. Јанић (Власотинце, 25. јануар 1941) је српски књижевни критичар, историчар, лексикограф, теолог, есејиста и песник.